PIJACI S' LJUBAVLJU
Ja sam nepovratno zaljubljen u pijace. Obožavam svet koji nam se pruža kada ih pohodimo, koji se otvara pred nama kao tajna pećina Aladinovog blaga... Uživam u mirisima, ukusima i zvukovima koji ih prate. Pijace imaju svoj tajni mehanizam i
kodeks po kojem funkcionišu, teško razumljiv slučajnom posmatraču. Prvi stižu poljoprivrednici. Zapravo, oni su došli još prethodne večeri u automobilima sa kojih se guli farba. Dolaze iz malih mesta sa oboda grada ili odande gde reč domaćin i dalje opisuje čoveka koji vrednim radom proizvodi sve one lepe stvari koje nose miris detinjstva. Obično su to muž i žena. Spavaju u kolima... Ujutru, kako to red i nalaže, domaćin raspreda sa svojim komšijama svetsku situaciju. A žena... Žena, baš onako kako je Bog zapovedio, čisti oko tezge i nudi im kafu skuvanu na grejaču koji je muž doneo sa neke od vojnih vežbi ili iz ratova. Kod nas mu to dođe svejedno. To je vreme kada stižu nakupci. Drski i bezobrazni. Ne proizvode ono što prodaju, pa nemaju poštovanja prema umornim ramenima i otvrdlim dlanovima. Potpuno saobrazni današnjem vremenu. Jedino pravilo je da nema pravila.
Prepričavaju se dogodovštine sa Farme, hvališe količinom sinoćnjeg pijanstva i sočno opisuju glasovne sposobnosti stvarne ili izmaštane ljubavnice. Između svega toga neprimetno dolaze prodavci polovnih stvari. Tiho i kao da se izvinjavaju... Svaki od njih sa oreolom nesreće koja ga je dovela tu gde je sada. Pekari polako otvaraju svoja vrata i neodoljivi miris toplog hleba se širi... Pijaca je spremna za još jedan novi početak. Možda baš danas ispuni tajne snove nekom od njih. Možda je baš danas onaj dan od kojeg više ništa neće biti isto. Dolaze prve mušterije, ali o njima nekom drugom prilikom. Oni su posebna priča.
"Pošto paradajz?"
"Željko, ti si? Ostario si."
"Podmladio se nisam, to je sigurno, nego koliko je ovaj paradajz."
"Sećaš me se?"
"Naravno da se sećam, išli smo zajedno u školu", rekoh, prebirajući po likovima iz prošlosti brzinom novijeg kompijutera.
"Niska je, to se nije promenilo, garant. Ima crne oči, doduše jako umorne. Hm, ne sećam se. Bože sad me spasi da se ne izbrukam i obećavam ti da ću ti se odužiti."
"Nekada si umeo bolje da lažeš."
"Spasavaj meeee, obećavam da ću nahraniti gladne, napojiti žedne i usrećiti tužne. Ima kovrdžavu kosu, proseda je doduše ali mi je poznata. Ko bi to mogao da bude? Dragica, Milica, ne ne. Zoricaaaa, eurekaaa. Hvala ti gospode, čim mi stigne penzija održaću obećanje. "
"Zoko, zar stvarno misliš da bih mogao da zaboravim svoju prvu ljubav?", izletelo je iz mene. Pocrvenela je. Ne priliči joj da priča o ljubavi a opet, skriveni osmeh joj ozari lice. Oči joj više nisu bile umorne, neka nestašna iskra se nazirala u dubini.
"Blesav si kao što si i nekada bio. Matori smo mi za takve priče. Snaha mi se skoro porodila. Dobila sam unučicu."
"Sećaš li se kad smo..?"
"Ne, ne sečam se", prebrzo me je presekla.
"Petsto."
"Šta petsto?"
"Toliko košta paradajz. Hoćeš li još nešto? Imam lepu blitvu, uzmi. Neka ti žena skuva."
"Hoću, oženjen sam i imam dvoje dece."
"Znam i pišeš knjige. Evo ti beli luk. Dobar je, domaći. Nije kineski. Sedamsto."
"Šta sedamsto?"
"Toliko košta, beli luk je gratis. U ime starih dana."
Nisam je ni pozdravio. Tek negde kad sam se okrenuo, shvatih da gleda u mom pravcu. Zorica, kovrdžave kose, moja prva ljubav.
Ja sam nepovratno zaljubljen u pijace. Obožavam svet koji nam se pruža kada ih pohodimo, koji se otvara pred nama kao tajna pećina Aladinovog blaga... Uživam u mirisima, ukusima i zvukovima koji ih prate. Pijace imaju svoj tajni mehanizam i
Prepričavaju se dogodovštine sa Farme, hvališe količinom sinoćnjeg pijanstva i sočno opisuju glasovne sposobnosti stvarne ili izmaštane ljubavnice. Između svega toga neprimetno dolaze prodavci polovnih stvari. Tiho i kao da se izvinjavaju... Svaki od njih sa oreolom nesreće koja ga je dovela tu gde je sada. Pekari polako otvaraju svoja vrata i neodoljivi miris toplog hleba se širi... Pijaca je spremna za još jedan novi početak. Možda baš danas ispuni tajne snove nekom od njih. Možda je baš danas onaj dan od kojeg više ništa neće biti isto. Dolaze prve mušterije, ali o njima nekom drugom prilikom. Oni su posebna priča.
"Pošto paradajz?"
"Željko, ti si? Ostario si."
"Podmladio se nisam, to je sigurno, nego koliko je ovaj paradajz."
"Sećaš me se?"
"Naravno da se sećam, išli smo zajedno u školu", rekoh, prebirajući po likovima iz prošlosti brzinom novijeg kompijutera.
"Niska je, to se nije promenilo, garant. Ima crne oči, doduše jako umorne. Hm, ne sećam se. Bože sad me spasi da se ne izbrukam i obećavam ti da ću ti se odužiti."
"Nekada si umeo bolje da lažeš."
"Spasavaj meeee, obećavam da ću nahraniti gladne, napojiti žedne i usrećiti tužne. Ima kovrdžavu kosu, proseda je doduše ali mi je poznata. Ko bi to mogao da bude? Dragica, Milica, ne ne. Zoricaaaa, eurekaaa. Hvala ti gospode, čim mi stigne penzija održaću obećanje. "
"Zoko, zar stvarno misliš da bih mogao da zaboravim svoju prvu ljubav?", izletelo je iz mene. Pocrvenela je. Ne priliči joj da priča o ljubavi a opet, skriveni osmeh joj ozari lice. Oči joj više nisu bile umorne, neka nestašna iskra se nazirala u dubini.
"Blesav si kao što si i nekada bio. Matori smo mi za takve priče. Snaha mi se skoro porodila. Dobila sam unučicu."
"Sećaš li se kad smo..?"
"Ne, ne sečam se", prebrzo me je presekla.
"Petsto."
"Šta petsto?"
"Toliko košta paradajz. Hoćeš li još nešto? Imam lepu blitvu, uzmi. Neka ti žena skuva."
"Hoću, oženjen sam i imam dvoje dece."
"Znam i pišeš knjige. Evo ti beli luk. Dobar je, domaći. Nije kineski. Sedamsto."
"Šta sedamsto?"
"Toliko košta, beli luk je gratis. U ime starih dana."
Nisam je ni pozdravio. Tek negde kad sam se okrenuo, shvatih da gleda u mom pravcu. Zorica, kovrdžave kose, moja prva ljubav.
