Словенска колонизација источноевропске равнице, која је у главним потезима извршена до у VII столеће, није дала овим крајевима густо, нарочито пак словенско становништво. Словенска су се племена груписала само крај река, речица и језера. Заузимајући узвишенија места, обично близу или крај воде, словенски насељеници стварали су себи утврђена места, звана "городишча" т. ј. места опкољена ланцем или бедемом, прављеним од земље; трагови таквих "городишча" сачувани су у великом броју. Савременици знају причати о њима доста ствари. Тако, на пример, скандинавска сага зове Русију Гардарики т. ј. "земљом градова"; а анонимни географ баварски из IX столећа вели за руске земље следеће: "Уличи јесу народ многобројан: они имају 318 градова; Бужани имају 231 град, Волињани - 70, Северјани - 325". Ове податке потврђује модерна археологија. Из почетка, свакако, огромна већина "градова" руске земље били су само уточишта за сеоско становништво против непријатеља и дивљих зверова. На основу поглавито лингвистичког материјала може да се створи слика економског стања и материјалне културе словенских племена разасутих и насељених на источноевропској равници. Они су били земљорадњици, али су се бавили уз то и сточарством, ловом дивљачи и рибе и пчеларством. Култура главних врста и сада познатог жита, поврћа и воћа била им је у главном позната. Вероватно да су се бавили полуномадском земљорадњом, налик на ону, која се и сада може видети на северу Русије и у многим местима Сибирије, т. ј. они су секли и палили дрвеће и жбуње у шуми, сејали су жито и садили поврће у доста примитивно обрађену земљу, коју су пепелом гнојили; кад би земља постала посном, они би кретали даље.
Али већ свакако од VII столећа у источноевропској равници развија се доста жива трговина. Поред многобројних извештаја савременика Арапа, проналасци на подручју данашње Русије велике масе појединачних новаца, као и великих блага у котловима и другим судовимазакопаним у земљу (руски "клады") сведоче о развијености ове трговине. Трговачки саобраћај се вршио лађама, које су се кретале у више праваца, али два су пута била главна;. један је везао Балтичко Море са Црним, други Балтичко Море са Касписким Језером. Од споредних путева путеви по западној Двини и Њемену били су најважнији. Канала, разуме се, да није било, и зато су искоришћавали такозване "волоке" или "превлаке" т.ј. уже копнене просторе између појединих река и језера; преко њих су лађе вукли конопцем, односно носили на рукама. Исто тако су вукли или носили лађе дуж обале Дњепра, тамо, где је он пресечен од камених греда, т.зв. преграда (руски "пороги"). Главни учесници у трговини били су Скандинавци Нормани, т.зв. "Вареги" руских летописа и византиских хроника и аката, затим Арапи,. Хазари, можда Жидови, али свакако и Словени су постепено улазили у ову трговину. Трговачке заједнице ваљда су стварале себи извесне тачке за ослонац у овим пространим пределима, као неке врсте утврђених контоара. На тај начин можемо објаснити постанак правих градова у нашем смислу ове оечи, т.ј. економских и културних, па онда административних средишта. Можемо замислити, да су таква средишта била: Кијев на Дњепру, Новгород на језеру Иљмењу и реци Волхову, Смољенск на горњем Дњепру и још неколико најстаријих градова. Словенска племена у источноевропској равници, према извештајима најстаријег руског летописа, с којим се у главном поклапају подаци споменутог баварског географ и византиског цара Константина Порфирогенита у његовом знаменитом делу "О управи царства" (гл. IX.), била су следећа: у басену језера Иљмена - Словени, у басену западне Двине и Псковског Језера - Кривићи, у басену реке Брезине - Дреговићи, у басену Припета - Древљани, у басену Сожа - Радимићи, на Десни - Северјани, на средњем Дњепру око Кијева - Пољани, на горњој Десни и њеном нритоку Сајму и на горњој Оци - Вјатићи, на југ од Древљана - Волињани, на јужном Бугу - Тиверци, на Дњестру - Угличи или Уличи или Дуљеби, које су некад, према летопису, мучили Обри. На северу и североистоку словенска су племена била измешана са Финцима, на западу налазила су се у додиру са литванским племенима.