Borac za prava zivotinja
Legenda
- Poruka
- 51.038
Dobro veče, dobri ljudi!
Poslali ste četiri priče.
Glasaćete, bez obzira na broj priča, po uobičajenom sistemu (3,2,1) do petka, 30. juna, do 21h.
Počinjemo!
- - - - - - - - - -
Priča br. 1
MUKA
Jutarnje šetnje ne propuštam. Bilo + 30 bilo - 10, ja sam već u šest vani, ophodim svet ispražnjen od ljudi, uglavnom sam, tek tu i tamo koja ptica ili drvo koje je zaboravilo da ni hodati ne zna, ali to je retko, pretežno sam, pješačim kroz sulfurno sivi, blago naznačeni pejzaž promenjivih pojmova. No, neukusno crveno sunce diže se s tromošću koju sebi može dopustiti samo neminovnost (luda kći brižne majke - minovnosti, naime). Boja dana još nije onako kričava kao što će biti kad se sunce uspne dublje u nebo, a svetlost okuraži i potone u kič. Neka bude svetlost, neka cveta hiljadu cvetova i neka boje zamrljaju sve što postoji, kao u snu sinesteta-nonesteta.
Na nekoj od šetnji susretnem sudionike davno zamrlih paradogmi:
- staricu s gušom i štakom - Babu Jagu davnog praslavenstva propalu kroz procep svetova
- predivnu nimfu što peva patriotske pesme nepoznatog naroda, sve dok ne upadne u matični joj šaht
- jato satira, poput vrabaca s roščićima, samo što se umesto điv-điv glasaju mrt-mrt
- Pan, pak, prelazi ulicu daleko od semafora i zebara; „Stoko jedna!“ viče za njim preventivno iznervirani smetlar na izbojku vozila gradske čistoće. I Pan jedva pretrči na vreme, padne preko ivičnjaka, nestane u visokoj travi.
Do 7 napravim krug, praskozorje se već ozbiljno zalaufalo, već se naveliko množe preteći zvukovi dana. Pred ulazom u zgradu, naravno, čeka on: Zevs, razgaljen sedi.
„Ehej!“, poviče. „Pa gde si do sad? Da znaš samo šta nas sve čeka danas!“
Pretvaram se da ga ne vidim, da se obraća nekom drugom, da je poludeli klošar koji takve i takve stvari govori svakome, da sa mnom nema baš nikakve veze. Prolazim mimo njega, poniknem glavom ponosnom, dok kroz lojnice i znojnice gubim puste litre dostojanstava i subdostojanstava.
"Na redu su mudrosti, o tome ćemo danas." nastavlja Zevs i dodaje, "Dijalektičari danas kažu da beskrajno malo nema oblik, a da je beskonačno izvan mere. Da li je to istina?"
"Ako posmatramo veliki oblik sa stanovišta malog", pomislih znajući da me čuje, "ne možemo mu videti granicu; ako posmatramo malo sa stanovišta velikog, ono izmiče našem vidu. Beskrajno malo je delić malog; ogromno je uvećano veliko. U tom smislu ove dve stvari spadaju u različite kategorije. To leži u samoj prirodi okolnosti. Ni malo ni veliko ne pretpostavljaju oblik. Ono što je bez oblika ne može se deliti brojevima, a ono što je izvan mere ne može se meriti. Veličina bilo čega može postati predmet diskusije, a sićušnost bilo čega može se mentalno zamisliti. Ali za ono što ne može biti ni predmet diskusije niti se može mentalno zamisliti, ne može se reći ni da ima veličinu ni da je maleno."
"Stoga", nadoveza se Zevs na moje misli, "istinski veliki čovek niti vređa druge niti sebi u zasluge pripisuje dobročinstvo i milosrđe. On ne teži dobitku, niti prezire one koji mu teže. Ne bori se za bogatstvo, ali ni ne pridaje veliku vrednost svojoj skromnosti. Ne traži pomoć ni od koga, ali nije gord zato što se oslanja na samog sebe, niti prezire pohlepne. On postupa drugačije nego što postupa vulgarna gomila, ali ne pridaje značaj tome što je drugačiji ili što je ekscentričan; i zato što dela kao većina ne prezire one koji laskaju pojedincima. Položaji i preimućstva sveta nisu mu nikakav razlog za radost; kazne i sramoćenje nisu mu nikakav razlog za nesreću. On zna da se ne mogu razlikovati dobro od zla, da se veliko i malo ne mogu definisati."
"Ovaj lukavi Bog pokušava da me uvuče u zamku, kako bih pomislio da na mene misli kada o osobinama istinski velikog čoveka govori. Kako da ga se rešim?", pomislih.
Srećom, naiđe predsednik kućnog saveta, otera prolupalog Boga:
“Gubi se, skitnice matora! Idi negde drugo pa žicaj!“
I Zevs ustrašen pobegne.
Tako razrešen pređem kućni prag i počnem misliti o radnom danu koji mi predstoji, koji bi mogao potrajati oho-ho, možda čak i preko granice vremena.
Mrzim posao koji radim, ali od nečega se mora živeti. Nešto se mora jesti.
Obrijem se, istuširam, obučem se stilski, kako i dolikuje jednom mitološkom radniku. Pre puta uzmem komad hleba i namažem ga debelim slojem margarina. Zagrizem čeljusno, žvačem provizorno, gutam zdušno, hlepimice. I bude mi malo muka. Ali to je valjda i od stresa, nagomilanih silnica socijalne stvarnosti koje mi se sele telom, poput horde enkiduovskih klonova u potrazi izvorom duše.
- - - - - - - - - -
Priča br. 2
***
- Čime se ti baviš? pokušao sam da prekinem neprijatnu tišinu.
- Miniram, kratko je odgovorio.
- A, to...
Mislio sam da sam sam u plitko iskopanom rovu, nisam ni primetio kada je došao. Prošao je strazu, naš je. Kako je noć postajala jača postajalo je hladnije. Kiša koja je do večeri padala je počela da isparava i stala na metar od zemlje, čineći mokre šinjele još težim.
Hodali smo dva dana sa retkim pauzama, kroz šiblje i zarasle puteve, kroz stare šume i napuštena sela. Nisam znao gde smo.
- Jesi li nekada ubio? ispalio sam ne znajući odakle.
- Ne znam. Možda.
Ne priča mnogo, povezuje neke žice, zubima kidajući i nastavljajući jednu na drugu.
- Ovo je radio i moj deda, i njegov deda, i mnogo generacija unazad. Ovde vreme ne tece.
Mršav, tih, svetao i, ne sklanjajući pogled sa svog posla rekao je: - razminiravam, dozvoliću vam prolaz ka jugu.
Pomislih ko si ti da dozvoljavaš i ne dozvoljavaš, imaš jasna naređenja, vojska je to. I kao da mi je pročitao misli, rekao je: - nisam vojnik, radim sam.
Pogledao sam ga, seljački gunj, opanci, pletena torbica, stvarno civil.
- Pući ce tek sutra kada vi budete dovoljno daleko, ako neko krene za vama, i... tu je zastao.
- I? pitao sam zbunjeno. Laknulo mi je što ćemo konačno izmaći upornoj poteri.
- I ako neko od vas pokuša da se vrati.
Pomislih čekaj, prijatelju, šta pričaš, vratićemo se čim obavimo zadatak. Tada se setih da nikome od vojnika nije rečeno koji je zadatak. Zamislio sam se, čemu priča o precima minerima.
- Kroz klisuru može proći samo jedna vojska, kao nekada, kao uvek. Ovuda niko nije prošao dva puta. A kiša, ona uvek opere sve, rekao je sa tugom u glasu.
Spakovao je ranac i ustao, a ja sam od stotinu pitanja kojih sam se u trenutku setio pitao samo:
- Gde smo sada?
- Bagrdan, kratko je odgovorio nestajući u mraku.
Poslali ste četiri priče.
Glasaćete, bez obzira na broj priča, po uobičajenom sistemu (3,2,1) do petka, 30. juna, do 21h.
Počinjemo!
- - - - - - - - - -
Priča br. 1
MUKA
Jutarnje šetnje ne propuštam. Bilo + 30 bilo - 10, ja sam već u šest vani, ophodim svet ispražnjen od ljudi, uglavnom sam, tek tu i tamo koja ptica ili drvo koje je zaboravilo da ni hodati ne zna, ali to je retko, pretežno sam, pješačim kroz sulfurno sivi, blago naznačeni pejzaž promenjivih pojmova. No, neukusno crveno sunce diže se s tromošću koju sebi može dopustiti samo neminovnost (luda kći brižne majke - minovnosti, naime). Boja dana još nije onako kričava kao što će biti kad se sunce uspne dublje u nebo, a svetlost okuraži i potone u kič. Neka bude svetlost, neka cveta hiljadu cvetova i neka boje zamrljaju sve što postoji, kao u snu sinesteta-nonesteta.
Na nekoj od šetnji susretnem sudionike davno zamrlih paradogmi:
- staricu s gušom i štakom - Babu Jagu davnog praslavenstva propalu kroz procep svetova
- predivnu nimfu što peva patriotske pesme nepoznatog naroda, sve dok ne upadne u matični joj šaht
- jato satira, poput vrabaca s roščićima, samo što se umesto điv-điv glasaju mrt-mrt
- Pan, pak, prelazi ulicu daleko od semafora i zebara; „Stoko jedna!“ viče za njim preventivno iznervirani smetlar na izbojku vozila gradske čistoće. I Pan jedva pretrči na vreme, padne preko ivičnjaka, nestane u visokoj travi.
Do 7 napravim krug, praskozorje se već ozbiljno zalaufalo, već se naveliko množe preteći zvukovi dana. Pred ulazom u zgradu, naravno, čeka on: Zevs, razgaljen sedi.
„Ehej!“, poviče. „Pa gde si do sad? Da znaš samo šta nas sve čeka danas!“
Pretvaram se da ga ne vidim, da se obraća nekom drugom, da je poludeli klošar koji takve i takve stvari govori svakome, da sa mnom nema baš nikakve veze. Prolazim mimo njega, poniknem glavom ponosnom, dok kroz lojnice i znojnice gubim puste litre dostojanstava i subdostojanstava.
"Na redu su mudrosti, o tome ćemo danas." nastavlja Zevs i dodaje, "Dijalektičari danas kažu da beskrajno malo nema oblik, a da je beskonačno izvan mere. Da li je to istina?"
"Ako posmatramo veliki oblik sa stanovišta malog", pomislih znajući da me čuje, "ne možemo mu videti granicu; ako posmatramo malo sa stanovišta velikog, ono izmiče našem vidu. Beskrajno malo je delić malog; ogromno je uvećano veliko. U tom smislu ove dve stvari spadaju u različite kategorije. To leži u samoj prirodi okolnosti. Ni malo ni veliko ne pretpostavljaju oblik. Ono što je bez oblika ne može se deliti brojevima, a ono što je izvan mere ne može se meriti. Veličina bilo čega može postati predmet diskusije, a sićušnost bilo čega može se mentalno zamisliti. Ali za ono što ne može biti ni predmet diskusije niti se može mentalno zamisliti, ne može se reći ni da ima veličinu ni da je maleno."
"Stoga", nadoveza se Zevs na moje misli, "istinski veliki čovek niti vređa druge niti sebi u zasluge pripisuje dobročinstvo i milosrđe. On ne teži dobitku, niti prezire one koji mu teže. Ne bori se za bogatstvo, ali ni ne pridaje veliku vrednost svojoj skromnosti. Ne traži pomoć ni od koga, ali nije gord zato što se oslanja na samog sebe, niti prezire pohlepne. On postupa drugačije nego što postupa vulgarna gomila, ali ne pridaje značaj tome što je drugačiji ili što je ekscentričan; i zato što dela kao većina ne prezire one koji laskaju pojedincima. Položaji i preimućstva sveta nisu mu nikakav razlog za radost; kazne i sramoćenje nisu mu nikakav razlog za nesreću. On zna da se ne mogu razlikovati dobro od zla, da se veliko i malo ne mogu definisati."
"Ovaj lukavi Bog pokušava da me uvuče u zamku, kako bih pomislio da na mene misli kada o osobinama istinski velikog čoveka govori. Kako da ga se rešim?", pomislih.
Srećom, naiđe predsednik kućnog saveta, otera prolupalog Boga:
“Gubi se, skitnice matora! Idi negde drugo pa žicaj!“
I Zevs ustrašen pobegne.
Tako razrešen pređem kućni prag i počnem misliti o radnom danu koji mi predstoji, koji bi mogao potrajati oho-ho, možda čak i preko granice vremena.
Mrzim posao koji radim, ali od nečega se mora živeti. Nešto se mora jesti.
Obrijem se, istuširam, obučem se stilski, kako i dolikuje jednom mitološkom radniku. Pre puta uzmem komad hleba i namažem ga debelim slojem margarina. Zagrizem čeljusno, žvačem provizorno, gutam zdušno, hlepimice. I bude mi malo muka. Ali to je valjda i od stresa, nagomilanih silnica socijalne stvarnosti koje mi se sele telom, poput horde enkiduovskih klonova u potrazi izvorom duše.
- - - - - - - - - -
Priča br. 2
***
- Čime se ti baviš? pokušao sam da prekinem neprijatnu tišinu.
- Miniram, kratko je odgovorio.
- A, to...
Mislio sam da sam sam u plitko iskopanom rovu, nisam ni primetio kada je došao. Prošao je strazu, naš je. Kako je noć postajala jača postajalo je hladnije. Kiša koja je do večeri padala je počela da isparava i stala na metar od zemlje, čineći mokre šinjele još težim.
Hodali smo dva dana sa retkim pauzama, kroz šiblje i zarasle puteve, kroz stare šume i napuštena sela. Nisam znao gde smo.
- Jesi li nekada ubio? ispalio sam ne znajući odakle.
- Ne znam. Možda.
Ne priča mnogo, povezuje neke žice, zubima kidajući i nastavljajući jednu na drugu.
- Ovo je radio i moj deda, i njegov deda, i mnogo generacija unazad. Ovde vreme ne tece.
Mršav, tih, svetao i, ne sklanjajući pogled sa svog posla rekao je: - razminiravam, dozvoliću vam prolaz ka jugu.
Pomislih ko si ti da dozvoljavaš i ne dozvoljavaš, imaš jasna naređenja, vojska je to. I kao da mi je pročitao misli, rekao je: - nisam vojnik, radim sam.
Pogledao sam ga, seljački gunj, opanci, pletena torbica, stvarno civil.
- Pući ce tek sutra kada vi budete dovoljno daleko, ako neko krene za vama, i... tu je zastao.
- I? pitao sam zbunjeno. Laknulo mi je što ćemo konačno izmaći upornoj poteri.
- I ako neko od vas pokuša da se vrati.
Pomislih čekaj, prijatelju, šta pričaš, vratićemo se čim obavimo zadatak. Tada se setih da nikome od vojnika nije rečeno koji je zadatak. Zamislio sam se, čemu priča o precima minerima.
- Kroz klisuru može proći samo jedna vojska, kao nekada, kao uvek. Ovuda niko nije prošao dva puta. A kiša, ona uvek opere sve, rekao je sa tugom u glasu.
Spakovao je ranac i ustao, a ja sam od stotinu pitanja kojih sam se u trenutku setio pitao samo:
- Gde smo sada?
- Bagrdan, kratko je odgovorio nestajući u mraku.
