1/3
„Само да ми је знати коме је пало на памет да велича сеоску пасторалу, након ноћи проведене у кафани. Изе’м ти романтичаре са све импресионистима”, себи у браду констатовала је Есма.
„Есма, да ли Вам је добро?”, упита возач.
Никако није могла да се присети одакле га зна, да ли треба да се љути због претеране интимности или да се радује поновном сусрету.
‘Ма, кога то уопште брига. Сва срећа да је тих, данас нисам за комуникацију па таман да је Бред Пит за воланом. Додуше, не заостаје ни овај много за њим, али бих вероватно могла мајка да му будем или, у најбољем случају, тетка. То ти је Балкан: овде се сексуалне слободе своде на швалерацију а избор партнера мораш да прилагодиш Чаршији а не себи”, размишљала је готово наглас.
„Рекли сте нешто?”, упита је возач.
„Наравно да нисам”, рече му Есма и помисли: ‘Ништа чиме би се твоја лепа главица замарала.’
А за све су биле криве Емине палачинке.
„Бако, под хитно мораш да нађеш неки хоби. Од твојих палачинки ништа више не могу да обучем. Почећу да крадем ствари од Есме, а она је, као што је свима познато, тотални модни ‘аналфабета’. Хоћеш ли да се твојој најдражој унуци смеје цео факултет?”, пола у шали, пола у збиљи рече Мила.
„Која ће од вас две да однесе Југославу палачинке?”, упита Еми, не хајући за оно што је говорила Мила.
„Ја бих то врло радо учинила, јер тета Светлана у фрижидеру сигурно има свашта, али сад сам се сетила да имам вежбе на факултету, па морам да бришем”, правдала се Мила. „Нека иде Есма, ионако цео дан не излази из куће, а за даму њених година то је много важно. Да нема твоје гене, бако, сад би имала позамашну килажу.”
„Ја имам у редакцији већ заказан колегијум, и не могу себи да приуштим ни минут закашњења”, рече Есма, која је у том моменту излазила из собе.
„Опаааа... Откад Ви то носите хаљину, мадам Есма?”, није престајала Мила.
„Доста сад обе. Ако не могу да наредим унуци, ћерци, вала, могу. Есма, овог момента да си узела тањир и однела брату. Не занимају ме ни твоји колегијуми ни њени колоквијуми. Ни речи више да нисам чула. А ти, мала, престани да се церекаш да ти бака не би показала своју ‘дарк сајд’ и отворила врата ‘зоне сумрака’. Александре, хоћеш ли коначно да решиш ову ситуацију?”, упита га Еми и настави:
„Понашаш се као мало дете; ни Мили више не приличи да краде палачинке а камоли теби.”
Александар само слеже раменима. Знао је да је у оваквим ситуацијама најбоље да само ћути и да се прави да се ништа није догодило.
„Ипак ћу ја однети Југославу палачинке”, рече Есма, остављајући мајку и оца саме.
„У овој кући нико више нема ни мрвицу поштовања за мене и мој рад. Да ме нема, ишли бисте гладни и поцепани по улици. Време је да ја дам отказ, јер нисам ваша куварица и спремачица већ цењени медицински радник”, резигнирано рече Еми.
„У пензији”, излете Александру, који се истог трена покаја и заћута.
„Да, у пензији. Одавно јe требалo да будем у пензији. Брига о вама заслужује бенефицирани радни стаж. Довољно је било да некога од мојих укућана поведем на комисију за пензију и добила би је одмах. Нико не би веровао да сам и оволико издржала покрај вас.”
За то време Есма је звонила на врата Југославовог стана, са намером да му остави палачинке и да настави на сасатанак „на слепо“ који јој је организовала Светлана.
„Колико стварно мораш да будеш очајан да пристанеш на нешто овако понижавајуће... Платићеш ми за ово, Светлана”, мрмљала је Есма себи у браду, звонећи на врата њиховог стана.
Нико се није јављао, па она посегну за кваком да провери има ли кога. Југослав је умео да се потпуно искључи из спољашњег света док ради. Врата су била откључана и она уђе без поздрава.
„Сваки пут кад уђем овде, изгорим од љубоморе. Како јој успева да стан буде под конац а она сређена тип-топ, у исто време. Ја не стижем ни себе да средим, и да ми није Еми, не знам шта бих радила”, помисли Есма и закорачи у спаваћу собу. Тачније, била је то соба, библиотека и кабинет у исто време. Све у њој је било прилагођено Југославу.
„Увек сам се питала где они спавају – овде сигурно не”, помисли Есма. Југослав се није ни осврнуо на њен улазак, већ је наставио да игра игрице на свом компјутеру.
„Не могу да верујем! Зар ниси мало матор за те детињарије, господине професоре?”, упита Есма.
„На овој игрици су радиле моје колеге; има ту много интересантних идеја које ћу моћи да применим у свом раду”, правдао се Југослав.
„Видим, Југославе, него да ли се сећаш оне народне о цркви и о изговорима?”
„Ова игрица може да се игра и у пару и појединачно. Хоћеш да пробаш?”, рече он уместо одговора.
„Па кад ме већ толико молиш, а зарад науке и прогреса – хоћу. Помери се”, једва је дочекала Есма.
У неко доба зазвони телефон, и Југослав се невољно јави. Била је то Светлана.
„Знам колико је сати, љубави. Не, нисам ништа јео. Да, ту је. Откуд знаш? Да ти је дам? Одмах”, рече Југослав и брже-боље даде телефон Есми.
„Наравно да знам куда сам пошла. Пошла сам да донесем Југи палачинке и да идем на састанак са оним твојим колегом. Наравно да знам кад и где је требало да се нађемо. Шта је теби, имам сат. Уффф... није могуће да је овако касно. Е баш ми је жао што се наљутио, немаш појма колико. Па шта ако нисам ништа јела? Јешћу палачинке са братом, ваљда имаш још нешто у фрижидеру? Где да дођемо? Добро. Ко ће бити са тобом? Не, не љутим се на тебе, ионако сам намеравала да га зовем. Требају ми кола за сутра, по могућности са возачем. Доброоо... долазимо!”, заврши Есма разговор са Светланом.
„Југославе, прекини да ждереш те палачинке! Светлана и Мирко нас чекају да идемо заједно на вечеру. Облачи се па да кренемо”, рече му она.
Док се Југослав облачио, Есма је позвала такси и брзо су се нашли на договореном месту. Скоро у исто време, дошли су Светлана и Мирко.
„Добро вече, бивши и будући”, обрати се Есма Мирку, док су се Светлана и Југослав поздрављали.
„Шта ти сад па то значи? Знаш да никада нисам волео твоје метафоре. Ја сам човек са обе ноге чврсто на земљи”, одврати јој он.
„Не мораш одмах да фркћеш – мислила сам ‘бивши муж и будући министар’. Видиш да сам фина, а то је зато што ми требају кола за сутра. Треба да напишем репортажу о положају жена на селу. Имам једну познаницу која сад живи на селу; зове се Весна, а није далеко од Вароши, таман да себи олакшам посао”, рече Есма седајући за сто.
„Слободанова Весна? Одакле ти њу знаш?”, зачуди се Мирко.
„Да, она. Деца нам иду у исти разред па је знам одатле. Кад већ морам на село, онда је боље да имам инсајдера тамо, зар не?”, мазно рече Есма.
„Никада ниси умела да кокетираш, Есма, шта те је сад спопало? Ако ти Мирко не да кола, замолићу ја мог возача да те одвезе и довезе”, убаци се Светлана у њихов разговор. Есма се таман спремала да јој одговори, када столу приђе конобар.
„Хоћемо ли за вечерас уобичајено, господине Мирко?”, упита он.
„Не, нећемо. Донесите нам јеловнике, сами ће да одаберемо”, предухитри Есма Мирков одговор.
„Па да, како да икона феминизма дозволи да мушкарац наручује за њу? Не дај боже да јој поручи коктел и неку салату, шта би људи помислили? Права жена се брани искључиво уз пиво и ракију”, констатова Светлана.
„Ракију пије само онај ко сме, није то пиће за свакога.”
„Мислиш?”, рече Светлана и наручи две дупле од конобара.
„Феминизам није покрет, већ начин живота. Слобода и равноправност није пука флоскула већ нешто за шта се бори, вековима уназад. Ко си ти да све то негираш и сводиш на форму? Какве везе има да ли носимо кратку или дугу косу, шта пијемо или како се облачимо? Много је важније имамо ли храбрости да свој живот узмемо у своје руке”, рече Есма, а прекиде је Светланин смех.
„Есма, па ти си онда последња особа која би требало да буде феминиста – да ли се тако каже? Која је то област у којој си ти узела ствар у своје руке? Живиш у мамином и татином стану, задовољаваш се титулом слободњака у свом послу јер се плашиш да изађеш на црту. Мењаш партнере као ја сандале, а све јер се дубоко плашиш идеје да волиш.”
За столом је на моменат настао тајац. Мирко и Југослав се само погледаше, док су две жене стрељале очима једна другу.
„Можда и јеси у праву. Можда је све то тачно, али мени не треба потврда да сам жива, нисам копија копије оног луксуза који сам сањала док сам била мала. Нажалост, не могу да убијем Еми и Александра што су ми пружили срећно детињство”, заврши Есма и наручи још две дупле.
„У праву си, ја нисам имала срећно детињство, и баш зато знам шта причам. У земљи у којој прошлост није покопана а будућност не видим, ја сам морала да научим како да се изборим за своја права. Да, само за моја. Ја сам себична и нисам тако емпатична као ти. Ја се борим само за себе. Знаш ли шта сам научила? Научила сам да нисам равноправна ни са најслабијим мушкарцем. Онда сам научила како да добијем оно што хоћу и то и добијам. Ако то значи да ми је сукња краћа и деколте дубљи, па шта. Ко има права да ми замери због тог? Нико? Гарсон, понови исто”, рече Светлана.
„Ниси много оригинална. Оно што ти радиш је вековима познато, и то на свим континентима. Продукт мушког шовинизма”, рече Есма, сад већ више жељна ракије него разговора.
У том моменту њиховом столу приђе циганка која је продавала цвеће и повремено гледала у длан.
„Да купиш госпоџи букет ружа, лепи господине”, обрати се она Мирку, мислећи на Светлану. Југослав и Есма се без речи погледаше
„Хоћу ако нам будеш гледала у длан”, одговори јој.
„Хочу, гледачу и њој и овој другој госпоџи. Дај ми длан, лепа.”
Светлана јој без речи пружи длан.
„Ти у себи носиш нашу, циганску душу. То је и благослов и проклетство. Све ћеш да имаш у свој живот само нечеш оно што једино желиш”, рече Светлани.
„И то је све? Мислила сам да ћеш бити јаснија”, саркастично јој се обрати Есма.
„Не брини, разумела је она шта сам јој рекла, а ти што не верујеш, и теби ћу да кажем а не мора да платиш. Ти све имаш а немаш ништа. Оно што ти недостаје не видиш а ту је.”
„Поред мене је Југослав, а мени не недостаје ништа. Хвала ти”, рече Есма.
Наредних сати око њих је била музика и пиће – баш тим редоследом. Следеће чега се Есма кроз маглу сећала је лош пут и главобоља, и лепи возач, наравно. Кола се зауставише покрај продавнице и у њих уђе Весна.
„Здраво, Есма, тачна си. Мислила сам да нећеш доћи, судећи по твом гласу од ноћас”, обрати се она Есми, која је покушавала да се сети кад су се то њих две чуле, али узалуд. Весна одмахну руком и обрати се возачу.
„Ја сам Весна, а ви сте?”
„Само да ми је знати коме је пало на памет да велича сеоску пасторалу, након ноћи проведене у кафани. Изе’м ти романтичаре са све импресионистима”, себи у браду констатовала је Есма.
„Есма, да ли Вам је добро?”, упита возач.
Никако није могла да се присети одакле га зна, да ли треба да се љути због претеране интимности или да се радује поновном сусрету.
‘Ма, кога то уопште брига. Сва срећа да је тих, данас нисам за комуникацију па таман да је Бред Пит за воланом. Додуше, не заостаје ни овај много за њим, али бих вероватно могла мајка да му будем или, у најбољем случају, тетка. То ти је Балкан: овде се сексуалне слободе своде на швалерацију а избор партнера мораш да прилагодиш Чаршији а не себи”, размишљала је готово наглас.
„Рекли сте нешто?”, упита је возач.
„Наравно да нисам”, рече му Есма и помисли: ‘Ништа чиме би се твоја лепа главица замарала.’
А за све су биле криве Емине палачинке.
„Бако, под хитно мораш да нађеш неки хоби. Од твојих палачинки ништа више не могу да обучем. Почећу да крадем ствари од Есме, а она је, као што је свима познато, тотални модни ‘аналфабета’. Хоћеш ли да се твојој најдражој унуци смеје цео факултет?”, пола у шали, пола у збиљи рече Мила.
„Која ће од вас две да однесе Југославу палачинке?”, упита Еми, не хајући за оно што је говорила Мила.
„Ја бих то врло радо учинила, јер тета Светлана у фрижидеру сигурно има свашта, али сад сам се сетила да имам вежбе на факултету, па морам да бришем”, правдала се Мила. „Нека иде Есма, ионако цео дан не излази из куће, а за даму њених година то је много важно. Да нема твоје гене, бако, сад би имала позамашну килажу.”
„Ја имам у редакцији већ заказан колегијум, и не могу себи да приуштим ни минут закашњења”, рече Есма, која је у том моменту излазила из собе.
„Опаааа... Откад Ви то носите хаљину, мадам Есма?”, није престајала Мила.
„Доста сад обе. Ако не могу да наредим унуци, ћерци, вала, могу. Есма, овог момента да си узела тањир и однела брату. Не занимају ме ни твоји колегијуми ни њени колоквијуми. Ни речи више да нисам чула. А ти, мала, престани да се церекаш да ти бака не би показала своју ‘дарк сајд’ и отворила врата ‘зоне сумрака’. Александре, хоћеш ли коначно да решиш ову ситуацију?”, упита га Еми и настави:
„Понашаш се као мало дете; ни Мили више не приличи да краде палачинке а камоли теби.”
Александар само слеже раменима. Знао је да је у оваквим ситуацијама најбоље да само ћути и да се прави да се ништа није догодило.
„Ипак ћу ја однети Југославу палачинке”, рече Есма, остављајући мајку и оца саме.
„У овој кући нико више нема ни мрвицу поштовања за мене и мој рад. Да ме нема, ишли бисте гладни и поцепани по улици. Време је да ја дам отказ, јер нисам ваша куварица и спремачица већ цењени медицински радник”, резигнирано рече Еми.
„У пензији”, излете Александру, који се истог трена покаја и заћута.
„Да, у пензији. Одавно јe требалo да будем у пензији. Брига о вама заслужује бенефицирани радни стаж. Довољно је било да некога од мојих укућана поведем на комисију за пензију и добила би је одмах. Нико не би веровао да сам и оволико издржала покрај вас.”
За то време Есма је звонила на врата Југославовог стана, са намером да му остави палачинке и да настави на сасатанак „на слепо“ који јој је организовала Светлана.
„Колико стварно мораш да будеш очајан да пристанеш на нешто овако понижавајуће... Платићеш ми за ово, Светлана”, мрмљала је Есма себи у браду, звонећи на врата њиховог стана.
Нико се није јављао, па она посегну за кваком да провери има ли кога. Југослав је умео да се потпуно искључи из спољашњег света док ради. Врата су била откључана и она уђе без поздрава.
„Сваки пут кад уђем овде, изгорим од љубоморе. Како јој успева да стан буде под конац а она сређена тип-топ, у исто време. Ја не стижем ни себе да средим, и да ми није Еми, не знам шта бих радила”, помисли Есма и закорачи у спаваћу собу. Тачније, била је то соба, библиотека и кабинет у исто време. Све у њој је било прилагођено Југославу.
„Увек сам се питала где они спавају – овде сигурно не”, помисли Есма. Југослав се није ни осврнуо на њен улазак, већ је наставио да игра игрице на свом компјутеру.
„Не могу да верујем! Зар ниси мало матор за те детињарије, господине професоре?”, упита Есма.
„На овој игрици су радиле моје колеге; има ту много интересантних идеја које ћу моћи да применим у свом раду”, правдао се Југослав.
„Видим, Југославе, него да ли се сећаш оне народне о цркви и о изговорима?”
„Ова игрица може да се игра и у пару и појединачно. Хоћеш да пробаш?”, рече он уместо одговора.
„Па кад ме већ толико молиш, а зарад науке и прогреса – хоћу. Помери се”, једва је дочекала Есма.
У неко доба зазвони телефон, и Југослав се невољно јави. Била је то Светлана.
„Знам колико је сати, љубави. Не, нисам ништа јео. Да, ту је. Откуд знаш? Да ти је дам? Одмах”, рече Југослав и брже-боље даде телефон Есми.
„Наравно да знам куда сам пошла. Пошла сам да донесем Југи палачинке и да идем на састанак са оним твојим колегом. Наравно да знам кад и где је требало да се нађемо. Шта је теби, имам сат. Уффф... није могуће да је овако касно. Е баш ми је жао што се наљутио, немаш појма колико. Па шта ако нисам ништа јела? Јешћу палачинке са братом, ваљда имаш још нешто у фрижидеру? Где да дођемо? Добро. Ко ће бити са тобом? Не, не љутим се на тебе, ионако сам намеравала да га зовем. Требају ми кола за сутра, по могућности са возачем. Доброоо... долазимо!”, заврши Есма разговор са Светланом.
„Југославе, прекини да ждереш те палачинке! Светлана и Мирко нас чекају да идемо заједно на вечеру. Облачи се па да кренемо”, рече му она.
Док се Југослав облачио, Есма је позвала такси и брзо су се нашли на договореном месту. Скоро у исто време, дошли су Светлана и Мирко.
„Добро вече, бивши и будући”, обрати се Есма Мирку, док су се Светлана и Југослав поздрављали.
„Шта ти сад па то значи? Знаш да никада нисам волео твоје метафоре. Ја сам човек са обе ноге чврсто на земљи”, одврати јој он.
„Не мораш одмах да фркћеш – мислила сам ‘бивши муж и будући министар’. Видиш да сам фина, а то је зато што ми требају кола за сутра. Треба да напишем репортажу о положају жена на селу. Имам једну познаницу која сад живи на селу; зове се Весна, а није далеко од Вароши, таман да себи олакшам посао”, рече Есма седајући за сто.
„Слободанова Весна? Одакле ти њу знаш?”, зачуди се Мирко.
„Да, она. Деца нам иду у исти разред па је знам одатле. Кад већ морам на село, онда је боље да имам инсајдера тамо, зар не?”, мазно рече Есма.
„Никада ниси умела да кокетираш, Есма, шта те је сад спопало? Ако ти Мирко не да кола, замолићу ја мог возача да те одвезе и довезе”, убаци се Светлана у њихов разговор. Есма се таман спремала да јој одговори, када столу приђе конобар.
„Хоћемо ли за вечерас уобичајено, господине Мирко?”, упита он.
„Не, нећемо. Донесите нам јеловнике, сами ће да одаберемо”, предухитри Есма Мирков одговор.
„Па да, како да икона феминизма дозволи да мушкарац наручује за њу? Не дај боже да јој поручи коктел и неку салату, шта би људи помислили? Права жена се брани искључиво уз пиво и ракију”, констатова Светлана.
„Ракију пије само онај ко сме, није то пиће за свакога.”
„Мислиш?”, рече Светлана и наручи две дупле од конобара.
„Феминизам није покрет, већ начин живота. Слобода и равноправност није пука флоскула већ нешто за шта се бори, вековима уназад. Ко си ти да све то негираш и сводиш на форму? Какве везе има да ли носимо кратку или дугу косу, шта пијемо или како се облачимо? Много је важније имамо ли храбрости да свој живот узмемо у своје руке”, рече Есма, а прекиде је Светланин смех.
„Есма, па ти си онда последња особа која би требало да буде феминиста – да ли се тако каже? Која је то област у којој си ти узела ствар у своје руке? Живиш у мамином и татином стану, задовољаваш се титулом слободњака у свом послу јер се плашиш да изађеш на црту. Мењаш партнере као ја сандале, а све јер се дубоко плашиш идеје да волиш.”
За столом је на моменат настао тајац. Мирко и Југослав се само погледаше, док су две жене стрељале очима једна другу.
„Можда и јеси у праву. Можда је све то тачно, али мени не треба потврда да сам жива, нисам копија копије оног луксуза који сам сањала док сам била мала. Нажалост, не могу да убијем Еми и Александра што су ми пружили срећно детињство”, заврши Есма и наручи још две дупле.
„У праву си, ја нисам имала срећно детињство, и баш зато знам шта причам. У земљи у којој прошлост није покопана а будућност не видим, ја сам морала да научим како да се изборим за своја права. Да, само за моја. Ја сам себична и нисам тако емпатична као ти. Ја се борим само за себе. Знаш ли шта сам научила? Научила сам да нисам равноправна ни са најслабијим мушкарцем. Онда сам научила како да добијем оно што хоћу и то и добијам. Ако то значи да ми је сукња краћа и деколте дубљи, па шта. Ко има права да ми замери због тог? Нико? Гарсон, понови исто”, рече Светлана.
„Ниси много оригинална. Оно што ти радиш је вековима познато, и то на свим континентима. Продукт мушког шовинизма”, рече Есма, сад већ више жељна ракије него разговора.
У том моменту њиховом столу приђе циганка која је продавала цвеће и повремено гледала у длан.
„Да купиш госпоџи букет ружа, лепи господине”, обрати се она Мирку, мислећи на Светлану. Југослав и Есма се без речи погледаше
„Хоћу ако нам будеш гледала у длан”, одговори јој.
„Хочу, гледачу и њој и овој другој госпоџи. Дај ми длан, лепа.”
Светлана јој без речи пружи длан.
„Ти у себи носиш нашу, циганску душу. То је и благослов и проклетство. Све ћеш да имаш у свој живот само нечеш оно што једино желиш”, рече Светлани.
„И то је све? Мислила сам да ћеш бити јаснија”, саркастично јој се обрати Есма.
„Не брини, разумела је она шта сам јој рекла, а ти што не верујеш, и теби ћу да кажем а не мора да платиш. Ти све имаш а немаш ништа. Оно што ти недостаје не видиш а ту је.”
„Поред мене је Југослав, а мени не недостаје ништа. Хвала ти”, рече Есма.
Наредних сати око њих је била музика и пиће – баш тим редоследом. Следеће чега се Есма кроз маглу сећала је лош пут и главобоља, и лепи возач, наравно. Кола се зауставише покрај продавнице и у њих уђе Весна.
„Здраво, Есма, тачна си. Мислила сам да нећеш доћи, судећи по твом гласу од ноћас”, обрати се она Есми, која је покушавала да се сети кад су се то њих две чуле, али узалуд. Весна одмахну руком и обрати се возачу.
„Ја сам Весна, а ви сте?”