Glasanje na temu SVITANJE

Oooo, pa bili ste inspirisani, i kvalitetom i kvantitetom!

Na ovaj konkurs stiglo je ŠEST priča.
Postavljanje će možda potrajati malko duže nego inače.
Zavalite se i budite strpljivi. Posle ćete da uživate, garantujem!

- - - - - - - - - -

Priča br. 1

SVITANJE

Išli smo bosi po travi i pozdravljali boga Dionisa. Oštra trava je sekla naše vitke noge ali je pozdrav Suncu bilo naše uzdahnuće. Upali smo u bačvu punu vina i ono se mešalo sa nasom krvlju i mirisom trave. Kosa ti je mirisala na smilje, u tvoje ocči sam se ogledala kao u bledilo neba. Slavili smo ljubav i našu starost. Od kose ti nije ostalo nista nakon hemoterapije ali ja te i dalje pamtim sa šeširom, licem bez bora, ruku koje su mekano mazile, šaka bez kvržica, letnjih kupanja na Adi, svih trenutaka kada smo bili sami i nasih prljavih laži .Pevamo Zajdi jer meni crni i gora i sestra i mladost. Mladost odavno. Sećam se svega, dragi. Ne ispuštam ti šake iz mojih šaka. Nežno me milujes po kosi dok upadamo u tu bačvu i prelivamo se u vinu, kao da smo se stopili sa njim. Od tvoje bolesti svako svanuće zore nam donosi novu radost i slavimo svaki dan. Jos uvek se osecamo mladima. Tada smo napravili zavet da cemo se utopiti u reci ako neko bude bio tako bolestan. Tamo kod Golupca, gde je Dunav kao more. Ali kao stariji čekamo svanuce, taj glas doktora da ćes se oporaviti. Živecu i za tebe, obećala sam ti. Pevanjem prizivamo zoru. Da i nama nesto svane.

- - - - - - - - - -

Priča br. 2

СУТРА

На уском, утабаном сеоском путу који је водио до оближњег брда назирале су се три силуете. Свака не беше виша од једног и по метра, и свака беше у покрету, упућена у правцу подножја. Тројица дечака, старих око четрнаест година - Марко, Бранислав и Ђорђе, сви одевени у топле, вишеслојне зимске јакне, обавијени шаловима и прекривени капама , одлучили су да први пут без родитеља покушају да својим кућама донесу гранчице бадњака. Опремљени са нешто хране и пића, са по малом секиром у руци, стигавши до брда они се успеше и дадоше у потрагу. Праћени слабом светлошћу полу-месеца, узалудно су разгледали околину не би ли случајно опазили храст који је несасечен. Куд год се окренули, спотицали би се и падали наилазећи само на гомиле грања и саструганог лишћа, који су остајали за онима који су од њих били бржи. Тих година, у шуми не беше много стабала, те се човек морао поштено помучити не би ли кући донео ишта сем туђих остатака.


"Требали смо раније да кренемо. Да узмемо сад ово мало грања?", обрати се друговима Ђорђе, који растом беше најситнији од све тројице.

"Па овде нема ничег, шта да понесемо? Видиш да је сво лишће опало", одврати му Марко држећи у руци голу грану.

"А да одемо до Милетовог храста?", изусти Бане после пар минута тишине, упирући кажипрстом на велико стабло које се усамљено уздизало на оближњој ливади, тик поред дрвене колибе.

"Код лудог Мирослава? Не знам... Чуо сам да има пушку и да њоме тера све који пробају да секу... И да је ту убио сина....", уплашено рече Марко.

"Ма ко зна где је он. Живи у Београду. Никад и не долази. А ми нећемо дуго. Само нам мало треба", убеђивао их је Бане.


Двојица дечака се у почетку не сложише, али након пола часа лутања променише мишљење и решише да се са добром дозом предострожности, ипак упуте до чистине. Стигавши до ливаде дечаци се приближише храсту, те попеше Ђорђа на најближи крак и дадоше му секиру, показујући му где да удара и опомињујући га да пази на лишће. Исекавши прву грану и предавши је својим друговима, Ђорђе се, уплашен да неко не наиђе окрете, и на тренутак немо загледа у правцу севера, не би ли одмах потом тихо промумлао: "Иде". Танка грана младог стабла наједном пуче, и Ђорђе паде, ударивши чланак о повећи камен. Двојица дечака притрчаше, али не успеше да га придигну на време. Остали су слеђени, ногу укопаних у тло, када им је лаганим ходом пришао брадати старац у тамно-зеленој јакни, са поцепаним шеширом наврх главе, носећи петролејски лампион у својој десној руци и стару ловачку двоцевку окачену о лево раме.


Тог јануарског праскозорја беше нарочито мрачно. Сиви облаци прекрише небо, и на њему се не видеше више ни звезде ни месец.
Мирисало је на снег.


"Шта се десило? Јел те боли? Можеш да устанеш?", упита старац приближавајући се малом Ђорђу не би ли боље осмотрио повреду.

Дечак је потврдно климнуо главом, одвраћајући поглед са старчеве пушке ка својим друговима.

"Пођите самном, у колибу, док се мало не раздани. Да се угрејете и попијете чај. Још само фали да се негде по мраку покршите.", осмехујући одврати старац пруживши руку Ђорђу у намери да му помогне да устане.

Након пар минута ћутања, загледан у старчеве руке, Бане бојажљиво упита: "Шта ћете да нам урадите? Шта ће вам та пушка?"

"Ништа. Шта да вам урадим. Као што рекох - да видимо шта је вашем другу, и да сачекате неко време, док не сване. Бадњака имам горе. Даћу вам, само се немојте саплитати по овој помрачини.... А пушка... Управо се, попут вас, враћам из безуспешног лова.", одговори старац отварајући празну торбу која му је висила уз бок.


Опазивши сталожено старчево лице и чувши шта је овај имао да каже, страх их донекле попусти, те дечаци прећутно решише да га послушају. Марко и Бане придигоше друга и заједно са старцем га отпратише до колибе. Кућица је, на први поглед деловала малом, али у њој беше смештена ливена пећ, дашчани сто, две столице и црвени лежај. Дечаци се сместише на кревет, док старац, претходно спустивши лампион на сто и одложивши пушку у дрвени сандук, стави нешто воде за чај, а потом седе на столицу и из џепа извади табакеру.

"Нисмо хтели да вам сечемо храст. Нисмо могли нигде да нађемо....", прекиде тишину Ђорђе.

"Не марим ја што сечете. Нисте ви ништа криви.", одврати деда Мирослав, шибицом гурајући дуван у завијену цигарету.

"По селу свашта причају о вама. Да пушком јурите људе који секу бадњак. Да сте убили сина...", добаци Марко уз негодовање и на запрепашћење својих другова.

Преставши на тренутак са мотањем цигарете, старац обори поглед и оста на кратко непомичан . Тргнувши се, он благо уздахну, и подигавши поглед ка дечацима, упита: "Колико имате година?"

"Четрнаест. Сва тројица.", одговори Ђорђе.

Запаливши цигарету, старац настави: "Имао сам сина. Ненад му је било име. Сад ће четрнаест година од како га нема. Погинуо је, у лову, недалеко од ове колибе, у својој двадесетосмој... Ја и супруга смо то тешко поднели. Тек тада сам схватио шта значи остати без сврхе - чему све што сам радио, чему кућа, чему новац и имање... Тек тада ми је дошло до главе да човек мора да ствара, не за себе, но за неке будуће... Од тог немилог догађаја, сваке године на бадњи дан, кад год није превелик мраз, долазим овде и понесем са собом по пет-шест садница храста, које након сече пободем по шуми и огрнем сламом. Ретко која се, нажалост, прими, али по која ипак успе да израсте. Храст који је у дворишту засадио сам пре четрнаест година... Бадњака је, видите и сами, све мање, и често се дешава да људима баш овај овде западне за око. "

Мирослав, устаде, одшета до пећи и из лончета нали четири шоље топле воде преко кесица шипка, те исте расподели присутнима.

"Да људи више сеју и стварају, но што грабе и руше, овај свет би био много лепши и лакши за живот. Но, време је такво, да човек не гледа даље од данашњег, те не размишља хоће ли ишта остати за оне после њега... Хоће ли они имати чиме да наставе традицију... Да се чешће ствара, не би се свађали и утркивали ко ће се брже докопати свог дела. Не би се ви сада кршили по мраку тражећи грање... Не марим ја, децо, што се сече, но марим што ће и тој сечи без садње доћи краја. Што ће се сутрадан и ваша деца, саплитати по помрачини, а ваши унучићи престати да траже..."


У малој, изолованој колиби оивиченој шумом, покрај старе, ливене пећи, седели су и разговарали три дечака мирног држања, и старац полу-уплаканих очију, сталожено испијајући топли чај од шипка и чекајући да осване јутро. Надолазећа кошава је успела да прекрије њихове речи, али су им лица говорила о међусобном разумевању. Када је, на послетку, освануло то дуго ишчекивано зубато сунце, они изађоше из колибе, сваки у рукама носећи по секиру и свежањ сламе.

Шестојануарско јутро је лагано почело да се ведри. Провејавале су прве пахуље снега.

Priča br. 3

1000 REZOVA

1. januar. Ponoć je odavno prošla. Još uvek povremeno bljesne po neka raketa ili eksplodira zaboravljena petarda.
Pored prozora, podbočena rukama, zagledana u noćnu panoramu grada, stajala je visoka brineta. Uprkos tome što je bila obučena u kombinezon, nalik onome koji nose forenzičari, bilo je jasno da ima zadivljujuću figuru.
Okrenula se i pogledala osobu, koja se nalazila u stolici.
Muškarac srednjih godina bio je vezan za stolicu. Disao je brzo i isprekidano. Usta su mu bila zalepljena širokim selotejpom. Unezvereno je gledao oko sebe.
„I dalje me se ne sećaš? Zaboravio si na jedno julsko jutro, pre dvadeset i tri godine?“
Brineta se sagnula i pogledala ga pravo u oči. Negde u dubini zenice sevnulo je prepoznavanje. Probao je da se oslobodi, ali je konopac bio isuviše dobro vezan.
Brineta se poigravala dugačkim sečivom ispred muškarčevih očiju. Tihim glasom mu je šaputala pored uha.
„Kinezi su ovo nazvali mučenjem hiljadu rezova. Videćemo da li si dovoljno muško da izdržiš.“
Spuštala je vrh niz muškarčeva rebra, ostavljajući beli trag na koži. Vilica mu se stegla od jeze. Nož je sevnuo i posekotina se pojavila na muškarčevoj koži. Znoj mu se slivao niz lice. Mogao je samo da uzdahne i da se nada da će što pre doći kraj.
Brineta je nastavila u tišini da seče muškarčevu kožu, negde dublje negde pliće. Sistematično je nanosila rezove, kao da metalnom četkicom oslikava neko čudno platno. Zastala je na trenutak kada su se muškarcu od bolova nevoljno ispraznila creva. Samo ga je pogledala sa gnušanjem.
Nije progovarala, tiho je brojala.
Nazirao se prvi nagoveštaj zore, jutarnji autobusi su kretali svojim trasama, a u jednom usamljenom stanu se nastavilo brojanje.
„... dve stotine devedeset i tri, dve stotine devedeset i četiri...“

- - - - - - - - - -

Priča br. 4

OD SVITANJA DO SUMRAKA

Lagano je otvorio oči. Zar je već sedam? Mrzeo je svet istog onog trenutka od kako je otvorio oči. I tako svaki dan. Ustajanje, jutarnji ritual... odlazak na posao.

Prva kafa. Sranje, zar i to moraju da upropaste? Razgovor kolega. O čemu oni to dođavola trabunjaju?

- Zar nisi gledao vesti? – upitao ga je jedan od njih.
- Ne, a zašto bi? – odgovorio je.
- Amerikanci su sa nosača aviona ispalili hidrogensku bobmu na Krim. Ima mnogo mrtvih. Putn je naredio opštu mobilizaciju. - rekao je značajno kao da je likovao.

Slegnuo je remenima.

- Izvini nemam vremena sad da pričam, moram da završim ovo što sam počeo... - kulturno je prekinuo konverzaciju koja ga nije interesovala. Kolega ga je gledao u neverici.

Izdržao je nekako do četri. Vreme se užasno vuklo. Kraj radnog vremena. Vozio se lagano, činilo mu se kao da je prolazila večnost. Iste ulice, ista maršuta, isti užasno hladni i posesivni dan. Samo su ljudi bili drugačiji. Nekud su uspaničeno trčali i žurili. Začuo je lomljenje izloga. Krajičkom oka ugledao je osobu u kapuljači kako je gurnula osobu do sebe i popela se u izlog u nameri da ukrade televizor. Vozio je dalje, jedva je čekao da stigne kući. Parkirao se i popeo uz stepenice.

- Ćao dragi, kako je bilo na poslu? - upitala je.
- Izgleda da je počeo treći svetski - rekao je bez promene boj glasa.
- Znam, gledam na televizoru...- rekla je a onda je usledila duga tišina.

Legao je na krevet i zurio u jednu tačku nepomično. Sve do ponoći.

Tad mu je prišla i uzela ga za ruku...

- Bojim se... zagrli me - prošaputala je - budi samnom do svitanja...

Zaglio ju je. Tiho je drhtala.

Najednom, naglo je poskočio je iz kreveta i uputio se ka vratima.

Ona ga uplašeno i zbunjeno pogleda.

- Pa... kuda ćeš?
- Izvini, brzo se vraćam... mislim da sam ostavio uključen bojler pa da ne troši struju celu noć.. - a potom, kao da se pravda, dodade - Ionako će kraj sveta.
- Dobro... - prošapula je.

Minut kasnije ponovo su bili zagrljeni. Sve do svitanja.

- - - - - - - - - -

Priča br. 5

SVITANJE KRUŠKINIH SUNACA


Starac joj je rekao da će na najbolji način pronaći svoj put ako sledi njegove koze kad idu izjutra na ispašu. Trebalo je da ih prati uskim, džombastim i krivudavim stazama uzbrdo sve do široke kotline ušuškane između krezavih krečnjačkih vrhova i obronaka sledećeg uspona koji su se strmoglavo izvijali u maglovite daljine na drugoj strani. Tuda je proticao prozirni brzonogi potočić od čije ledene vode su trnuli zubi i u doba najtoplijih podnevnih sati kratkotrajnih i nestabilnih planinskih leta. Kruškino drvo, skoro u samom središtu poljane, videlo se iz daleka kao jedino visoko rastinje među puzajućim grmovima raznih bodljikavih sorti bobičavog voća, krestama okrunjenih bokora travki, tepiha kopriva, bokvica, ružičasto i belo cvetajućih detelina, maslačaka i vižljastih usamljenih četinara.

Poslušala ga je nevoljno i sa osećajem poniženja kojim se ponosna, inteligentna mlada osoba čisti od opijenosti vinom preobilnog samopouzdanja i vere u sebe. Prihvatiti koze za vodiče i drvo za učitelja? Još uvek se jedila i na potsmešljivu imitaciju ozbiljnog predavanja kojom joj je na petu molbu ispričao sve što je znao o krušci. Šta je bilo smešno u vezi sa željom da zna činjenice o toj biljci? I šta mu je značilo ono odmahivanje rukom i cerekanje kad mu se zahvalila? Taj matori verovatno nije bio čist u glavi...

Na preskok se podsećala da ne zaboravi neki važan deo. Drvo je zasadio neki kamenorezac koji je sa porodicom živeo nekoliko dužina uzvodno u jednoj od onih sad jedva primetnih i tužnih ostataka kamenih zidova nekadašnje solidne kuće. Vratio je prirodi dar zauzvrat za život svog malog sina koji je pukim čudom izbegao da podlegne groznici koja je pokosila skoro svu mladež nižu od struka tog ranog proleća. Pitao je dete kojim drvetom da se zahvali i kad mali reče: „Kruškom“ začudio se i uplašio da se ta sadnica neće primiti na ovoj visini, ali začudo jeste i rasla je i jačala neverovatnom brzinom.

Kruška je mladom momku postala omiljeno mesto za odmor i igru, pa zatim i za tajne sastanke sa ćerkom ambicioznog krznara sa padine koja se pružala prema obližnjem seocetu. Njenu koru su krasile i nevine zakletve prve ljubavi, urezane na skrovitim prevojima grana daleko od radoznalih očiju. Naposletku, postala je stabljika neprirodnog ploda mladićevog obešenog tela nakon saznanja da je njegovu draganu otac krišom udao za nekog imućnog trgovca u dalekom velegradu.

Otada su je zvali „Prokleta kruška“ i niko joj nije ni blizu prišao sve dok se mnogo godina kasnije mlada žena vojnika poslatog u rat nije doselila u sad već praznu kamenoreščevu kolibu. Šetavši usamljena planinom pronašla je zaklonjenu zaravan i sasvim prirodno, zavolela je odmaranje pod širokom krošnjom punom mirisnih voćki. Jednom se obratila drvetu sa pitanjem:
- Hoće li se i kad moj muž vratiti iz rata?
Tog trenutka vetar dva puta zahuča kroz grane i zatim ptica radosno zacvrkuta milu pesmu. Ona obradovana zaključi da će za dva meseca čuti povoljan glas. Tako i bi i trećeg meseca otada stiže joj pismo da je rat gotov i muž joj je na putu kući. Sreća je zakratko ostala nepomućena u željnom isčekivanju začeća koje nikako da se dogodi. Posle cele godine ona je opet upitala drvo:
- Hoćemo li imati dece?
Sedela je i čekala bilo kakav znak skoro celovetan dan. U suton je ustala teško se mireći sa pretskazanjem jalovosti kad joj iznenada dve kruške zajedno upadoše u savijenu kecelju. Tokom leta i jeseni ništa se nije dogodilo, a na izmaku godine ostala je noseća rodivši dvojke početkom sledeće jeseni.

Kruška postade čuvena u celom kraju i mnogi su je ljudi pohodili iz nade ili nužde plaćajući proročanstva trakama jarkih boja, malim figurama izdeljanim od drveta, ćilibara ili kostiju uginulih životinja kojima su kitili raskošne grane.

Devojka se prenu iz misli stigavši pred drvo i pusti koze da idu dalje svojim poslom. Starac joj je posebno naglasio da obrati pažnju na „Svitanje kruškinih sunaca“. Nije znala šta to znači, a nije htela ni da pita suludog starog pustinjaka. Sedela je i predano posmatrala drvo, videla sunce koje je svanulo kroz pletivo lišća, sačekala sunčev odlazak i spustila se natrag starcu na večeru i spavanje. Sutradan se sve odigralo na skoro sasvim isti način. I sledećeg dana, sedmice, meseca, godišnjeg doba... Postepeno, prestala je da očekuje da će se dogoditi nešto više od različitih insekata u prolazu, ptica, oblaka ili kiše pre nego što snežni velovi zarobe planinu i oteraju je pred vatru na ognjištu do sledećeg proleća.

Poslednjih suvih i toplih dana sedela je leđima naslonjena na stablo i zurila nekuda ka izlomljenoj liniji horizonta što je pratila stenovite oštrice. Zaboravila je grč kojim se gonila kao bičem u večitoj potrazi za nečim, otpustila nezadovoljeni svrab važnosti svog postignuća i nenadano se pomešala sa kruškom. Osetila je nebrojene žive, umiruće i odavno trule pretke kako dišu kroz pore lišća i miluju bebe spakovane sred jedrih i sočnih kolevki. Otplovila je za njima klizeći površinom trave i svitala sa svakom izniknulom mladicom praskom novonastalog malog sveta.

Već u dubokoj noći, izašla je pred starca ozarena lančanim izlascima majušnih sunaca. Tek što htede da mu kaže kako ljudska priča nije uopšte bila bitna, on joj nežno stavi prst na usta i ućutka je. Klimnuo je glavom smešeći se zadovoljno i poljubio je u čelo.

Priča br. 6

SVITANJE

Setio se vitkih, zelenih stabljika trave kako, korakom izbačene iz mirne usnulosti, klateći se udaraju u majčinu dugu, cigovanu lanenu suknju. Budili su se pre prvih petlova i iz sela odlazili gore, u brdo, da puste ovce i krave na ispašu i namire živinu. Iz šarenila snova skliznuo bi u mrkli mrak sobe, probuđen kucanjem. Znao je kako majka kuca. Nije stiskala šaku u pest, poput oca. Okrenula bi nadlanicu vratima, nežno savila prste izbacivši unazad prve falange kažiprsta i srednjaka, a zatim kucnula četiri puta, u jednakim razmacima. Zvuk ne prejak da grubo prene iz sna, ali dovoljno glasan da snevača pozove na buđenje.
Odavno ga više niko ne budi u svitanje. Zaboravio je na koji se način jutarnja magla češe o tople obraze, zaboravio je pisak vivka i čaroliju razlivanja prve linije zlata po horizontu. Majka počiva. Sniva večni san.
Večnost.
- Volim te. -rekla mu je nekadašnja simpatija iz školske klupe, vremenom stasala u nešto stravično privlačno. - Voleću te zauvek.
Naježio se, i to ga je začudilo. Obično bi se na takve jeftine izlive nasmejao, ili osetio blago gnušanje.
- Večnost je previše vremena. - odgovorio je. - Smoriću te, naposletku.
- Nikad - šapnula je gurajući mu lice u vrat.
Večnost.
Šta znači večnost, ako nisi živ? A mrtav? Ni mrtav nije, ali ovo svakako nije život. Ne oseća ga kao što je nekada osećao šuškanje majčine suknje i njihanje trava u vlastitoj vreloj krvi, ne oseća ga kao pomamno očevo lupanje čekića o nakovanj u čijem je ritmu udaralo i njegovo srce, ne oseća ga kao poljubac magle za rastanak, u svitanje. Ne oseća ga kao toplinu prvih sunčevih zraka koji se ralivaju kroz čitavo njegovo biće, tako da na kraju i sam počinje da blista, isijavajući spokoj i blaženstvo kroz nasmejane oči.
Ženka je promakla iza njegovih leđa, lelujava poput mračne senke, odevena u crnu svilu. Osvrnuo se, a ona mu je namignula i poslala poljubac, rutinski, po navici. Zatim se protegla i otišla da legne.

Učmalost.
Mrtav nije, ali ovo svakako nije život.
Ustao je i zatvorio vrata spavaće sobe, a zatim izašao na terasu. Dlanovima je upro u kamenu ogradu i pogledao naniže.
Magla se migoljila u mraku skrivajući dug put do zemlje. Srebrnastim prstima, mesečina joj je češljala pramenove.
U njemu se nešto pobuni, i kao da ga pogura da se okrene, ali on mu se odupre poluglasno izgovarajući već odavno donešenu odluku:
- Ne. Sačekaću svitanje.
Seo je na ogradu pustajući noge da vise nad ambisom. Nasmejao se pomisli na majku koja je, kada je to radio na visokom bedemu iza kuće, kao dete, zabrinuto pritrčavala i svlačila ga dole.
Magla se dizala izvodeći poslednji čin svog zavodničkog plesa.
Crnilo noći je jenjalo. Nebo je bio nejasno sivo. Svetlije tamo, na horizontu, iznad brda.
Sad će.
Evo... sad.
Zlatna pukotina.
Iz nje se, po tamnim, grbavim, ramenima brda razliva tečno zlato. Drveće na vrhu kruniše titravim plamenom.
A zatim se niz brdo spuštaju najpre dva svetlosna kraka, kao dva Božja prsta, kao nebeski šestar koji opisuje početak dana.
On sedi na visokoj kamenoj ogradi balkona i plače. Suze koje mu klize niz obraze ne izviru iz tuge, već iz olakšanja.
Svetlost ga dotiče.
On i sam počinje da svetli, da blista, da gori. Plamen mu zahvata čelo, ramena i grudi, cepa mu kolena i rastače šake. Komadić po komadić njega rastače se u blistavo ništavilo.
On plače, ali se i smeje, glasno, radosno.
Njegovi dugi, smrtonosni očnjaci prvi i poslednji put blistaju na suncu.

- - - - - - - - - -

***
That's all folks!
(Valjda nisam previdela nijednu poslatu priču. )

Glasaćete po sistemu 3, 2, 1 ... do četvrtka, 12. januara, do 20h.

Izvolite.

5--3p
6--2p
3--1p

zanimljive priče...

priča 2 - 3
priča 6 - 2
priča 4 - 1

priča 5 – 3 poena. izuzetna priča, majstorluk. svaka čast.
priča 6 – 2 poena. odlična priča.
priča 2 – 1 poen. isto jako dobra priča.

Priča br. 6 - 3
Priča br. 2 - 2
Priča br. 1 - 1

Što reče wirdz, peta majstorska!

5 - 3 poena
2 - 2 poena
iiiiiiiiiiiiiiiiiiii...
neodlučnost, neodlučnost...
hajd -
4 - 1 poen

priča br 5 - 3 poena

priča br 6 - 2 poena

priča br 4 - 1 poen

Odlične priče, teška odluka.
Priča br. 5 - 3
Priča br. 6 - 2
Priča br. 1 - 1

5 - 3p
6 - 2p.
2 - 1p.

прича број 2 - 3 поена
прича број 1 - 2 поена
прича број 5 - 1 поен

5 - 3 poena
6 - 2 poena
4 - 1 poen

2 - 3
6 - 2
4 - 1

5-3 dominantno-folklor kao bajka,a filosofija Natura
6-2 elegićno za vampiriškom,ali originalno...
4-1 uvek mi fascinantna tema-i sam o tom pišem...

прича број 5 - 3 појена Одлична. Мени је лично, легла. Лако читљива, занимљива, лепо написана.
прича број 6 - 2 појена И ова је добра. Свидело ми се то што практично до самог краја нисам имао појма да је вампирска (или није )
прича број 1 - 1 појена Остале приче су ми биле све ту негде и нисам могао да расподелим бодове. Признајем, дадох један бод овој на еципеципец

Приче су вам, све у свему, добре и драго ми је да се људи још одазивају такмичењу.

Е, да и срећна вам Нова Година, Бадњи дан, Бадње вече и Божић. И Свети Стефан, ко је славио

Шта ће деда-мразу метар?