ИСПОВЕСТИ ДОЂОША „Нико од нас не жели да живи у београду, али морамо”
Жустра полемика покренула се између престоничких "староседелаца" и "дођоша" из унутрашњости након писања "Блица" о непријатним ситуацијама са којима се свакодневно сусрећу они који нису рођени Београђани.
Зато смо питали „дођоше“, шта је био њихов мотив да напусте родно место и живот наставе у престоници. Ово су њихове приче.
„Занат, бауштела или шверц“
– У мом родном месту имаш могућности да се бавиш само занатом, бауштелом или шверцом или да те неки приватник израбљује, а за моју ИТ струку посла нема – прича нам Лозничанин Стефан Б. (31): „Радници су често плаћени само минималацем, а кад легне новац на рачун, морају послодавцу да врате осам, девет хиљада у кешу на руке. Ето, тиме се баве“.
Бе-ге нагласак
Најупечатљиви осећај када си „дођош“ јесте то да не знаш више ко си, каже нам Стефан, а као чест проблем истиче „тај препознатљив бе-ге нагласак“.
– Деведесет одсто људи измени говор кад дође у Београд, јер хоће да се уклопи. Ја сматрам да нисам, па сам онда чудак и Београђанима и овима из мог родног места, који поприме тај неки накарадни „бе-ге нагласак“ – прича нам Стефан.
Он каже да му је мотив за пресељење био факултет, размишљао је између Београда и Новог Сада, а одабрао је већи град, верујући да ће понудити и више могућности.
– Овде сви знају да сам Лозничанин, а тамо кад одем, зову ме „Београђанин“. Једноставно не припадаш нигде и то ти је. После 12 година проведених овде закључак је да овде нисам срећан, није то то. Нико из унутрашњости не би волео да живи у Београду, али морамо јер је овде посао – прича нам Стефан.
Нису сви Београђани лоши људи као што ни сви Београђани нису Београђани, закључује овај Лозничанин.
„Зар је најважније ко се где родио?!“
Јована Тодоров (29), у Београду је завршила факултет, упознала супруга, изградила породицу и каријеру. Међутим, престоница није била њен први избор.
– Из Суботице сам се преселила прво за Нови Сад због факултета, тамо нисам имала непријатних ситуација јер је то студентски град, тамо је свако други „дођос“. Када сам се након тога преселила у Београд, такође због факултета, била сам затечена људима којима је, из овог или оног разлога, битно у ком граду си се родио – прича Јована.
Непријатности које је лично доживела углавном су везане за њен нагласак или „чудне“ речи које користи.
„Смрт дођошима“
– Није пријатно ни пролазити свакога дана поред графита на улазу у моју зграду где пише „смрт дођошима“.
Предрасуде уочава и код људи који су јој блиски и драги.
– Моји пријатељи често говоре: „Па да, овај дошао овде из Вршца, мени да паркира испред зграде, мени да заузме место“. Или „наравно да не зна да вози кад је дошао из Чачка, тамо не знају ни шта је кружни ток“ – наводи Јована.
Успећеш ако се трудиш
Студенткиња Александра М. (24) из Крушевца каже да је Београд био њен једини избор за долазак на студије, али избог тога што је то град великих могућности.
– Када сам дошла било је прилично тешко, јер Београд није ни мало лак за неког ко дође из мале средине са четири пуна кофера у које спакује 19 година живота. Мораш да будеш себи све: и мајка и отац и баба и деда. Мораш сам да спремиш да једеш, сам да опереш веш, све мораш сам јер нема ко други – прича Алаксандра.
Ипак, најтежи део Александриног београдског искуства су честе селидбе.
Шест пута сам се селила и сваки пут ми се чинило да имам све више ствари и да не могу више да пакујем једне те исте кофере, али ваљда мора тако – прича ова Крушевљанка.
Мањи град нема много могућности, објашњава Александра, те јој се чини да људи у њему живе у једном зачараном кругу, и да је све стало.
– Сваке недеље у једном термину за Београд крене по четири аутобуса пуних младих људи од којих се половина њих више ни не врати након завшетка студија, јер доле нема посла ни за једну струку – каже.
Бољи услови живота у Београду учинили су да се она у њему осећа као код куће: „Често кад одлазим из Крушевца за Београд кажем да идем кући. То је мојима у почетку прилично сметало, али су се временом навикли“.
„Вама је лакше да будете бољи ђаци“
За рођене Београђане кажа да да има утисак да они све оне који дишу са стране гледају као да су сви они дошли да им краду њихове прилике и да дишемо „њихов београдски ваздух“.
– Била сам често сведок расправа о томе како се рођени Београђани жале да сви они који долазе са стране узимају њима буџетска места на факултетима јер јелте, у Београду су критеријуми оцењивање вишу у односу на провинцијске, па су они лошији ђаци, а нама је лакше да будемо одлични, што наравно, не сматрам тачним – каже Александра и додаје да је исмевање не-београдског нагласка и више него честа појава.
Она додаје да јој је драго што је направила овакав корак у свом животу, јер јој је то помогло да сазри и очврсне.
„Београђани увек имају спреман ручак код маме“
– Самосталнија сам и одговорнија у односу на све оне који су рођени на кординатама Београда, јер сам морала да научим да сама будем одговорна за себе. Увек сам осећала обавезу према некоме ко ме издржава и школује, те сам све своје факултетске обавезе увек завршавала на време, што углавном није случај са људима који су одавде. Они су опуштенији будући да имају сигуран кров над главом, увек топао ручак, сређену собу и све остало што доноси живот са родитељима, што ми „дођоши“ већ са 19. година немамо – закључује Крушевљанка Александра.
https://srbin.info/2018/11/01/ispovesti-dodjosa-niko-od-nas-ne-zeli-da-zivi-u-beogradu-ali-moramo/
I to sve u vreme špica. A ti si na planini radio šta? Osim da vrtiš pedale, u čemu ti prođe dan? Šta vidiš, čuješ, kupiš, posetiš?
