Borac za prava zivotinja
Legenda
- Poruka
- 51.038
Izgleda da je ovo bila teža tema.
Dala sam vam fore do danas, ali su, svejedno, stigle ČETIRI PRIČE.
Glasaćete po sistemu 2, 1 ... do četvrtka, 24-og uveče (20h).
***
Priča br. 1
KRASNOPIS
Verujem da se mnogi od vas sećaju prvih lekcija o pisanju, kada su nas terali da pišemo linije, kose tanke i uspravne debele. Što se mene tiče, nisam daleko odmakao od toga, moj rukopis izgleda kao da je pisala svraka doktor levom nogom.
Ali to ne znači da mi nije drago kada vidim da ima ljudi koji mogu da se pohvale krasnopisom. Pogotovo u ovo digitalno vreme, kada većina olovku u ruku uzme smo kada treba da se potpiše.
Pre nekoliko dana sam bio na fenserajskoj žurci. Nisam baš bio time oduševljen,ali šta da se radi. Izvukao sam najkraću slamku u redakciji i meni je zapalo da radim reportažu.
Sama žurka je bila očekivano dosadna, muzika bez muzike, pijana klinčadija, polugole devojčice. Ukratko, daleko od onog što bih smatrao zabavnim. Što nije ni čudo, pošto sam bar petnaestak godina bio stariji od većine prisutnih.
Međutim, privukla me rasprava koju sam čuo za jednim stolom. Zaintrigiran, prišao sam malo bliže.
„Jesi li ti išao u školu? Jesi li učio krasnopis?“
„Ne vidim u čemu je problem“ , odgovorio je drugi glas.
„Ne vidiš? Jesi li zaboravio osnovno pravilo pisanja: kosa tanka, uspravna debela?“
„Daj. Mojne me smaraš, učiteljica mi se popela na glavu sa tim u prvom razredu.“
„Džabe, kada opet nisi naučio. Vidi šta si uradio. Niti su uspravne tanke niti su kose debele. Sve su neke krivulje, kao da si nogama pisao.“
Mladić, zaštitnik krasnopisa, primetio je da ih gledam, pa mi se obratio.
„Evo gospodine, kažite vi, jesam li u pravu.“
Bacio sam pogled na ta njihova pisanija i klimnuo glavom.
„Potpuno si u pravu, stvarno se ne zna da li su prave ili kose linije, da li su tanke ili debele. Budimo realni mogao si i više da se potrudiš.“
„Eto, vidiš šta kaže čovek, daj to ’vamo, sad ćeš da vidiš krasnopis.“
I odmah zatim mladić je na stolu uz pomoće kreditne kartice izvukao tri lepe prave bele linije.
„Evo, ovo su linije, ova treća je za vas.“
Odbio sam ukazanu čast, srećan što još uvek ima klinaca koji u ovo digitalno doba mare za krasnopis.
Priča br. 2
PODVLACENJE CRTE
Lepo sam mu rekao da to nece ici tako lako...Da prvo treba sam sa sobom da rašcisti i da u tihom miru nebesnika sam sebi saopšti da se rešio svih zlih secanja i namera...
Rekao mi da je podvukao crtu!
Da je podvukao crtu pod sve svoje nakazne sklonosti i navike...
Da ce prestati piti!
Da se nece više švalerati!
Nece više zapaliti...
Slušace svoju "silu necistu" kao boginju i sve ce uraditi kako ona kaže...
Da se nece više kockati i ni krociti više u kladionicu!
Da se nece na književnim vecerima prepirati i terati mak na konac ne dajuci drugima da žive...
Da ce u prirodu ici s porodicom,a ne bazati kao vuk po tim vikendicama sazdanim samo zato da se orgija u njima...
U lov da ce ici samo ako porodica nema drugih planova,jer je podvukao crtu u želji da bude ponovo porodican covek...
I obecao da ce lekove uredno piti i da nece odmahivati rukom...
A da mu nisam rekao da ne treba baš sa svime da raskida, jer mu nece ništa ostati... I eto,obistinilo se...
Lepo smo ga vec videli kao pristojnog i finog gospodina,porodicnog i bez ikakve mane...Kad...
Nismo videli tugu i zamišljenost u dubini njegovih zenica koja je na dnu tiho obitavala grceci mu ponekad te poslednje osmehe u kiselu grimasu...
Kad je umro - ništa nije ostavio za sobom!
Kuca i imetak se ne racunaju!
Nama, nama, draga gospodo, nije ostavio nešto po cemu bismo ga se secali!
Ja licno cu ga se secati kao coveka koji je podvukao crtu!
I šta sad da radi s tom podvucenom crtom?
Ipak,draga gospodo,izvolite nakon sahrane u restoran "Trag",nekad i njemu omiljen, na dacu...
I nemojte da nam tu još neko podvlaci crtu...
- - - - - - - - - -
Priča br. 3
GRANICA
Crvena linija vijugala je talasastom zatvorenom putanjom duž oboda malog planinskog grada, pretapala se sama u sebe, nastavljala sve crvenija, sa većim brojem crvenih latica okupljenih u grozdove sitnih poljskih cvetova na stabljikama što su izvirale iz skoro nevidljivog niza istovetnih saksija. Iza crvene linije prostiralo se izobilno carstvo nedotaknute prirode, gusto načičkano haotično izmešanim plemenitim, lekovitim biljkama i raznim korovima koji su ponosno dizali svoje bodljikave glave u blaženom neznanju svoje nekorisnosti čoveku. Sa druge strane svojevrsne granice, blizu nje a na odmerenom odstojanju, pratila ju je kamena pešačka staza sastavljena od istih precizno isečenih blokova, obrubljena lepom ukrasnom ogradom i tu i tamo klupama okruženim žardinjerama sa kojih su se prelivali slapovi nepotkresanog i polupodivljalog rascvetanog grmlja. Koliko su građani znali, niko se tuda nije šetao.
Šetali su se, pak, veoma daleko odatle uz sam grad, po onom šetalištu nastalom mnogo kasnije, možda i lepšem, uređenim na karakteristično ljudski način kojim se isklesanom imitacijom oblika prirode, u njenu čast i slavu, sasvim zabranjuje postojanje iste. Tuda su svakog lepog popodneva ili nedeljnih prepodneva tumarale gomile počasnim hodom kao pobednici posle velike bitke, veštaki i prisilno odazivali su se unutrašnjem zovu, varali ga paradirajući samozadovoljni, hvalisavo razmetljivi hrabrošću kojom nude nezaštićene glave otvorenom nebu.
Po nepisanom pravilu o kome se nikad nije ni govorilo, gornja staza nije postojala. Karta sveta sadržala je grad ispunjen dvonožnim, prekomerno pripitomljenim krvotokom, neznatan broj tužno usamljenih biljaka osakaćenih šišanjem po poslednjoj modi kojim im je bila uskraćena mogućnost rasta zapisana u semenu i životinja koje su do te mere zaboravile šta su bile da su sebe doživljavale malim, krznom prekrivenim ljudima. Van i okolo toga, vizija je bledela u trajni zaborav, trenutno preskanje gramofonske igle po ploči na poznate, prihvaćene prizore u svakoj prilici kada bi nenadano pred očima iskrsnula slika opojno crvene mirisne linije koja je budila nepodnošljivo jeziv i nerazuman strah.
Jednog divnog prazničnog jutra sve što je bilo u stanju da hoda izmilelo je pod ugodno prolećno sunce, obavljajući svoju dužnost utvrđivanja ograničenog vidika i nehotičnog prkošenja odagnanim stvaralačkim silama sveta. Mlada majka je sporim korakom išla ruku pod ruku sa drugom malo starijom ženom, među čijom decom je i njena trogodišnja ćerka jurila uokolo u oblaku vesele skičave graje. Upravo su se smejale nekoj prepričanoj dečjoj dogodovštini kad su primetile iznenadnu tišinu. Deca su nepomično stajala zagledana u pravcu crvenog cveća i malih ruku koje su ga dodirivale, malih nogu koje su pokušavale da ga opkorače i pređu preko u nepoznato.
Majka je prodorno vrisnula i potrčala najbrže što je mogla uspevši da zgrabi dete u samom trenutku kad mu je stopalce dodirnulo tlo spoljnje zemlje. Starija žena je za trenutak stajala kao ukopana sa nesakrivenim užasom na licu, a onda se odmah pribrala, okrenula deci glave govoreći im tvrdim sugestivnim glasom kako ništa nisu videli, ništa se nije dogodilo, ništa tamo nema, ništa, ništa, ništa, smejući se zaleđenim osmehom koji je remetio trag unezverenosti u očima.
Mlada žena je držala uhvaćeno dete čvrsto pripijeno uz sebe i umesto da se vrati donjem šetalištu, stropoštala se na jednu od obližnjih klupa. Čekajući da se pribere od uzrujanosti, nije ni primetila da je razoružano blenula u razigrano bogatstvo koje je oduvek bilo tu. Miris iskidanih biljaka ju je prožeo, figure su se pokrenule, udarci kopita konja koji odlamaju grumenje zemlje u besnom galopu, kidaju paprati i mahovinu, čupaju grane niskog drveća, krv pobesnela od razularene brzine, a ona zajapurena dopušta životinji da divljački hrli podlegavši raspomamljenoj neobuzdanosti od koje je ispušatala neartikulisane urlike topeći se od miline, zver puštena iz kaveza, srećna, obnevidela od mahnite jurnjave, nezasite slobode, opet zarobljena gorim i jačim lancima čiste divljine.
Naglo je ustala sa klupe okrenuvši se gradu sa namerom da se što brže vrati i sve zaboravi. Neočekivano iskrsavši iza okuke na stazi, pred njih je izbio čovek srednjih godina zaokupljen ostrašćenim dijalogom koji je vodio sa nekim nevidljivim sagovornikom, mašući rukama u maniru temperamentnog čoveka. On ih je ugledao i zastao osmotrivši ih ozaren velikim osmehom.
– Ona, jel da?, promrljao je klimajući glavom sam za sebe pokazujući prstom na dete.
Žena je ustuknula nepoverljivo i tiho prozborila:
- Ne razumem o čemu govorite.
- Ona je jedna od nas, graničara, videćete da je tako.
Žena se povukla unazad nekoliko koraka odbojno namrštena i spremna da beži.
- Ah, nemojte, molim vas, ništa vam ne vredi… To je urođeno, znate. Mi smo religiozni ljudi, duhovnici, filozofi, umetnici… Ima nas svakakvih. Mi dišemo punim plućima samo uz granicu. Preko je zverstvovanje, u gradu tek puko preživljavanje, a ovde na prelazu, ovde je život.
Dala sam vam fore do danas, ali su, svejedno, stigle ČETIRI PRIČE.
Glasaćete po sistemu 2, 1 ... do četvrtka, 24-og uveče (20h).
***
Priča br. 1
KRASNOPIS
Verujem da se mnogi od vas sećaju prvih lekcija o pisanju, kada su nas terali da pišemo linije, kose tanke i uspravne debele. Što se mene tiče, nisam daleko odmakao od toga, moj rukopis izgleda kao da je pisala svraka doktor levom nogom.
Ali to ne znači da mi nije drago kada vidim da ima ljudi koji mogu da se pohvale krasnopisom. Pogotovo u ovo digitalno vreme, kada većina olovku u ruku uzme smo kada treba da se potpiše.
Pre nekoliko dana sam bio na fenserajskoj žurci. Nisam baš bio time oduševljen,ali šta da se radi. Izvukao sam najkraću slamku u redakciji i meni je zapalo da radim reportažu.
Sama žurka je bila očekivano dosadna, muzika bez muzike, pijana klinčadija, polugole devojčice. Ukratko, daleko od onog što bih smatrao zabavnim. Što nije ni čudo, pošto sam bar petnaestak godina bio stariji od većine prisutnih.
Međutim, privukla me rasprava koju sam čuo za jednim stolom. Zaintrigiran, prišao sam malo bliže.
„Jesi li ti išao u školu? Jesi li učio krasnopis?“
„Ne vidim u čemu je problem“ , odgovorio je drugi glas.
„Ne vidiš? Jesi li zaboravio osnovno pravilo pisanja: kosa tanka, uspravna debela?“
„Daj. Mojne me smaraš, učiteljica mi se popela na glavu sa tim u prvom razredu.“
„Džabe, kada opet nisi naučio. Vidi šta si uradio. Niti su uspravne tanke niti su kose debele. Sve su neke krivulje, kao da si nogama pisao.“
Mladić, zaštitnik krasnopisa, primetio je da ih gledam, pa mi se obratio.
„Evo gospodine, kažite vi, jesam li u pravu.“
Bacio sam pogled na ta njihova pisanija i klimnuo glavom.
„Potpuno si u pravu, stvarno se ne zna da li su prave ili kose linije, da li su tanke ili debele. Budimo realni mogao si i više da se potrudiš.“
„Eto, vidiš šta kaže čovek, daj to ’vamo, sad ćeš da vidiš krasnopis.“
I odmah zatim mladić je na stolu uz pomoće kreditne kartice izvukao tri lepe prave bele linije.
„Evo, ovo su linije, ova treća je za vas.“
Odbio sam ukazanu čast, srećan što još uvek ima klinaca koji u ovo digitalno doba mare za krasnopis.
Priča br. 2
PODVLACENJE CRTE
Lepo sam mu rekao da to nece ici tako lako...Da prvo treba sam sa sobom da rašcisti i da u tihom miru nebesnika sam sebi saopšti da se rešio svih zlih secanja i namera...
Rekao mi da je podvukao crtu!
Da je podvukao crtu pod sve svoje nakazne sklonosti i navike...
Da ce prestati piti!
Da se nece više švalerati!
Nece više zapaliti...
Slušace svoju "silu necistu" kao boginju i sve ce uraditi kako ona kaže...
Da se nece više kockati i ni krociti više u kladionicu!
Da se nece na književnim vecerima prepirati i terati mak na konac ne dajuci drugima da žive...
Da ce u prirodu ici s porodicom,a ne bazati kao vuk po tim vikendicama sazdanim samo zato da se orgija u njima...
U lov da ce ici samo ako porodica nema drugih planova,jer je podvukao crtu u želji da bude ponovo porodican covek...
I obecao da ce lekove uredno piti i da nece odmahivati rukom...
A da mu nisam rekao da ne treba baš sa svime da raskida, jer mu nece ništa ostati... I eto,obistinilo se...
Lepo smo ga vec videli kao pristojnog i finog gospodina,porodicnog i bez ikakve mane...Kad...
Nismo videli tugu i zamišljenost u dubini njegovih zenica koja je na dnu tiho obitavala grceci mu ponekad te poslednje osmehe u kiselu grimasu...
Kad je umro - ništa nije ostavio za sobom!
Kuca i imetak se ne racunaju!
Nama, nama, draga gospodo, nije ostavio nešto po cemu bismo ga se secali!
Ja licno cu ga se secati kao coveka koji je podvukao crtu!
I šta sad da radi s tom podvucenom crtom?
Ipak,draga gospodo,izvolite nakon sahrane u restoran "Trag",nekad i njemu omiljen, na dacu...
I nemojte da nam tu još neko podvlaci crtu...
- - - - - - - - - -
Priča br. 3
GRANICA
Crvena linija vijugala je talasastom zatvorenom putanjom duž oboda malog planinskog grada, pretapala se sama u sebe, nastavljala sve crvenija, sa većim brojem crvenih latica okupljenih u grozdove sitnih poljskih cvetova na stabljikama što su izvirale iz skoro nevidljivog niza istovetnih saksija. Iza crvene linije prostiralo se izobilno carstvo nedotaknute prirode, gusto načičkano haotično izmešanim plemenitim, lekovitim biljkama i raznim korovima koji su ponosno dizali svoje bodljikave glave u blaženom neznanju svoje nekorisnosti čoveku. Sa druge strane svojevrsne granice, blizu nje a na odmerenom odstojanju, pratila ju je kamena pešačka staza sastavljena od istih precizno isečenih blokova, obrubljena lepom ukrasnom ogradom i tu i tamo klupama okruženim žardinjerama sa kojih su se prelivali slapovi nepotkresanog i polupodivljalog rascvetanog grmlja. Koliko su građani znali, niko se tuda nije šetao.
Šetali su se, pak, veoma daleko odatle uz sam grad, po onom šetalištu nastalom mnogo kasnije, možda i lepšem, uređenim na karakteristično ljudski način kojim se isklesanom imitacijom oblika prirode, u njenu čast i slavu, sasvim zabranjuje postojanje iste. Tuda su svakog lepog popodneva ili nedeljnih prepodneva tumarale gomile počasnim hodom kao pobednici posle velike bitke, veštaki i prisilno odazivali su se unutrašnjem zovu, varali ga paradirajući samozadovoljni, hvalisavo razmetljivi hrabrošću kojom nude nezaštićene glave otvorenom nebu.
Po nepisanom pravilu o kome se nikad nije ni govorilo, gornja staza nije postojala. Karta sveta sadržala je grad ispunjen dvonožnim, prekomerno pripitomljenim krvotokom, neznatan broj tužno usamljenih biljaka osakaćenih šišanjem po poslednjoj modi kojim im je bila uskraćena mogućnost rasta zapisana u semenu i životinja koje su do te mere zaboravile šta su bile da su sebe doživljavale malim, krznom prekrivenim ljudima. Van i okolo toga, vizija je bledela u trajni zaborav, trenutno preskanje gramofonske igle po ploči na poznate, prihvaćene prizore u svakoj prilici kada bi nenadano pred očima iskrsnula slika opojno crvene mirisne linije koja je budila nepodnošljivo jeziv i nerazuman strah.
Jednog divnog prazničnog jutra sve što je bilo u stanju da hoda izmilelo je pod ugodno prolećno sunce, obavljajući svoju dužnost utvrđivanja ograničenog vidika i nehotičnog prkošenja odagnanim stvaralačkim silama sveta. Mlada majka je sporim korakom išla ruku pod ruku sa drugom malo starijom ženom, među čijom decom je i njena trogodišnja ćerka jurila uokolo u oblaku vesele skičave graje. Upravo su se smejale nekoj prepričanoj dečjoj dogodovštini kad su primetile iznenadnu tišinu. Deca su nepomično stajala zagledana u pravcu crvenog cveća i malih ruku koje su ga dodirivale, malih nogu koje su pokušavale da ga opkorače i pređu preko u nepoznato.
Majka je prodorno vrisnula i potrčala najbrže što je mogla uspevši da zgrabi dete u samom trenutku kad mu je stopalce dodirnulo tlo spoljnje zemlje. Starija žena je za trenutak stajala kao ukopana sa nesakrivenim užasom na licu, a onda se odmah pribrala, okrenula deci glave govoreći im tvrdim sugestivnim glasom kako ništa nisu videli, ništa se nije dogodilo, ništa tamo nema, ništa, ništa, ništa, smejući se zaleđenim osmehom koji je remetio trag unezverenosti u očima.
Mlada žena je držala uhvaćeno dete čvrsto pripijeno uz sebe i umesto da se vrati donjem šetalištu, stropoštala se na jednu od obližnjih klupa. Čekajući da se pribere od uzrujanosti, nije ni primetila da je razoružano blenula u razigrano bogatstvo koje je oduvek bilo tu. Miris iskidanih biljaka ju je prožeo, figure su se pokrenule, udarci kopita konja koji odlamaju grumenje zemlje u besnom galopu, kidaju paprati i mahovinu, čupaju grane niskog drveća, krv pobesnela od razularene brzine, a ona zajapurena dopušta životinji da divljački hrli podlegavši raspomamljenoj neobuzdanosti od koje je ispušatala neartikulisane urlike topeći se od miline, zver puštena iz kaveza, srećna, obnevidela od mahnite jurnjave, nezasite slobode, opet zarobljena gorim i jačim lancima čiste divljine.
Naglo je ustala sa klupe okrenuvši se gradu sa namerom da se što brže vrati i sve zaboravi. Neočekivano iskrsavši iza okuke na stazi, pred njih je izbio čovek srednjih godina zaokupljen ostrašćenim dijalogom koji je vodio sa nekim nevidljivim sagovornikom, mašući rukama u maniru temperamentnog čoveka. On ih je ugledao i zastao osmotrivši ih ozaren velikim osmehom.
– Ona, jel da?, promrljao je klimajući glavom sam za sebe pokazujući prstom na dete.
Žena je ustuknula nepoverljivo i tiho prozborila:
- Ne razumem o čemu govorite.
- Ona je jedna od nas, graničara, videćete da je tako.
Žena se povukla unazad nekoliko koraka odbojno namrštena i spremna da beži.
- Ah, nemojte, molim vas, ništa vam ne vredi… To je urođeno, znate. Mi smo religiozni ljudi, duhovnici, filozofi, umetnici… Ima nas svakakvih. Mi dišemo punim plućima samo uz granicu. Preko je zverstvovanje, u gradu tek puko preživljavanje, a ovde na prelazu, ovde je život.
Poslednja izmena:
?
