То није позивање на прогон, већ покушај буђења самокритичности.
Bilo kakav poziv takve prirode mora uključivati i predloge
šta,
gde i
zašto ne valja, kao i
šta su moguća rešenja. S obzirom da u principu nema doslovno ni traga ičem što bi se moglo tako nazvati, već je samo reč o optužbama koje plutaju u etru, jedini utisak koji se ostvaruje jeste potraga za žrtvenim jagnjetom, kao da bi posle spaljivanja nekih ljudi na lomači svi problemi sami od sebe bili rešeni. Na taj način samo se dodatno šteti situaciji, odnosno od bede stvara još veći jad. Da se pozovem na Rastka Kostića i Milorada Stojića povodom
Pada Arkone i
Tribala; obojica su govorili o tome (i samo da podsetim, ni jedan ni drugi nije istoričar).
Скоро комплетна српска историографија је била: 1) истински одана Партији, чина је убеђења делила, или 2) несвесно под утицајем идеја које нам је Партија донела, или пак 3) спремна да жртвује истину зарад личног интереса. Зато су великани попут покојног Димитрија Ђорђевића били маргинализовани, и уместо њих, за професоре и академике су бирани они мање достојни, али Партији подобни. Вас боли да то признате, јер су вам ти партијски подобни медиокритети били професори, ментори, узори, а такви делом међу вама још увек играју улогу корифеја.
To što si napisao svojim je svojim najvećim delom tačno. Naravno da boli, kao što bi i trebalo da boli svakog ko se makar
interesuje za istoriju, ali i svakog savesnog čoveka. Ne razumem na osnovu čega bi ti uopšte primetio igde na ovoj temi pokušaj negiranja toga?
Ono što je problem jeste kada se pomenuti podatak prenapuhava do te mere radi dokazivanja nečega što je u suštini laž, odnosno fantazija koja postoji samo u mašti nekih ljudi.
Što se tiče opaske oko
mediokriteta, ne bih se složio da je to opšta pojava srpske nauke od 1945. godine do danas. U drugoj Jugoslaviji delovale su brojne intelektualne gromade o kojima se danas može samo sanjati. Kako je ono slikovito Mrkalj napisao,
došlo je do devalvacije pameti. Ne tako davnom smrću Milorada Ekmečića gasi se definitivno cela ta generacija. Od apsolutno svih nastavnika koji predaju u Srbiji, ne bi mi jedno palo na um, uz sve poštovanje prema pojedinima kao što je Ljuba Dimić, da se može staviti u ravan sa starim velikanima; posebno poznavaocima ranije prošlosti i kulture. Da li su možda oni bili i loši mentori, tako da nisu pronašli gotovo nikog dostojnog da nastavi njihovim stopama, ili su odgovori na to pitanje dosta kompleksniji i treba ih potražiti i u mnogim drugim pojavama (recimo, konstantnom trendu emigracije ili srozavanju životnih standarda) to je već drugo pitanje.
Не, српски историчари нису једини узрок рађања феномена псеудоисторијске ренесансе, али они јесу главни разлог његовог трајања. Погледај само колико си напора уложио у одбрану своје професије. То је типично за наше историчаре. Фотеља и лична и професионална сујета испред рада и резултата.
Pa ja upravo smatram jednim od problema što se srpska nauka ne suočava sa tom pretnjom (ako se uopšte može nazvati tako). Dominantno stanovište u srpskoj nauci jeste ono koje je stereotipno uopšteno za naučnike i, nažalost, distancirano od laičke populacije. Istoričari smatraju da je ignorisanje jedini odgovor u ovoj situaciji, a da bi
bilo kakav ustupak bio ravan kompromitovanju samog sebe. Izolovani izuzeci tipa Radivoja Radića posvećuju prilično beznačajni deo svoje publicističke karijere u odgovorima kojima pristupaju sa gotovo isključivo publicističke prirode (koliko god u svojim pojedinim humoristički pohvalne bile dve Radićeve knjige koje su u suštini slovo protiv novoromantičara, te knjige nisu napisane kao ozbiljno suočavanje sa tim fenomenom i kritika brojnih tvrdnji koje bivaju iznošene, već kao jedna prozivka svih tih ljudi). Dodao bih i da je ta
gotovo potpuna nezainteresovanost srpske istoriografije možda upravo doprinela (pored svih ostalih uslova koji su stvorili
pogodno tle) razvoju ovih mišljenja. Jer, sa druge strane, ovi koji optužuju stalno pozivaju na nekakve
duele i
dijaloge, ali ih ne dobijaju i baš zbog toga uspevaju ostvariti sliku koja ide samo u korist brojnih teorija zavere koje se jedna za drugom nižu.
To je razlog zbog kojeg je i otvorena bila ona tema; kao most koji bi jednim delom funkcionisao kao melem, kroz otvorenu diskusiju i seciranje problema. Poznato je da sam ja proveo jedan značajni period svoje forumaške aktivnosti baveći se ispitivanjem (ne samo opovrgavanjem) stavova koje novoromantičari donose, ali to je upravo zbog toga što postoji izuzetno veliki broj, ne samo forumaša Krstarice, već i uopšteno ljudi koji su prilično jasno ubeđeni u ta stanovišta. No, ja se suočavam sa svim tvrdnjama koje bivaju iznošene na forumu sporne prirode; ne samo u slučaju srpskih autohtonista. Ni sve što sam napisao do sada od početka moje aktivnosti u vezi srpske autohtonističke škole ni supa ne može se meriti sa vremenu koje sam posvetio protiv novoromantičara. Grešiš kada izlaziš sa tvrdnjom da se tu adi o odbrani ičega; reč je o tome da ljudi mogu doći na forum i pročitati tvrdnje ljude, te potom razumna obrazloženja zbog kojih te tvrdnje nisu osnovane. S druge strane, ja uopšte ne krijem fascinaciju pseudoistoriografijom (bilo koje vrste). To je moja lična pasija; njeno proučavanje otkriva, između ostalog, fantastične poglede u mentalitet nekog društva ili konkretno psihološki profil neke osobe. Posebno je interesantno kada se to posmatra kroz prizmu društva i trenutnih političkih situacija.
Osim toga,
ja zapravo tim ljudima dugujem sve. Od njih, DUKLJANIN-a među prvima što se tiče Foruma Krstarice, ja sam veliku većinu stvari naučio. Ne od nekog nastavnika velike erudicije sa ogromnim repertoarom, niti iz ijedne knjige koju sam uzeo što samoinicijativno, što ponukan različitim preporukama. Ti pojedinci, uključiv i Mrkalja, moji su pravi mentori. Oni su moja inspiracija, kojima dugujem ogroman deo svega što znam što se tiče svojih znanja iz istorije. Razmišljanja o njihovim pitanjima i idejama, provera njihove istinosti i prikupljanje građe o istima, nemerljivo su obogatili moje znanje. To je i ona prava vodilja koja zna da gurne osobu u nekom smeru; potraga za nekakvom istinom. Što senzacionalnija i apsurdnija tvrdnja, to više bocne i pruži motivaciju. Neznalica koji odvali nešto, čovek zlih namera koji izmišljanjem pokušava poturiti nešto...mnogo više nauče od nekoga ko je hodajuća enciklopedija. Pored toga, nedostatak gotovo ikakvog obrazovanja, pa čak i elementarnog poznavanja ljudske prošlosti, tim ljudima daje onaj kontekst koji omogućuje
thinking outside the box, čime dolazi do fantastičnog pokretanja pitanja koja nekome ko je prošao kroz obrazovni sistem ne bi uopšte pala na pamet, iz razloga što mu je škola izbombardovala i isprala mozak. Na kraju krajeva, ja sam i počeo kao jedan potpuni
pseudoistoričar, inspirisan jednim delom uz pomisao da je verovatno dobrim delom tačno što tamo piše.
Onda sam krenuo sa proveravanjem, stranu po stranu, pasus po pasus, reč po reč...tako je uopšte i počelo moje prvo interesovanje za istoriju.
П. С. У том првом делу развлачиш чињенице као жваку, сецеш, мутиш, замагљујеш и игноришеш контекст. Не, нико не тврди да до 2000. у српским уџбеницима није било ни помена о преднемањићкој историји, а све и да тврди, какве везе не неосноване тврдње маргиналних појединаца имају са оправданом критиком других? Зашто оне мислеће, чије критике су оправдане, сврставаш са онима који не знају о чему говоре? Није ли то зато што несвесно сваку критику доживљаваш као напад?
Ах, емиграција. Ово се, претпостављам, односи на мене. Ја јесам одрастао у иностранству, али имао сам приступ свим српским уџбеницима који су изашли у време мог школовања, а они је свакако почело пре 2000.
Mnogi ljudi to tvrde; novoromantičari ili ne (doduše, većina tvrdi da se
uopšte ne može susresti sa prednemanjićkom prošlošću, a ne samo pre 2000. godine). Nisam pojma imao niti gde si odrastao ni išao u školu niti išta slično. Mislio sam na Jovana I. Deretića, koji se u Srbiju vratio 1997. godine. Mislio sam na Radivoja Pešića, Olgu Luković Pjanović, Svetislava Bilbiju, itd....
И негираш ли чињеницу да је у настави историје вам граница централне Србије - бар '80-их, када се стање у самој централној Србији нормализовало - српска историја третирана искључиво 'авнојевски', што је делом одговорно за ситуацију која је настала у Црној Гори? То је контекст, контекст који игноришеш, а без кога је немогуће разумети разумне критике на рачун наше историографије - а српски историографи нису само они који су живели унутар граница авнојевске Србије, и то оне дупло осакаћене.
Pokrajinski udžbenici postojali su samo za vreme tog perioda, nakon reformi 1970-ih godina. To je bilo prekinuto posle prosvetne reforme 1987. godine, nakon kojeg zavodi Srbije i Vojvodine deluju u saizdavaštvu (sa Kosovom je bio, kao što se zna, problem). Pre i posle te decenije u upotrebi su bili jedinstveni udbženici na teritoriji cele Srbije, jer je obrazovni sistem čitave republike bio više objedinjen. Uticaj podele na osam federalnih jedinica Jugoslavije na obim i akcenat nastavnih sredstava je nesporan. Zašto ti uopšte pada na pamet da bi to neko negirao? Međutim, čak i u tom periodu eksperimentalnog školstva, u pokrajinama se moglo u obrazovnom sistemu ipak čuti da postoji srpska istorija
i pre Stefana Nemanje.
Ne razumem koji to kontekst navodno ignorišem. Nikada uopšte nisam govorio o drugim jugoslovenskim državama; od početka teme do kraja se priča o Srbiji. Naravno da
igorišem nešto što nikada nije bilo predmet diskusije.
).
