JankoTheGreat
Buduća legenda
- Poruka
- 27.326
Квази Арапи и квази Европљани у џихаду против Републике Српске
Памти ли ико "ЦИА тезу": Југославија се мора распасти јер се граничи са БРИГАМА, тј са: Бугарском, Румунијом, Италијом, Грчком, Аустријом, Мађарском и Албанијом.
И распала се – посљедња држава Јужних Словена и било ког њеног етничког дијела.
Иако се Србија још неко вријеме држала и под Милошевићем стварала привид функционалне државности, ипак је сваки самостални, суверени државотворни облик нестао распадом СФРЈ. Бугарска никада није била суверена држава, било да је ријеч о њеном учешћу у Варшавском или НАТО пакту, па о својој евентуалној државности може само копати дубоко по средњевјековној прошлости властите државности.
Али земље бивше Југославије имале су државу коју су, као бијесни пси западне алијансе, у крвавом рату заувијек уништиле и тиме себе ускратиле за живот у државном уређењу и систему који се креира и функционише властитом памећу и властитом политичком вољом.[/B
Након пропале приче о великим жртвама, Бакирова СДА је уз помоћ Исламске заједнице отворила нови фронт против Републике Српске у правосудним институцијама БиХ а о томе и увредама које долазе из Сарајева “Босићеви папци и полтрони“ гдје год били, никада нису проговорили нити су помињали увреде које свакодневно долазе у вези са Сребреницом. О клањима муџахединским поготово, да се “Бакир и Шефик не наљуте“.
Та шутња и издајничка политика СЗП и добро распоређених полтрона, те оптужбе на рачун институција од националног интереса, понашање је које Бакир плаћа, очекује и добија.
Чување унутрашњег јединства “нације“ ова афро-азијска ментална и културна група у Европи обезбједила је агресивним оптужбама за ширење исламофобије и зачепила уста свакој критици политичког пута и групног кретања поред провалије којим је водила народ.
Тај пропагандни изум појма “исламофобија“ вишеструко је био функционалан: он је заустављао приче и разговоре о бруталним и масовним злочинима исламиста о ритуалним егзекуцијама и терористичким акцијама – зауставио је и критику окупације европског континента а посебно ушуткао вјерску интелигенцију и муслимане који су жељели разговарати о битним питањима реформе ислама, односу према политичким уређењима и друштву, према историјској свијести и паралелном идентитету поред исламског – о положају жене у друштву, одгоју дјеце, о самоубиствима као акцијама ширег војног значаја...
Да би могао градити функционалну државу, са модерним законским рјешењима и функционалним институцијама, предсједник Додик морао је увијек изнова одговарати на питање ратне улоге свога народа и блиске историје настанка Републике Српске. Тај изазов Додик је храбро прихватио, супротстављајући се отворено пропагандним стереотипима о рату у Босни и Херцеговини и улози српског народа у њему, док су многи политички актери кукавички подвијали реп и мирно слушали лажи и оптужбе на рачун властитог народа.
Додик је јасно утврдио интересе и циљеве српског народа у Републици Српској и нико га није могао уцијенити ни заплашити.
Научити од Додика, пуста је политичка жеља сваког Бошњака који жели имати иза себе поуздану државу што брине о њему а испред себе нуди сигурну перспективу напретка.
Зато о томе пишем: смрћу Мехмеда Спахе, Бошњаци су изгубили сваку везу са својом историјском браћом а тиме и сваку везу са државом.
Држава није ничија играчка нити продужена рука било чије воље изван својих граница.
Држава је знак свијести и моћи народа – знак вјере у његову колективну свијест и способност да управља собом, градећи и пројектујући боље, за генерације које требају тек доћи. Династија Изетбеговића повукла је властити народ на раскрсницу на којој је сваки избор погрешан а сваки пут странпутица – потпуни ћорсокак и безизлаз.
Вратити се назад на пут сарадње са српским народом, рационално и потпуно преиспитујући односе прије рата и послије њега, те формулисати политику развоја државе која не постоји без суверености и самосталности на међународном плану, значи учинити једини правилни корак у будућност. Доказивати моћ државе на сиротињи којој се ускраћују основна права и која је доведена у тешко стање зависности, без посла и без могућности избора, може само вјерски фанатик задојен мржњом попут Бакира.
Сукоби са Човић Драганом нису нимало персонални него симболични сукоб Хрвата и њиховог дојучерашњег цвијећа – њихових интереса и планова за будућност.
Сукоби са Додиком су израз глупости и неразумијевања властите губитничке позиције коју Бакир Изетбеговић нуди цјелом бошњачком народу као једину извјесну перспективу. Одлазак Бакира Изетбеговића означиће крај лутања и неизвјесности – крај страдања за све народе у БиХ.
Његов одлазак је сасвим сигуран и неизбјежан а то је ДОБРА ВИЈЕСТ ЗА СВЕ.
Аутор: Џевад Галијашевић
Celi tekst
http://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=262613
Kakva oda Dodiku
super:
Памти ли ико "ЦИА тезу": Југославија се мора распасти јер се граничи са БРИГАМА, тј са: Бугарском, Румунијом, Италијом, Грчком, Аустријом, Мађарском и Албанијом.
И распала се – посљедња држава Јужних Словена и било ког њеног етничког дијела.
Иако се Србија још неко вријеме држала и под Милошевићем стварала привид функционалне државности, ипак је сваки самостални, суверени државотворни облик нестао распадом СФРЈ. Бугарска никада није била суверена држава, било да је ријеч о њеном учешћу у Варшавском или НАТО пакту, па о својој евентуалној државности може само копати дубоко по средњевјековној прошлости властите државности.
Али земље бивше Југославије имале су државу коју су, као бијесни пси западне алијансе, у крвавом рату заувијек уништиле и тиме себе ускратиле за живот у државном уређењу и систему који се креира и функционише властитом памећу и властитом политичком вољом.[/B
Након пропале приче о великим жртвама, Бакирова СДА је уз помоћ Исламске заједнице отворила нови фронт против Републике Српске у правосудним институцијама БиХ а о томе и увредама које долазе из Сарајева “Босићеви папци и полтрони“ гдје год били, никада нису проговорили нити су помињали увреде које свакодневно долазе у вези са Сребреницом. О клањима муџахединским поготово, да се “Бакир и Шефик не наљуте“.
Та шутња и издајничка политика СЗП и добро распоређених полтрона, те оптужбе на рачун институција од националног интереса, понашање је које Бакир плаћа, очекује и добија.
Чување унутрашњег јединства “нације“ ова афро-азијска ментална и културна група у Европи обезбједила је агресивним оптужбама за ширење исламофобије и зачепила уста свакој критици политичког пута и групног кретања поред провалије којим је водила народ.
Тај пропагандни изум појма “исламофобија“ вишеструко је био функционалан: он је заустављао приче и разговоре о бруталним и масовним злочинима исламиста о ритуалним егзекуцијама и терористичким акцијама – зауставио је и критику окупације европског континента а посебно ушуткао вјерску интелигенцију и муслимане који су жељели разговарати о битним питањима реформе ислама, односу према политичким уређењима и друштву, према историјској свијести и паралелном идентитету поред исламског – о положају жене у друштву, одгоју дјеце, о самоубиствима као акцијама ширег војног значаја...
Да би могао градити функционалну државу, са модерним законским рјешењима и функционалним институцијама, предсједник Додик морао је увијек изнова одговарати на питање ратне улоге свога народа и блиске историје настанка Републике Српске. Тај изазов Додик је храбро прихватио, супротстављајући се отворено пропагандним стереотипима о рату у Босни и Херцеговини и улози српског народа у њему, док су многи политички актери кукавички подвијали реп и мирно слушали лажи и оптужбе на рачун властитог народа.
Додик је јасно утврдио интересе и циљеве српског народа у Републици Српској и нико га није могао уцијенити ни заплашити.
Научити од Додика, пуста је политичка жеља сваког Бошњака који жели имати иза себе поуздану државу што брине о њему а испред себе нуди сигурну перспективу напретка.
Зато о томе пишем: смрћу Мехмеда Спахе, Бошњаци су изгубили сваку везу са својом историјском браћом а тиме и сваку везу са државом.
Држава није ничија играчка нити продужена рука било чије воље изван својих граница.
Држава је знак свијести и моћи народа – знак вјере у његову колективну свијест и способност да управља собом, градећи и пројектујући боље, за генерације које требају тек доћи. Династија Изетбеговића повукла је властити народ на раскрсницу на којој је сваки избор погрешан а сваки пут странпутица – потпуни ћорсокак и безизлаз.
Вратити се назад на пут сарадње са српским народом, рационално и потпуно преиспитујући односе прије рата и послије њега, те формулисати политику развоја државе која не постоји без суверености и самосталности на међународном плану, значи учинити једини правилни корак у будућност. Доказивати моћ државе на сиротињи којој се ускраћују основна права и која је доведена у тешко стање зависности, без посла и без могућности избора, може само вјерски фанатик задојен мржњом попут Бакира.
Сукоби са Човић Драганом нису нимало персонални него симболични сукоб Хрвата и њиховог дојучерашњег цвијећа – њихових интереса и планова за будућност.
Сукоби са Додиком су израз глупости и неразумијевања властите губитничке позиције коју Бакир Изетбеговић нуди цјелом бошњачком народу као једину извјесну перспективу. Одлазак Бакира Изетбеговића означиће крај лутања и неизвјесности – крај страдања за све народе у БиХ.
Његов одлазак је сасвим сигуран и неизбјежан а то је ДОБРА ВИЈЕСТ ЗА СВЕ.
Аутор: Џевад Галијашевић
Celi tekst
http://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=262613
Kakva oda Dodiku
super:
