Pomalo se stidela tih svojih misli. Bilo ju je sram kao što ju je bio sram svake slične stvari koja joj se desila. Pretpostavljala je da joj njena racionalna reillyevska krv smeta u tome; kao da ponovo može čuti svog oca kako joj strogo govori da ne izmišlja. Alfred Reilly nije imao sluha za bujnu maštu i preterivanja ma koje vrste. Elizabethin je pristup na određen način bio još gori od očevog. Naime, njena je majka smatrala da se neke stvari nikad ne trebaju imenovati. Govorila joj je: «Zlo će biti ako o tome pričaš, draga. O tome se ćuti. Nikad nikom ne pričaj o tome.»
I ona je ćutala. Samo što ćutanje ne menja ništa…
Negde otprilike s prvom menstruacijom počele su joj se dešavati, najblaže rečeno, čudne stvari. Poštujući majčinu želju, o njima nikome nije govorila. Verovala je da ni otac ni Fitzpatrick nikad nisu saznali; kamoli ma ko drugi. Tako je ona bila jedini posednik tajne.
«O tome se ne priča» do te mere joj se urezalo u mozak da se naučila nikad ne obraćati mnogo pažnje i, svakako, nikad o tom ne misliti posle. Bilo ju je stid, jer je slutila da je neobična i ume nešto za šta većina ljudi nije sposobna; i kao svaka dobra katolkinja osećala je krivicu zbog svoje posebnosti. Lord Muldoon je govorio da za katolika nema ničeg lakšeg do da oseti krivicu. Cela se katolička vera zasniva na krivici; grehu očeva i sličnim stvarima. To što ste katolik; verovatno vam nije bilo od pomoći u ovako nečemu.
Međutim, možda je osećala tu sasvim iracionalnu katoličku krivicu; ali se barem nikad nije plašila.
Ne; strah nikad nije bio emocija koju je povezivala s onim što je nemuštim glasom svog uma uvek zvala samo: čudnim događajima. Bila je Kelt tolerantan na mistiku; i bila je još bukvalno dete kad joj se počelo dešavati (svoju je prvu menstruaciju dobila s nepunih dvanaest godina); a deca su veoma otporna na slične stvari. Počelo je praskozorjem u zimu njene rane dvanaeste godine. Trgnula se iz sna kao da ju je neko počupao, ili viknuo njeno ime; i u mutnim senkama zore nasuprot prozora pomislila kako neka žena stoji u sobi i posmatra je. Još veoma bunovna i smušena; seća se da je pomislila kako je to Elizabeth; iako je žena imala dugu, raspuštenu, po sredini podeljenu kosu s kakvom njena majka nije dozvoljavala da je vide van privatnosti bračne postelje. Prilika je samo stajala i nepomično je posmatrala; i ona je odmah ponovo počela tonuti u san; ne primajući sasvim k svesti da se o snu ne radi… Nikad nije postala mnogo sigurnija; čak ni danas. Ako nije naprosto sanjala; onda ko je, ili šta, bila ta tuđa, nepoznata žena u njenoj sobi u zoru?
Posle nekoliko meseci, dok je išla stazom prema školi u selu; opet se dogodilo. Zmijski vijugavi put koji je sekao visoravan bio je pust i mestimično prošaran krpama magle. Zbog daljine, ona i Fitzpatrick su uvek morali rano poći u školu ne bi li stigli na vreme, i zato su retko kog sretali na putu. Hodala je nekoliko koraka iza bratove petnaestogodišnje, već tada veoma visoko dignute platinaste glave (Fitzpatrick se gnušao njenog sitnog kaskanja za svojim repom, kao da je dadilja); i zadihano pazila da ga ne izgubi iz vida. Pomalo se plašila magle koja je u grobnoj tišini kapala odgore po njima. Onda je shvatila da neko dete stoji podalje, i koraci su joj nesvesno usporili. Bilo je to malo dete, od jedva pet godina, i vrlo je čudno izgledalo stojeći samo u magli. Iako je hladnoća štipala kao besne osice; dete je imalo samo dugu belu noćnu košulju. Učinilo se da mu je lice neprirodno bledo. Neko je vreme stajala opčinjeno zureći; i nešto je u njenoj glavi šapnulo: nije živo. To dete nije živo…
Dok su joj se oči polako zaokruživale od jeze, odjednom je čula Fitzpatrickov besni povik iz magle napred: Eileen!… Šta radiš, dođavola? U šta bleneš? Ispao je iz magle kao razjareni demon i ispratio pogledom pravac u kom je pokazivala njena drhtava ruka. Pitam te u šta bleneš? Ničeg nema tamo, derište jedno. Hajde!.. Odvratila je oči samo za delić sekunde; ali kad je ponovo pogledala, tamo zaista više ničeg nije bilo; samo magla.
Prošli bi čitavi meseci, pa i godine, a da ništa ne izviri kroz pukotine stvarnosti; ali od njene dvanaeste godine naovamo to je bilo nešto što ju je uredno pratilo kroz život. Ponekad se nije radilo o likovima, već o zvuku, glasu ili mirisu; a veoma često samo o snažnom osećaju da nije sama iako razumom zna da jeste. Tokom prvih njenih poseta dvorcu Muldoon, nije bilo tog osećaja. Ali njene rane posete bile su kratke i zbrkane, i uvek se naokolo motalo mnogo ljudi. Čudni su događaji izgleda voleli mir i tišinu. Prvi put kad je pomislila da je u dvorcu još nešto osim posluge, lorda i Padme –ljudi- osećaj nije trajao duže od nekoliko sekundi; tek toliko da joj se naježe dlačice na hrbatu. Sećala se da se mahinalno uhvatila rukom za vrat i stresla. Njena je majka u takvim prilikama govorila da joj je neko prešao preko groba. Ali ona je bila sigurna; iako nije imala pojma kako sigurna može biti; da se radi o nečemu drugom.
Danas, nakon svih tih godina, znala je da nije pogrešila.
Dugo se vremena branila crvotočnim oknima, promajom i senkama; ali ništa od toga nije moglo objasniti njene nakostrešene dlačice po rukama i hrbatu; iznenadne udare hladnoće i dojam da je motrena. Nije se plašila, kao što se nije zaista uplašila nijednom ranije, ali to je svakako bilo veoma neprijatno. Posluga je stalno pričala da dvorac pohode duhovi, ali Muldoone niko nije voleo i te su priče bile više pakosne želje nego bilo šta drugo. Sumnjala je da je iko od lajavaca video nešto konkretno. Ali, naravno, ona je oduvek znala – onako kako znamo stvari kojima nas niko nije podučio, niti bi im pronašli dokaza – da najveći deo ljudi ne bi video ništa ni kad bi mu mahalo pred nosom. Možda je dvorac posednut već stotinu godina; i možda tog niko osim nje nije bio svestan.
Lord Muldoon je verovao u reinkarnaciju i karmu, ali zapadnjački koncept poltergeista bio mu je sasvim stran. Kad je o tome reč, njegovo bi rezonovanje bilo hladno i posprdno kao i Fitzpatrickovo, verovatno. Nikad joj ne bi palo na um da upita lorda misli li da mu je dvorac posednut. Tamo gde, kako je verovala, lord Muldoon priznaje da je crno crno a belo belo; možda bi pomislio kako mu je jedan ludak u kući sasvim dovoljan. Lord nije bio budala. Dok ga nije upoznala, smatrala je neverovatnim da iko osim krajnjeg idiota može verovati u Padmin razum. Mislila je da je lorda naprosto stid. Ali sad je znala kako je mnogo verovatnije da je izabrao da glumata pokopavši istinu u najskrovitije odaje svog bića; na način na koji već ljudi od sebe samih kriju stvari koje bi ih mogle dotući. On je želeo verovati kako je s Padmom sve u redu. Ali njegova je utroba veoma dobro znala da je to laž.
Ne, lord nije bio osoba s kojom bi se tako nešto moglo podeliti. S druge strane, ona takve stvari ionako ni sa kim nije ni delila. Nijedna reč nikad nije prešla preko njenih usta. «O tome se ne govori» njene majke bilo je strog i uvek budan stražar. Elizabeth je govorila: ako pričaš o tome, može izaći na zlo.
Kao poslušna kći, ona je verovala.
Čovek se privikne na najneverovatnije stvari samo ako dovoljno dugo traju. Dvorac Muldoona je imao sopstvenu dušu; ali ona se nije petljala u to kao što se nije petljala ni u šta što joj se dešavalo pre. Ponekad je bilo skoro pa ugodno znati da sivi, realni svet nije i jedini; i da zemlju pohode mnoga čuda.
Gotovo ste počinjali verovati kako je sve moguće.
I ona je ćutala. Samo što ćutanje ne menja ništa…
Negde otprilike s prvom menstruacijom počele su joj se dešavati, najblaže rečeno, čudne stvari. Poštujući majčinu želju, o njima nikome nije govorila. Verovala je da ni otac ni Fitzpatrick nikad nisu saznali; kamoli ma ko drugi. Tako je ona bila jedini posednik tajne.
«O tome se ne priča» do te mere joj se urezalo u mozak da se naučila nikad ne obraćati mnogo pažnje i, svakako, nikad o tom ne misliti posle. Bilo ju je stid, jer je slutila da je neobična i ume nešto za šta većina ljudi nije sposobna; i kao svaka dobra katolkinja osećala je krivicu zbog svoje posebnosti. Lord Muldoon je govorio da za katolika nema ničeg lakšeg do da oseti krivicu. Cela se katolička vera zasniva na krivici; grehu očeva i sličnim stvarima. To što ste katolik; verovatno vam nije bilo od pomoći u ovako nečemu.
Međutim, možda je osećala tu sasvim iracionalnu katoličku krivicu; ali se barem nikad nije plašila.
Ne; strah nikad nije bio emocija koju je povezivala s onim što je nemuštim glasom svog uma uvek zvala samo: čudnim događajima. Bila je Kelt tolerantan na mistiku; i bila je još bukvalno dete kad joj se počelo dešavati (svoju je prvu menstruaciju dobila s nepunih dvanaest godina); a deca su veoma otporna na slične stvari. Počelo je praskozorjem u zimu njene rane dvanaeste godine. Trgnula se iz sna kao da ju je neko počupao, ili viknuo njeno ime; i u mutnim senkama zore nasuprot prozora pomislila kako neka žena stoji u sobi i posmatra je. Još veoma bunovna i smušena; seća se da je pomislila kako je to Elizabeth; iako je žena imala dugu, raspuštenu, po sredini podeljenu kosu s kakvom njena majka nije dozvoljavala da je vide van privatnosti bračne postelje. Prilika je samo stajala i nepomično je posmatrala; i ona je odmah ponovo počela tonuti u san; ne primajući sasvim k svesti da se o snu ne radi… Nikad nije postala mnogo sigurnija; čak ni danas. Ako nije naprosto sanjala; onda ko je, ili šta, bila ta tuđa, nepoznata žena u njenoj sobi u zoru?
Posle nekoliko meseci, dok je išla stazom prema školi u selu; opet se dogodilo. Zmijski vijugavi put koji je sekao visoravan bio je pust i mestimično prošaran krpama magle. Zbog daljine, ona i Fitzpatrick su uvek morali rano poći u školu ne bi li stigli na vreme, i zato su retko kog sretali na putu. Hodala je nekoliko koraka iza bratove petnaestogodišnje, već tada veoma visoko dignute platinaste glave (Fitzpatrick se gnušao njenog sitnog kaskanja za svojim repom, kao da je dadilja); i zadihano pazila da ga ne izgubi iz vida. Pomalo se plašila magle koja je u grobnoj tišini kapala odgore po njima. Onda je shvatila da neko dete stoji podalje, i koraci su joj nesvesno usporili. Bilo je to malo dete, od jedva pet godina, i vrlo je čudno izgledalo stojeći samo u magli. Iako je hladnoća štipala kao besne osice; dete je imalo samo dugu belu noćnu košulju. Učinilo se da mu je lice neprirodno bledo. Neko je vreme stajala opčinjeno zureći; i nešto je u njenoj glavi šapnulo: nije živo. To dete nije živo…
Dok su joj se oči polako zaokruživale od jeze, odjednom je čula Fitzpatrickov besni povik iz magle napred: Eileen!… Šta radiš, dođavola? U šta bleneš? Ispao je iz magle kao razjareni demon i ispratio pogledom pravac u kom je pokazivala njena drhtava ruka. Pitam te u šta bleneš? Ničeg nema tamo, derište jedno. Hajde!.. Odvratila je oči samo za delić sekunde; ali kad je ponovo pogledala, tamo zaista više ničeg nije bilo; samo magla.
Prošli bi čitavi meseci, pa i godine, a da ništa ne izviri kroz pukotine stvarnosti; ali od njene dvanaeste godine naovamo to je bilo nešto što ju je uredno pratilo kroz život. Ponekad se nije radilo o likovima, već o zvuku, glasu ili mirisu; a veoma često samo o snažnom osećaju da nije sama iako razumom zna da jeste. Tokom prvih njenih poseta dvorcu Muldoon, nije bilo tog osećaja. Ali njene rane posete bile su kratke i zbrkane, i uvek se naokolo motalo mnogo ljudi. Čudni su događaji izgleda voleli mir i tišinu. Prvi put kad je pomislila da je u dvorcu još nešto osim posluge, lorda i Padme –ljudi- osećaj nije trajao duže od nekoliko sekundi; tek toliko da joj se naježe dlačice na hrbatu. Sećala se da se mahinalno uhvatila rukom za vrat i stresla. Njena je majka u takvim prilikama govorila da joj je neko prešao preko groba. Ali ona je bila sigurna; iako nije imala pojma kako sigurna može biti; da se radi o nečemu drugom.
Danas, nakon svih tih godina, znala je da nije pogrešila.
Dugo se vremena branila crvotočnim oknima, promajom i senkama; ali ništa od toga nije moglo objasniti njene nakostrešene dlačice po rukama i hrbatu; iznenadne udare hladnoće i dojam da je motrena. Nije se plašila, kao što se nije zaista uplašila nijednom ranije, ali to je svakako bilo veoma neprijatno. Posluga je stalno pričala da dvorac pohode duhovi, ali Muldoone niko nije voleo i te su priče bile više pakosne želje nego bilo šta drugo. Sumnjala je da je iko od lajavaca video nešto konkretno. Ali, naravno, ona je oduvek znala – onako kako znamo stvari kojima nas niko nije podučio, niti bi im pronašli dokaza – da najveći deo ljudi ne bi video ništa ni kad bi mu mahalo pred nosom. Možda je dvorac posednut već stotinu godina; i možda tog niko osim nje nije bio svestan.
Lord Muldoon je verovao u reinkarnaciju i karmu, ali zapadnjački koncept poltergeista bio mu je sasvim stran. Kad je o tome reč, njegovo bi rezonovanje bilo hladno i posprdno kao i Fitzpatrickovo, verovatno. Nikad joj ne bi palo na um da upita lorda misli li da mu je dvorac posednut. Tamo gde, kako je verovala, lord Muldoon priznaje da je crno crno a belo belo; možda bi pomislio kako mu je jedan ludak u kući sasvim dovoljan. Lord nije bio budala. Dok ga nije upoznala, smatrala je neverovatnim da iko osim krajnjeg idiota može verovati u Padmin razum. Mislila je da je lorda naprosto stid. Ali sad je znala kako je mnogo verovatnije da je izabrao da glumata pokopavši istinu u najskrovitije odaje svog bića; na način na koji već ljudi od sebe samih kriju stvari koje bi ih mogle dotući. On je želeo verovati kako je s Padmom sve u redu. Ali njegova je utroba veoma dobro znala da je to laž.
Ne, lord nije bio osoba s kojom bi se tako nešto moglo podeliti. S druge strane, ona takve stvari ionako ni sa kim nije ni delila. Nijedna reč nikad nije prešla preko njenih usta. «O tome se ne govori» njene majke bilo je strog i uvek budan stražar. Elizabeth je govorila: ako pričaš o tome, može izaći na zlo.
Kao poslušna kći, ona je verovala.
Čovek se privikne na najneverovatnije stvari samo ako dovoljno dugo traju. Dvorac Muldoona je imao sopstvenu dušu; ali ona se nije petljala u to kao što se nije petljala ni u šta što joj se dešavalo pre. Ponekad je bilo skoro pa ugodno znati da sivi, realni svet nije i jedini; i da zemlju pohode mnoga čuda.
Gotovo ste počinjali verovati kako je sve moguće.
