100 godina Gavrila Principa - simbola slobodarskog duha srpskog naroda

[Emihs]

GAVRILO PRINCIP
(Obljaj, 13.07.1894 — Terezijenštat, 28.04.1918.)
Gavrilo Princip je rođen 13. jula 1894. u Obljaju, kod Bosanskog Grahova a umro je 28. aprila 1918. u češkom zatvoru Terezijenštat. Kao član tajne organizacije Mlada Bosna, izvršio je atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju 28. juna 1914.

ATENTAT NA FRANCA FERDINANDA

Franc Ferdinand je došao u Sarajevo na čelu vojnih snaga koje su vršile manevre u okolini grada. Srpsko stanovništvo grada je njegovo pojavljivanje na čelu vojske doživljavalo kao provokativno, budući da se sve to odigravalo na Vidovdan.

Austro-Ugarske vlasti su u toku istrage došli do saznanja da je oružje korišćeno u atentatu doneseno iz Srbije. Iako sa ovim incidentom nisu bile povezane zvanične vlasti Kraljevine Srbije već određeni ljudi na visokim položajima (pripadnici organizacije "Ujedinjenje ili smrt" ili "Crna ruka" Austro-Ugarske vlasti su iskoristile novonastalu situaciju da upute ultimatum Srbiji. Srpske vlasti su odgovorile pozitivno na sve tačke ultimatuma, osim na jednu koja je zahtevala upućivanje austrougarskih istražnih organa unutar teritorija Kraljevine Srbije. Ovo su vlasti Austro-Ugarske iskoristile da objave Srbiji rat, koji je ubrzo eskalirao u Prvi svetski rat.

Po prvobitnom planu atentata, izvršilaca je bilo šest. Od tih šest četiri nije uradilo ništa prilikom prvog prolaska carske kolone prilikom koje je Nedeljko Čabrinović bombom promašio automobil u kome se nalazio Ferdinand, ali je lakše ranio pukovnika Eriha fon Mericija i grofa Boz-Valdeka. Prilikom povratka kolone Gavrilo Princip je uspešno izvršio atentat. Na suđenju je ustanovljeno da atentatori nisu imali nameru da ubiju Sofiju Hotek. Oružje koje je Princip koristio bio je belgijski Fabrique Nationale M 1910 poluautomatski pištolj, kalibra 7.65x17mm (.32 ACP) i navodno ga je pripadnicima Mlade Bosne uručio sam Dragutin Dimitrijević Apis.

PRESUDA I KAZNA

U vreme kad se dogodio atentat, Gavrilo Princip je bio suviše mlad za smrtnu kaznu, pa je osuđen na 20 godina zatvora, gde je bio izložen mučenjima.

OSTAVŠTINA

Grob Gavrila Principa se danas nalazi u kapeli vidovdanskih heroja u Sarajevu. Auto, Gavrilov pištolj i okrvavljena uniforma Franca Ferdinanda nalaze se u vojnoistorijskom muzeju u Beču. Metak koji je ubio Ferdinanda izložen je u češkom gradu Konopište.

Kaznu je služio u češkom Terezinu, gde je i umro od tuberkuloze 28. aprila 1918., malo pred kraj Prvog svetskog rata. Pri kraju života bio je zbog loših zatvorskih uslova vrlo oslabio i imao oko 40 kilograma.

 

[Emihs]

SVOJIM OČIMA SAM GLEDAO KAKO UMIRE GAVRILO PRINCIP

Potresna ispovest Luidija Pozeka iz istarskog gradića Savudrije koji je robijao zajedno sa Gavrilom Principom u zloglasnom zatvoru "Terezin" u Češkoj

U malom primorskom gradiću Savudrija u Istri sve do nedavno živeo je čovek koji je sa Gavrilom Principom, sarajevskim atentatorom koji je na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu ubio austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju, robovao zajedno u zloglasnom zatvoru Terezin u Češkoj.

Kako je nedavno zabeležila i hrvatska štampa, Luidi Pozek, skončao je u poznoj starosti, a jedini je čovek koji je preživeo robijaški pakao i koji je gledao kako umire Gavrilo Princip, njegov drug iz zloglasne tamnice, kazamata u Terezinu.

Starac Luidi Pozek, ribar i težak po zanimanju, živeo je maloj kamenoj kućici na obali mora u Savudriji. Gotovo ceo život proveo je sam ovde uz more, ribe i galebove.

Zanimljiva je priča Luidija Pozeka o tome kako je i zašto dospeo u tada jedan od najpoznatijih svetskih zatvora za političke osudenike i kako je upoznao Gavrila Principa, koji je, kao gimnazijalac, iz patriotskih pobuda usmrtio, austrougarskog prestolonaslednika. Pozek je ispričao da je još 1915. godine u austrijskom gradu Grac, sa svojim kolegama železnicarima, organizovao demontracije i proteste. Uhapsila ga je austrijska policija i organizovano mu je suđenje. Bio je osuđen na četiri godine "teške tamnice". Odveden je u zatvor negde daleko, za koji mu je jedan austrougarski žandarm rekao "da otuda nikada neće živ izaći"! Kaže da se seća da je uz stražare do zuba naoružane doveden pred velike zidine nekakve trvđave koja je ležala uz reku. "Dovode me u pakao". Pomišljao je u sebi, jer je sve u ovom kazamatu izgledalo veoma zastrašujuće. Saznao je od stražara da je doveden u tada čuveni i zloglasni kazamat za političke zatvorenike Terezin u Češkoj, Austrougari su ga "germanizovano" zvali — Terezinštad.

Luidi Pozek je ispričao da je posle nekoliko dana boravka u Terezinu primetio suvonjavog mladića, koji je ličio na ljudski kostur. Bio je to Gavrilo Princip.

Mladić iz Bosne bio je izmasakriran svuda po telu, pa čak i po licu. — Na licu mladića, umrljanom tragovima krvi i dubokih posekotina, zjapile su crne i crvenkaste žive rane, koje su svedočile o zverskim mučenjima. On se izdvajao od ostalih zatvorenika upravo zbog tragova od batina i mučenja, bio je živi leš.

— Sreo sam Gavrila Principa prvi put u zatvorskoj ambulanti. Tek pošto me zatvorski lekar pregledao zbog problema sa neuhranjenošću i teškim kašljem koji je odavao utisak da sam možda zaradio tzuberkulozu ili najmanje upalu pluća od spavanja na golim daskama i u vlažnim ćelijama punim krupnih miševa i drugih životinjica koje žive i obitavaju u otpadnim vodama i kanalizacijama, usudio sam se da pitam lekara — ko je ovaj izmasakrirani i do smrti izmučeni mladić?

"To ti je zemljak", odgovorio mi je lekar, a na moje iznenađenje i pitanje: "Kakav zemljak", on mi reče — Gavrilo Princip! Za to ime sam čuo, a odmah sam se zapitao — pa, to je čovek koji je izvršio atentat na Franca Ferdinanda. Zbunjen i iznenađen ovim odgovorom, bez reči sam napustio zatvorsku ambulantu, kaže Luidi Pozek.

On je ispričao da je osećao veliki bol i ranu zbog stanja u kome je bio Gavrilo Princip i postupanja prema ovom mladiću, pa je počeo da se interesuje "za zemljaka", tražio je da ga i poseti i porazgovara sa njime, ali mu nije bilo dozvoljeno.

Pričao je da je Gavrilo Princip bio zatočen u samici, gde je polagano umirao od gladi i bolesti, prebijan sistematski, bukvalno svakodnevno. U vlažnim celijama, punim glodara, na golim daskama obitavali su robijaši u zloglasnom Terezinu. Gavrilo Princip je bio u samici. Nešto, što je pre bilo splačina nego čorba robijašima je deljeno svaki treci dan, a Gavrilo Princip je dobijao hranu tek svaki peti dan. Mučen je zverski na raznorazne načine, a "specijalitet" zatvora bilo je mučenje Gavrila Principa tako što bi ga stavili u drveno bure u koje je prethotno bilo zakucano mnoštvo velikih eksera, pa bi ga kotrljali u takvom buretu dok bi se veliki ekseri zabadali u Gavrilovo izranjanjeno mlado telo!

Luidi Pozek je ispričao da nikada sa Gavrilom Principom nije uspeo da razgovara, ali je sa njime ipak uspeo da uspostavi kontakt.

— Zatvorski lekar je bio fini čovek, imao je nešto humano u sebi, pa je lako uspostavljao kontakte sa nama, političkim zatvorenicima, i uvek težio da nam pomogne. Često sam sa zatvorskim lekarom pričao o Gavrilu Principu, zamolio sam lekara da pozdravi Gavrila Principa i da mu kaže koju reč o meni, njegovom zemljaku. I na moje veliko zadovoljstvo, lekar je pozdravio Gavrila i ispričao mu o meni. Gavrilo mi je poručio preko lekara "da mu je teško što nema prilike da razgovara sa mnom". Bio sam veoma srećan Gavrilovom porukom upućenoj meni, ali sam i dalje imao neodoljivu želju da lično porazgovaram sa čovekom za koja je tih godina znao ceo svet, a čiji mladi život se polako gasi u zatvorskoj ćeliji u Terezinu, u paklu koji se zvao zatvor — kaže Luidi Pozek.

— U zatvor u Terezinu sam došao krajem 1915. godine, tamo je već bio zatočen Gavrilo Princip. Viđao sam ga više puta 1916. godine, a pamtim i susrete sa njime 1917. godine. Tako je jednom te godine, dok su ga nosili iz zatvorske ambulante, ja sam mu se sasvim približio i neprimetno sam mu se javio rečima: "Ja sam tvoj zemljak...".

Gavrilo je izgovorio par nerazumnih reči, hteo je nešto da mi kaže, ali sam bio siguran da više nije imao snage da to i izgovori. Bio je živi leš, sa ne više od tridesetak kilograma. Znao sam da neće još dugo živeti. I tako je, nažalost, i bilo — ispričao je Pozek.

Ovaj istarski ribar je gotovo tri godine gledao kako umire čovek koji je na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu celom svetu pokazao da mora doći kraj austrougarskom ropstvu i austrougatrskoj tiraniji, kojoj je odvajkada trn u oku bila — Srbija.

Luidi Pozek kaže da kraju svoje neverovatne ispovesti da nikada nije ni pomišljao da će izaći na slobodu iz pakla Terezina. Na njegovu sreću, to se dogodilo početkom 1918. godine, kada mu je saopšteno da napusti Terezin. Opraštajući se od svojih zatvorskih kolega, uprkos sreći da je dočekao slobodu, bio je tužan zbog Gavrila Principa, koga nije uspeo da poseti i sa njime porazgovara. Tražio je prilikom izlaska iz zatvora da ga poseti makar na trenutak, ali na njegovu žalost to mu nije bilo dozvoljeno. Ipak, uz mito zatvorskom stražaru, uputio je preko njega svoj poslednji pozdrav Gavrilu Principu.

Samo nekoliko dana po dolasku u zavičaj, u rodnu Savudriju, u aprilu 1918. godine pročitao je u novinama da je umro Gavrilo Princip, sarajevski atentator, čije ime je zauvek zabeleženo u novijoj istoriji. Naravno, nije u novinama pisalo o zverskim mučenjima Gavrila Principa.

A na samrti, Gavrilo Princip je ispisao svoje poslednje reči na zidovima ćelije u Terezinu, kao rodoljubivu poruku generacijama koje će ga se sećati sa poštovanjem:

"Naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašeći gospodu"!

 

[antitiranin]

Terorista i kasapin srpskoga naroda.

 

[Emihs]

Terorista i kasapin srpskoga naroda.

Da li je?Meni je u on u rangu sa Milošem Obilićem.Tragično je da posle 100 godina Bosna još uvjek nije slobodna zemlja...

- - - - - - - - - -

- - - - - - - - - -

ZABORAVLJENI SRPSKI HEROJI — GAVRILO PRINCIP


... Bilo bi nepotpuno reći, da je samo ubistvo Ferdinanda razlog velikog rata, jer je postojao još čitav niz drugih razloga i planova velikih sila za rat: Nemačke naprimer, da osvoji svoje izgubljene kolonije, rivalstvo izmedju Francuske i Engleske za prevlast u Evropi i zajednički neprijateljski stav prema zahtevima Nemačke za povraćaj kolonija, zahtevi malih naroda za osamostaljenje, nerešena granična pitanja Nemačke, Italije i Turske sa susednim zemljama i slično. Dakle, samo ubistvo Ferdinanda je bilo ona kapisla ili varnica, koja je zapalila plamen rata. Gavrilo Princip je nema sumnje bio zaverenik i član tajne organizacije "Mlada Bosna", autentične organizacije srpske pariotske omladine u okupiranoj Bosni. Ovu organizaciju je štitila i pomagala srpska tajna organizacija "Crna Ruka" sa parolom "Ujedinjenje ili smrt", koja je bila zajednička za slične radikalne organizacije na Balkanu kod naroda koji su težili ujedinjenju jugoslovenskih naroda.

Tadašnji major srpske vojske na čelu zaverenika koji su ubili Kralja Aleksandra Obrenovića i Kraljicu Dragu, bivši komita i četnik Dragutin Dimitrijević sa nadimkom "Apis", bio je na čelu ove organizacije od osnivanja 1903 godine, zajedno sa oficirima Ciganovićem i Tankosićem. Sa njima je 1912 godine predvodio grupu komita, koja je na teritoriji Južne Srbije, kako se tada zvalo Kosovo i Metohija i delovi Makedonije, koji su bili pod okupacijom Turske, vršila likvidacije vidjenih Turaka, pravila sabotaže, rušila mostove i podmetala požare unoseći pometnju pred rat sa Srbijom. Posle uspeha u ratu 1912. godine Apis, neustrašiv borac i nesumnjivi lider, postaje generalštabni potpukovnik i šef obaveštajne službe Srpske vojske.

Optužbe Nemačke i Austrougarske na račun Srbije da stoji iza atentata na Ferdinanda su dakle bile osnovane, jer su Gavrilo Princip, Nedeljko Čabrinović i Trifko Grabež primljeni u maju 1914. u organizaciju "Crna ruka" položivši zakletvu pred Apisom i drugim vodjama.

Inače zakletva se polagala tako, što su u tajnoj sobi ove organizacije negde u Topčideru, bez ikakvog nameštaja osim jednog stola na sredini, gde su sa jedne strane stola stajale vodje "Crne ruke" sa maskama i u crnim kabanicama, dok su sa druge bili kandidati. Na stolu koji je bio prekriven crnom tkaninom sa izvezenom mrtvačkom glavom i parolom "Ujedinjenje ili smrt", sa jedne strane je bio vojnički nož, sa druge lobanja. Levo i desno gorele su dve sveće, u sredini stola je bilo raspeće, a ispod njega revolver i jedna mala ampula u kojoj je bio cijankalij. Na svim zidovima su bile crne zastave sa lobanjama i ukrštenim kostima i poznatim natpisom. Pre prijema u organizaciju sva trojica budućih atentatora su u kasarni u Topčideru vežbali bacanje bombe i pucanje iz pištolja.

Jedan važan dokumentarni roman napisao je kod nas potpuno nepoznati austrijski pisac Bruno Brem (Bruno Brehm)1 sa pseudonimom Bruno Clemens, o Dragutinu Dimitrijeviću Apisu — "Tako je počelo" (Apis und Este — So fing es an) objavljen 1931. godine u Minhenu. Isti opisuje Apisov život od 1903. godine do streljanja 1917. godine u Solunu i sadrži i neke nepoznate detalje u našoj javnosti, pa i istoričarima, u vezi sa pripremom atentata na Franca Ferdinanda i umešanosti Srbije.

Naprimer, podatak da je Rusija preko svoga vojnog atašea u Beogradu pukovnika Artamanova, bila u detalje obaveštena najmanje dva meseca pre atentata, ko će ga i kada izvršiti. Šta više ataše — Artamanov je sa Apisom primio tri atentatora u svojoj privatnoj rezidenciji u Beogradu maja 1914. i na kraju susreta im dao znatnu sumu novca.

Posebno je zanimljiv i razgovor Apisa sa Artamanovim u kome Apis kaže, da će stari Kralj morati brzo u penziju, jer je izneverio mnoga obećanja data narodu i vojsci, da u zemlji vladaju korupcija, monopoli i ratni profiteri, a da je Prestolonaslednik Aleksandar u svemu na strani "Crne ruke". Konačno, kaže Apis, na strelištu u Topčideru Prestolonaslednik Aleksandar se jednom prilikom tokom njihove obuke upoznao sa tri mladića- buduća atentatora na Ferdinanda. Važan je i podatak iz knjige, koji govori da je veleposlanik Srbije u Beču dr. Jovan Jovanović u susretu sa ministrom finansija Austrougarske dr. Von Bilinskim, nezvanično, početkom maja 1914. godine upoznao austrijskog ministra da će planirani vojni manevri Austrougarske na granici duž Drine i granice Bosne sa Srbijom izazvati veliko nezadovoljstvo, ne samo lokalnog stanovništva, već i zvaničnog Beograda. Dr Jovanović je čak izjavio da u Bosni ima mnogo srpske omladine prilično nerazpoložene prema okupaciji Bosne od strane Austrougarske, koja bi mogla organizovati neželjene incidente.

Dakle i pored dosta indicija i informacija o pripremi atentata, austrougarske vlasti nisu preduzele ništa ozbiljnije da ga preduprede. I sam nadvojvoda Franc Ferdinand veoma vojnički odgojen, odličan sportista i mačevalac u mladosti i strastan lovac, inače brutalan i surov čovek, nije se mnogo obazirao na informacije o mogućem atentantu. Na njega je godinu dana ranije takodje pokušan atentat u Parizu, bez posledica, ali ga njegova neomiljenost i ozbiljne pretnje, nisu mnogo pogadjale. Vredno je spomenuti da su se na vest o njegovoj smrti osim u Bosni i Srbiji, bukvalno radovali stanovnici nekoliko mesta na austrijsko-nemačkoj granici, seljani nemačkog i austrijskog porekla. Naime, svake godine po promeni godišnjeg doba, a posebno u proleće i jesen, Nadvojvoda je iz Beča dolazio u lov. Njegova kolekcija je brojala više od pet hiljada trofeja: jelenskih rogova, punjenih medveda i glava, divojaraca i svih mogućih drugih životinja alpskih predela. Medjutim, ono što je radio Nadvojvoda prema mnogobrojnim svedočenjima nije bio lov već masakr. Tokom lova on je bio okružen slugama, koji su mu punile puške najrazličitijeg kalibra, pa je on iz automobila, sa mazge, ili pešice pucao na svaku životinju koju je spazio, od medveda, divokoza, zečeva i najrazličitijih ptica. Takav masakr je trajao satima i svedoci kažu da su sve životinje ostavljane na mestu gde su ubijene, te su po odlasku Ferdinanda seljani skupljajući ih bukvalno plakali zbog pustoši koju je ostavljao. Specijalni beležnici su zapisivali njegov svaki hitac i obično se zadovoljavao kada je imao hiljadu poena, što će reći da je za pre podne ili u toku dana ubio hiljadu životinja.

Što se političkih stavova tiče, Ferdinand je bio jedan većih "Srbomrzaca" u dvojnoj monarhiji i učešće na predstojećim manevrima koje je organizovao general Poćorek na obali Drine, za njega je bila sjajna prilika da izaziva "srpske gegule", kako ih je u prevodu nazivao. Srbija je za njega bila zemlja bandita i jedino što je u njoj vredelo su po njegovom kazivanju bila lovišta divljih svinja, o kojima su mu mnogi pričali.

Dakle, radi likvidacije ovog čoveka iz patriotskih razloga grupa zaverenika, se u Sarajevu dva dana pre atentata uvećava još trojicom, koji su trebali da obezbede podršku glavnim atentatorima.

Konačno na Vidovdan 28. juna 1914. godine na putu kroz centar Sarajeva iz hotela ka mestu održavanja svečane vojne smotre i početka manevara, atentarori pokušavaju da pridju koloni automobila, ali je zbog velike gužve samo Nedeljko Čabrinović uspeo da baci dve bombe kojima je lakše ranio pukovnika Eriha fon Mericija i grofa Boz-Valdeka ali promašio Ferdinanda, koji nije odustao od nastavka paradnog prolaza ulicama Sarajeva. Nešto kasnije zahvaljujući grešci vozača koji je pogrešio maršrutu, Gavrilo Princip uspeva da pridje automobilu, skoči na papučicu i isplati tri metka, od koji jedan smrtonosno pogadja Ferdinanda, a drugi slučajno njegovu suprugu Sofiju, što inače nije bilo planirano. Fredinand umire u roku od nekoliko minuta na putu do bolnice, a njegova supruga tokom pokušaja operacije u bolnici. Gavrilo Princip je odmah uhapšen, dok su u roku od par dana uhvaćena sva šestorica atentatora. Nijedan od njih nije umro, iako su svi progutali kapsule cijankalija koji im je dat za slučaj da budu uhvaćeni, pa se predpostavlja da je isti stajanjem ili na drugi način izgubio svojstva.

Svi su priznali učešće u zaveri, ali su poricali da su imali nameru da ubiju Nadvojvotkinju Sofiju. U vreme kad je izvršio atentat, Gavrilo Princip je imao 19 godina (punoletnost se sticala u monarhiji sa 21 godinom) te je bio mlad za smrtnu kaznu, pa je osuđen na 20 godina zatvora, gde je bio izložen teškim mučenjima. Kaznu je služio u češkom zatvoru — tvrdjavi Terezinu, gde je umro u 25 godini od tuberkoloze 28. aprila 1918 godine, nešto pred kraj Prvog svetskog rata. Zbog brutalnih zatvorskih uslova, u trenutku smrti je imao jedva 40 kilograma.

Grob Gavrila Principa se nalazi u Kapeli vidovdanskih heroja u Sarajevu. Automobil Ferdinanda, Gavrilov pištolj, koji je dobio od Apisa — belgijski poluautomatski pištolj M 1910 kalibra 7.65 i okrvavljena uniforma Franca Ferdinanda nalaze se u vojno-istorijskom muzeju u Beču. Metak koji je ubio Ferdinanda izložen je u češkom gradu Konopište.

Franc Fredinand je sa suprugom sahranjen u kripti dvorca Artšteten u Austriji. Inače slika dvorca Artšteten i lik Ferdinanda je 13 oktobra 2004. godine odabran za motiv na licu i naličju austrijske spomen kovanice od 10 evra.

Most na Miljacki u Sarajevu, nedaleko od mesta gde se dogodio atentat posle ujedinjenja i stvaranja Kraljevine SHS 1918. godine dobio je naziv "Most Gavrila Principa", na kome je uzidana spomen ploča, koji su naziv vlasti Sarajeva posle osamostaljenja federacije BIH promenile, a spomen ploču skinule.

 

[Emihs]

NA DAN PRENOSA KOSTIJU GAVRILA
PRINCIPA I NJEGOVIH DRUGOVA

Bosno, nemoj danas oblačiti na se
Žalosno odelo, no, krepka i vedra,
Primi kosti svoje lepe dece carske
I sahrani toplo u majčina nedra.
Njima humka to je tvoja dijadema
Veličanstva, slave, ponosa i časti!
Iz te drage humke svakoga će dana
Jedno novo stablo naše snage rasti.
Ako bi nam kada veru očaj skrhô
Na ovome grobu veri biće leka,
I svetla i čista, s nebom u dubini,
Poteći će snőva kô planinska reka.
I dođe li koji stranac da te pita
šta najlepše imaš, ti, gorda i vedra,
Pokaži mu svetu humku mučenika,
Kô besceno blago materinskog nedra.
Bosno, nemoj danas oblačiti na se
Žalosno odelo. Tvoja deca nisu
Umrla, no nebu odletela letom,
I na zorinom se naselila visu...

1920.
ALEKSA ŠANTIĆ

 

[Koem]

Tragično je da posle 100 godina Bosna još uvjek nije slobodna zemlja...

.

Referendum o nezavisnosti Republike Bosne i Hercegovine od SFRJ održan je 29. februara i 1. marta 1992. godine.

 

[Милунка Савић]

Гаврило Принцип је српски херој и борац за слободу.

 

[Emihs]

Zašto je Gavrilo Princip kriv za Prvi i Drugi svatski rat, rat u Jugoslaviji…?

Kako je Gavrilo Princip kriv za Prvi i Drugi svetski rat, pa još i za ratove koji su se devedesetih vodili na prostoru bivše Jugoslavije?

Pa, ako se vodimo definicijom „efekta leptira“ može biti da će ovaj tragični istorijski lik biti kriv i za neki budući rat, ali zašto je baš on taj ključni „leptir“ izgleda nije ni toliko bitno, koliko to da je jedan Srbin, a sa njim i cela Srbija, toliko bitan u razvoju svih zala koje su snašle Balkan, ali i ostatak sveta.

Na prvi pogled samo naivno vežbanje iz engleskog jezika, u udžbeniku sa potpisom eminentnog izdavača „Oxford University Press“ iz 1996/97. godine, po kome i danas rade škole engleskog jezika u Srbiji.

Ispod naslova „The teenager who changed world history“ (Tinejdžer koji je promenio svetsku istoriju) i slike Gavrila Principa, koju bi prepoznao bezmalo svako iz Srbije, stoji tekst koji bi oni koji uče engleski jezik trebalo da srede hronološki.

I ovde za svakog ko je makar na nivou osnovne škole upućen u istoriju ovih prostora, ostaje zatečen prikazanim kontekstom u koji je stavljen atentat na prestolonaslednika tadašnje Austro-Ugarske Franca Ferdinanda, koji je počinio devetnaestogodišnji pripadnik „Mlade Bosne“ Gavrilo Princip.

U tekstu nije objašnjeno zbog čega su se Prvi i Drugi svetski rat vodili, koji su pravi razlozi za rat i kome su na kraju doneli korist, odnosno štetu, ali se navodi da je direktni razlog, uzrok“ Prvog svetskog rata bio ovaj antentat.

Možda smo mi u Srbiji pogrešno učili da je to bio direktan povod, tačnije izgovor da se započne rat koji je već bio izvestan, ali reći da je jedan čovek bio uzrok smrti 9 miliona vojnika, a da pri tom nije bio ni na jednom komandujućem položaju, već u zatvoru, gde je na kraju i umro, e za to je potrebna ili bujna mašta ili veoma loša namera.

Pa i da kažemo da u tekstu nije bilo prostora za detalje, koji bi znatno uticali na tumačenje ovog istorijskog razdoblja, ostaje nejasno kako se, s druge strane, našlo mesta za dalje „fantastične“ spekulacije.

Drugi svetski rat je, gle čuda, uzrokovan Prvim svetskim ratom, a pošto je za ovaj Prvi kriv Princip, eto njega, za vreme Drugog svetskog rata već odavno mrtvog, kao krivca za smrt još 60 milijardi ljudi. Nemačka, Hitler? Ne, ne Gavrilo Princip.

Zastupnik „Oxford University Press“ je The English Book, osnovan 1996. godine, a jedan je od akreditovanih distributera udžbenika za osnovne i srednje škole u Srbiji i kako stoji na sajtu Ministarstva obrazovanja Srbije, poseduju licencu tipa B, za nivo osnovnog i srednjeg obrazovanja i društveno-humanističku oblast obrazovanja.

 

[Берекин]

Јунак!

 

[Милунка Савић]

Подршка доброј теми, и поздрав постављачу, и наравно да се ради о хероју - јунаку, но, не знам ипак баш да ли је "заборављен", јер се о њему све време говорило, и знало.

Истина, баш у оној Краљевини СХС/Југославији, су мање га помињали, а тек му комунисти дали улице, и адекватнија спомен обележја (видети и Црњанског, с песмом "Спомен Принципу").

И, божездравља, да се оствари ова идеја о споменику у Београду...
http://www.rts.rs/page/stories/ci/s...поменик+Гаврилу+Принципу+на+Калемегдану+.html

 

[Emihs]

Referendum o nezavisnosti Republike Bosne i Hercegovine od SFRJ održan je 29. februara i 1. marta 1992. godine.

Nikada nećemo priznati referendum koji je nastao bez srpskog naroda.Država koja ruši spomenike Ivi Andriću i Gavrilu Principu za mene nije slobodna država!

Nekada i sada ploča u Sarajevu!Razlika je evidentna...

 

[Emihs]

Подршка доброј теми, и поздрав постављачу, и наравно да се ради о хероју - јунаку, но, не знам ипак баш да ли је "заборављен", јер се о њему све време говорило, и знало.

Истина, баш у оној Краљевини СХС/Југославији, су мање га помињали, а тек му комунисти дали улице, и адекватнија спомен обележја (видети и Црњанског, с песмом "Спомен Принципу").

И, божездравља, да се оствари ова идеја о споменику у Београду...
http://www.rts.rs/page/stories/ci/s...поменик+Гаврилу+Принципу+на+Калемегдану+.html

Nadam se,mada se pribojavam da će se oko Gavrila još polemisati,zvanična politika Sarajeva ga je već proglasila teroristom.

 

[Emihs]

- - - - - - - - - -
Safet Isović

 

[Koem]

Nikada nećemo priznati referendum koji je nastao bez srpskog naroda.Država koja ruši spomenike Ivi Andriću i Gavrilu Principu za mene nije slobodna država!

Nekada i sada ploča u Sarajevu!Razlika je evidentna...

Kada ljudi u drzavi budu slobodni onda ce i drzava da bude slobodna.
Upravu si, moja i tvoja drzava jos nije slobodna i potrebno je mnogo toga da se uradi da bi bila slobodna, a prvi korak je ukidanje entiteta kako bi se omogucio ljudima povratak svojim kucama dok jos nije kasno.

 

[Emihs]

Kada ljudi u drzavi budu slobodni onda ce i drzava da bude slobodna.
Upravu si, moja i tvoja drzava jos nije slobodna i potrebno je mnogo toga da se uradi da bi bila slobodna, a prvi korak je ukidanje entiteta kako bi se omogucio ljudima povratak svojim kucama dok jos nije kasno.

O Gavrilu Principu se u udžbenicima u Federaciji BiH danas uči kao o teroristi. U Sarajevu postoje inicijative da se "stope Gavrila Principa" vrate na staro mjesto, uporedo sa vraćanjem spomenika Francu Ferdinandu i Sofiji, zbog velikog interesovanja turista. Ako to ikada bude urađeno, jedini motiv za njihovo vraćanje će biti zarada.

 

[Emihs]

Kada ljudi u drzavi budu slobodni onda ce i drzava da bude slobodna.
Upravu si, moja i tvoja drzava jos nije slobodna i potrebno je mnogo toga da se uradi da bi bila slobodna, a prvi korak je ukidanje entiteta kako bi se omogucio ljudima povratak svojim kucama dok jos nije kasno.

Lako je reći ukidanje entiteta,ja sam bliži varijanti trećeg entiteta,šta će posle da bude i da li će Bosna opstati kao država to će vrijeme pokazati,ja lično sumnjam...

 

[eremita]

За аустроугарску стоку која ће нагрнути на тему да напада ХЕРОЈА ГАВРИЛА ПРИНЦИПА:

Pismo skrivano u "crnom kabinetu": Beč planirao Prvi svetski rat godinu pre atentata
Tanjug | 05. 01. 2014. - 17:20h

17:27h | Foto: Beta | Komentara: 171




Planovi za početak Prvog stvetskog rata postojali su 13 meseci pre sarajevskog atentata i 14 meseci pre austrougarske objave rata Srbiji, proizlazi iz do sada prećutkivanog pisma koje je u Andrićgradu danas predstavio direktor Arhiva Srbije Miroslav Perišić.



To pismo je guverner Bosne i Hercegovine Oskar Poćorek uputio tadašnjem ministru Austrougarske monarhije Bjelinskom, 28. maja 1913. godine, a prepis je danas predstavljen u odeljenju za istoriju Kamengrada.

Perišić je rekao da je to pismo višestruko značajno za sve one koji se bave proučavanjem Prvog svetskog rata, jer otkriva ne samo namere ratnih krugova Beča da ga povedu, već i stavove vladajući krugova prema Srbima, Hrvatima i muslimanima i njihove međusobne odnose, a posebno na politiku Beča prema Srbima u Bosni i Srbiji, kao i prema pobornicima ideje ujedinjenja Južnih Slovena.




- Poćorekovo pismo je dokument koji spada u primarne istorijske izvore, jer je nastalo onog momenta kada se događaj desio i ono je jedan od najznačajnijih istorijskih izvora za izučavanje pitanja krivice i odgovornosti za početak Prvog svetskog rata - rekao je Perišić.

Naveo je da razlozi za prećutkivanje ovog dokumenta nije teško otkriti, jer se njegov sadržaj nije uklapao u željenu, odnosno konstruisanu nenaučnu sliku predistorije i istorije početka Prvog svetskog rata.


- Ovaj izuzetno važan dokument do sada nije bio dostupan istoričarima niti je korišćen u naučnim radovima, iako je prvi put objavljen 1928. u listu "Večernja pošta"“ u Sarajevu i bio čuvan u takozvanom crnom kabinetu gde se skriva najpoverljivija pošta - istakao je Perišić.


Prepis ovog dragocenog istorijskog dokumenta za rasvetljavanje povoda i uzroka početka Prvog svetskog rata čuva se danas u Ahrivu Srbije dok se za originalom još traga.


Član Odbora Andrićevog instituta za obeležavanje godišnjice Prvog svetskog rata Miroslav Jovanović je rekao da sarajevski atentat nije bio presuda, nego je bio samo povod za izbijanje velikog svetskog krvoprolića u kome je stradalo devet miliona vojnika i pet miliona civila.

- Austroguarska je povod za početak Prvog svetskog rata stavila na teret Srbije i Rusije što su kasnije podržali brojni poznati istoričari kao što su Kris Klark i Sson Mekejn - naveo je Jovanović.

Kusturica: Princip ubio okupatora, rasistu i antisemitu

Proslavljeni reditelj i idejni tvorac Kamengrada Emir Kusturica rekao je da ponovno objavljivanje ovog pisma u "Istorijskim sveskama“ Andrićevog instituta treba da popravi istorijsku i medijsku sliku o početku rata.

- Brojni su antitiranski atentati koji su obeležili istoriju, a u novije vreme oni se dešavaju i pred televijskim kamerama. Sarajevski atentat je istorijski zloupotrebljen i iskorišćen za progon srpskog naroda i za početak velikog rata - rekao je Kusturica.

On kaže je da je Gavrilo Princip ubio okupatora Franca Ferdinanda,
"rasistu i antisemitu, na kućnom pragu, u zemlji Gavrila Principa, a ne u Beču ili nekom Ferdinandovom letnjikovcu u Austrougarskoj monarhiji".

- Kada je Gavrilo Princip ubio austrijskog prestolonaslednika u okupiranom Sarajevu, njegov stric Franjo Josip je, prema navodima memoarske literature, rekao: "Ispunjena je božja pravda". Njegova reakcija nije bila samo izraz netrpeljivosti strica prema bratiću, nego i stanje stvari u jednom od najmoćnijih carstava u istoriji ljudskog roda - smatra Kusturica.

On je rekao da je objavljivanje ovog dokumenta početak nastojanja Andrićevog instituta da javnosti stavi na uvid dokumente koji skreću pažnju javnosti sa koloseka propagande, ali i organizovanog zaborava "u kome danas učestvuju i oni koji su slavili pobedu Prvog svetskog rata".

- U svakom slučaju biće korisno da se pročita šta je Poćorek rekao Bjelinskom godinu dana pre nego što je Austrija objavila rat Srbiji i tako uvukla Evropu i svet u plamen u kome je izgorelo, prema Olegu Ajrapetovu, 9,5 miliona vojnika i pet miliona civila - naveo je Kusturica.

On je potvrdio da će povodom godišnjice Prvog svetskog rata snimiti dokumentarni film, a Andrićev institut će organizovati i brojne manifestacije, promocije dokumenata i knjiga, kao i predstavljanje istine o tom ratu na međunarodnim forumima.

 

[Бели Архангел]

Терориста и марионета одговорна за рат и страдање Срба.

 

[Emihs]

- - - - - - - - - -

 

[Бели Архангел]

- - - - - - - - - -

Умишљене будалетине и слуге владара из сенке.

 

[Emihs]

Терориста и марионета одговорна за рат и страдање Срба.

Poslednja ispovest Gavrila Principa

Šta je mladi atentator ispričao Martinu Papenhajmu u tvrđavi kazamatu 1916. godine. Inteligentan čovek, duševno zdrav. Vesti o golgoti srpskog naroda na njega porazno delovale. Želeo da umre za ideju

MNOGI su mislili da je Princip jedno dete, zaključio je sažaljivo psihijatar dr Martin Papenhajm, jedini čovek iz spoljnjeg sveta kome je 1916. dozvoljeno da uđe u tvrđavu kazamat Terezijenštat i razgovara s atentatorom na austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda.
Tri dana uoči razgovora s lekarom Gavrilo Princip je skinut sa zida tamnice sa koga je doslovno visio kao na raspeću, jer su mu ruke bile u visoko učvršćenim okovima.

„Novosti“ objavljuju delove zaboravljene zabeleške dr Papenhajma, koje su poslednja zabeležena ispovest mladića koji je verovao da će pucnji na Vidovdan 1914. pokrenuti revoluciju među svim porobljenim Slovenima.

- Princip je odavao utisak fanatika i karakternog čoveka - zabeležio je dr Papenhajm. - Ljubav prema svom narodu pokazivao je u svakoj prilici. Bio je inteligentan čovek, duševno zdrav. Žalio se se što u zatvoru ne može ni sa kim da govori. Vesti o golgoti srpskog naroda na njega su porazno delovale. Tešio se da bi do svetskog rata došlo i bez njegovog atentata. Nikada nikog nije optuživao. Govorio je da je atentat bio njegova zamisao u koju je uvukao sve svoje drugove. Uvek sam imao utisak da govori istinu. Princip je istorijska ličnost i zadovoljan sam jer sam razgovarao s njim.
Psihijatar je utvrdio da je Princip odmalena bio usamljenik, ćutljivi idealista, koji je živeo u svetu knjiga i velikih ideja o slobodi.
- Najviše pati zato što nema šta da čita - zapisao je Papenhajm. - Noću spava po četiri sata. Kaže da uvek sanja.

Principove rečenice, koje je beležio psihijatar, bile su kratke i iskidane, baš kao i njegovo telo koje je razjedala tuberkuloza i žive rane na grudima i ruci, od prebijanja i mučenja.

- Rane su se pogoršale, mnogo gnoje, on bedno izgleda - zapisao je dr Papenhajm. - Pokušao je da se ubije, ali nije uspeo jer je bio isuviše slab.

Utamničenom Principu su bile uskraćene sve informacije iz spoljnog sveta, naročito zbog poraza koje je Austrija trpela 1914-1915. godine na srpskom frontu. Prve vesti dobija tek kad je Srbija okupirana, a njih oseća kao najteže mučenje.

- Čuo sam tragične vesti da Srbija više ne postoji - zabeležio je Papenhajm. - Teško mom narodu. - Imao sam ideale, a sada je sve srušeno.
Devetnaestogdišnji atentator je u vreme razgovora već bio u bunilu od strašnih bolova i ispovedao se lekaru svestan da neće dugo živeti. Govorio je s velikom ljubavlju i poštovanjem o porodici u Grahovu, mirnim i vrednjim ljudima, koje nikada nije opterećivao svojim političkim idejama. U tamnici se s tugom setio i neostvarene đačke ljubavi.

- Upoznao sam je u četvrtom razredu gimnazije, ali to je bila idealistička ljubav, nikad je nisam ni poljubio – sećao se Princip.- Moja ljubav nije prestala, ali joj nikad nisam ni pismo napisao.

Te sudbonosne 1911.godine on u Sarajevu učestvuje u demonstracijama, zbog čega postaje nepoželjan u školi.

- Čitao sam mnogo socijalističke, anarhističke i nacionalističke spise – sećao se Princip.- Bio sam u prvom redu učenika i profesori su se rđavo ponašali prema meni. Napustio sam školu u Sarajevu i otišao u Beograd ne javljajući se nikome.

Otac i stariji brat u početku nisu želeli da mu šalju novac za školvoanje u Srbiji, ali su kasnije popustili pred njegovim molbama. Uoči Prvog balkanskog rata 1912. on se uputio ka Prokuplju, gde se nalazio regrtuni centar četnika.
Našli da sam slab i odbili me – kazao je Princip.

Tu ranu na duši Princip nikad nije preboleo, primetio je psihijatar. U Beogradu se družio sa sličnim mladim strastvenim Srbima iz Austrije, od nacionalista do anarhista, koji su sanjali o revoluciji. Mladalački Principov ideal bilo je jedinstvo jugoslovenskih naroda, Srba, Hrvata i Slovenaca u sopstvenoj državi, republici.

U razgovoru s dr Papenhajmom on priznaje da je 1913. želeo da izvede atentat na austrijskog guvernera Bosne, generala Oskara Poćoreka, ali da ga je osujetio odlazak u bolnicu.

- Mislio sam da se atentatima skreće pažnja inteligenciji, da najpre među inteligentnim ljudima treba stvoriti raspoloženje za revoluciju i oslobođenje, a tek posle među masama – prizano je Princip.

Kada je u martu 1914. osamnaestogodišnjak čuo da austrijski prestolonaslednik dolazi u Sarajeveo, ponovo je počela da ga opseda grozničava ideja o atentatu.

- Mislio sam da će izbiti revolucija ako Austrija zapadne u težak polož – pričao je Princip.- Nisam želeo da postanem heroj, hteo sam samo da umrem za svoju ideju.

Ispovest dr Papenhamu prekinulo je Principovo očajno zdravstveno stanje. Gnojnu nelečenu ranu na ruci zahvatila je sepsa, a Beč se pravio gluv prema molbama za amputaciju. Kad je odobrenje za operaciju najzad stiglo lečenje se pretvorilo u agoniju koja se otegla do aprila 1918.godine. Kad je umro, Princip je imao samo oko 40 kilograma.

 

[Emihs]

Умишљене будалетине и слуге владара из сенке.

Zašto?Što su dali život za slobodu?Jel ti stvarno misliš da je rat počeo zbog njih?

 

[Бели Архангел]

Zašto?Što su dali život za slobodu?Jel ti stvarno misliš da je rat počeo zbog njih?

Заборављаш да се прво нису борили за Србију већ за целовиту Босну и јединство јужних словена, а друго они су били оруђе.

 

[Emihs]

Терориста и марионета одговорна за рат и страдање Срба.

Jesi čuo za atentat na Franca Josifa u Italiji?
Jesi čuo za krvave nemire u Sarajevu 1906?
Jesi čuo za atentat na grofa Tisu u Mađarskoj 1912?
Rumunski nacionalisti u Debrecinu 1913 napad bombom?
Stevan Dojčić u Zagrebu atentat na komesara Skerleca 1913?
Tog istog gospodina u maju 1914 u zagrebačkom pozorištu pokušao je da ubije Jakov Šefer?
Od tada se među mladim ljudima govorilo skoro pa javno da atentati treba da ožive duh bezbednosti u samom narodu i a da budu strah vlastodršcu.
U takvom raspoloženju pala je vijest da dolazi u Bosnu Franc Ferdinand,naslednik prestola i vrhovni šef vojske!
Ti to znaš vjerujem...

 

[Emihs]

Заборављаш да се прво нису борили за Србију већ за целовиту Босну и јединство јужних словена, а друго они су били оруђе.

Taj isti je izjavio da će ukrotiti Mađare i "utući rogove" Srbiji!Za Franca se znalo da nije mario Srbe i u raznim krizama se pokazivao kao izraziti neprijatelj Srba!

- - - - - - - - - -

Vojnička stranka se pozivala na njega,to je bilo dovoljno da ga ovi mladi ljudi izaberu za savršenu metu!