Lesandar
Buduća legenda
- Poruka
- 27.930
Заборавио си цртаће.Slažem se sa postom. I ne samo filmovi i serije. .
Donji video pokazuje kako da instalirate aplikaciju na početni ekran svog uređaja.
Napomena: This feature may not be available in some browsers.
Заборавио си цртаће.Slažem se sa postom. I ne samo filmovi i serije. .
Suština je, glad za novcem propalog režisera koji je, u vreme kad je mogao da snima ovakve filmove, ipak snimao filmove sa partizanskom tematikom, a onda osetivši glad za dolarima potrčao u "obečanu zemlju" u kojoj se proveo kao bos po trnju. U povratku i napadu na finansije Republike Srbije lamentira nad sudbinom "1300 kaplara" zato što taj scenario ima u vlasništvu. Da ima neki drugi, drugu bi priču pričao.Ова тема полази од лажне тезе да је снимање филмова о Првом рату забрањено.
То једноставноније тачно. Таква забрана једноставно не постоји, а није постојала чак ни у бившој зајеничкој држави под титовцима.
Не снимање филмопва са националном историјском тематиком није производ забране него нечега много перфиднијег и злонамернијег од пуке забране.
То може да се посматра као политичко питање, али само посредно.
Разлози су многобројни али не потичу директно из света политике него их треба тражити у сасвим другој сфери.
Треба је тражити прво међу онима који одлучују о средствима фондова за кинематографију , конкурсима итд. Та средства које држава издваја су у принципу мала и финансијаска конструција ни једног филма не може да се заснива само на њима, а нарочито не за филмове историјског садржаја чија је производња у старту скупа.
Они од којих се овде баве улагањем у филм нису вољни да улажу у филмове такве природе јер не виде своју корист и профит од таквог улагања.
То јесте и резултат културне политике, а треба да се запитамо ко су људи који седе деценијама на таквим местима и креирају је. То је свет који из једног сасвим другачијег културног миљеа, који припада прошлости која није била окренута ничемо што има национални предзнак и њихова биолошка и интелектуална деца и наследници.
Огромна већина људи из домаћег филма, позоришта, генерално културе , која је у позицији да доносиодлуке је из истог тог културног миљеа , што је разлог да се такви пројекти и када до реализавције дође, могу да оцене као махом недовољно добри или слаби.
Зато ови разговори и немају смисла када се воде на ПДФ Политика јер припадају нечему што је много шири проблем.
Ова тема полази од лажне тезе да је снимање филмова о Првом рату забрањено.
То једноставноније тачно. Таква забрана једноставно не постоји, а није постојала чак ни у бившој зајеничкој држави под титовцима.
Не снимање филмопва са националном историјском тематиком није производ забране него нечега много перфиднијег и злонамернијег од пуке забране.
То може да се посматра као политичко питање, али само посредно.
Разлози су многобројни али не потичу директно из света политике него их треба тражити у сасвим другој сфери.
Треба је тражити прво међу онима који одлучују о средствима фондова за кинематографију , конкурсима итд. Та средства које држава издваја су у принципу мала и финансијаска конструција ни једног филма не може да се заснива само на њима, а нарочито не за филмове историјског садржаја чија је производња у старту скупа.
Они од којих се овде баве улагањем у филм нису вољни да улажу у филмове такве природе јер не виде своју корист и профит од таквог улагања.
То јесте и резултат културне политике, а треба да се запитамо ко су људи који седе деценијама на таквим местима и креирају је. То је свет који из једног сасвим другачијег културног миљеа, који припада прошлости која није била окренута ничемо што има национални предзнак и њихова биолошка и интелектуална деца и наследници.
Огромна већина људи из домаћег филма, позоришта, генерално културе , која је у позицији да доносиодлуке је из истог тог културног миљеа , што је разлог да се такви пројекти и када до реализавције дође, могу да оцене као махом недовољно добри или слаби.
Зато ови разговори и немају смисла када се воде на ПДФ Политика јер припадају нечему што је много шири проблем.
Uveliko se hvatamo za Cer i Kolubaru, potiskujemo da smo tu u suštini pobedili Hrvate, Madjare, Srbe, Bošnje,Čehe, Slovake, dakle narode sebi ravne.
A onda su došli Nemci i Austrijanci, razvalili nas.
Ова тема полази од лажне тезе да је снимање филмова о Првом рату забрањено.
То једноставноније тачно. Таква забрана једноставно не постоји, а није постојала чак ни у бившој зајеничкој држави под титовцима.
Не снимање филмопва са националном историјском тематиком није производ забране него нечега много перфиднијег и злонамернијег од пуке забране.
То може да се посматра као политичко питање, али само посредно.
Разлози су многобројни али не потичу директно из света политике него их треба тражити у сасвим другој сфери.
Треба је тражити прво међу онима који одлучују о средствима фондова за кинематографију , конкурсима итд. Та средства које држава издваја су у принципу мала и финансијаска конструција ни једног филма не може да се заснива само на њима, а нарочито не за филмове историјског садржаја чија је производња у старту скупа.
Они од којих се овде баве улагањем у филм нису вољни да улажу у филмове такве природе јер не виде своју корист и профит од таквог улагања.
То јесте и резултат културне политике, а треба да се запитамо ко су људи који седе деценијама на таквим местима и креирају је. То је свет који из једног сасвим другачијег културног миљеа, који припада прошлости која није била окренута ничемо што има национални предзнак и њихова биолошка и интелектуална деца и наследници.
Огромна већина људи из домаћег филма, позоришта, генерално културе , која је у позицији да доносиодлуке је из истог тог културног миљеа , што је разлог да се такви пројекти и када до реализавције дође, могу да оцене као махом недовољно добри или слаби.
Зато ови разговори и немају смисла када се воде на ПДФ Политика јер припадају нечему што је много шири проблем.
Па то се "види из авиона". Потребно је младе људе уверити да смо сви ми Срби КРЕТЕНЧИНЕ и да немамо било какву историју и културу ДА БИ МОГЛИ НЕСМЕТАНО ДА НАС И ДАЉЕ УНИШТАВАЈУ НА СВИМ ПОЉИМА... Па западњаци су јавно објавили да им је Православље главни непријатељ кога морају уништити........
Ако тако хоћеш да посматраш ствари онда је све од времена кад устанеш до времена када заспиш - политика, а зависи шта стањаш, па и у сновима може да буде политике.
Најлакше је рећи да је за не снимање филмова или снимање слабих филмова о темама из српске историје крива политика , али то једноставно није тачно и тиме се не површина тог проблема не дотиче.
Ја сам у свом посту навео неке од опзбиљних разлога који немају политичку димензију , бар не у смислу забрана, како си ти то тумачио, а има их још.
Културна политика је много шири оквир за разговоре на ову тему него прича о забранама..
Узмимо филм , на пример МАРШ НА ДРИНУ, режирао га је Жика Митровић који слободно може да се назове режимским редитељем титоисстичког периода. На Филмском фестивалу у Пули је филм добио Сребрну арену, а Жика Митровић златну. Да ли је то такође била политика ? Свакако да јесте. Али да ли на основу ових податка можемо да тврдимо како је титоистички режим фаворизовао снимање филмова из славне српске прошлости ? Сумњам да би ико озбиљан то могао да тврди .
Тај су филм Срби дочекали као озебао сунце у то време и такав је остао до данас. У исто врреме су ђаци са школом ишли на колективне представе Марша на Дрину, као што су редовно вођени на све партизанске филмове. Требали сада да разумемо како је културна политика тога времена била благонаклона према делима која величају српску националну историју и славу Краљевине Србије ? Па то не би пало на памет ни овим оцвалим титовцима који причају на форуму бајке о том времену.
Питање које ти покрећеш је много шире и дубље од политичке приче о забрани .