ПОСЛЕДЊА
6/1
„Милааааа...!“, проломило са степеништа испред Скупштине. У тренутку као да је све стало. Кордон милиције се за корак повукао пред демонстрантима који су бацали бакље на њих. Над Булеваром се надвила нека нестварна тишина. Мирисало је на дим и револуцију.“
„Прљави, шта то радиш, да ли си нормалан? Изгубићемо посао обојица!”, обрати се Боби усплахирено Зорану, покушавајући да га заустави. Зоран није обратио пажњу на њега и потрчао је у правцу где је претпостављао да је Мила. Угледао ју је како лежи на земљи, а недалеко од ње патрону од сузавца која се још пушила. Нимало нежним захватом уклонио је младића који се нагињао над њу, узео ју је у наручје и кренуо ка колима хитне помоћи. Гомила се размицала пред њима пропуштајући их.
„Прљави, спусти ме доле, није ми ништа”, љутито му се обрати Мила. Зоран је само ћутао.
„Ко ти је дао право да ме спасаваш?! Целог живота то радиш, када ћеш да престанеш? Нисам ја једна од оних твојих “дамица” које не умеју саме да пређу улицу. Ја сам Есмина ћерка – умем да пијем, да се бијем, да поправим кола, да водим расправе са мушкарцима. Шта мени може мало сузавца? Шта ти уопште мислиш, ако имаш чиме да размишљаш – уобразио си да си витез а ја принцеза на зрну грашка”, није прекидала Мила док су јој се сузе сливале низ образе.
Уто су стигли до кола хитне помоћи и Зоран се обрати доктору:
„Исперите јој очи, нагутала се сузавца. Бандажирајте зглоб на левој нози, дезинфикујте одеротине. Немојте да слушате ако се буде бунила, не зна шта прича, под великим је стресом.”
„Марш бре, силеџијо један. Докторе, није ми ништа, прегледајте ви њега, он халуцинира. Ко зна шта су му дали они његови? Зар можете да верујете некоме коме је у опису радног места да пендречи људе. Зоране, куда си кренуо, истог момента се враћај овамо! Нисам ти рекла ни делић онога што имам да ти кажем. Зоранееее...”
Зоран се враћао ка својима када је наишао на генерала.
„Шта је било, мали? Ниси ми веровао када сам ти рекао да ти ниси за овај посао. Мекан си, брате, исувише. Сломила те она Александрова унука?”
„Нико мене није сломио, господине генерале.”
„Ајде, ајде, мали, не мораш преда мном да се правдаш. Нисам баш толико стар... А опет, можда си ти ипак у праву”, рече генерал и настави: „Предај ми наоружање, ја ћу да разговарам са твојим претпостављеним а ти се побрини за Милу.”
Зоран предаде пиштољ и салутира генералу.
Мила га је чекала са завојима.
„Погледај на шта личим, Прљави, као да сам сад из Боја на Мојковцу. То је све твоја кривица – шта си имао да причаш овом лудом доктору? Гледао ми је зенице оним снајпером, ако ми очи промене боју, убићу и њега и тебе. То ми је једино остало од оца, уз склоност према алкохолу. Зашто ћутиш, бре? Проговори нешто. Да се ниси усудио да ме поново понесеш, нисам ја џак. Не пада ми на памет да идем кући, сада сам најпотребнија својим друговима, ако уопште знаш шта је то другарство и борба за идеју. Чему су вас учили у тој школи? Џентлменском понашању сигурно нису. Од данас ћу да те зовем Мутави, а не Прљави, мада смрдиш на неко машинско уље. Сам ћеш бити крив ако повратим по теби. Зашто си сад стао? Врати ме назад, хоћу на демонстрације.”
„Господе Боже, ти стварно не умеш да заћутиш?”, рече јој Зоран и пољуби је. То је трајало, и трајало, и трајало...
„Волим те, Мила”, тихо, шапатом, као да краде речи, рече Зоран, док је возио ка Вароши. „Сад ти мене слушај, млада дамо. Неко време ме неће бити, морам да ‘затворим’ неке обавезе и обезбедим нам живот. Када то окончам, наћи ћу начина да будемо поново заједно. Ти ме само чекај.”
„Опааа, ти то мене просиш? Ваљда се и ја нешто питам у свему томе”, шаљивим тоном, скривајући своју збуњеност, рече му Мила.
„Наравно да те просим, блесо. Не зовем те ваљда у косидбу”, одговори јој Зоран и насмеја је.
Мила га чупну за косу и сва озбиљна му се обрати:
„Обећај ми да ћу те поново видети. Знаш, тако је и Мики рекао Есми да ће се вратити, па га она и сада чека. Она је имала мене, а чиме ћу ја да испуним живот ако ме оставиш?”
„Баш и није прикладно место да правимо дете, али ако већ инсистираш, твоја жеља је за мене заповест”, шеретски јој одговори Зоран.
„Мааарш бре, манијаку. Нисмо венчани. Ништа пре брака”, покуша Мила шалом да сакрије да је поцрвенела као булка.
„Идем сад, чекај ме.”
Мила од суза није умела да му одговори. Тек када је Зоран добрано замакао низ улицу, она прошапута.
„Наравно да ћу те чекати, Прљави, не надај се ничем другом.”
Остала је тако још неко време, уздахнула и кренула ка стану. Тамо је очекивао тежи део – требало је објаснити Еми зашто је сва у завојима.
„Господе Боже, на шта то личиш, црно дете? Ајде седи овамо да те погледам”, рече Еми.
„Није ми ништа, бако. Само сам се оклизнула. Данас је био такав дан”, одговори Мила.
„Вала баш, поледица у читавом Граду, а ти лагано обувена. Престани да се завитлаваш са мном, него седи на ту столицу.”
„Погледао и прегледао – доктор. Да само знаш колико је сладак. Сва сам се истопила док ме дезинфиковао. Смрдим на алкохол као онај дека са петог”, покушавала је Мила да се нашали док ју је Еми, нимало нежно, прегледала. У том часу је и Есма ушла у собу. Без речи је слушала њихов разговор.
„Ти си једна ретко неодговорна особа. Шта ти је ово требало? Да ли си и једног тренутка помислила да постоји неко ко брине о теби или си по свом старом обичају срљала као мува без главе. Мила, теби је потребан старатељ а не ова твоја мајка. Треба неко да те пресавије преко колена и добро излупа”, настављала је Еми.
„Бако, бако, зашто ти тако грубе руке и зашто ти севају очи?”
„Даће теби бака. Ко те је довезао кући? Надам се да није милиција. Само нам још то треба, да Александрову унуку спроводе жандарми. Знаш ли да је такве твој дека хапсио? Треба да те је срамота.”
„Срамићу се цео дан, само завршавај више и дај ми нешто да једем. По Женевској конвенцији, имам право на три оброка.”
„Даћу ја теби, у овој кући нема демократије. Ниси ми одговорила ко те је довезао!”
„Аууу, бако, какав си ти диктатор. Јадни мој дека. Твој вечити љубимац ме довезао.”
„Зоран”, упита Есма, предухитривши Еми.
„Да, родитељко моја. Зоран ме довезао.”
Есма се на час тргну, осетивши нешто у тону којим је Мила изговорила његово име, али не прокоментариса то.
„Имате кад да причате вас две. Есма, сад се склони да је ја превијем. Ови данашњи медицински радници нису низашта.”
„Пусти, мајко, ја ћу”, рече јој Есма.
„’Пусти, мајко, ја ћу’. Шалиш се? Никада то ниси радила.”
„Нисам, али сам гледала и учила од најбоље.”
Еми заусти да јој одговори, али је Александар спречи у томе.
„Пусти је да она то уради. Време је да твоје дете коначно постане само мајка. Целог живота је била тој малој све – отац, мајка, пријатељ и учитељ. Време је да се то оконча и да буде оно што јој је природа наменила: да јој буде само мајка”, рече и поведе Еми у спаваћу собу.
„Волиш га”, рече Есма, што је звучало као констатација, а не питање.
„Да, мајко. Сад ми се чини да сам се целог живота само спремала да њега волим. Као да ништа друго нисам ни радила.”
Есма не рече ништа, загрли своје дете показујући да ће увек бити ту за њу, ма шта их чекало у будућности. А чекало их је...
Од Зорана није било ни трага ни гласа. Распитивали су се свуда, у његовој јединици, код свих пријатеља. Нико није умео или није желео да да одговор на то питање. Боби је одбио да уопште разговара о Зорану, плашећи се да га не повежу са његовим одласком и да не угрози каријеру коју је почео да гради. Александар је позвао генерала Радета у нади да ће можда он моћи да им помогне. Није могао – или није желео. Зоран као да је пропао у земљу. Сви су полако почели да губе наду да ће га поново видети. Сви осим Миле. Она није прихватала чак ни као могућност да се он неће појавити. Одбијала је сва питања и слутње једноставним: „Обећао је да ће доћи по мене“. За њу је то било довољно. Пенелопа је чекала свог Одисеја.
„Мило дете, шта се то догађа са тобом?”
„На шта конкретно мислиш, бако?”
„Па ето, на пример, то ‘бако’. Целог живота ме зовеш Еми, а сад си се сетила да сам ти бака. Не свађаш се са Есмом и не противуречиш јој...”
„Ваљда сам одрасла, било је и време.”
„Било је... Ма није било. Ти си Мила, ниси нека барбика која се само смеши и трепће очима. Есма, могла би коначно да оставиш тај лаптоп и да се прикључиш овом разговору. Мила је твоје дете. Сада је у проблему и ред је да јој помогнеш да то реши.”
„Видим, мајко, да теби то сасвим добро иде, па не бих да се мешам. Може дете да ми навуче комплексе, па шта ћу после”, одговори Есма и поче заразно да се смеје, у чему су јој се придружили Мила и Александар.
„Александре, уместо што се тако неумесно смејеш, могао би да поразговараш са својом драгом ћерком и да је научиш лепом понашању, кад већ то ниси урадио за све ове године. Ако не поштујете моје године, онда бар поштујте све оно што сам урадила за вас. Живот сам вам дала, незахвалници једни.”
„Што се одмах љутиш, бако, ми тебе сви волимо.”
„Видим колико ме волите. Само ми идете на живце. А и ти, мала, зашто само седиш код куће и нигде не излазиш?”
„До јуче си ми говорила да сам ветропир и да нико неће хтети овакву да ме узме, а сад кад седим кући и учим од тебе да кувам, ти ме и даље критикујеш. Одлучи се на крају какву Милу волиш.”
„Немој много да се правиш паметна, млада дамо. Ја сам још увек твоја бака.”
„Знам, бако, и ја те волим највише на свету.”
Еми заусти да јој одговори, али је прекиде звоно на вратима. Мила је потрчала да отвори, надајући се да је то Зоран. Вратила се у трпезарију носећи у рукама коверат насловљен на њу. Отворила га је, и лице јој се озарило.
„Шта сад ово значи? Авионска карта у једном правцу – од кога је?”, упита је Еми и узе у руку коверат, констатујући да је послат из неке од пошта у Граду.
„Од Зорана је”, одговори јој Мила.
„Како то можеш да знаш? Зашто он није дошао? Зашто је карта за данашњи лет? Ко ју је послао ако није он? Какав је то начин? Где је он уопште и шта ради, зна ли за ред? Мајка му је била дивна жена... а он? Не долази у обзир да ти идеш било куда... Александре, реци јој”, настављала је Еми.
„Шта ти је, бако, па то је Зоран. Знаш га читавог свог живота. Стално си ми говорила да се угледам на њега, да је он од реда и фино васпитан. Шта се сад променило?”
„Све се променило. Знаш ли ти ко је он и каквим се послом бави? Знаш ли ти шта значи данима чекати знак да је онај кога волиш уопште жив или чеш само добити вест да га више нема, без објашњења где, како и због чега је изгубио живот. Да ли то желиш за себе и за моје унучиће? Мила, да ти ниси у другом стању? То би објаснило све.”
„Побогу, бако, шта ти пада на памет. Наравно да нисам. Мада, кад боље размислим, то и не би било тако лоше”, шеретски јој рече унука, успут јој и намигнувши.
„Мила, не разумем те. Знам да је Зоран део твог и нашег живота. Знам да ти је драг и да га волиш, волим га и ја, али размисли. Па Есма и Југослав су одрастали једно поред другог, делили један живот и остали само брат и сестра.”
„Бако, али они нису брат и сестра.”
Есма заусти да се укључи у разговор, али река сећања преплави јој мисли. Као на филму ређале су се сцене, и у свакој од њих био је и Југослав. Рецимо, она када је изашла из његовог стана стидећи се себе, јер је негде дубоко била срећна што је Светлана отишла са Мирком. Па онда када није разумела шта јој говори циганка те пијане вечери када је све почело да се одмотава. Он је био тај кога је неке давне кишовите ноћи слала по јагоде, јер се, боже мој, трудници свака жеља мора испунити. Он је Милу изнео из болнице и био јој отац више него што би то икада Мики могао да буде. Мила је била у праву, само то она никада није видела.
Подигла је поглед и угледала лице свога оца како јој се смеши, као да је знао о чему мисли. Само јој је, у знак подршке, потврдно климнуо главом. Схватила је шта јој је чинити. Устала је од стола, на тренутак прекинувши Емину и Милину расправу, и ушла у собу. Паковала је Милин кофер пуног срца, знајући целом својом душом да ради праву ствар. Круг је морао да буде прекинут. Загрлила је своју кћер пружајући јој карту и ствари, и рекла:
„Иди. Твоје место је крај њега.
6/1
„Милааааа...!“, проломило са степеништа испред Скупштине. У тренутку као да је све стало. Кордон милиције се за корак повукао пред демонстрантима који су бацали бакље на њих. Над Булеваром се надвила нека нестварна тишина. Мирисало је на дим и револуцију.“
„Прљави, шта то радиш, да ли си нормалан? Изгубићемо посао обојица!”, обрати се Боби усплахирено Зорану, покушавајући да га заустави. Зоран није обратио пажњу на њега и потрчао је у правцу где је претпостављао да је Мила. Угледао ју је како лежи на земљи, а недалеко од ње патрону од сузавца која се још пушила. Нимало нежним захватом уклонио је младића који се нагињао над њу, узео ју је у наручје и кренуо ка колима хитне помоћи. Гомила се размицала пред њима пропуштајући их.
„Прљави, спусти ме доле, није ми ништа”, љутито му се обрати Мила. Зоран је само ћутао.
„Ко ти је дао право да ме спасаваш?! Целог живота то радиш, када ћеш да престанеш? Нисам ја једна од оних твојих “дамица” које не умеју саме да пређу улицу. Ја сам Есмина ћерка – умем да пијем, да се бијем, да поправим кола, да водим расправе са мушкарцима. Шта мени може мало сузавца? Шта ти уопште мислиш, ако имаш чиме да размишљаш – уобразио си да си витез а ја принцеза на зрну грашка”, није прекидала Мила док су јој се сузе сливале низ образе.
Уто су стигли до кола хитне помоћи и Зоран се обрати доктору:
„Исперите јој очи, нагутала се сузавца. Бандажирајте зглоб на левој нози, дезинфикујте одеротине. Немојте да слушате ако се буде бунила, не зна шта прича, под великим је стресом.”
„Марш бре, силеџијо један. Докторе, није ми ништа, прегледајте ви њега, он халуцинира. Ко зна шта су му дали они његови? Зар можете да верујете некоме коме је у опису радног места да пендречи људе. Зоране, куда си кренуо, истог момента се враћај овамо! Нисам ти рекла ни делић онога што имам да ти кажем. Зоранееее...”
Зоран се враћао ка својима када је наишао на генерала.
„Шта је било, мали? Ниси ми веровао када сам ти рекао да ти ниси за овај посао. Мекан си, брате, исувише. Сломила те она Александрова унука?”
„Нико мене није сломио, господине генерале.”
„Ајде, ајде, мали, не мораш преда мном да се правдаш. Нисам баш толико стар... А опет, можда си ти ипак у праву”, рече генерал и настави: „Предај ми наоружање, ја ћу да разговарам са твојим претпостављеним а ти се побрини за Милу.”
Зоран предаде пиштољ и салутира генералу.
Мила га је чекала са завојима.
„Погледај на шта личим, Прљави, као да сам сад из Боја на Мојковцу. То је све твоја кривица – шта си имао да причаш овом лудом доктору? Гледао ми је зенице оним снајпером, ако ми очи промене боју, убићу и њега и тебе. То ми је једино остало од оца, уз склоност према алкохолу. Зашто ћутиш, бре? Проговори нешто. Да се ниси усудио да ме поново понесеш, нисам ја џак. Не пада ми на памет да идем кући, сада сам најпотребнија својим друговима, ако уопште знаш шта је то другарство и борба за идеју. Чему су вас учили у тој школи? Џентлменском понашању сигурно нису. Од данас ћу да те зовем Мутави, а не Прљави, мада смрдиш на неко машинско уље. Сам ћеш бити крив ако повратим по теби. Зашто си сад стао? Врати ме назад, хоћу на демонстрације.”
„Господе Боже, ти стварно не умеш да заћутиш?”, рече јој Зоран и пољуби је. То је трајало, и трајало, и трајало...
„Волим те, Мила”, тихо, шапатом, као да краде речи, рече Зоран, док је возио ка Вароши. „Сад ти мене слушај, млада дамо. Неко време ме неће бити, морам да ‘затворим’ неке обавезе и обезбедим нам живот. Када то окончам, наћи ћу начина да будемо поново заједно. Ти ме само чекај.”
„Опааа, ти то мене просиш? Ваљда се и ја нешто питам у свему томе”, шаљивим тоном, скривајући своју збуњеност, рече му Мила.
„Наравно да те просим, блесо. Не зовем те ваљда у косидбу”, одговори јој Зоран и насмеја је.
Мила га чупну за косу и сва озбиљна му се обрати:
„Обећај ми да ћу те поново видети. Знаш, тако је и Мики рекао Есми да ће се вратити, па га она и сада чека. Она је имала мене, а чиме ћу ја да испуним живот ако ме оставиш?”
„Баш и није прикладно место да правимо дете, али ако већ инсистираш, твоја жеља је за мене заповест”, шеретски јој одговори Зоран.
„Мааарш бре, манијаку. Нисмо венчани. Ништа пре брака”, покуша Мила шалом да сакрије да је поцрвенела као булка.
„Идем сад, чекај ме.”
Мила од суза није умела да му одговори. Тек када је Зоран добрано замакао низ улицу, она прошапута.
„Наравно да ћу те чекати, Прљави, не надај се ничем другом.”
Остала је тако још неко време, уздахнула и кренула ка стану. Тамо је очекивао тежи део – требало је објаснити Еми зашто је сва у завојима.
„Господе Боже, на шта то личиш, црно дете? Ајде седи овамо да те погледам”, рече Еми.
„Није ми ништа, бако. Само сам се оклизнула. Данас је био такав дан”, одговори Мила.
„Вала баш, поледица у читавом Граду, а ти лагано обувена. Престани да се завитлаваш са мном, него седи на ту столицу.”
„Погледао и прегледао – доктор. Да само знаш колико је сладак. Сва сам се истопила док ме дезинфиковао. Смрдим на алкохол као онај дека са петог”, покушавала је Мила да се нашали док ју је Еми, нимало нежно, прегледала. У том часу је и Есма ушла у собу. Без речи је слушала њихов разговор.
„Ти си једна ретко неодговорна особа. Шта ти је ово требало? Да ли си и једног тренутка помислила да постоји неко ко брине о теби или си по свом старом обичају срљала као мува без главе. Мила, теби је потребан старатељ а не ова твоја мајка. Треба неко да те пресавије преко колена и добро излупа”, настављала је Еми.
„Бако, бако, зашто ти тако грубе руке и зашто ти севају очи?”
„Даће теби бака. Ко те је довезао кући? Надам се да није милиција. Само нам још то треба, да Александрову унуку спроводе жандарми. Знаш ли да је такве твој дека хапсио? Треба да те је срамота.”
„Срамићу се цео дан, само завршавај више и дај ми нешто да једем. По Женевској конвенцији, имам право на три оброка.”
„Даћу ја теби, у овој кући нема демократије. Ниси ми одговорила ко те је довезао!”
„Аууу, бако, какав си ти диктатор. Јадни мој дека. Твој вечити љубимац ме довезао.”
„Зоран”, упита Есма, предухитривши Еми.
„Да, родитељко моја. Зоран ме довезао.”
Есма се на час тргну, осетивши нешто у тону којим је Мила изговорила његово име, али не прокоментариса то.
„Имате кад да причате вас две. Есма, сад се склони да је ја превијем. Ови данашњи медицински радници нису низашта.”
„Пусти, мајко, ја ћу”, рече јој Есма.
„’Пусти, мајко, ја ћу’. Шалиш се? Никада то ниси радила.”
„Нисам, али сам гледала и учила од најбоље.”
Еми заусти да јој одговори, али је Александар спречи у томе.
„Пусти је да она то уради. Време је да твоје дете коначно постане само мајка. Целог живота је била тој малој све – отац, мајка, пријатељ и учитељ. Време је да се то оконча и да буде оно што јој је природа наменила: да јој буде само мајка”, рече и поведе Еми у спаваћу собу.
„Волиш га”, рече Есма, што је звучало као констатација, а не питање.
„Да, мајко. Сад ми се чини да сам се целог живота само спремала да њега волим. Као да ништа друго нисам ни радила.”
Есма не рече ништа, загрли своје дете показујући да ће увек бити ту за њу, ма шта их чекало у будућности. А чекало их је...
Од Зорана није било ни трага ни гласа. Распитивали су се свуда, у његовој јединици, код свих пријатеља. Нико није умео или није желео да да одговор на то питање. Боби је одбио да уопште разговара о Зорану, плашећи се да га не повежу са његовим одласком и да не угрози каријеру коју је почео да гради. Александар је позвао генерала Радета у нади да ће можда он моћи да им помогне. Није могао – или није желео. Зоран као да је пропао у земљу. Сви су полако почели да губе наду да ће га поново видети. Сви осим Миле. Она није прихватала чак ни као могућност да се он неће појавити. Одбијала је сва питања и слутње једноставним: „Обећао је да ће доћи по мене“. За њу је то било довољно. Пенелопа је чекала свог Одисеја.
„Мило дете, шта се то догађа са тобом?”
„На шта конкретно мислиш, бако?”
„Па ето, на пример, то ‘бако’. Целог живота ме зовеш Еми, а сад си се сетила да сам ти бака. Не свађаш се са Есмом и не противуречиш јој...”
„Ваљда сам одрасла, било је и време.”
„Било је... Ма није било. Ти си Мила, ниси нека барбика која се само смеши и трепће очима. Есма, могла би коначно да оставиш тај лаптоп и да се прикључиш овом разговору. Мила је твоје дете. Сада је у проблему и ред је да јој помогнеш да то реши.”
„Видим, мајко, да теби то сасвим добро иде, па не бих да се мешам. Може дете да ми навуче комплексе, па шта ћу после”, одговори Есма и поче заразно да се смеје, у чему су јој се придружили Мила и Александар.
„Александре, уместо што се тако неумесно смејеш, могао би да поразговараш са својом драгом ћерком и да је научиш лепом понашању, кад већ то ниси урадио за све ове године. Ако не поштујете моје године, онда бар поштујте све оно што сам урадила за вас. Живот сам вам дала, незахвалници једни.”
„Што се одмах љутиш, бако, ми тебе сви волимо.”
„Видим колико ме волите. Само ми идете на живце. А и ти, мала, зашто само седиш код куће и нигде не излазиш?”
„До јуче си ми говорила да сам ветропир и да нико неће хтети овакву да ме узме, а сад кад седим кући и учим од тебе да кувам, ти ме и даље критикујеш. Одлучи се на крају какву Милу волиш.”
„Немој много да се правиш паметна, млада дамо. Ја сам још увек твоја бака.”
„Знам, бако, и ја те волим највише на свету.”
Еми заусти да јој одговори, али је прекиде звоно на вратима. Мила је потрчала да отвори, надајући се да је то Зоран. Вратила се у трпезарију носећи у рукама коверат насловљен на њу. Отворила га је, и лице јој се озарило.
„Шта сад ово значи? Авионска карта у једном правцу – од кога је?”, упита је Еми и узе у руку коверат, констатујући да је послат из неке од пошта у Граду.
„Од Зорана је”, одговори јој Мила.
„Како то можеш да знаш? Зашто он није дошао? Зашто је карта за данашњи лет? Ко ју је послао ако није он? Какав је то начин? Где је он уопште и шта ради, зна ли за ред? Мајка му је била дивна жена... а он? Не долази у обзир да ти идеш било куда... Александре, реци јој”, настављала је Еми.
„Шта ти је, бако, па то је Зоран. Знаш га читавог свог живота. Стално си ми говорила да се угледам на њега, да је он од реда и фино васпитан. Шта се сад променило?”
„Све се променило. Знаш ли ти ко је он и каквим се послом бави? Знаш ли ти шта значи данима чекати знак да је онај кога волиш уопште жив или чеш само добити вест да га више нема, без објашњења где, како и због чега је изгубио живот. Да ли то желиш за себе и за моје унучиће? Мила, да ти ниси у другом стању? То би објаснило све.”
„Побогу, бако, шта ти пада на памет. Наравно да нисам. Мада, кад боље размислим, то и не би било тако лоше”, шеретски јој рече унука, успут јој и намигнувши.
„Мила, не разумем те. Знам да је Зоран део твог и нашег живота. Знам да ти је драг и да га волиш, волим га и ја, али размисли. Па Есма и Југослав су одрастали једно поред другог, делили један живот и остали само брат и сестра.”
„Бако, али они нису брат и сестра.”
Есма заусти да се укључи у разговор, али река сећања преплави јој мисли. Као на филму ређале су се сцене, и у свакој од њих био је и Југослав. Рецимо, она када је изашла из његовог стана стидећи се себе, јер је негде дубоко била срећна што је Светлана отишла са Мирком. Па онда када није разумела шта јој говори циганка те пијане вечери када је све почело да се одмотава. Он је био тај кога је неке давне кишовите ноћи слала по јагоде, јер се, боже мој, трудници свака жеља мора испунити. Он је Милу изнео из болнице и био јој отац више него што би то икада Мики могао да буде. Мила је била у праву, само то она никада није видела.
Подигла је поглед и угледала лице свога оца како јој се смеши, као да је знао о чему мисли. Само јој је, у знак подршке, потврдно климнуо главом. Схватила је шта јој је чинити. Устала је од стола, на тренутак прекинувши Емину и Милину расправу, и ушла у собу. Паковала је Милин кофер пуног срца, знајући целом својом душом да ради праву ствар. Круг је морао да буде прекинут. Загрлила је своју кћер пружајући јој карту и ствари, и рекла:
„Иди. Твоје место је крај њега.