Borac za prava zivotinja
Legenda
- Poruka
- 51.038
Dobro, poništili ste anatemu zvanu "tri priče". 
Stiglo je ... više.
Glasaćete do ponedeljka, 20. novembra, do ponoći, po sistemu 3, 2, 1.
Ideemooooo!
- - - - - - - - - -
Priča br. 1
***
Ima ljudi koji poveruju u božji put i hodaju njime. Ima i onih koji poveruju u svoj put pa traže da bog veruje u njih. Čoveka je lakše prevariti nego mu objasniti da je prevaren. Smernost je, iako nije očigledno, suprotnost poniznosti.
Verujem u tebe, govorio mi je glas. Njega izgleda i ne zanima da li ja verujem, jos manje u sta.
Osecam tek ukus koji nova ideja nosi, i priznajem da me taj ukus prijatno opija.
Ali artukulisane ideje nema. Kada bih znao sta, znao bih kako. Ko ce mi reci ime mog cilja?
Toceno, crno, narucio sam jos jedno prebirajuci po ciniji sa kikirikijem. Ziva muzika duboko i mirno prede, iskusno konstatujem da se bluz i ne sme drugacije slusati.
Napipao sam telefon s namerom da zapisem misao o bluzu. Verujem u tebe, ponovo cujem, ovoga puta kao otpevan refren.
Vera je licno osecanje, tvoja vera sluzi tebi a ne meni, zapisao sam umastivsi ekran telefona. Mastan i slan kikiriki je dobra fora, da gost brze ozedni.
Ponovljena je tema, svi su u pravu. Sta napisati a da nije vec sto puta receno?
Verujem u tebe. Da, da, znam, bluz pesme po pravilu predugo traju i na granici su da smore slusaoca. Ali nikada zaista ne predju tu granicu.
I znam, nekome sloboda vredi vise od zivota, nekome zivot vredi vise od slobode. To odredjuje put. Meni idu samo zajedno.
Dobijamo pohvale i zasluge nizbogcega i to nas iskrivljuje. Nije svaki kamen kremen, ali moze to postati. Ako poveruje.
Odbijam da prihvatim i odbijam da pozdravim autoritete koji su ponizavajuci za mene. Postovanje uniforme ili titule je mehanizam ponizenja koje je bolesno drustvo nametnulo. Ali nisam narcisticki opsednut sobom, jer i sebe ne priznajem za autoritet. Moze se i mora ziveti bez ograde. Ograda se preraste u detinjstvu, kada prohodamo. Prva bozja zapovest je idi. Hodaj.
Hodam ali u tome sam zadovoljan hodanjem a ne sobom. I pisanje se, u najvecoj meri, sastoji od brisanja. To je balans izmedju napisanih mudrosti i precutanih gluposti.
Ratnik postaje nepotreban i suvisan kada se rat zavrsi. On tesko moze nestati, ali moze postati nesto mnogo vece: buntovnik. Nije tesko biti buntovnik, teze je biti covek. Slabost karaktera ne trpi iskrenost.
Boreci se za jednakost stvaramo jednolicnost. Kao sto se siromasi ne mogu zasititi pravde, nesigurni zelje da sacuvaju bogatstvo, samoprognani zagrljaja.
Bez vazduha umire samo covek, ali bez ljubavi umire covek u njemu. Kazna za greh je upravo taj greh, i to je najteza kazna.
Verujem u tebe, ponovo. Placam novu turu i odlazim, uz obecanje sebi da cu, kad god i gde god se probudim, zapisati mamurne misli. Biranim recima na vetrenjace.
- - - - - - - - - -
Priča br. 2
TRENUTNO REŠENJE
„Kad već pričamo o tome, jednostavno ne mogu da se odlučim.“
„Jasno, potpuno se slažem sa vama, čovek retko razmišlja o tome.“
„Da, ali evo sada, kada pričamo, ni sam ne znam. Vidite moje ruke, one mi trebaju, ipak od njih živim, pošto, kao što sam već rekao, radim u održavanju.“
„Razumljivo“, odvratio je.
„Opet, noge su mi takođe neophodne za lakše obavljanje posla, stalno sam u pokretu.“
Samo je klimnuo glavom.
„Oči su mi podjednako potrebne, moram da vidim šta radim.“
„Jasno.“
„Tako je i sa sluhom, često čujem problem, pre nego što ga vidim“, nastavio sam da nabrajam.
„Govor?“, pitao je.
„Čovek bi pomislio da mi ne treba, ali često moram korisnicima da objašnjavam kako da preduprede buduće probleme ili da pravdam svoje troškove ili nešto treće.“
Sedeo je i duboko razmišljao.
„Jasno mi je da ste u velikoj nedoumici. Težak bi to bio izbor za svakog.“
Nemo sam se složio, lomeći prste.
„A šta mislite o nekim unutrašnjim organima?“
„Nije da nisam pomišljao, ali opet, premišljam se.“
„Mislite da vam je svaki bitan i neophodan?“, brižno je upitao.
„Baš tako, svaki mi je neophodan za normalno funkcionisanje“, odvratio sam češkajući se po glavi.
„Možda neki od parnih?“, učtivo je predložio.
„Kad ste već spomenuli, pomišljao sam na bubrege, ipak ih imam dva, ali opet. Nisam baš siguran, znate, zdravlje mi baš nije idealno, ne smem da rizikujem suviše. Deca su mi još uvek mala, supruga nema posao.“
Sedeli smo u tišini, obojica napregnuto razmišljajući, kako da iznađemo najbolje rešenje.
Gledao sam oko sebe. Prijatno uređena kancelarija, obložena drvetom. Sve vreme se iz sakrivenih zvučnika čula opuštajuća muzika.
„Koliko ste vi ono tražili?“, upitao je i zatim pogledao u ekran. „Ah, da, i nije naročito visoka suma. Možda bi ipak mogli da razmislite još jednom, možda samo jedno oko ili uho?“
„Ma ne, ne mogu, nikako...“, odvratio sam.
„Onda ima jedan organ, koji niste spominjali, ali mislim da bi ste mogli sa njim da završimo celu priču. Istini za volju, dobili bi ste nešto niži kredit, ali opet i to je bolje nego ništa. Mnogi naši klijenti se odlučuju baš za taj, jer smatraju da im je najmanje potreban. Zato je iznos, koji možemo da vam ponudimo relativno nizak.“, mirno je rekao i značajno me pogledao. Pratio sam njegov pogled i shvatio.
„Uh, ne znam baš. Znate, malo mi je neprijatno da pričamo o tome. Nekako mi je, previše.“
„Ali vidite. Budimo realni. Taj organ vam i nije toliko neophodan, zar ne? A to je i tako privremeno rešenje. Njegov nedostatak vas neće ometati u poslu i čim isplatite kredit, moći ćemo da vam pomognemo oko dobijanja biomehaničkog modela, po vrlo povoljnim uslovima “
Skupio sam se u stolici i stisnuo noge.
„Znam da vam je nelagodno da pričamo o tome, ali verujte mi, od tog svi počinju. Kažem vam, to je i tako samo privremeno, nekoliko meseci do godinu možda, dok ne dobijete biomehanički. Moram da vam kažem da ih žene, a i muškarci obožavaju.“
„Mislite da se neće primetiti razlika?“
„Ti modeli su nešto skuplji, ali napravićemo vam neki povoljan aranžman sa prihvatljivim ratama. A posle se možda odlučite za oko ili još bolje oba i rešite mnoge vaše probleme.“
„Mislite? Toliko bih dobio za oči?“
„Da. Znate da je trend kod najbogatijeg sloja stanvništva da koriste samo organske proizvode. Ništa biomehanika. Vi imate lepe oči, za taj par biste mogli da dobijete dobru cifru. Ugradili bi vam biomehaničke oči, možda lošijeg dizajna, ali zato apsolutno funkiconalne i bolje nego vaše prirodne. A isto važi i za ostale organe i čula. Treba da iskoristite organski trend. Ušparate na dizajnu, ali dobijete na funkcionalnosti i više vam ostane.“
Razmišljao sam nekoliko minuta i na kraju prelomio.
„Dobro, uzeo bih sada manji kredit i daću moj nejnepotrebniji organ.“
„Nema problema“, odgovorio je bankar, smeškajući se.
Izašao sam iz banke srećan, što sam dobio bar neki kredit. A taj organ, nije ni važno i tako je to samo privremeno, a da budem iskren, nije mi ni bio preterano funkcionalan..
Nisam znao da ću se vratiti u banku već kroz dan ili dva(kao što je bankar verovatno znao). Supruga će me ispratiti rečima: „Bolje da se vratiš bez očiju, nego bez one stvari.“
Ali to je već druga priča.
Stiglo je ... više.
Glasaćete do ponedeljka, 20. novembra, do ponoći, po sistemu 3, 2, 1.
Ideemooooo!
- - - - - - - - - -
Priča br. 1
***
Ima ljudi koji poveruju u božji put i hodaju njime. Ima i onih koji poveruju u svoj put pa traže da bog veruje u njih. Čoveka je lakše prevariti nego mu objasniti da je prevaren. Smernost je, iako nije očigledno, suprotnost poniznosti.
Verujem u tebe, govorio mi je glas. Njega izgleda i ne zanima da li ja verujem, jos manje u sta.
Osecam tek ukus koji nova ideja nosi, i priznajem da me taj ukus prijatno opija.
Ali artukulisane ideje nema. Kada bih znao sta, znao bih kako. Ko ce mi reci ime mog cilja?
Toceno, crno, narucio sam jos jedno prebirajuci po ciniji sa kikirikijem. Ziva muzika duboko i mirno prede, iskusno konstatujem da se bluz i ne sme drugacije slusati.
Napipao sam telefon s namerom da zapisem misao o bluzu. Verujem u tebe, ponovo cujem, ovoga puta kao otpevan refren.
Vera je licno osecanje, tvoja vera sluzi tebi a ne meni, zapisao sam umastivsi ekran telefona. Mastan i slan kikiriki je dobra fora, da gost brze ozedni.
Ponovljena je tema, svi su u pravu. Sta napisati a da nije vec sto puta receno?
Verujem u tebe. Da, da, znam, bluz pesme po pravilu predugo traju i na granici su da smore slusaoca. Ali nikada zaista ne predju tu granicu.
I znam, nekome sloboda vredi vise od zivota, nekome zivot vredi vise od slobode. To odredjuje put. Meni idu samo zajedno.
Dobijamo pohvale i zasluge nizbogcega i to nas iskrivljuje. Nije svaki kamen kremen, ali moze to postati. Ako poveruje.
Odbijam da prihvatim i odbijam da pozdravim autoritete koji su ponizavajuci za mene. Postovanje uniforme ili titule je mehanizam ponizenja koje je bolesno drustvo nametnulo. Ali nisam narcisticki opsednut sobom, jer i sebe ne priznajem za autoritet. Moze se i mora ziveti bez ograde. Ograda se preraste u detinjstvu, kada prohodamo. Prva bozja zapovest je idi. Hodaj.
Hodam ali u tome sam zadovoljan hodanjem a ne sobom. I pisanje se, u najvecoj meri, sastoji od brisanja. To je balans izmedju napisanih mudrosti i precutanih gluposti.
Ratnik postaje nepotreban i suvisan kada se rat zavrsi. On tesko moze nestati, ali moze postati nesto mnogo vece: buntovnik. Nije tesko biti buntovnik, teze je biti covek. Slabost karaktera ne trpi iskrenost.
Boreci se za jednakost stvaramo jednolicnost. Kao sto se siromasi ne mogu zasititi pravde, nesigurni zelje da sacuvaju bogatstvo, samoprognani zagrljaja.
Bez vazduha umire samo covek, ali bez ljubavi umire covek u njemu. Kazna za greh je upravo taj greh, i to je najteza kazna.
Verujem u tebe, ponovo. Placam novu turu i odlazim, uz obecanje sebi da cu, kad god i gde god se probudim, zapisati mamurne misli. Biranim recima na vetrenjace.
- - - - - - - - - -
Priča br. 2
TRENUTNO REŠENJE
„Kad već pričamo o tome, jednostavno ne mogu da se odlučim.“
„Jasno, potpuno se slažem sa vama, čovek retko razmišlja o tome.“
„Da, ali evo sada, kada pričamo, ni sam ne znam. Vidite moje ruke, one mi trebaju, ipak od njih živim, pošto, kao što sam već rekao, radim u održavanju.“
„Razumljivo“, odvratio je.
„Opet, noge su mi takođe neophodne za lakše obavljanje posla, stalno sam u pokretu.“
Samo je klimnuo glavom.
„Oči su mi podjednako potrebne, moram da vidim šta radim.“
„Jasno.“
„Tako je i sa sluhom, često čujem problem, pre nego što ga vidim“, nastavio sam da nabrajam.
„Govor?“, pitao je.
„Čovek bi pomislio da mi ne treba, ali često moram korisnicima da objašnjavam kako da preduprede buduće probleme ili da pravdam svoje troškove ili nešto treće.“
Sedeo je i duboko razmišljao.
„Jasno mi je da ste u velikoj nedoumici. Težak bi to bio izbor za svakog.“
Nemo sam se složio, lomeći prste.
„A šta mislite o nekim unutrašnjim organima?“
„Nije da nisam pomišljao, ali opet, premišljam se.“
„Mislite da vam je svaki bitan i neophodan?“, brižno je upitao.
„Baš tako, svaki mi je neophodan za normalno funkcionisanje“, odvratio sam češkajući se po glavi.
„Možda neki od parnih?“, učtivo je predložio.
„Kad ste već spomenuli, pomišljao sam na bubrege, ipak ih imam dva, ali opet. Nisam baš siguran, znate, zdravlje mi baš nije idealno, ne smem da rizikujem suviše. Deca su mi još uvek mala, supruga nema posao.“
Sedeli smo u tišini, obojica napregnuto razmišljajući, kako da iznađemo najbolje rešenje.
Gledao sam oko sebe. Prijatno uređena kancelarija, obložena drvetom. Sve vreme se iz sakrivenih zvučnika čula opuštajuća muzika.
„Koliko ste vi ono tražili?“, upitao je i zatim pogledao u ekran. „Ah, da, i nije naročito visoka suma. Možda bi ipak mogli da razmislite još jednom, možda samo jedno oko ili uho?“
„Ma ne, ne mogu, nikako...“, odvratio sam.
„Onda ima jedan organ, koji niste spominjali, ali mislim da bi ste mogli sa njim da završimo celu priču. Istini za volju, dobili bi ste nešto niži kredit, ali opet i to je bolje nego ništa. Mnogi naši klijenti se odlučuju baš za taj, jer smatraju da im je najmanje potreban. Zato je iznos, koji možemo da vam ponudimo relativno nizak.“, mirno je rekao i značajno me pogledao. Pratio sam njegov pogled i shvatio.
„Uh, ne znam baš. Znate, malo mi je neprijatno da pričamo o tome. Nekako mi je, previše.“
„Ali vidite. Budimo realni. Taj organ vam i nije toliko neophodan, zar ne? A to je i tako privremeno rešenje. Njegov nedostatak vas neće ometati u poslu i čim isplatite kredit, moći ćemo da vam pomognemo oko dobijanja biomehaničkog modela, po vrlo povoljnim uslovima “
Skupio sam se u stolici i stisnuo noge.
„Znam da vam je nelagodno da pričamo o tome, ali verujte mi, od tog svi počinju. Kažem vam, to je i tako samo privremeno, nekoliko meseci do godinu možda, dok ne dobijete biomehanički. Moram da vam kažem da ih žene, a i muškarci obožavaju.“
„Mislite da se neće primetiti razlika?“
„Ti modeli su nešto skuplji, ali napravićemo vam neki povoljan aranžman sa prihvatljivim ratama. A posle se možda odlučite za oko ili još bolje oba i rešite mnoge vaše probleme.“
„Mislite? Toliko bih dobio za oči?“
„Da. Znate da je trend kod najbogatijeg sloja stanvništva da koriste samo organske proizvode. Ništa biomehanika. Vi imate lepe oči, za taj par biste mogli da dobijete dobru cifru. Ugradili bi vam biomehaničke oči, možda lošijeg dizajna, ali zato apsolutno funkiconalne i bolje nego vaše prirodne. A isto važi i za ostale organe i čula. Treba da iskoristite organski trend. Ušparate na dizajnu, ali dobijete na funkcionalnosti i više vam ostane.“
Razmišljao sam nekoliko minuta i na kraju prelomio.
„Dobro, uzeo bih sada manji kredit i daću moj nejnepotrebniji organ.“
„Nema problema“, odgovorio je bankar, smeškajući se.
Izašao sam iz banke srećan, što sam dobio bar neki kredit. A taj organ, nije ni važno i tako je to samo privremeno, a da budem iskren, nije mi ni bio preterano funkcionalan..
Nisam znao da ću se vratiti u banku već kroz dan ili dva(kao što je bankar verovatno znao). Supruga će me ispratiti rečima: „Bolje da se vratiš bez očiju, nego bez one stvari.“
Ali to je već druga priča.
Sve priče su baš dobre, pozdrav autorima. 
)
Koja autofolorancija!
