Evo od Dragojlovića nešto više o tome:
Poslednji poglavar Bosanske crkve pokušao je nekakvu
uniju sa Srpskom. Biće da je Ratka poslednji srednjovekovni srpski patrijarh, Arsenije II, uveo u pravoslavlje i hirotonisao za episkopa Bosne Srpske crkve (negde između 1454. i 1456. godine). Herceg Stjepan je poslao Ratka na Sinajsku goru sa darovima. Ovo je bio uobičajen čin pokajnika i verovatno trebalo da bude jedan od dokaza njegovog okretanja pravoj veri; interesantno je i da patrijarh Genadije razuverava monahe sumnji u Ratka i naziva ga
pravoslavcem i Srbinom.
Takođe je zanimljiva opaska da je učvrstio vojvodu Stjepana u pravoslavnoj veri, ali da, pošto i dalje ima uticajnih krstjana, on nije spreman u potpunosti prigrliti pravoslavnu veru (što pretpostavljam uključuje i smanjenje tolerancije prema krstjanima, te njihovo prinudno prevođenje u pravoslavnu veru). Dakle iako je Stjepan pravoslavac, patrijarh monahe ohrabruje da izostave njegovo ime u liturgiji već ga pomenu samo za trpezom iz tog razloga, zadržavajući određenu rezervisanost u tom pogledu.
Podaci o brojnosti koje donosti papa Pije II 1459. godine kažu da je oko 2.000 krstjana bilo pokatoličeno, dok je više od 40.000 izbeglo u Svetosavsko vojvodstvo.
Pije II:
Kralj Bosne, da opere ljagu što je Turcima predao Smederevo i da dade dokaz svoje vere, ili kako mnogi drže, potaknut pohlepom za novcem, prisilio je manihejce, kojih je bilo premnogo u njegovom kraljevstvu, da se isele iz kraljevstva, ostavivši svoju imovinu, ako neće primiti Hristovo krštenje. Oko dve hiljade pokrstilo ih se, a oko četrdeset hiljada ili malo više, koji su se tvrdoglavo držali zabluda, pobegli su Stjepanu, vojvodi bosanskome, svojemu drugu u neveri.
Mi se ne možemo pouzdati u ove brojke precizno; štaviše, ona verovatno nije pouzdana, jer je broj krstjana, posebno ako ih je bilo
premnogo; on je morao biti veći, iz razloga što se stanovništvo Bosne merilo u stotinama hiljada duša (prema prvim osmanskim podacima, iz 1468. godine, u Bosni je živelo oko 200.000 ljudi). Međutim, dok možemo osporavati neprecizne podatke Vatikana o demografiji (ali jeste moguće da je
do ovog vremena veliki broj krstjana već bio uspešno pokatoličen), ono što je ovde vrlo indikativno jeste
odnos izbeglica i konvertita, a on je
20 na prema 1. Zaključci u vezi hercega Stjepana se i uklapaju u njega kao kriptopravoslavca koji je
de jure krstjanin.
Kao što znamo, ljude je vrlo teško naterati da promene svoje hrišćansko učenje. Svi su pokušaji različitih unija, bilo da govorimo o Lionskoj ili Firentinskoj, uglavnom propadali i bili bi ograničeni na izolovane pojedince. Verovatno je da su se oko kralja Stefana Tomaša (koga papa krivi za dela njegovog sina, poslednjeg srednjovekovnog vladara Srbije) okupila najvernija vlastela, ona naklonjena njemu lično i vladarskoj porodici, te su oni prešli na katoličanstvo. S druge strane, u Hercegovinu izbegla je celokupna hijerarhija Bosanske crkve, verovatno sa značajnim delom sitnog plemstva
Dobrih Bošnjana koje je bilo u bliskoj vezi sa Crkvom i, uopšteno, pobožna inteligencija (
verski fanatici).
Teška vremena iziskuju i vrlo teške poteze, kao što se iz Carigrada išlo na zapad obećavajući i pokatoličavanje kada se približila turska nevolja. Biće da je
deda Ratko II bio svestan potpune katastrofe koja je bila zahvatila njegov narod, jer je, iako je možda bilo puno kriptokrstjana, verovatno sama Bosanska crkva bila u Bosni svojim najvećim delom uništena. Verovatno je da je shvatio da je potrebno zaštititi ljude jer je đavog odneo šalu pa je, sasvim verovatno na nagovor hercega Stjepana (koji je imao na svom uhu uz svoje rame srpskog episkopa iz Mileševe) opredelio se putem pravoslavlja. To je bio i, ukoliko odluči da odustane od jeresi, logičan s pragmatične strane potez, ne samo jer je bilo pravoslavaca dosta u zemlji gde je došao sa svojom zajednicom, već i što će sada, u
Vojvodstvu Svetog Save i sa raskidom političkih veza sa katoličkom Bosnom, pravoslavlje samo ojačati na značaju. Osim toga, Rimokatolička crkva ih je upravo proterala tako da je vrlo teško moguće da bi prihvatili pokatoličavanje.
Ono što se dalje dogodilo jeste
raskol unutar Bosanske crkve. Jedan deo je, pragmatični, prešao na srpsku veru, prateći poziv njihovog crkvenog oca. Do nekog crkvenog raskola je verovatno došlo i
gosti, pobožni ljudi kojima je gnusno bilo odreći se svoje vere, odbili su Ratkov poziv i ostali krstjani. Njih je predvodila skupina
gostiju na čelu sa Radinom (znamo imena još nekolicine pristalica Radinove struje - Cvetka, Pribisava, Radonju). Radonja je verovatno bio čovek u godinama; preko 50 a vrlo moguće i 60 leta u to vreme. Radinovi motivi su vrlo moguće bili konkurentski i zasnovani na nečem ličnom; izvori nam svedoče kako je brzo napredovao u crkvenoj hijerarhiji (1422. i 1423. g. je samo obični
krstjanin, 1437. g. je starac, a 1450.
gost) i nalazio se na Stjepanovom dvoru kao jedan od ljudi iz najužeg okruženja, ujedno i predstavnik dubrovačke politike u hercegovoj zemlji (što jasno ukazuje da je znao kako se i gde moć vrti) - čovek velikih ambicija i koji je, verovatno, hteo postati Ratko umesto Ratka (posebno zbog toga što je Radin očigledno bio Humljanin, pa tako i poznat lokalnim ljudima, za razliku od Ratka koji dolazi iz Bosne kao rasljeno lice). Celo to stanje u okviru ostataka Crkve bosanske
u izgnanstvu u Hercegovini posledica je lične tolerantne politike koju je herceg Stjepan Vukčić vodio, a bez želje da silom preobrati i jednog jedinog krstjanina. Verovatno je strahovao od političkih posledica, posebno jer je upravo izbeglice primio, ali izgleda da jeste razumeo da je krstjanima došao kraj, pa otuda i njegovo naginjanje pravoslavlju. Radin je bio pravi političar, očigledno, za razliku od Ratka; zato Stjepan šalje Radina u Dubrovnik, a Ratka na Sinaj (možda je ovaj i tražio od hercega da pošalje
pokajnika - izdajnika u njegovim očima - što dalje, u Palestinu, na dugi put).
Ono što ostaje pitanje jeste kako se, kada i u kakvoj meri razvijao ovaj raskol u okvirima ostataka crkvene organizacije bosanskih krstjana u Vojvodstvu Svetog Save. Ono što znamo jeste - krajnji ishod, a to je da je da su prihvatili u ogromnoj većini pravoverne religije, makar kao kriptovernici. Analiza turskih deftera koji beleže tragove krstjana pokazuje da je većina živela u krajevima u kojima je pravoslavno stanovništvo dominiralo. što je bilo i logično jer je izvesnije da će eventualne ljude koje bi krstjani bili doveli sa sobom oni naseliti ili u krstjanska mesta ili kod pravoslavnih, umesto katolika sa kojima je već postojao zategnuti odnos. Ovo bi značilo da je barem većina ljudi na kraju prihvatila Ratkov poziv.
Veoma zanimljiva ocjena po kojoj, kako vidimo, nešto može da valja ali ne i da bude dopušteno. Pozivaju se na Prvi (1123. g.) i Drugi (1139. g.) lateranski koncil, kojima se zabranjuje rimokatoličkim sveštenicima da imaju žene, i zaključuju da je vjerovatno živio „tijekom prve polovice 12. st.“, a malo dalje kažu da je pop Tjehodrag mogao poginuti i za vrijeme vojevanja vizantijskog cara Manojla Komnina 1165-1167, dakle u drugoj polovini XII vijeka iz čega se vidi da su hrvatski naučnici malo zbunjeni prilikom datovanja Tjehodragovog natpisa u želji da ga što više približe Prvom i Drugom koncilu. Analize skeleta pokazuju da se pop Tjehodrag upokojio u dobi između 35. i 40. godine života. Za pogibiju njegovih pet sinova pretpostavljaju da se mogla dogoditi takođe za vrijeme vojevanja Manojla Komnina.
