Glasanje na temu NAGOVEŠTAJ(I)

Jedva se ulogovah.

Sad će nove priče; molim vas za malo strpljenja.

- - - - - - - - - -

Na konkurs je stiglo PET priča.
Krećemo.


Priča br. 1

PETA KAPIJA


Kada ljudi ne bi trazili, pronadjeno bi se zatrpavalo u rusevinama starim...
Kada bi ljudi samo osetili, da su im krila polomili.
(G.Haris.)


Oduvek je sanjao pred vazne izazove kako se uspinje na planinu pred oluju.
Taj ga je san ojacao.
Mozda u nama samima lezi zelja ka upornoscu za onim sto sledimo.
Covek postaje ono sto zeli da bude.
A on je tog jutra resio da bude sampion u skakanju u skinjanju sa litica (ili kako li se taj sport zove).
Do velikih dela dolazi samo ako se veruje.
Nije nikada pokusavao da se skija do sada, dok nije ugledao usplahnuce na televiziji.
Te godine nakon verne odluke da postane broj jedan u skijaskim skokovima, vezbao je naporno, ali bez uspeha. Sledece godine je odustao od skakaonice visine 3 metra (pocetnicke), zato je presao na vec onu od 15 metara.
Stajao je prvi skok na vrhu i gledao pod sobom kuda ga vodi ovaj let dole gde se gore ne oseca zemlja pod nogama, i dole gde gore prestaje da bude nista vazno sem jedog, a to je da li ce se dole docekati na noge. 15 metara.
"o bojo boj" smesio se jer, napokon je bio spreman.
Ustao je sa klupe, i jurnuo niz spustajucu stazu stazu koja je trebala da ga odbacu sto dalje u vis, da leti.
Uspeo je, tog dana, rodila mu se jos veca zelja da uspe i u onoj od 125 metara visine skakaonice.

Njegovu upornost propratili su svi oni do kima je bilo do smeha. Jer se bio prijavio zvanicno za skok sa te visine. Nikada do sada on nije skakao, niti se bavio sportom, pogotovu ne skijanjem. Roditeljima je to vece bio pricao kako mu je potreban njihov kamion sa kojm ce da otputuje na taj sampionat. Otac ko otac, uvek ide za sigurnost dece,
tako mu je zabranio da uzme kamion. Nije mu ni dao svoju ustedjevinu koju je sacuvao za kupnju novog kamiona 'ovaj cu da prodam i plus pare koje imam kupicu novi kamuon'.
Poslao ga je u sobu.
Sledeceg jutra oca mu probudi ausuph kamiona, kada je otvorio prozor, nas junak je vec mahao roditeljima.
Majka ko majka, ide za onim sto sin voli. Tako mu je dala kljuceve od kamiona koji su se nalazili u dzepu od oca. I nesto malo para.
Za koje se kasnije utvrdilo da je to ustedjevina ostavljena za novi kamion. 'Jesi mu dala moju ustedjevinu'.
Smesila se i mahala svome sinu koji je vec odlazio kamionom na sampionat u skakanju skijama.

Imao je takav gest, da posle svakog skoka oponasa Orlove, tako sto je mahao rukama svojim krilima. Zbog toga ga publika zavoliela.
Kada nase oci ne bi bile zamrljane mozda covek ne bi ostajao u magli. Vec bi rasirio svoja cula.

Video je tog dana kako mu se ljudi zbog leleta orlova... smese, al nije video da se smeju.
Bio je njihov fan, njihov idol.
Kada je doslo do odbrojavanja do jos 24 casa do pocetka sampionata.
Obratio se publici...
Ja shvatam da sam u proteklih nekoliko dana davao vama povoda da me shvatitevrlo vrlo neozbiljno.
Tapsali su mu i smejali su mu se.
Ali ja sam ovde dosao da pobedim.Ne da vas zasmejavam. Shvatite me vrlo vrlo ozbiljno. I uputio se ka liftu koji je vodio do skakaonice od 125 metara visine.

Kakav nagovestaj treba coveku ukoliko oko njega se uzdizu i rivali prirode. Poput, belih oblaka,pogledom na dole, belih staza, daljina je bila veca svakim metrim lifta prema odluci... da uspe. Da li ce stici poginuti sa te visine, ili da li ce se pokazati dostojinim sampiona?

Konacno lift je stao. Izasao je, stepenice id nekoliko metara odvele su ga do klupe sa koje je trebao da skoci. Mahnuto mu je zastavicom da polazi. On je jos sedeo. Sedeo i prisecao se. prisecao se svih koji su mu govorili da nece uspeti, da mnogi koji se bave tim sportom profesionalno nastradaju zbog neopreza. A on, on nije znao nista o tom sportu. Do juce je zavrsio fakultet i pocinjao da radi u obliznjoj zgradi.
'Nemij biti lud, ne mozes ti to, nisi spreman'
prisecao se i dalje. Mahnuto mu je ponovo da krene.
ovog puta je video znak.
Ustao se pridrzao za sipku. Pogledao na dole. I sjurnio dole opet na klupu.
Uplasio se. Nije vill vremena za predomisljanje. Ili sve ili nista!
Znao je da ako nakon sledeceg zamaha zastavice za start da ako ne krene, da ce da bude poslat dole liftom.
Ustao se, pipnuo zimske naocare, zgrabio stap. U sekundi poleteo.
Spustao se niz stazu kao da je to obicno skijanje, kao da ga od dole nece nista odbaciti nista u vis.
Znao je pozu lravilnu pri poletanju. Vrnuo se poput mnogih koji sanjanju.
Onih koji sanjaju kako se uspinju na planinu pred oluju.
Onih koji voze ocev kamion i kradu pare.
Cak i onih koji su sada dole negde u publici i gledaju kako siri svija krila, svoje ruke.
Priblizavao se doskoku, uocili su kako se malo nakrivio. U poslednjem casu su odahnuli jer je ispravio polozaj tela.
Skije su dotakle stazu, staza je dotakla njega.
To ce moci samo oni koji sanjaju. Klizio je dole, srce mu je lulalo mislio je da ce poginuti. 'neces uspeti'prisetih se. ispravih se i produzih do slave!
Velicanstveno je to tako kad posle nekakvog osecaja covek zeli da pogresi u odlukama koje mu ljudi nude.

Ljudi, neverovatna publika, skakala je! Sada! Sada su zaista imali njihovog istinskog heroja, njhovog idola.
prozvali su ga Orao. Mahao je rukama i trcao i pozdravljao publiku. Bacao se u nju.
Uspeo je.

- - - - - - - - - -

Priča br.2

ONO NEŠTO


„Voliš me. A zašto?“, pitala je

“Imaš ono nešto“, odgovorio sam.

I tako smo se vjenčali. Prve bračne noći imao sam toliku tremu da sam morao ustati i popiti čašu toplog mleka. No ispostavilo se da nema plina pa sam mleko morao zagrejavati na električnoj ringli, što je potrajalo. Za to vreme iz spavaće sobe čuli su se zvukovi tipični za jednu mladenku.
(Socijalne stvarnosti radi, moram napomenuti kako nije bila reč o našem stanu: stric mi ga je ustupio na nedelju dana „da se stvari obave kako treba“. Venčanica je bila iznajmljena. I frak. Postojao je dogovor za kasnije da idemo živeti kod njezinih.)
I upravo kad su se na površini pasterizovane izlučevine za sisanje počeli ukazivati sitni mehurići, iz spavaće sobe začuo se (uz uobičajene zvukove kakve proizvodi tipična mladenka) povisok vrisak. Maknuo sam lončić mleka s već prilično zagrejane električne ringle i pohitao u spavaću sobu.

„Šta je bilo?“, pitao sam

„Izgubila sam nešto. Nestalo je samo tako.“

„Ali šta?“

“Ono nešto.“

Pretrnuo sam i protrnuo u isto vreme. Srce mi je preskočilo, a u glavi mi se stalo mutiti. Ipak, uspeo sam sačuvati prisebnost.

„Kako si ga mogla izgubiti!?

„Kad ne znam. Uopšte nisam bila svesna.“

Moja mladenka... ležala je u bračnom krevetu, gola ispod gotovo prozirnog prekrivača. Bila je prekrasna. Ali nije imala ono nešto.

„Gde si ga zadnji put videla?“

“Pa kad si mi pokušao vrškom jezika...“

“Ne!! Ne želim to slušati!“

„Pa kad je tako bilo! Ili ne, sad se sećam: imala sam ono nešto još i onda kad sam ti preko kondoma...“

“Ne, ne i ne! Neću to slušati i gotovo!“

„Ali, ljubavi, sad smo u braku. Možemo sve reći jedno drugome. Ne voliš me više?“

„Volim, ali...“

“Ne voliš me više jer nemam ono nešto?“

“Ma nije to, samo...“

“Budalo, sad si me rasplakao, a ja sam se samo šalila! Imam ga još uvek – evo pogledaj!“

I ispod pokrivača doista izvuče ono nešto.
Legao sam pored nje i počeo je grliti. Smirivala se u mom naručju. Preko njezinog oblog ramena pogledavao sam strelimice ono nešto; otkotrljalo se do ivice kreveta. Obuzeo me poriv da ga bacim kroz prozor, da više ne bude ni onoga ni nečega, da bude samo naše ljubavi i ničega drugog.
Srećom, suzdržao sam se. Dogrlio sam moju mladenku i učinio joj snošaj. Kasnije smo dobili decu, dobro plaćene poslove i lepu kuću u elitnom delu grada. Još smo, uz sve to, supruga i ja razvili naše intelektualne moći do neslućenih razmera. Tako da sam se preporodio i svima preporučujem da slede moj primer.

- - - - - - - - - -

Priča br. 3

MANJE JE VIŠE

Često je u životu manje, zapravo više. U redu, možda ne često, ali bar nekad, sa vremena na vreme.
Svako bi želeo više sreće, ljubavi, radosti, novca(što da ne), a manje tuge, smrti, bolesti, nesreće. Dakle, želimo više lepih stvari, a manje ružnih.
Međutim, kada su u pitanju reči, onda je definitvno bolje manje, nego više. Što bi se reklo, samo nagoveštaj rečenice.
Često je dovoljno samo započeti rečenicu i već je sve jasno. To najbolje znaju, roditelji, profesori, pripadnici raznih tajnih, vojnih, kriminalnih i sličnih organizacija.
Nekoliko reči je više nego roman.
„Videćeš kada dođemo kući...“
„Bolje ćuti, da ti ne bi...“
„Odgovaraj kada te pitam ili...“
Možete vi otvoreno da pretite, ali ono što nije izrečeno je mnogo strašnije. Teško da bilo koja pretnja može da bude slikovitija od onoga što će zamisliti onaj kome se preti. Naš um je često naš najveći prijatelj.
Ali da ne ispadne da je svaki nagoveštaj odmah negativan, imamo i suprotne primere.
„Videćeš kada dođemo kući“, uz šerteski osmeh i u značajan poglde upućen vašoj supruzi, ima sasvim drugo značenje. Ma koliko puta se do sada prevarila, ipak će pomisliti da je večeras očekuje iscrpljujuća, ali ispunjavajuća ljubavna sesija uz sveće, eterična ulja, tihu muziku i iscrpljujuću.
Naravno, u najvećem broju slučaja dobiće kratkotrajnu i zamornu petominutnu nazovi rekreaciju. Ali i ta varljiva nada da će ovog puta biti drugačije, je deo igre.
Mada i sam život je zapravo jedan veliki nagoveštaj, a to je onaj preko potreban začin, koji sve čini zanimljivijim.

Priča br. 4

SREBRNI DAN

- Hej! Stani! Nemoj! Zašto si to uradio? - uzvik Filigranske Devojke, pun ljutitog straha, kao jataganom presekao je tišinu tog dosadnjikavog prepodneva u zapuštenoj, čaršijskoj uličici.

Filigranska Devojka - tako su je prozvale brbljive prodavačice u svojim beskrajnim pričama, ispred svojih malih radnji, ceo dan sa šoljom kafe u jednoj i cigaretom u drugoj ruci, praveći još jednu pauzu u svom dosadnom, radnom danu.

Čovek sa krampom u ruci gledao ju je zabezeknuto. Široko otvorenih očiju, bez treptanja, zbunjen, mislio je da ga na ovom svetu jedino ona razume. Samo za nju on nije bio bezimeni beskućnik, a ona je bila njegova jedina prijateljica. A, doduše, i nije bio pravi beskućnik, ali to niko i nije znao, čak ni ona, da je on sam tako odlučio one noći, kad su mu žena i ćerka bile ubijene u krađi iz njegove kuće, od strane lopova željnih njegovog bogatstva, tog skupo plaćenog Judinog srebra. Skrhan od bola i tuge, skrušen od besmisla, samoće i usamljenosti, prodao je sve što je godinama marljivo skupljao, ubacio pare u banku, obukao stari kaput, uspomenu iz studentskih dana, i izašao na ulicu. Jedino je taj kaput sačuvao kao vezu sa prošlim životom, kao podsetnik da je u njemu došao iz sela u veliki grad kako bi postao neko i nešto, različit od svojih roditelja - prljavih ljudi koji su živeli na zemlji i od zemlje, kojih se on tada stideo. Srećom, uz kaput je sačuvao i kilažu, ranije stečenu mukotrpnim vežbama zbog mladih devojaka željnih tog njegovog bogataškog srebra, a sada zahvaljujući ulici i doručku te skromne, dobre devojke.

Odmah je zavoleo tu curu, kao svoje dete, istog trenutka kad je ona otvorila radnju u tom zapuštenom kraju. Imala je zlatne ruke, pa je od pravog pravcatog srebra, onog blagorodnog metala, a ne od onog njegovog, Judinog, izrađivala najlepši filigran koji je on u životu video. A video je dosta toga filigranskog, i jedino njime nije plaćao mlade žene koje su veličale njegovu muškost i hranile njegov ego. I to sve zato, jer je njegova majka od nakita imala samo jedan filigranski prsten, koji je prodala, da bi on kupio kartu i iz sela otišao na studije u veliki grad. Tako je naučio lekciju: srebro je nekada srebro, Bogom dato, a nekada je ono drugo srebro, Judino uzeto, pa, kroz filigran zlatnih ruku, opet u srebro pročišćeno.

I baš to srebro ih je i zbližilo: stajao bi satima ispred izloga i gledao sve te čarobne priveske, naušnice i sve to prstenje, njenih ruku delo. Ona je jednom izašla na prag svoje radnje, osmehnula se i počela da mu priča priču svakog parčeta srebra ponaosob, koje bi on pokazao kažiprstom: kako je nastalo, zašto je nastalo, šta je sve uvijeno u tu tananu srebrnu nit - suza, osmeh, uzdisaj, pomisao srećna ili zlokobna... To je onda postao njihov ritual: dok bi se devojke iz susednih radnji domunđavale o svemu i svačemu, on i ona bi ravnopravno delili taj filigranski doručak.

- Kako zašto? Zar ne vidiš? - nekako je uspeo da čuje svoj hrapavi, zaštitnički glas, koji je zaboravio da ga i ima, onog dana kad je ostao bez svoje ćerke. - U izlogu je jutros osvanula prevelika neman! Zlokobni leptir koji je tek bio raširio svoja krila i krenuo ka tebi! Ušao bi ti u srce, devojko, a onda bi popio i nektar tvog života!

- Joj! Kakva neman?!? - uzvratila je devojka sada već mirnijim glasom. - To je bio srebreni leptirić, privezak koji sam sinoć završila. Nosio je priču o mom budućem suprugu, koji me je pre mesec dana verio! - odgovorila mu je tužno, gledajući naizmenično čas u kramp koji je držao u ruci, čas u razbijeno staklo izloga, sitno-sitno prosuto nad svim tim prefinjenim filigranom.

- A možda sam te baš njega i spasio! - rekao je uz mali, dobroćudni smešak, pa se sagnuo i sa ulice, ispred razlupanog izloga, uzeo je polomljen na dva dela srebreni leptirić i položio ga njoj u ruku, koju je ona mahinalno ispružila. Još jednom se kratko, ali iskreno osmehnuo, pomazio je po kosi, kao da mazi svoje dete, pa se zatim okrenuo i sa krampom u ruci prišao radnicima na ulici, koji su, kao i sve prodavačice iz okolnih radnji, nemo zurili u filigransku predstavu.

- Moji su roditelji bili prašnjavi, kao i vi, pošteno zarađujući hleb, a ja sam bio prljav, kao i ona neman, zlokobni nagoveštaj tužne sudbine, od koje sam malopre spasio ovu devojku sa zlatnim rukama! - rekao je radnicima, pružio im kramp i otišao, ponosno podignutom glavom, kao da je iskupio sav svoj životni greh.

Sledećeg jutra je i filigranska radnja vapila prazna i mračna, razbijenog izloga, bez devojke sa zlatnim rukama, bez divnih filigranskih priča, kao crna rupa, koja je progutala čak i tračarije prodavačica susednih dućana. I sve je bilo mirno i tiho, da bi samo posle nekoliko dana dva kršna momka postavljali novi stakleni izlog.

Dolazilo je vreme svile. Vreme prave, pravcate duge svilenih šalova, razapetih iznad učmale čaršije.

Priča br. 5

LOVAC NAGOVEŠTAJA


Sedeo je sam u ćošku posmatrajući svoje vršnjake kako su u grozničavom uzbuđenju rastrzani između lepršave nade i sputavajućeg straha. Poslednje svetlo i tamu pred najvažniji dan u životu provodili su zajedno u izdvojenoj kolibi daleko van sela, kao i svi pre njih dokle se pamti. Sutra više neće biti dečaci, tokom prvog samostalnog lova u divljini postaće muškarci, kroz lovinu koju uhvate i način na koji im se ona prikaže saznaće svoju sudbinu i dobiti pravo ime odrasle osobe koje će u sebi nositi pečat i opis njihove ispoljene suštine. Nije se plašio, niti nadao nečemu posebnom osećajući da se velika i važna vrata otvaraju za sve te dečake i radovao se za njih kao da su mu bili pravi drugovi iako nisu, ne zbog zlobe ili kakve svađe, već je na delu bila prirodna odbojnost između različitih vrsta kao što bi se spontano srndaći klonili mlade zmije. Da li će se neka vrata i pred njim otvoriti? Odavno je već sumnjao da će Veliki lov osvetliti njegov put, ali tek sutra će pouzdano saznati. Potmula učmalost kasnog popodneva savladala ga je i uvukla duboko u san.

Otvorio je oči sa druge strane privremeno pomućenog i zaslepljenog vida blještanjem svetlosti koja je dopirala iz središta debelog sloja snega i leda. Znao je da sanja i da je na Mesecu. Samo do sada nije znao da je Mesec hladan kao tuga nakon prolaska smrti preko zemlje ili ogrtač usamljenosti ispleten neosetljivim pogledom odsustva ljubavi. Blizu njega bilo je mnogo nepoznatih ljudi koji su pregledali opremu, dorađivali je i preslagali spremajući se da krenu u lov. To su bili lovci nagoveštaja koje su još jedino pominjali u večernjim pričama uz vatru, a niko živ se nije sećao da je jednog od njih nekada video. Prepoznao se u njima i silno obradovao videvši da nije prvi od svoje vrste, ali shvati da oni nisu zaista bili tu. To ga je donekle oneraspoložilo, kao i mukla tišina u kojoj su se pripremali, svaki u svom različitom vremenu i sasvim sam. Pregledao je dobro nabore odeće, izvrtao džepove, ali ne nađe nikakvog oružja, pribora ili alata. Prikaze nekadašnjih lovaca su bile opremljene najčudnijim mogućim predmetima za koje nije mogao ni da pretpostavi čemu služe, a on je bio goloruk.

Pažnju mu je privuklo nešto što je za trenutak izvirilo iza bordure vidika i on otrča da vidi šta je to. Uplašio se kad je video da je preko ivice duboki mrak, čak i bez zvezda koje su skakutale na crnilu iznad snega. Unutar tmine, video je krišku još tamnije tame. To je Mesečeva senka, pomisli on i pažljivo stojeći na desnoj nozi ispruži levu i zakorači njom u ambis sve dok nije dodirnuo čvrsto tlo. Stajao je sad sa po jednom nogom na obe površine pitajući se šta dalje da radi. Dodir tmine obeća mu snagu i moć, ali zatraži preveliki zalogaj duše od njega. Dečak odluči da nije rad da plati toliku cenu pogotovo što je znao da ako odbije videće uvek i osvetljeno i senku, te mu se taj pogled učini značajnijim.

Vrativši se na sredinu otkri da je sam. Nije znao kuda da krene i od muke on zapeva tužnu pesmu bez reči, onakvu koja dopire iz velikih daljina, pronosi glasove prošlosti i šapuće porukama iz budućnosti. Na zov se odazvaše tri velika bela medveda. Dok su mu pritrčavali pretrnuo je od straha čekajući da vidi njihove namere. Medvedi zapevaše pesmu veoma nalik njegovoj i on sazna da su to njegovi prijatelji i vodiči čiji je zadatak bio da ga štite od hladnoće toplotom svojih tela i upozoravaju na stranputice.

Probudivši se, dečak prekrši strogo pravilo neizlaska iz zajedničke kuće pre Velikog lova i sazva skup starešina kojima je potanko prepričao svoj san. Dodelili su mu ime Lovac nagoveštaja, kao i svakome pre njega i bez čekanja na jutro uputili su ga u kolibu na pola dana hoda od sela, da je uzme za sebe, opremi i vežba se u svom novom pozivu. Veliki lov je došao i prošao, a prepričavanje vesti da se pojavio novi Lovac nagoveštaja nije jenjavala ni nakon više meseci, kao ni maštovita nagađanja o tome šta on to zapravo radi i na koji način bi im bio koristan. Neki su mislili da je vidar, drugi da je čitač sudbine, treći da je mag naizmenično menjajući mišljenje da li je zaštitnik ili pak veštac.

Oko pola godine je prošlo dok radoznalost nije pobedila strah i ljudi počeše polako da mu dolaze. Čudili su se što ništa nije radio sem što je sedeo pored vatre i pevao, ponekad i igrao neki čudan ples uz to, a oni bi ipak ostajali sa njim i posle ćutali o tome zašto su satima slušali Pesmu nagoveštaja. Pesma je privlačila i životinje koje su prilazile umirene i zanesene zovom svojih rođaka sa druge strane. Jednom, neki čovek je iskoristio priliku i ulovio divlju svinju tik pred samom vatrom. Lovac nagoveštaja prestade da peva i posla čoveka nazad u selo sa porukom da neće više pevati ako se dogodi da još neko povredi gostoprimstvo njegove vatre koje se rasprostire onoliko daleko dokle mu se čuje glas.

I pre tog događaja u selu je zamro svaki razgovor o njemu većinom zato što niko nije želeo da kaže da je bio gost pored njegove vatre, ali sve češće i češće su odlazili. Jedino su ga pominjali kad su mladima i neobuzdanima strogo zabranjivali lov na životinje, čak i branje voća ili trava svugde uokolo njegove kuće. Posle nekog vremena šapatom u noći najbližima, prenošene su priče kako je neko kroz tok pesme video svog pokojnog oca, drugi majku, naslutio buduća iskušenja i primio savete kako da ih razreši, saznao da li će dete preživeti bolest i koje trave da mu se daju, kakva će biti letina ili ko mu želi zlo, a ko je još nepoznati prijatelj, suđenik ili suđenica... Svako je dobio ono što mu je bilo potrebno, a da im Lovac nagoveštaja nije nikada uputio ni reč.

- - - - - - - - - -

***
Glasanje može da počne!
Glasaćete do nedelje, 29. januara, do 20h, po sistemu 3, 2, 1.

priča br. 5 - 3 poena

priča br. 4 - 2 poena

priča br. 3 - 1 poen

uh, svakoj bi dao (ali ne ide to tako u životu, ne možeš dati svakoj... ) bar po poen...

priča 5 - 3 poena
priča 4 - 2 poena
priča 1 - 1 poen

5 - 3
4 - 2
3 - 1

5 - 3
3 - 2
4 - 1

5 - 3
3 - 2
4 -1

2 - 3 poena
5 - 2 poena
4 - 1 poen

3 - 3
4 - 2
2 - 1

5 - 3 p
4 - 2 p
3 - 1 p

1----3
4----2
5----1

5 - 3
2 - 2
3 - 1

br 2 - 3 poena
br.3 - 2 poena
br 5 - 1 poen

Br 4 - 3 poena
Br 2 - 2 poena
Br 3 - 1 poen