Borac za prava zivotinja
Legenda
- Poruka
- 51.038
E, ovo će biti jedan zanimljiv krug.
Budite strpljivi, biće potrebno vreme da okačim sve priče!
Glasaćete po starom sistemu (3,2,1), do nedelje uveče (4.II do 20h).
- - - - - - - - - -
Priča br. 1
Моја бака
Било је то некада давно, ,,прије сто година“, у једној земљи сељака на брдовитом Балкану. Живјела је малена Војислава у Змајеву, у Бачкој са својом породицом. (Имена и локалитети у овој причи нису измишљени, догађаји ниси плод маште... У овој причи све је стварно.) Имала је четири млађе сестре, оца и мајку која ће касније умријети на порођају. Војислава је као најстарије дијете била повлашћена и послата код бабе и ђеда у Пипере. Ја сам њена унука, Наташа, драго ми је да смо се упознали. Не чудите се због интимистичког тона...тек ћемо ми да се дружимо. Питате се вјероватно, зашто уопште пишем о својој баки, да ли је она оставила печат на мој живот, да ли сам ја њена мезимица, да ли је бака по нечему посебна. Могу мислити шта вам све пролази кроз главу. Већ преврћете очима и помишљате „ала ће ова да детаљише“, или „ова је неки чудан тип, ајде да видим шта хоће“. Још увијек сте ту? То је добро. Прошла сам прву контролу. Идемо даље.
О баки пишем зато што је она обиљежила једно вријеме и зато што је једно вријеме обиљежило и њу и мене; зато што њен каприц тече мојим венама и вјерујем да је то нешто несвакидашње; зато што се судбине наслеђују. И ја имам четири млађе сестре. Бака је увијек добро баратала ријечима а ријечи су моје биће, моја парола је ,,Комуницирам – дакле постојим“. И ја сам са шест година послата код ње и деде да живим, одвојена од родитеља и сестара. (За сад толико о подударностима.) „И шта у вези са тим? Зашто би то било интересантно и вриједно помена?“
- ,,Моје другарице (са краткосилазним на ,,и“) су све вукле сукњу кад се играмо а ја не но ми баба сашила гаћице.“ – Ееееј... она је имала гаћице и била је једна од ријетких.
- ,,Па ме питај како ти је тамо Славка а ја причај: ,,Они ти, мајко, скувају овна или овцу па сву ону супу проспи на ледину!“
- ,,Ђед ме стави пред собом на коња па са мном у село.“
Мене је мој деда возио Фићом на Врела Рибничка, на Морачу и ,,држао на шкљоцу“, играо са мном шах и звао ме Нацо. Бранио ме и штитио од бабе која је била строг васпитач. Покојног теча док је тетки био момак је ,,ћерала“ метлом. Мог оца је обожавала. Јадан теча-Слобо. Послије се клела у њега, малте не. Него гдје смо оно стали? Код мог деда Јакше. Био јој је диван муж. Имали су само моју мајку и тетку. За оно вријеме то је мало дјеце. ,,Ишла сам у Дубровник на плажу за нероткиње а кући двоје ђеце, Д В А Д Е С И Ј Е Д А Н Д А Н!“ (Са дугоузлазним на „е“ у ,,један“.) Него да не прескачемо баба Славкино дјетињство и дјевојаштво. Има ту много шта. Јесте ли се удобно смјестили у фотељи? Немојте да вам је неудобно, имате ли шта да пијете? Идите, наспите себи неко лијепо топло или хладно пиће, ви бирате, ту сам ја, не идем нигдје. Пребирам по сјећањима и могу вам рећи да тачно не знам шта бих вам прије испричала. Моја је бака институција! Жена-мач, чоек-жена а мелем истовремено. Има преко 85 година, не знамо баш тачно, често рачунамо али зато немамо недоумица када је у питању њен рођендан. ,,Ја сам један дан послије Наташе.“ Тако пише у личној карти, ко год да је то уписао бескрајно сам му захвална! Ми, унучад смо јој купили електрично ћебе преко Телешопа за један рођендан. Како је само била одушевљена. Баба обожава поклоне али их не користи већ чува. Увукло се сиромаштво из дјетињства, из времена рата, дубоко под кожу. Саша је критикује и наговара да не штеди али то је јаче од ње. ,,С врха кесе се штеди, кад дођеш на дно – немаш га што штеђет.“ – говори она. За џаба Саши, (брату од тетке, њеном најдражем унучету) прича. Уствари није за џаба. Неки дан ми бака с поносом каже: ,,Мени је Саша правни старатељ и ја сам одлучила да га послушам сад „устарос“; Рекао ми је Саша...“ Тада јој очи засјаје. Мислим да је Сајо њен брат из младости, њен друг и саборац из рата, њено уточиште и узданица у старости... О њему прича са жаром а тако скоро и о својој кући. То су бабине двије највеће љубави. Наравно моја мајка је ван конкуренције, на мајку је посебно слаба. А њена кућица је скоро као Саша - њена слободица. Продала је стан у Подгорици, након дедине смрти и купила кућу у Сутомору. Тамо често побјегне, просто шмугне возом; она не плаћа карту него преко пензионера има бесплатно. Што да не оде кад год успије побјећи тетки Гари. То важи за јесен и прољеће. Зими је надзор појачан. Љети, претпостављате, никад није сама. Да ли због мора или због бабе али сви се љети чешће сјећају ,,СутоГАмора“.
Већ сам на другој страни а још немам дјетињство, ја све с брда с дола, не знам јесте ли још увијек ту и ако јесте докле ћете ме још трпјети. Можда се и окушам у једном роману тока свијести. Како ту тек има да вас утушиииим. ,,Дуљење вокала је више карактеристично за жене него за мушкарце, такође...“ – сад би рекла моја професорица. Претпостављате, студирам Књижевност. Подрав за професорицу. (Е како се онда исплаках...) Причаћу вам то неки други пут. Наљутиће ми се баба Славка, све ми је важније од ње. А таман сам фино била почела о Пиперима. Водила је мене баба код тетке Госпаве у Пипере. Тетка Госпава се никад није удавала, остала је да живи у Пиперима. Дааааа, баба је Пиперка, отровница! Хахахаа. Од Миличковића, удата Чађеновић. Отац и муж су јој се обојица звали истим именом – Јакша. Тако се зове данас Сашин син. А требала сам ја мом Луки да дам то име, заиста. Последње ријечи које је деда изговорио биле су: ,,Славка, како ће Наташа томе маломе име?“ Лука је рођен око два поподне а тог истог дана је деда умро око осам увече. Код Марковића се већ увелико славило кад је мајка звала тетку да јој саопшти (полако и изокола да не би доживјела стрес) да им је умро отац. Тетка јој је прекинула везу уз ријечи ,,Душка, зови ме кад умре!“ Мајка је била приморана да своју луду и неозбиљну, млађу сестру поново назове и каже ,,Гара, умро је тата.“ Морам промијенити назив приче у ,,Моја бака и неки детаљи у вези моје луде породице“. Хахахахахаа. Одрећи ће ме се, мајке ми миле. Рећи ће: ,,Алоооо ми нисмо знали да си ти толико усамљена, дођи брате да се испричамо“. Хахахахаа.
- Баба, ово што причамо сад ја снимам.
- А што снимаш Нацо?
- Желим да имам снимљено како си реаговала кад сам ти рекла нешто што је мени важно.
- Ниси нидабог опет трудна, Наташа?!
- Нисам трудна, баба, што ти је, него сам написала причу о теби, тј. још увијек је пишем и имам идеју да овај разговор такође унесем у причу.
- Е оћеш ти што неће нико! Па што оћеш сад да ти речем? Је ли ти бесплатно да ми прочиташ што си то написала.
- Није.
- Па што не речеш но се ја распричала? Како сте сви, како су ђеца, кад ћеш доћ?
- Шалим се баба, бесплатно ми је.
- Еееее барабо моја, лако ти је с бабом.
- Волим те бакице, долазим. Код тетке си?
- Ада јесам, ђе би била но код мога официра, не да ми мрднут. Но се бојим е ћеш лажат.
- Нећу лагат, доћи ћу. Видимо се, поздрави тетку.
Овај разговор је из маште а колико је ујутро ћу да га обавим и пренијећу вам ту стварну верзију па ви упоредите.
Budite strpljivi, biće potrebno vreme da okačim sve priče!
Glasaćete po starom sistemu (3,2,1), do nedelje uveče (4.II do 20h).
- - - - - - - - - -
Priča br. 1
Моја бака
Било је то некада давно, ,,прије сто година“, у једној земљи сељака на брдовитом Балкану. Живјела је малена Војислава у Змајеву, у Бачкој са својом породицом. (Имена и локалитети у овој причи нису измишљени, догађаји ниси плод маште... У овој причи све је стварно.) Имала је четири млађе сестре, оца и мајку која ће касније умријети на порођају. Војислава је као најстарије дијете била повлашћена и послата код бабе и ђеда у Пипере. Ја сам њена унука, Наташа, драго ми је да смо се упознали. Не чудите се због интимистичког тона...тек ћемо ми да се дружимо. Питате се вјероватно, зашто уопште пишем о својој баки, да ли је она оставила печат на мој живот, да ли сам ја њена мезимица, да ли је бака по нечему посебна. Могу мислити шта вам све пролази кроз главу. Већ преврћете очима и помишљате „ала ће ова да детаљише“, или „ова је неки чудан тип, ајде да видим шта хоће“. Још увијек сте ту? То је добро. Прошла сам прву контролу. Идемо даље.
О баки пишем зато што је она обиљежила једно вријеме и зато што је једно вријеме обиљежило и њу и мене; зато што њен каприц тече мојим венама и вјерујем да је то нешто несвакидашње; зато што се судбине наслеђују. И ја имам четири млађе сестре. Бака је увијек добро баратала ријечима а ријечи су моје биће, моја парола је ,,Комуницирам – дакле постојим“. И ја сам са шест година послата код ње и деде да живим, одвојена од родитеља и сестара. (За сад толико о подударностима.) „И шта у вези са тим? Зашто би то било интересантно и вриједно помена?“
- ,,Моје другарице (са краткосилазним на ,,и“) су све вукле сукњу кад се играмо а ја не но ми баба сашила гаћице.“ – Ееееј... она је имала гаћице и била је једна од ријетких.
- ,,Па ме питај како ти је тамо Славка а ја причај: ,,Они ти, мајко, скувају овна или овцу па сву ону супу проспи на ледину!“
- ,,Ђед ме стави пред собом на коња па са мном у село.“
Мене је мој деда возио Фићом на Врела Рибничка, на Морачу и ,,држао на шкљоцу“, играо са мном шах и звао ме Нацо. Бранио ме и штитио од бабе која је била строг васпитач. Покојног теча док је тетки био момак је ,,ћерала“ метлом. Мог оца је обожавала. Јадан теча-Слобо. Послије се клела у њега, малте не. Него гдје смо оно стали? Код мог деда Јакше. Био јој је диван муж. Имали су само моју мајку и тетку. За оно вријеме то је мало дјеце. ,,Ишла сам у Дубровник на плажу за нероткиње а кући двоје ђеце, Д В А Д Е С И Ј Е Д А Н Д А Н!“ (Са дугоузлазним на „е“ у ,,један“.) Него да не прескачемо баба Славкино дјетињство и дјевојаштво. Има ту много шта. Јесте ли се удобно смјестили у фотељи? Немојте да вам је неудобно, имате ли шта да пијете? Идите, наспите себи неко лијепо топло или хладно пиће, ви бирате, ту сам ја, не идем нигдје. Пребирам по сјећањима и могу вам рећи да тачно не знам шта бих вам прије испричала. Моја је бака институција! Жена-мач, чоек-жена а мелем истовремено. Има преко 85 година, не знамо баш тачно, често рачунамо али зато немамо недоумица када је у питању њен рођендан. ,,Ја сам један дан послије Наташе.“ Тако пише у личној карти, ко год да је то уписао бескрајно сам му захвална! Ми, унучад смо јој купили електрично ћебе преко Телешопа за један рођендан. Како је само била одушевљена. Баба обожава поклоне али их не користи већ чува. Увукло се сиромаштво из дјетињства, из времена рата, дубоко под кожу. Саша је критикује и наговара да не штеди али то је јаче од ње. ,,С врха кесе се штеди, кад дођеш на дно – немаш га што штеђет.“ – говори она. За џаба Саши, (брату од тетке, њеном најдражем унучету) прича. Уствари није за џаба. Неки дан ми бака с поносом каже: ,,Мени је Саша правни старатељ и ја сам одлучила да га послушам сад „устарос“; Рекао ми је Саша...“ Тада јој очи засјаје. Мислим да је Сајо њен брат из младости, њен друг и саборац из рата, њено уточиште и узданица у старости... О њему прича са жаром а тако скоро и о својој кући. То су бабине двије највеће љубави. Наравно моја мајка је ван конкуренције, на мајку је посебно слаба. А њена кућица је скоро као Саша - њена слободица. Продала је стан у Подгорици, након дедине смрти и купила кућу у Сутомору. Тамо често побјегне, просто шмугне возом; она не плаћа карту него преко пензионера има бесплатно. Што да не оде кад год успије побјећи тетки Гари. То важи за јесен и прољеће. Зими је надзор појачан. Љети, претпостављате, никад није сама. Да ли због мора или због бабе али сви се љети чешће сјећају ,,СутоГАмора“.
Већ сам на другој страни а још немам дјетињство, ја све с брда с дола, не знам јесте ли још увијек ту и ако јесте докле ћете ме још трпјети. Можда се и окушам у једном роману тока свијести. Како ту тек има да вас утушиииим. ,,Дуљење вокала је више карактеристично за жене него за мушкарце, такође...“ – сад би рекла моја професорица. Претпостављате, студирам Књижевност. Подрав за професорицу. (Е како се онда исплаках...) Причаћу вам то неки други пут. Наљутиће ми се баба Славка, све ми је важније од ње. А таман сам фино била почела о Пиперима. Водила је мене баба код тетке Госпаве у Пипере. Тетка Госпава се никад није удавала, остала је да живи у Пиперима. Дааааа, баба је Пиперка, отровница! Хахахаа. Од Миличковића, удата Чађеновић. Отац и муж су јој се обојица звали истим именом – Јакша. Тако се зове данас Сашин син. А требала сам ја мом Луки да дам то име, заиста. Последње ријечи које је деда изговорио биле су: ,,Славка, како ће Наташа томе маломе име?“ Лука је рођен око два поподне а тог истог дана је деда умро око осам увече. Код Марковића се већ увелико славило кад је мајка звала тетку да јој саопшти (полако и изокола да не би доживјела стрес) да им је умро отац. Тетка јој је прекинула везу уз ријечи ,,Душка, зови ме кад умре!“ Мајка је била приморана да своју луду и неозбиљну, млађу сестру поново назове и каже ,,Гара, умро је тата.“ Морам промијенити назив приче у ,,Моја бака и неки детаљи у вези моје луде породице“. Хахахахахаа. Одрећи ће ме се, мајке ми миле. Рећи ће: ,,Алоооо ми нисмо знали да си ти толико усамљена, дођи брате да се испричамо“. Хахахахаа.
- Баба, ово што причамо сад ја снимам.
- А што снимаш Нацо?
- Желим да имам снимљено како си реаговала кад сам ти рекла нешто што је мени важно.
- Ниси нидабог опет трудна, Наташа?!
- Нисам трудна, баба, што ти је, него сам написала причу о теби, тј. још увијек је пишем и имам идеју да овај разговор такође унесем у причу.
- Е оћеш ти што неће нико! Па што оћеш сад да ти речем? Је ли ти бесплатно да ми прочиташ што си то написала.
- Није.
- Па што не речеш но се ја распричала? Како сте сви, како су ђеца, кад ћеш доћ?
- Шалим се баба, бесплатно ми је.
- Еееее барабо моја, лако ти је с бабом.
- Волим те бакице, долазим. Код тетке си?
- Ада јесам, ђе би била но код мога официра, не да ми мрднут. Но се бојим е ћеш лажат.
- Нећу лагат, доћи ћу. Видимо се, поздрави тетку.
Овај разговор је из маште а колико је ујутро ћу да га обавим и пренијећу вам ту стварну верзију па ви упоредите.