Borac za prava zivotinja
Legenda
- Poruka
- 51.038
Malo ste zbunjeni ovom temom? Očigledno, jer su stigle samo 3 priče.
No, verovatno ste i okupirani znacima proleća.
Glasaćete po sistemu 1, 2 - do nedelje uveče, do 22h.
- - - - - - - - - -
Priča br. 1
NEMOGUDAVERUJEM
Pazi, ovaj moj krš može dvestodvadeset (u voltima) i oni mene "lizalicu" ,"Voztili ste,gospodine,
šezdesetpet na sat...Šta da radimo s vama....?"
Naravno-ozbiljan prekršaj, skoro krivićno djelo (U RS sam kod Han Pjeska i opet na toj glupoj krivini gde mi uvek otimaju deo mog đeparca),a vozim laganini ovu moju drumsku lađu koja sama zna put...Dajem tricet kaema i klimam glavom da dalje ima još kontrole,jer ko i je...šiša,
moram stići u Sarajevo da se vidim s jaranima izbosne,ma se svi panduri izređali po magistrali ko za vučića i dodaru zajedno...
Stižem na Baš Čaršiju oko osam naveče i pravac Morića Han,kad ono pozornik kod onog kulunđije gde sam filđane naručivo i traži mi pasaporte!
"Šaš meni tražit pasoš,jebotijapasmater zar s ne vidi iz avijona da sam jaranima kreno ..."
"Ne vidi se,gospodine,ali se vidi da nistre odavde i moram vas privesti da vas inditifikujemo..."
"Identifikukujete valjda..."sugerišem ljut ko paprićice pržene pa u ulju i octu koje me čekajzu u Hanu,a kojhe su sad miljama ko preko bare...
"Da toooo..."
Idem ispred tog dijabole i grdim u sebi sam sebe...Vadim mobilni s BH karticom i zovem jarana...
Pandur mi kaže da obustavim ,a ja da imam pravo na jedan poziv...
Idemo peške prema Vase Miskina i ja to objašnjavam jaranu i da me navato pozornik neki...
"Ćitaj mi broj njegov s opasača" Čitam mu broj,a "moj" pandur popizdio i vidim da već se hvata za palicu...
"Ček,ček s tim korbačem,saće ti se šef javit",kažem mu ,a njemu upravo zvoni motorola!
Kurcabato,kaže on,žena!
Raspriča se i namešta onu palicu,a ja vidim da mu motorola i dalje blicka...
"Javse,šef te zove..." sugerišem mu,a on i dalje sa ženom kako neće nasaranu da ide i kako mu punkurac više i familije i komšija koji zovu i za ovo i za ono...Konačno završi i mi prolazimo pored šaltera s najboljim burekcima na svjetu (Vase Miskina jebaga tita) i javlja se na onaj drugi poziv koji blicka i stane mirno na sred Vase Miskina i kaže "Razumem!"
Zaustavlja zaksi u kom ima putnika isteruje putnike,otvara suvozačka vrata i kaže mi "Izvolite
gospodine...Šef rekao da vas vratim gdje sam vas pokupio-preuzeo..."
Sedam na suvozačko sediušte pored taksiste,a on nazad i kaže taksisti da vozi u Baš Čaršiju"...Taksista kaže da ne smije u pešaćku zonu,a ovaj mu odbrusi da samo vozi...
"Hajd me onda do Morića Hana" kad već voziš med pešacima..."
"Neb ja..."Snebiva se taksista...
"Ma ša ne bi-vozi gospodna i tišina!"
Dajem taksisti poslednjih dvaes kaema,a pandur mi kaže da ne treba da će on i ja odmahujem rukom i kažem mu:
"A tebi izbijač očiju,jer si me vodo,a niki prekršaj nisam...I jebga-potroši ja sto kaema (pedeset evritja) da stignem u Morića Han d a s vidim s jaranima sarajevskim...Gorivo i ne računam...
Drugi put idem avionom za Sarajevo...
- - - - - - - - - -
Priča br. 2
CRVENI KARTON
- Reci mi prvu slobodnu asocijaciju za “prekrsaj”, a da ista nema veze sa fudbalom ili sudskom praksom – kazem muzu, dok on drzi daljinski u rukama i nezainteresovano lista kanale.
- Seks! – ispaljuje on kao iz topa i pogleda me onako mangupski, zmirkavim okicama.
- A, sto bas to?
- Paaa, onako – kaze mi. – Kad god to spomenem, ti mi zviznes crveni karton glavoboljom.
- Ma, idi, bre! Daj drugu asocijaciju!
- Hm… dobro, onda, cevanica.
- Aham. A prica je…?
- Pa, kad te potkaci neko tamo, najvise boli. Evo vidi, imam oziljak, nikad ti nisam pricao o njemu – i zavrce nogavicu trenerke.
Pogledam mu cevanicu, nema nista. “Aham, mudrijas svetski, pocinje igrom”, pomislim i osmehnem se.
- Je l’ ovo ovde? – dodirujem ga nezno kaziprstom i pitam ga, kao, ozbiljno zainteresovana.
- Malo navise.
- Tu?
- Jos malo…
- Tu? – smeskam se, dok ga u oci gledam i polako noktom prelazim navise i navise.
- E, jos malo, ee… eee… e, tu… tu… tuuu… uuuh…
- - - - - - - - - -
Priča br. 3
PREKRŠAJ
„Nisam ništa uradio“, pokušao sam da se izvučem, praveći se da ništa ne znam.
„Nećemo tako, lično sam vas video“, odgovorio je.
„Dobro, možda i jesam to bio ja, ali bilo je slučajno.“
„Slučajno ili ne, šteta je urađena i sad ne nema nazad“, bio je neumoljiv.
Bilo mi je jasno da se neću tako lako izvući.
„Vidite, stvarno nisam znao da je to zabranjeno“, pokušao sam da promenim pristup.
„Čak i oni koji ne znaju da je zmija otrovna, umiru od njenog ugriza.“
„Hm, ali ipak mislim da to nije fer i da je bez veze“
„Možda, ali kakav god da je zakon, mora da se primenjuje“
„Da, ali to baš nije zakon, više je onako neformalno pravilo.“
„Čak i da je tako, to se zove običajno pravo.“
Svaki moj argument bi kliznuo kao palačinka niz teflon. Dobor, onda je vreme da pređem na ozbiljnije akcije.
„A možda bi mogli da nađemo neko kompromisno rešenje?“, pokušao sam da smirim situaciju. „Možda možemo obojica da budemo na dobitku? Znate kako kažu, i vuk sit i ovce na broju“
Oštro me pogledao.
„Nadam se da ne pokušavate da me podmitite? Mito bih doživeo kao veliku uvredu.“
Gde baš da naiđem na takvog, zapitao sam se očajno. Kako meni ne može da zapadne neki normalan, podmitljiv čovek, koji se ne libi da zažmuri na jedno ili dva oka. A i nije da sam napravio, ne znam ni sam kakvo zlodelo.
Duboko sam uzdahnuo. Možda je vreme za poteze očajnika.
„Ništa nisam uradio“, pravio sam se nevešt.
„Nemojte da se ponašate kao dete, pa nećemo da počinjemo sve ponovo iz početka“, odvratio je blago iznervrirano.
Shvatio sam da mi nema druge, već da prihvatim realnost. Slegnuo sam ramenima i podigao ruke u znak predaje.
„Dobro, dobro“, reko sam pomirljivo, gledajući u ljude koji su nas okruživali. Svi su napeto iščekivali da vide kako će se završiti ova rasprava. Iz nekog razloga su mi se sve više približavali. „Možda i jesam bio malo opušteniji u bazenu, ali bilo je potpuno slučajno. I vi ste krivi što ste ubacili onu hemikaliju, koja boji vodu u kontaktu sa urinom.“
„Nije valjda“, upitao je čuvar začuđeno. „Mi smo krivi što se voda obojila?“
„Da, da niko nije video boju, svi bi se i dalje kupali i ne bili nervozni. Ali dobro, pošto sam džentlmen, mirno ću poći sa vama da rešimo ovaj mali nesporazum.“
Praćen besnim pogledima drugih kupača, dostojanstveno sam napustio bazen.
- - - - - - - - - -
Glasanje može da počne!
No, verovatno ste i okupirani znacima proleća.
Glasaćete po sistemu 1, 2 - do nedelje uveče, do 22h.
- - - - - - - - - -
Priča br. 1
NEMOGUDAVERUJEM
Pazi, ovaj moj krš može dvestodvadeset (u voltima) i oni mene "lizalicu" ,"Voztili ste,gospodine,
šezdesetpet na sat...Šta da radimo s vama....?"
Naravno-ozbiljan prekršaj, skoro krivićno djelo (U RS sam kod Han Pjeska i opet na toj glupoj krivini gde mi uvek otimaju deo mog đeparca),a vozim laganini ovu moju drumsku lađu koja sama zna put...Dajem tricet kaema i klimam glavom da dalje ima još kontrole,jer ko i je...šiša,
moram stići u Sarajevo da se vidim s jaranima izbosne,ma se svi panduri izređali po magistrali ko za vučića i dodaru zajedno...
Stižem na Baš Čaršiju oko osam naveče i pravac Morića Han,kad ono pozornik kod onog kulunđije gde sam filđane naručivo i traži mi pasaporte!
"Šaš meni tražit pasoš,jebotijapasmater zar s ne vidi iz avijona da sam jaranima kreno ..."
"Ne vidi se,gospodine,ali se vidi da nistre odavde i moram vas privesti da vas inditifikujemo..."
"Identifikukujete valjda..."sugerišem ljut ko paprićice pržene pa u ulju i octu koje me čekajzu u Hanu,a kojhe su sad miljama ko preko bare...
"Da toooo..."
Idem ispred tog dijabole i grdim u sebi sam sebe...Vadim mobilni s BH karticom i zovem jarana...
Pandur mi kaže da obustavim ,a ja da imam pravo na jedan poziv...
Idemo peške prema Vase Miskina i ja to objašnjavam jaranu i da me navato pozornik neki...
"Ćitaj mi broj njegov s opasača" Čitam mu broj,a "moj" pandur popizdio i vidim da već se hvata za palicu...
"Ček,ček s tim korbačem,saće ti se šef javit",kažem mu ,a njemu upravo zvoni motorola!
Kurcabato,kaže on,žena!
Raspriča se i namešta onu palicu,a ja vidim da mu motorola i dalje blicka...
"Javse,šef te zove..." sugerišem mu,a on i dalje sa ženom kako neće nasaranu da ide i kako mu punkurac više i familije i komšija koji zovu i za ovo i za ono...Konačno završi i mi prolazimo pored šaltera s najboljim burekcima na svjetu (Vase Miskina jebaga tita) i javlja se na onaj drugi poziv koji blicka i stane mirno na sred Vase Miskina i kaže "Razumem!"
Zaustavlja zaksi u kom ima putnika isteruje putnike,otvara suvozačka vrata i kaže mi "Izvolite
gospodine...Šef rekao da vas vratim gdje sam vas pokupio-preuzeo..."
Sedam na suvozačko sediušte pored taksiste,a on nazad i kaže taksisti da vozi u Baš Čaršiju"...Taksista kaže da ne smije u pešaćku zonu,a ovaj mu odbrusi da samo vozi...
"Hajd me onda do Morića Hana" kad već voziš med pešacima..."
"Neb ja..."Snebiva se taksista...
"Ma ša ne bi-vozi gospodna i tišina!"
Dajem taksisti poslednjih dvaes kaema,a pandur mi kaže da ne treba da će on i ja odmahujem rukom i kažem mu:
"A tebi izbijač očiju,jer si me vodo,a niki prekršaj nisam...I jebga-potroši ja sto kaema (pedeset evritja) da stignem u Morića Han d a s vidim s jaranima sarajevskim...Gorivo i ne računam...
Drugi put idem avionom za Sarajevo...
- - - - - - - - - -
Priča br. 2
CRVENI KARTON
- Reci mi prvu slobodnu asocijaciju za “prekrsaj”, a da ista nema veze sa fudbalom ili sudskom praksom – kazem muzu, dok on drzi daljinski u rukama i nezainteresovano lista kanale.
- Seks! – ispaljuje on kao iz topa i pogleda me onako mangupski, zmirkavim okicama.
- A, sto bas to?
- Paaa, onako – kaze mi. – Kad god to spomenem, ti mi zviznes crveni karton glavoboljom.
- Ma, idi, bre! Daj drugu asocijaciju!
- Hm… dobro, onda, cevanica.
- Aham. A prica je…?
- Pa, kad te potkaci neko tamo, najvise boli. Evo vidi, imam oziljak, nikad ti nisam pricao o njemu – i zavrce nogavicu trenerke.
Pogledam mu cevanicu, nema nista. “Aham, mudrijas svetski, pocinje igrom”, pomislim i osmehnem se.
- Je l’ ovo ovde? – dodirujem ga nezno kaziprstom i pitam ga, kao, ozbiljno zainteresovana.
- Malo navise.
- Tu?
- Jos malo…
- Tu? – smeskam se, dok ga u oci gledam i polako noktom prelazim navise i navise.
- E, jos malo, ee… eee… e, tu… tu… tuuu… uuuh…
- - - - - - - - - -
Priča br. 3
PREKRŠAJ
„Nisam ništa uradio“, pokušao sam da se izvučem, praveći se da ništa ne znam.
„Nećemo tako, lično sam vas video“, odgovorio je.
„Dobro, možda i jesam to bio ja, ali bilo je slučajno.“
„Slučajno ili ne, šteta je urađena i sad ne nema nazad“, bio je neumoljiv.
Bilo mi je jasno da se neću tako lako izvući.
„Vidite, stvarno nisam znao da je to zabranjeno“, pokušao sam da promenim pristup.
„Čak i oni koji ne znaju da je zmija otrovna, umiru od njenog ugriza.“
„Hm, ali ipak mislim da to nije fer i da je bez veze“
„Možda, ali kakav god da je zakon, mora da se primenjuje“
„Da, ali to baš nije zakon, više je onako neformalno pravilo.“
„Čak i da je tako, to se zove običajno pravo.“
Svaki moj argument bi kliznuo kao palačinka niz teflon. Dobor, onda je vreme da pređem na ozbiljnije akcije.
„A možda bi mogli da nađemo neko kompromisno rešenje?“, pokušao sam da smirim situaciju. „Možda možemo obojica da budemo na dobitku? Znate kako kažu, i vuk sit i ovce na broju“
Oštro me pogledao.
„Nadam se da ne pokušavate da me podmitite? Mito bih doživeo kao veliku uvredu.“
Gde baš da naiđem na takvog, zapitao sam se očajno. Kako meni ne može da zapadne neki normalan, podmitljiv čovek, koji se ne libi da zažmuri na jedno ili dva oka. A i nije da sam napravio, ne znam ni sam kakvo zlodelo.
Duboko sam uzdahnuo. Možda je vreme za poteze očajnika.
„Ništa nisam uradio“, pravio sam se nevešt.
„Nemojte da se ponašate kao dete, pa nećemo da počinjemo sve ponovo iz početka“, odvratio je blago iznervrirano.
Shvatio sam da mi nema druge, već da prihvatim realnost. Slegnuo sam ramenima i podigao ruke u znak predaje.
„Dobro, dobro“, reko sam pomirljivo, gledajući u ljude koji su nas okruživali. Svi su napeto iščekivali da vide kako će se završiti ova rasprava. Iz nekog razloga su mi se sve više približavali. „Možda i jesam bio malo opušteniji u bazenu, ali bilo je potpuno slučajno. I vi ste krivi što ste ubacili onu hemikaliju, koja boji vodu u kontaktu sa urinom.“
„Nije valjda“, upitao je čuvar začuđeno. „Mi smo krivi što se voda obojila?“
„Da, da niko nije video boju, svi bi se i dalje kupali i ne bili nervozni. Ali dobro, pošto sam džentlmen, mirno ću poći sa vama da rešimo ovaj mali nesporazum.“
Praćen besnim pogledima drugih kupača, dostojanstveno sam napustio bazen.
- - - - - - - - - -
Glasanje može da počne!
Poslednja izmena:
Bosanci su retko duhoviti ljudi. 
