Romantizam

1. Romantizam vs. klasicizam







- Romantizam nastao kao (književno-kritički i književno-istorijski) pojam nastao u suprotnosti sa klasicizmom. Nastao u krilu klasicističkih shvatanja. Osporavao norme klasicističke poetike:





a) Polazio od književnih vrsta – elegija, sonet, epigram, koje je klasicizam priznavao kao ''niže''.

b) Osporavanje teze o antičkoj umetnosti kao idealnoj – izvorište u narodnoj umetnosti i usmenom stvaranju vlastitog, ali i stranih naroda, srednji vek. Odlaze u proslost da nesto iz nje donesu, duhovna dobra. Masti su potrebni podsticaji iz davnih vremena. Bekstvo u proslost nije najbitnija osobina. Tedencija ka istorizmu.Romanticari insistiraju na ISTORIJSKOM RAZVOJU, zastupaju ideju EVOLUCIJE KNJIZEVNIH RODOVA I VRSTA.

c) Posto su romanticarima osnovni ciljevi sloboda, inovacija, originalnost i licna obojenost, ona nije prepoznatljiva po nekom odredjenom literarnom stilu, njihova poezija bezi od stilova i kanona da bi ostvarila izraz, izrazajnost, novost, bogatstvo slika i oblika, bogatstvo jezika (ne stvaranje novih kanona, nego ukidanje starih). Romantizam napusta dugacak stih radjen prema grckim i latinskim uzorima (oblici velikih oda, religioznih himni); mitolosku naraciju i racionalni diskurzivni jezik, rezonovanje i raspravljanje u stihu, pa i satiru (koja je po rimskim uzorima bila obnovljena u 17. i 18. v); uctivi , bezlicni jezik vecine pesnistva 18.v.



d) Umesto herojskog klasicistickog epa, ozivljava:



dramski ep

ep roman

pesnicke pripovesti iz neherojskih vremena

manji epovi sa egzoticnim, gotskim i avanturistickim sadrzajem (Bajron, Siler),

kraci epovi sa posebnim sadrzajem ( Novalisove «Himne smrti», Blejkove «Prorocke knjige»)

pevljiva balada, poreklom iz narodnog pesnistva, ima poseban ugled kao i

mala lirska pesma, intimna preporodila se, sto je doprinelo i istinsku pobedu poezije u romantizmu



e) Protivljenje pravilnosti izgradnje knjizevnog dela:



klasicizam voli konstrukcije sa logickim planom, za romantizam vazi fragmentarnost strukture, otvorenost forme- nezavrsenost ima kao uzrok i u romanticarskoj teznji ka beskonacnosti, brisanje granica. Izostavljaju se karike u zbivanju ( „Evgenije Onjegin“), zagonetnost u fabuli (njom nekad vlada i nadljudsko, motivacija fantastikom), necelovitost u kompoziciji (Bajron, Ljermontov), nemotivisanost zbivanja. U prvom planu nije logicna povezanost dogadjaja, vec se dogadjaji udruzuju u celinu lirskim osecanjem. Mesaju se knjizevne vrste- hibridnost knjizevnih vrsta: drama tezi stapanju sa lirskim (Faust), poema kao lirsko epski spev (Bajron), lirske pesme u tkivu pripovetke (Tik), roman u stihovima (Puskin).

II EKSPRESIVNOST


* Svet čovekovih osećanja:

- Iracionalizam nasuprot racionalizmu.
- Spontanost, podrazumeva procesuiranje osecaja
- Ekspresivnost- delo je izraz unutrasnjeg sveta pisca, ne spoljasnjeg sveta, otud i trojstvo – umetnik, delo, svet, princip subjektivno, pojedinacno, individualno

[Abrams, Ogledalo i svetiljka: poetika romantizma je
ekspresivna: delo je izraz autora, fokus na autoru
Stvaralacki proces je IZLIV, ZRACENJE IZ SREDISTA U POLJE, KAO FONTANA]

*prioritet autora: umetnik je junak, subjekt knjizevnog dela, prisutan je u svim knjizevnim rodovima. Lirski subjekt se pojavljuje i kao sredisna figura, u prozi je cesta tema, pronalazenje pesnicke duse (Hofman). Isticanje Ego-a:

Nadređenost umetnosti nad životom. Isticanje da je autor upravo kreator dela.
Pojačano osećanje svoga Ja, kult samog sebe, egocentričnost koju ranije epohe književnosti nisu poznavale. Romantičari su isticali svoje Ja i u svojoj melanholiji, u svom ''svetskom bolu'', i u svojim zanosima; u svom poverenju u umetnost, i u svojoj skepsi prema životu. Taj egoizam je imao i svoju vidljivu filozofsku dimenziju – Fihte, Šeling, ali i neku vrstu neumerenog, pozerskog individualizma.
Ideje su bile prožete duhom slobode. Romantičarsko Ja jeste bilo ono što je htelo da bude slobodno, ono je bilo supstrat zahteva za slobodom. I zato to Ja nije uvek bilo individualno. Naglašavanje jednog Ja je bilo opšta povišena samosvest romantičara, njihova stvaralačka, revolucionarna, buntovnička samosvest. To je bila oznaka želje za inicijativom i zbacivanjem ustaljenog reda koji je vodio shematizovanju života. Romantizam je pojačavao Ja-svest, ali to Ja je bilo i kolektivno i individualno, estetsko i erotsko, klasno i grupno, misaono i akciono.
Pesničko, filozofsko i metaforičko Ja za većinu romantičara nije bilo tačka najveće snage i afirmacije privatne ličnosti – to je često bio simbol najslabije tačke u svetu, mesto najvećeg elegijskog zgušnjavanja. [Tek u drugoj polovini 19.v. nastaje programska afirmacija svog Ja kao ekspanzivne i razorne slie – Niče. ]

*Vlada lirsko načelo, jako je lirsko, subjektivno srediste: u romanticarskim strukturama znatno ojacavaju lirski elementi: izražavanje svoje ličnosti, kroz svoje osećanje i svoja čuvstva, vrlo malo putem svojih ideja. Lirska pesma sa naglašenim lirskim subjektom postala je najrasirenija knjizevna vrsta Umesto junačkog epa stupili su lirsko-epski spevovi (poeme), u dramu – lirski monolozi; u roman – lirske digresije.Drama se oslobadja od klasicistickih normi, dramskog jedinstva i tezi prema stapanju sa poemom (njegos- Gorski Vjenac).

''Spontaneous overflow of powerful feelings'' – Wordswort

* Romantičarska ljubav :
Naglašenost ljubavnog osećanja – jedno od opštih mesta romantizma. Po učestalosti i veličajnosti tog osećanja stekao se na kraju utisak romantičarskog preterivanja. To nije bila samo moda ili navika – romantičari su bili sposobni da rehabilituju ljubav. To je poslednja epoha u evropskoj kulturnoj istoriji koja je tu reč pisala velikim slovom. Termin romantičarska, odn. romantična ljubav i danas znači ljubav punu zanosa, sa mnogo mašte, nezainteresovanu, ne-građansku.
Romantičari su voleli i idealizovali ženu, voleli i idealizovali poeziju i jezik, umetnosti uopšte, voleli i idealizovali zemlju i narod ili narode. Ljubav romnatičara jeste sam intenzitet njihovog postojanja.




*ekspresivna funkcija jezika: engleski romanticari su veoma zainteresovani kako se knjizevni jezik odnosi prema svakodnevnom. Aspekti duhovnog zivota koji se tesko daju izraziti, izucavati kako neizrecivo izreci- metafore, simboli, alegorija.


*Imaginacija: za engleske romanticare je princip po kome svet postoji, pored sto je stvaralacka i duhovna moc. Ona postoji kao nacelo u covekovom duhu i omogucuje stvaranje. Nacelo postoji i u prirodi. Za Kolridza to je osnovni zakon postojanja. Vrhunsko svojstvo boga i coveka. Svi ljudi su nadareni, svi bi mogli da budu umetnici, doduse nije izrazeno eksplicitno.Romanticari skrecu paznju na psihologiju, ali taj termin jos ne postoji, te se koriste izrazi mentalne moci, duhovne moci.


*Empatija : uosecavanje, poklapanje osecanja je kljucna za recepciju. Snazan emotivni sadrzaj se treba osetiti, spontano i treba da utice na njegovu afektivnost. Ideja o prenosenju osecanja, sposobnost citanja, primanja. Romanticarsko delo je subjektivno i ukljuceno je jednom subjektivnom citaocu. Racuna se na reakciju individualnog citaoca.


*Romantičarski pejzaž :

- Pre romantizma uglavnom bio sveden na dekor ili oznaku lokaliteta, a sada podređen i u sluzbi ekspresije pesnikovih osećanja. Nije informacija o prirodi ( preteca je Ruso kod kojeg postoji izlivanje JA u prirodi)- ne vidi se ocima, vec je vidimo u skladu sa raspolozenjem. Svet culnosti prestaje da bude tema
- Prvo vreme pejzaž je osećajan i blag (predromantizam – pastorala i idila).
- Uticaj izmedju coveka i prirode - pozicija samo deskriptivna. Ona to i jeste i nije. Pejzaz nikada nije prava tema, srediste romanticarske poezije. Samo se pojavljuje u funkciji subjektivnog pesnickog stanja, sredstvo kroz koje se subjekt izrazava. Ne pruza se informacija o spoljasnjem svetu, vec je uvek u funkciji da se da informacija o subjektu.
Razliciti su pejzazi u razlicitim pesmama:
• miran pejzaz, harmonizovan kod Vordsvorta, ranijih romanticara, takav pejzaz je osecajan ( poznat iz pastoralne poezije), idilicna slika i koliko dolazi iz antike, dolazi iz 18. i 19. veka engleske poezije. Ali je ipak izmenjen. Vordsvort i Kolridz prave aluzije, koriste citate, parafraze na tu poeziju. Mirni pejzaz, idilican i harmonican, osecajan smenjen je lirskim subjektom. Perfidno je to izvedeno. Reke, jezera, ostre ili blaze planine, sela u taj pejzaz se uvrscuju rusevine, stari zamkovi, ruine, prazne i mirne
• divlja priroda: kasniji engleski romanticari podsticu divlju prirodu, van kontrole- oluje, bure, snazni vetrovi, pobesnela priroda puna zvukova (Bajron, Seli)
( u oba slucaja priroda je impuls za pricanje neke druge price, price su pokrenute metaforicki; neki ce joj dodavati funkciju uciteljice, ali to nije karakteristika svih romanticara; Za Vinjija, Bajrona priroda je hladna, cak neprijateljska, pesnik je iskljucen iz nje. Bajron velica vestacko, nadprirodno. Blejk vidi prirodu kao podrucje materijalnog, a covek tezi oduhovljenju, a priroda je teg koji ga odvlaci od pravog razvoja; vrednost prirode je negativna; ideja o prirodi se razlicito definise; tako je kod nekih jedna vrsta koda, jezika, simbola koji su nam dati, a li nam nije dat kljuc, te je cilj da se otkrije sta nam to govori. Priroda je sifra, melodija koju treba desifrovati ili nauciti jezik koji nam je dat na dohvat ruke ( Hofman «Zlatni cup»)



Najcesce se radi o:
- jezerima – čitava engleska škola ''jezerskih pesnika''
– ruševine zamka (od Younga pa na dalje).
– groblje (Gray), tajanstveni noćni pejzaž.
– nemirna priroda : planine, more, uzburkanost (Bajron, Puškin, Ljermontov); pustinje (Bajron), stepe (ukrajinska škola poljskog romantizma)
- vodopadi, vodenice, u kojima provejava doza nepoznatog, iracionalnog straha, razumevanje za seoski, prirodan nacin zivota, traze i ocekuju taj povratak prirodi

III Romanticarski stil


*Metaforika :


- Jedna od osnovnih odlika romanticarskog stila
- metafora (romantizam) / metonimija (gajio je klasicizam, kao i perifrazu) ( Viktor Zmunski : odnos izmedju metafore i metonimije je razlika izmedju romanticarskog i klasicnog. Klasicno se oslanja na razum, logiku, a romantizam na slikovno, asocijativno, osecajno. Oblik i smisao: labave se veze izmedju predmeta i njegovog smisla i otvara se sire semanticko polje- prostor za polisemiju. Javlja se pobuna protiv klasicisticke jednoznacnosti, preciznosti. Romanticari zamucuju znacenja, viseznacnost dela, posto je tematika covekov duhovni zivot, koji je van ociglednosti, neuhvatljivo je, neopipljivo i culima tesko dostupno. Vordsvort smatra, da takva tema vuce i takav jezik (jezik obicnih ljudi). Poezija treba da progovori jezikom koji je jasan i koji se razume. Obicni ljudi na selu svoj jezik baziraju na metaforama. Simbol je polisemicka struktura koja stoji nasuprot alegoriji (klasicizam). Neki romanticari mnogo razmisljaju o simbolu. Gete je dao predromanticarsku teoriju simbola, znaci formiraju se i teorije (20.v).)
- Negde se metaforicnost stila razvija u alegoricnost, simboliku i cele sisteme romanticarskih mitova: osamostaljivanjem takvih metaforičkih nizova nastaju cele alegorijske pesme ( laza Kostic) :

*Hiperbilozacija, fantastika, mit :


- Hiperbolizacija osećanja. Semantičke opozicije, kontrastiranje pojava : nemir-spokojstvo, misao-strast, mašta-stvarnost, zlo-dobro, duša-telo, život-smrt, nebo-zemlja antiracionalstički svet ekstremnih emocija. Idealizacija dobra i ljubavi i naglašavanje zla i mržnje, ali zarad hiperbolizacije, a ne moralisanja.
- opsesivnost junaka;
-nepoznato i neocekivano, prvi put vidjeno, subjektivni pogled na svet, delo je novo, novi motivi, drugaciji od drugih, neobicno odudaranje od svakodnevnog
- postupci kojima prethodi (engleski) gotski roman (Frankenstajn) . Abnormalni natprosečni karakter (Igo – Kvazimodo, German u Pikovoj dami, Jevgenij u Bakrenom Konjaniku). Iz srednjovekovnih legendi, puckih predanja , usmene knjizevnosti i nacionalnih mitologija preuzimaju se mnogi elementi fantastike.
- naglašavana fantastika – srednji vek (legende), narodna predanja, usmena knj., nac.mitologija.
- Mit je slikovna struktura i korespondira sa metaforom i simbolom. U njima se personifikuje odnos coveka i sveta. Mitologija postaje tema. Ali je mit modifikuje jer teznja je da pojavni svet dobije funkciju subjektivnosti. Sekularni mit nema veze sa bogovima u pravom smislu reci, vec mit iskazuje subjektivna znacenja, covek sadrzi bozansko. Nacin na koji to cine romanticari su raznovrsni. Svi imaju mitske aspekte. Kod Blejka imamo pesnicki poduhvat da se stvori jedna mitologija, svet koji ima svoju genezu, ima pricu o postanju, o apokalipsi. To je mitopoetski poduhvat. Nema mnogo slicnih.

Iako sam spominjala romanticarski ironiju, o njoj ima dosta toga jos da se kaze. Ucinicu to u nekim od narednih postova i ne znam da li vas zanima romanticarska teorija ili bi to preskocili i presli odmah na poeziju? Ja mislim da bi bio red i to da se pomene. :-)

@ modruna
Pa zar nije duhovna sloboda odbaciti svoj svet i prihvatiti drugi svet , svet umetnickog dela.
Velika pitanjima se nekada resavaju u malim sudbinama
Zato nemoj pocenjivari rudare i oni postavljaju velika pitajna
@ divlja
Hvala Divlja, na ovako opsirnom, enciklopediskom prelazu.
Hvala na objasnjenju izvora i motivima koriscenja sibola.
Ako moze nesto vise o pokretu “Surm und Drang”
I o pokretu umetnost radi umetnosti ,da li je i on pripadao ili ima slicnosti sa romantizmom?
Ako moze i simbolizam vs. romantizam ?
I nastavi o romanticarskoj teoriji
Pozdrav

OOOJ Dimitrije:

@ modruna
Zato nemoj pocenjivari rudare i oni postavljaju velika pitajna

Kliknite za proširenje...

"Потцењивање" није права реч за оно што мислим. Пре бих рекла да је време показало (понављам -- не само мени) да је сређивање живота на друштвеном нивоу "потребно али не и довољно". Баш онда кад смо (у Европи) прилично добро средили социјална питања, избила су у први план она друга, "проклета" питања, која немају никакве везе са друштвено-економским поретком, него су вечита и неминовна за човека свих поднебља и свих времена.

Погледај савремене романе (рецимо енглеске) -- све једна те иста тема у разним варијантама: тема апсурда .

@Дивља-у-срцу
Класичара већ одавно нема. Реалисти су потиснули романтичаре као занесењаке који "блуде по облацима" уместо да се активно баце у борбу за побољшање човековог свакодневног живота. Али, као што рекох, тај сан се распршио још у доба Сартра и Макса Вебера.

@modruna
Slazem se ali ono sto zelim da ti kazem je da svi postavljaju velika pitanja, klasicari , romanicari, realisti.....
Svako tazi odgovore i daje ih na svoj nacin. Ljude ne definise samo njihovo zanimalje, i materijalno nije ono sto sam hteo da naglasim ,knjizevnost je ogledalo ljudskog duha i svaki pravac zasluzuje paznju jer je u svakom delu deo odgovora na “prokleta pitanja”
Zasto povezujes Sartra i Vebera ?
Mogli bi jednom prilikom da se udubimo zasto savremene pisce zanima Apsurd.
Zasto ga osecaju tako jako?

Pozdrav

Сад смо мало off topic али само да ти кратко кажем да сам поменула Сартра и Вебера само као два човека разочарана у социјално благостање као "довољан узрок" човекове среће (а у томе је поента).

За апсурд бисмо морали да отворимо нову тему (ту бисмо попричали и о томе зашто си Кафку сврстао у реалисте).

Simbolizam kao knjizevni pravac pocinje 1880., mada su njegove tedencije javljaju vec u romantizmu. Dolazi kao negacija realizma i naturalizma. Simbolisti se takmice sa muzikom, a slicnost sa romantizmom je u tome sto je simbol shvacen na slican nacin. Simbol mora biti stvaran i sugestivan i kao takav otkriva sustinu ljudi i stvari. Takodje, oslobadja se poezija jednolicnosti ritma i starih zakona versifikacije. Znamo, da je jos Igo romanticar, poljuljao temelje npr. aleksandrinca koji je bio tako cenjen. Menjanje ritma je u sluzbi muzikalnosti. A i romanticari su jako cenili i bili inspirisani muzikom. Simbolisti su poznati po sinesteziji (stapanje vise culnih oblasti tako sto se oseti jednog cula kvalifikuju recima koje oznacavaju osobine oseta negog drugog cula). Sinestezije imamo jos kod Kitsa, kod koga je moguce naci culne senzacije, narocito potencira ukus i miris, kao i taktilnost. Takodje, tu je podudarnost u traganju za novim jezikom da bi se izrazilo neizrecivo. S tim sto poezija simbolista za razliku od romanticarske koje tezi beskonacnom i otvorenoj, nedovrsenoj formi, postaje pomalo nejasna i hermeticka. Ali opet dolazimo do slicnosti, jer tako nejasna, poezija postaje enigma, koju treba odgonetnuti (Hofman tako shvata i samu stvarnost). Ta njena tajanstvena privlacnost karakteristicna i za poeziju romantizma. Takodje je simbolizam kao i romantizam trazenje novih svetova. Ali stil je sustinska razlika, mada eto u nekim stremljenjima ima i te kako slicnosti.

Cim stignem iznecu nesto o Silerovoj knjizevnoj teoriji, mislim na tekst o "Naivnom i sentimentalnom pesnistvu". Mada su meni draza "Pisma o estetskom vaspitanju coveka", ali to je vise filozofski tekst i govori o pojmu lepote. Evo link sa filozofije, koga zanima o cemu se radi:

Estetsko vaspitanje coveka

Mora se krenuti od Nemaca, od njih je sve i pocelo. :wink:

OOOJ Dimitrije:

Ako moze nesto vise o pokretu “Surm und Drang”

Kliknite za proširenje...

БУРА И НАДИРАЊЕ
(Sturm und Drang)

На књижевној сцени појављују се у 18. веку млади грађански писци са својим радикалним ставом – баш нас брига за конвенције и правила прашњавих, беживотних књига. Генерацијама брижљиво чувана зграда класицистичке поетике (у којој је чувана и античка баштина) почела је да се претвара у неку врсту опседнуте тврђаве. На удару су се нашле устаљене стилске норме, тј. „литерарни бонтон“. Главна мета напада, наравно, била је дворска култура феудалног доба. Један од знакова буђења грађанске самосвести био је и индивидуализам. У претходним раздобљима доминирала је идеја о законитости надиндивидуалних норми, али прoсветитељство је, у својој револуционарној фази, истакло идеју стваралачке самосвојности. Рецимо, енглески песник Едвард Јанг (Edward Young) каже да су књижевна правила попут штака потребних онима који храмљу, али сметња ствараоцу који може без њих.

Мерсије (Mercier) пише: „Ти који осећаш искру генија у себи, што да се окружиш поетикама, указујући им част, служећи се час једном час другом? (...) Поведи се за својим жаром – доспећеш даље него уз помоћ правила. Шта можеш да научиш од Аристотела, Виде, Хорација , Скалигера, Боалоа? Општа места, отрцане истине; сигурно не тајну композиције. Та тајна је у теби, твоја је ако умеш да је развијеш. Одбаци та хладна, несувисла, беживотна учења из којих говори само разум, а не избија ни искра песничког генија.“

Али то не значи да су се поборници нове естетике одрекли разума – тог средишњег појма 18. века. Они су га само другачије схватали. Они су, заправо, у природном развоју „генијалне“ даровитости видели очитовање начела разума, док су у наметању традиције видели неразумност. Први нараштаји ових писаца имали су помало наивну представу о природи у којој су видели скривени склад који прожима физички и духовни свет и који је симбол универзалног ума и разборитости у свему што постоји. Касније је Русо мало охладио тај њихов оптимизам.

Пошто је ослабило интересовање за античке узоре, пажња се окренула споменицима културне прошлости на домаћем тлу. Велику драж стекло је све што је (бар наизглед) никло из дубине народног предања, као плод спонтаног, „органског“ раста, и без загађености „вештачком“ културом феудалног доба.

Још да додам да је Гете у младости био под утицајем овог покрета, али се са годинама све више окретао класицизму.

Sturm und drang ili "bujnost i plahovitost" je period u nemackoj knjizevnosti izmedju 1770. do 1785, i u pitanju je prodor novog duha u knjizevnosti u odnosu na vladajuci racionalizam prosvecenosti. Uzdizali su genija, pesnici pokazuju izrazito revolucionarnu crtu pomesanu sa sentimentalnoscu: velicanje prirode, genija, uzdizanje strasti i slobode, jaka osecajnost i isticanje znacaja maste. Za genija ne vaze nikakvi zakoni. Odusevljavaju se narodnom poezijom. Ovaj period odgovara onom koji se u Francuskoj i Engleskoj smatra predromantizmom.Uticaj Rusoa i Sekspira. Najzastupljenija je lirika i drama. Teze prirodnom, a ne izvestacenom govornom jeziku. Teoreticar Sturm und dranga je Herder. I pored pesnika za koje je retko ko cuo, trajne umetnicke vrednosti Sturm und drang je dao u mladalackim delima Getea ( Gec od Berlinhigena, Jadi mladog Vertera npr) i Silera (Razbojnici, Spletka i ljubav..).

Evo nesto kratko o Herderu, njegova teorija izlazi da je relativisticka, smatrao je da svako delo treba posmatrati posebno i da u svakom moze da se uziva, cemu se suprotstavio Slegel kasnije:


"J.G.Herder (1744-1803) – sažeo većinu predromantičarskih tendencija savremenika i razvio ideje koje su služile kao putokaz daljem razvoju romantizma. Smatra da kritičar uživljavanjem (empatija) pokušava da pronađe autorovu nameru, rekonstruiše je i oceni njenu vrednost. Verovao je da se poezija nalazi u samom poreklu jezika, tj. u mitologiji i epu o ljudskom radnjama i govoru – to je bilo jedinstvo pevane pesme, poezije i muzike. Za poeziju je bitna metafora, jer se do duše, do same suštine, ne može prodreti bez upotrebe pesničkih simbola i analogija. Zalagao se za proučavanje narodne, usmene poezije. Herder najavljuje glavne teme romantizma : novo shvatanje prirode poezije, metafore, simbola i pesničke mašte, istorijskog pristupa književnom delu, i sve to u vezi sa odbacivanjem racionalističke i refleksivne poezije."

(Miroslav Beker- ''Povjest književnih teorija'' )

divlja:

Sturm und drang ili "bujnost i plahovitost" ]

Kliknite za proširenje...

Хвала Дивља што си ме допунила, али морам да прокоментаришем ово цитирано.

Синтагма "Sturm und Drang" заиста се различито преводи, ја сам видела много различитих превода, али најбољи је ипак "Бура и надирање", јер Sturm значи просто-напросто бура, а не бујност а Drang је продор, надирање, нагон, никако плаховитост .

Ma ok, meni se odomacilo, posto je tako u mojim izvorima. Sturm jeste bura, to vidi i onaj sto ne zna nemacki ko ja, a za "nadiranje" nemam pojma.

MNOGO DOBRO, kada stignem udubicu se malo u tekstove, pa da malo komentarisemo
P. S. bilo bi dobro kada bi naglasile sta se vama svidja(privlaci) kod odredjenog pravca, neki umetnik, neka ideja...

Meni je drago da imam s kim da caskam ovde.

Romantizam za mene nije samo knjizevna epoha, to je nacin zivota. Ni u jednom drugoj ne postoji tolika podudarnost ideja sa mojim nekim skromnijim razmisljanjima. Romantizam je za mene i jedno veliko lutanje civilizacije. Jedino smirenje koje nalazim je kod Dostojevskog. To je vrh. Dvadeseti vek je potpuna pogubljenost, tu ne mislim na knjizevne vrednosti, nego na knjizevnost kao stanje duha jednog vremena. Odusevljena sam kako su romanticari vratili dostojanstvo intuiciji, emocijama, iracionalnom i fantaziji. To tek sledi, nego bih ja bas ovu temu da izguram sistematski. Ko zna kome ce posluziti.
Od pesnika definitivno Blejk i Kolridz, Po takodje i poezija i proza, Hofman. I to samo ako moram neke da izdvojim. :-)

Zanimljivi tekstovi, meni sigurno korisni jer je kod menie inace sve pomesano u glavi, periodi umetnici itd.
Silerova shvatanja se podudaraju sa mojim osecajem. Estetski dozivljaj nemoze da se objasni, zasto je nesto lepo takodje nemoze da se objasni.ljudi U trenutku spoznaje lepog nisu vise svoji. Oni se odvaju od sebe i na nakoj cudnoj ravni se priblizavaju lepom(predmetu). Taj predmet na neki nacin i jeste i nije sa ovoga sveta. Izvestan period sam poeziju dozivljava tako intenzivno da je to nije normalno.Tolika lepota toliki osecaj zadovoljsta nista nemoze da pruzi. To se naravno izgubilo i naravno kada postanes racionalan tvoj unutrasni zivot mora da trpi.Takodje osecam da postoji neki unutrasnji genije koji zeli da se igra ali ga drzim cvrso okovanog. Svoja razmisljanja retko iznosim u stvarnom svetu jer mislim da su suvise cudna da bi ih razumeli.
romanticari imali hrabrosti da ruse pravila i da slede svoj unuteasnji glas , ziveti zivot bez kompromisa,
kada bih bio toliko hrabar
Mozda lepota moze da spase svet , kada bi svi stvarali i kada bi svi uzivali u umetnosti, kada bi svi slusali svoj unutresnji glas.


Ako moze jos neki link ili literatura filozofije ili teorije romantizma

Dimitrije, ovaj gornji post ko da sam ja pisala.
Sad stavljam Silera, ali onaj drugi tekst o "Naivnom i sentimentalnom pesnistvu". Ide u delovima, ima dosta toga, necu sve danas da stavim.

Fridrih Siler (1759-1805)





Prema lepoj dusi i slobodnom, do kraja humanizovanom, oplemenjenom coveku usmerene su i Silerove rasprave iz oblasti knjizevnosti i estetike. Dve su najznacajnije “O najvnoj i sentimentalnoj knjizevnosti” i “O estetskom vaspitanju coveka”. Lepota mu je put ka istini, a istina mu je opet temelj lepote. Jedinstvo etickog i estetskog- to je osnovna crta ne samo njegovog filozofiranja nego i njegove poezije.



O NAIVNOJ I SENTIMENTALNOJ KNJIZEVNOSTI







Sta je to naivno i kako ga Siler objasnjava?





U raspravi “O naivnoj i sentimentalnoj knjizevnosti”, naivnost je uslov , i sadrzaj svakog pravog genija. Bez “naivnosti” nema prave genijalnosti. “Naivan mora biti svaki istinski genije”- to je osnovna postavka o tipu “naivnog pesnika” Priroda se poistovecuje sa tako svacenom “naivnoscu” jer: pesnik ili je sam priroda ili trazi prirodu. Ako jeste onda je to naivan pesnik, a ako je trazi, onda je on tip sentimentalnog pesnika. Naivni su bili stari, anticki pesnici. I Gete je takav. Sentimentalni su moderni pesnici. Takav je Siler. “Naivni” pesnici nas “diraju prirodom, materijalnom istinom, zivom stvarnoscu”, a “sentimentalni” nas diraju idejama. Prvi su veci, znacajniji, poetskiji, jer su, rekli bismo, iskonski.



Pod onim sto Siler podrazumeva kao iskonsko, prvobitno, pod covekom kao bicem prirode- to je u pismima o estetskom vaspitanju, videli smo, covek cula i nagona. U raspravi o naivnoj i sentimentalnoj knjizevnosti- to je prirodan covek u smislu harmonican, celovit, nerastrzan, koji taj odnos harmonicnosti i nerstrzanosti ima i u odnosu na stvarnost i na prirodu koja ga okruzuje, i u takvom celovitom dozivljaju ih i prenosi u umetnost. Na tom stupnju se nalazio helenski covek, “veliko dete” svoje vrste, harmonican covek.



Taj mir, ta harmonija nema kod Silera statican karakter; naprotiv ta harmonija je dinamicna, nastaje kretanjem, bez cega nema ni punog poetskog utiska. Trazenje lepe duse je ravno trazenju harmonicne duse. Tu lepotu harmonicne dinamicnosti Siler slikovito opisuje poredjenjem s izrazitom lepotom dubokog mora u gibanju, s izrazitom lepotom bistrog potoka u proticanju.

“Naivno” je estetska realnost; “sentimentalno” je trazenje te realnosti. Uporedjujuci stare i moderne pesnike, Siler zapaza mesanje ta dva osnovna tipa umetnika: ima “naivnih” dela i kod najnovijih, bilo je i “sentimentalnih” dela kod starih pisaca, a mesaju se ti element i u jednom istom delu. Takav je Verter. Iako Siler uzima, od novih, Getea kao primer naivnog pesnika, mozda bi se tip sentimentalnog lika najadekvatnije formulisao upravo recima Geteovog Fausta: o dvema dusama u njegovim grudima. Sentimentalni pesnik je sav u refleksijama o predmetu.



Sklon da misli u naglasenim antitezama, Siler je preterivao u suprotstavljanju pojmova “naivan” i “sentimentalan”. Gete je u pismima Ekermanu, rekao da je Siler to napisao da bi pravdao svoju knjizevnu egzistenciju i opravdao postojanje sentimentalnog pesnika poput njega, u odnosu na naivnog i prirodnog genija.



Rasprava je znacajna i za teoriju romantizma i realizma. Moderan pesnik – preovladjuju ideje, kod naivnog – priroda. Termin “naivna knjizevnost” upotrebljava i Gete , primenjujuci ga na narodnu knjizevnost, u kojoj vidi pocetke realizma, za razliku od Silera, koji za narodnu knjizevnost nije mario. Sentimentalan pesnik za razliku od naivnog, ne saopstava svoja osecanja, nego svoje misli o njima, sto znaci da se oni distanciraju od svojih osecanja da bi razmisljali o njima. Iako je prenaglasio zamisljene suprotnosti, on njihov razvitak usmerava prema sintezi oba knjizevna metoda.

Siler O geniju


Svaki istinski genije mora da bude naivan, ili nije genije. Jedino ga njegova naivnost cini genijem, a ono sto je on na intelektualnom i estetskom polju, ne moze se skriti ni na moralnom. Neupoznat sa pravilima, tim stakama slabosti i nadzornicima posuvracenosti, vodjen samo od prirode ili instinkta, svog andjela cuvara, ide on mirno i sigurno kroz sve zamke rdjavog ukusa u koji neizostavno zapada negenije, ako nije toliko mudar da ga vec izdaleka izbegava. Najslozenije zadatke mora genije resavati skromnom jednostavnoscu i lakocom. Genije prostotom trijumfuje nad slozenom vestinom. On ne postupa po priznatim principima, nego po domisljanjima i osecanjima; ali njegova domisljanja su nadahnuca jednog boga (bozansko je sve sto cini zdrava priroda), njegova osecanja su zakoni za sva vremena i za sva ljudska pokoljenja.

Deciji karakter, koji genije odrzava u svojim delima, ispoljava on i u svom privatnom zivotu i u svojim naravima. On je stidljiv, jer je priroda uvek takva; ali on nije decentan, jer je samo pokvarenost decentna. On je razumljiv, jer priroda nikada ne moze biti nesto suprotno; ali on nije prepreden , jer to moze da bude samo vestina. On je svome karakteru i svojim sklonostima veran. On je skroman, cak glupo, jer genije samom sebi ostaje tajna, ali on nije plasljiv, jer ne poznaje opasnosti puta kojim ide.

( Sofokle, Ariosto, Dante, Taso, Rafaelo, Direr, Servantes , Sekspir, Filding, Stern...)

Ovom naivnom ljupkoscu izrazava genije svoje najuzvisenije i najdublje misli; to su bozanske izreke iz usta jednog deteta. Jezik izbija iz misli kao po kakvoj unutarnjoj nuznosti, stapajuci se s njom toliko da se cak i pod telesnim omotacem duh javlja kao razgolicen. Slobodno i prirodno, kao genije u svojim umotvorinama, izrazava se nevinost srca u zivom opstenju.
Dok smo bili prava deca prirode, bili smo srecni i savrseni; postali smo slobodni i izgubili smo oboje. Stare Grke je okruzivala lepa priroda. Ziveci sa slobodnom prirodom njegov nacin zazmisljanja, nacin osecanja, moral bio je mnogo blize jednostavnoj prirodi, a veran odraz ovih stvari predstavljaju njegova pesnicka dela. Skoro da nema tragova sentimentalnoj zainteresovanosti. Grk je tacan, veran, opsiran u opisivanju istih, ali je isti taka vi u opisivanju npr. odela, stita, bojne opreme. U svojoj ljubavi prema objektu kao da ne pravi nikakve razlike izmedju onog sto postoji po sebi i onoga sto postoji kao plod vestine i ljudske volje. Personifikujuci prirodu i obozavajuci je u njenim pojedinim pojavama, i predstavljajuci njena dejstva kao radnje slobodnih bica, on u njoj potire mirnu nuznost kojom je ona za nas upravo tako privlacna. Njegova nestrpljiva fantazija vodi ga preko nje do drame ljudskog zivota. Njega zadovoljava samo ono sto je zivo i slobodno, samo karakteri, radnje, sudbine i naravi.

Priroda je nestala iz ljudi (zato joj se klanjamo) i nalazimo je samo izvan njih . Nase detinjstvo je jedina neokrnjena priroda koju jos nalazimo u kultivisanom coveku; otuda nije cudno ako nas svaki trag prirode izvan nas vraca nasem detinstvu.

Mnogo je drugacije stajala stvar sa starim Grcima. Kod njih se kultura nije izopacila da bi zbog toga bila napustena priroda. Sama njihova mitologija bila je nadahnuce jednog naivnog osecanja, porod vesele maste, ne mudrijaskog uma, kao sto je vera crkve novijih nacija; posto, dakle, Grk prirodu nije izgubio u coveku to ga je ona, izvan njega, nije mogla iznenadjivati. Oni su osecali prirodno, mi osecamo ono sto je prirodno. Mi tezimo za prirodom kao sto bolesnik tezi za zdravljem. Kako je iz ljudskog zivota postepeno pocela da iscezava priroda kao iskustvo i kao subjekt (koji dela i oseca), tako vidimo kako se ona javlja u svetu pesnika kao ideja i kao predmet. Ona nacija koja je istovremeno najdalje doterala u izopacenosti i refleksiji, morala je najpre da bude taknuta fenomenom naivnog, i da mu da ime. Ta nacija bili su Francuzi.


Ova promena u nacinu osecanja vec je upadljiva kod Euripida, ako se ovaj uporedi sa svojim prethodnicima, osobito sa Eshilom, pa ipak je taj pesnik bio ljubimac svoga doba Horacija, pesnika jednog prosvecenog i pokvarenog veka mozemo nazvati stvarnim osnivacem ove sentimentalne pesnicke vrste, kao sto on u njoj i jeste jos nenadmaseni uzor. Pa zatim Propercije, Vergilije, Ovidije manje.


Pesnici su svuda, vec po svom shvatanju, cuvari prirode. Gde oni to vise ne mogu u potpunosti da budu i gde vec sami u sebi saznaju razoran uticaj samovoljnih i vestackih formi ili su pak imali da se bore protiv njih, tamo ce oni nastupati kao svedoci i kao osvetnici prirode. Oni ce, dakle, ili biti priroda, ili ce traziti izgubljenu prirodu. Otuda proizilaze dve sasvim razlicite vrste pesnistva, kojima je iscrpena i obuhvacena celokupna oblast poezije. Svi pesnici, koji su zaista pesnici spadace ili u naivne ili u sentimentalne.


Naivni pesnik ( i onaj koji mu je u vekovima vestacke kulture najblizi) je:



hladan, ravnodusan, zatvoren, bez ikakve prisnosti, strog i krut, bezi od srca koje ga trazi, od zudnje koja hoce da ga obuzme. Suva istina kojom obradjuje predmet javlja se neretko kao neosetljivost. Objekt ga potpuno drzi u vlasti. On je delo i delo je on.



Takav je bio Homer medju starima i Sekspir medju novima- dve razlicite prirode, odvojene neizmernim odstojanjem vekova, ali potpuno iste u toj crti karaktera. Sekspir se sali u najvecem patosu, pojave koje srce paraju u Hamletu, Kralju Liru, Magbetu remeti ludilom.





Siler sad poredi Homera i Ariosta, kao naivnog i sentimentalnog pesnika. U Ilijadi u VI knjizi Glauk i Diomed se u boju prepoznaju kao prijatelji, pa izmenjaju poklone. Dirljiva slika gde se i za vreme rata pazi na zakone gostoprimstva. Slicnu situaciju imamo kod Ariosta kada dva suparnika, Ferau i Rinald ( hriscanin i Saracen u Besnom Orlandu) posle zestoke borbe se mire, uzjahuju istog konja da bi stigli Angeliku koja je pobegla. Obe slike- pobeda naravi nad strascu i diraju nas naivnoscu misljenja. Ali sasvim razlicito postupaju pesnici pri opisivanju ovih slicnih radnji Ariosto ne moze da pripovedajuci ovo ne iznese sopstveno divljenje i svoju ganutost, pa napusta sliku i pojavljuje se licno. Homer to ne cini. On kao da prica nesto svakidasnje, kao da sam nema srca u grudima.





Pesnici naivne vrste jedva da su u veku izvestacenosti moguci

Siler
Sentimentalni pesnici


Pesnik ili je priroda, ili trazi prirodu. U prvom slucaju pesnik je naivan, u drugom sentimentalan.

Ako se covek slobodom svoje fantazije i svog razuma udalji od jednostavnosti, istine i nuznosti prirode, njega neutoljiv nagon neprestano goni natrag ka njoj, a poetska sposobnost stoji u najuzen srodstvu sa tim nagonom. Priroda je u izvestacenom stanju kulture, ono sto pesnicki duh cini snaznim, samo on sada stoji u sasvim drugom odnosu prema njoj.

Dok je covek deluje kao nepodeljeno culno jedinstvo i harmonicna celina. Cula i um se jos nisu razdvojili. Ako se covek kulturno uzdigao i ako je umetnost stavila svoju ruku na njega, tada je prestala ta culna harmonija u njemu, a on moze da se manifestuje samo jos kao moralno jedinstvo tj. tezeci za jedinstvom. Sklad izmedju njegovog osecanja i misljenja koji je zaista postojao u prvom stanju, egzistira samo idealno.

Kad na oba ta stanja primenimo pojam Poezije (koji ne znaci nista drugo nego davanje coveku njegovog sto je moguce potpunijeg izraza) sledi da:
- u prvom slucaju gde covek dela svojim snagama kao harmonicno jedinstvo i gde se stoga celina njegove prirode potpuno izrazava u stvarnosti, pesnika mora da sacinjava sto je moguce potpunije podrazavanje prirode;
- u drugom slucaju, u kulturi, gde je harmonicno sadejstvo celokupne njegove prirode samo ideja, pesnika mora sacinjavati, uzdizanje stvarnosti do ideala tj. predstavljanje ideala

To su jedina dva nacina na koje se pesnicki genije moze uopste ispoljiti. To je i razlika izmedju starih i modernih pesnika. Prvi nas diraju prirodom, culnom istinom, zivom prisutnoscu, drugi nas diraju idejama.
( Ali i u novije vreme ima naivnih pesnickih dela, kao sto i medju grckim pesnicima ima sentimentalnih. Ne samo u istom pesniku, vec i u istom delu mozemo naci obe vrste, kao u Verteru.)

Put modernih pesnika ( put kojim je prosao covek uopste) je:

- priroda ga izjednacava sa sobom
- umetnost ga deli i dovodi u sukob sa samim sobom
- preko ideja on se vraca jedinstvu

Kome pripada prvenstvo? Sentimentalni pesnik bi po savrsenstvu beskrajno zaostao za naivnim, jer nikad ne doseze ideal. Ali naivan doseze ogranicenu velicinu, dok se drugi priblizava neogranicenoj velicini.

Sentimentalne ne treba omalovazavati u odnosu na naivne. Naivan je veliki zbog umetnosti ogranicavanja, ovaj drugi zbog umetnosti beskrajnog.

Individualnost je karakter starog, a idealnost snaga modernog. Stari pesnici pobedjuju prostotom oblika i onim sto se culno moze predstaviti i sto je telesno, dok moderni pobedjuju u onom sto se ne moze predstaviti ni izgovoriti, onim sto se u umetnickom delu naziva duhom. Vrhunac umetnosti bi bio u spoju starog pesnickog karaktera sa modernim. To je zadatak poezije: da idealno individualizuje, a individualno idealizuje.

Posto naivni pesnik ide samo za prostom prirodom i za osecanjem, i ogranicava se samo na podrazavanju stvarnosti, moze on imati prema svom predmetu samo jedan, jedini odnos, i u tom smislu nema za njega nikakvog izbora obrade.Utisak koji ostavljaju naivna pesnicka dela (ako se odbaci sadrzaj i posmatra samo pesnicka obrada) pociva cisto samo na razlicitom stepenu jednog i istog nacina osecanja, bez obzira da li je forma lirska, epska, dramska...Nase osecanje sastoji se iz jednog elementa.

Sasvim je drugi slucaj sa sentimentalnim pesnikom. Ovaj razmislja o utisku koji na njega ostavljaju predmeti i samo se na tom razmisljanju zasniva ganuce u koje dovodi samog sebe i nas. Predmet se ovde dovodi u vezu sa nekom idejom, i samo na tom odnosu pociva njegova pesnicka snaga. Sentimentalni pesnik ima otuda stalno posla sa dve suprotne predstave i osecanja, sa stvarnoscu kao granicom i sa svojom idejom kao beskonacnim, a pomesano osecanje koje on izaziva uvek ce svedociti o ovom dvostrukom izvoru.

( utisak koja ostavljaju naivna pesnicka dela je uvek veseo, cist i miran, cak i kod veoma pateticnih predmeta, jer kod naivnih prikazivanja uvek uzivamo istini, u zivom prisustvu objekta u nasoj masti i ne trazimo nista vise od ovih stvari; kod sentimentalnih utisak je uvek nesto ozbiljan i napregnut- jer imamo da spajamo predstavu maste sa idejom uma, te se kolebamo izmedju ta dva razlicita stanja)

Kod sentimentalnih pesnika moze prevagnuti jedno od ta dva pa je moguca i raznolikost u obradi. Da li se treba baviti vise stvarnoscu ili idealom, da li hoce da prikaze stvarnost kao predmet odvratnosti ili ideal kao predmet naklonosti. Njegovo prikazivanje bice ili satiricno ili elegicno. Jedno od ove dve vrste osecanja drzace se svaki sentimentalni pesnik.

Dok smo bili prava deca prirode, bili smo srecni i savrseni; postali smo slobodni
i izgubili smo oboje.

Racionalnost nas koci da zivimo da svet osecamo onakav kakav jeste- lep.

Covek je prirodno dobar, harmonican ispod slojeva drustvene konvencije i
racionalnog samoobmanjivanja.

moj pogled- mene ova prica o raciju i geniju potseca ne nesto
do cega su dosli mnogo kasnije teoreticari koji su bili inspirisani psihoanalizom.
Ego(i super) su videli kao nesto sto ogranicava pojedinca,(njegovu totalnost)
racionalizuje sopstveno postojanje,
racionalizuje svoje postupke itd. Jedna od mana je sto ogranicava kreativnost koja dolazi iz
nesvesnog.

Sto je covek civilizovaniji to je vise izgubljen.

Zato se pocetkom 20- veka javjaju pokreti kao sto je nadrealizam ili surealizam
(nisam siguran koji je ispravan naziv)LOgicnije bi bilo ispod.
Pa onda automatizovano pisanje da bi dosli do "onog pravog"
fil. Markuze kritikuje civilizaciju upste koristeci psihoanalizu.
Projekat slobodna skola smerhil mi pada na pamet.
Medjuti sa padom SSSR izgleda da sva eksperimentisanja prestaju i na
kraju svi moraju da se povinuju kapitalistickom cudovistu. podizu se zidovi
umesto da se ruse.
Ne znam zasto sam ovo napisao, zwrljam, ako mislis da je bez veze ili
ne prisaje ovoj temi, slobodno mi reci
prestacu

Ако мене питаш, немој да престанеш, уопште не жврљаш безвезе. Све су те идеје повезане, и није уопште необично што ти је прича о романтизму изазвала поређење са садашњим (духовним) тренутком. Чак и то што помињеш капитализам мени није необично, јер економски систем веома утиче на духовно стање човека (док човек не научи да се бар донекле дистанцира и освоји унутрашњу, духовну слободу).

У основи свега овога о чему причамо налазе се идеје (ипак), а те идеје могу бити овакве или онакве. Данашње идеје (поглед на свет) нису баш погодне за песнике и песничке душе, некако су сувише материјалистичкее, рационалне и овоземаљске, а песници се ту не осећају баш као рибе у води.

Ја мислим да још увек важи она Платонова дефиниција песника:

„Песник је танано, непостојано и свето биће; он никад не пева без удела божанског заноса, без слатке махнитости. Од њега је разум далеко, и чим би стао да му се потчињава, нестали би стихови, нестала би пророковања. (...) Као свештенице Сибиле, које никад не играју кад су присебне, песници не могу да створе ништа чудесно и узвишено кад им је душа смирена и кад су у власти разума. (...) Занос није болест већ, напротив, највеће благо које нам дарују богови (...) Особита врста заноса коју подстичу музе, надахњује просту и непорочну човекову душу способношћу да изрази у лепом песничком облику подвиге јунака, што знатно доприноси просвећивању будућих поколења.“

pozdrav ljudi ja sam ovde nov! zanimljivu ste temu načeli pa rekoh da dam svoj skromni doprinos u ključne pojmove romantizma(mogu da govorim samo o književnosti) svakoko ulaze i WELTSCHMERC i SEIENDER. prvi predstavlja svetski bol, odnosno, duboka patnja zbog nesavršenosti sveta i čoveka, a seiender jeste večiti bivalac odnosno čovek koji se u svakom trenutku ostvaruje i u svakom ponovo negira, stalno u stanju nastajanja, a nikad u stanju dovršenosti i konačne završenosti. :shock: ako kojim slučajem ovo bude blago zaintrigiralo mogu i da proširim.

Modruna hvala na razumevanju. Mladi dobrodosao i prosiri sto vise.