Protiv smijeha se ne lobira, ali protiv unistenja psihe, oboljenja psihe kroz humoristicki teror koji je uvijek bio svojstven drustvima u izumiranju lobiraju svi kulturni ljudi. Naime, smijehom se unistava, a ne stvara. On ne pripada u sferu kulture. A kad pocne da zauzima 90% vremena onda je direktan uzrok masovnih psihofizickih oboljenja. Zbog toga u demokratiji medicina uvijek napreduje, jer se drustvo pretvorilo u bolnicu.
- - - - - - - - - -
Ovi empaticni uglavnom pjene o svojim problemima. ispricaju ti sav svoj zivot pri prvom susretu i ne pitaju za tebe i tvoj zivot. To je prosjacenje na dusevnom nivou.
Tukidide, saopštiću ti tužnu istinu (rizikujući da budem ne-empatična):
nemaš osnovna znanja o empatiji,
I svašta si izmešao u uvodnom postu, pa čak ubacio i tebi specifičan začin mizoginije.
Citiraću ti uglednog psihologa, Sajmona Barona Koena, predavača sa Kembridža:
"Empatija se dešava kada naša pažnja prestane da bude jednostrano usmerena i, umesto toga, postane dvostrano usmerena. „Dvostrano usmerena“ znači da u isto vreme imamo u vidu i um drugih ljudi. Kada je empatija isključena, razmišljamo samo o sopstvenim interesima. Kada je uključena, usmereni smo i na interese drugih ljudi. Ponekad se pažnja poredi sa reflektorima, tako da definicija empatije sugeriše da pažnja može biti bilo kao jedan reflektor (koji kroz mrak baca svetlost na naše sopstvene interese), bilo kao dva reflektora (koji bacaju svetlost i na interese drugih ljudi.
Empatija je naša sposobnost da prepoznamo šta druga osoba misli ili oseća i da odgovorimo/reagujemo na njene misli i osećanja odgovarajućim osećanjima."
I empatija nije tamo neki metafizički pojam, već je vezana za amigdalu, prefrontalni korteks itd, čije su aktivnosti vidljive na tzv. funkcionalnoj magnetnoj rezonanci (fMRI).
Trajni nedostatak empatije ilii nulti-negativan stepen empatije karakterističan je za:
Granični poremećaj ličnosti
Antisocijalni poremećaj
Narcistički poremećaj
(dublja analiza bila bi za Psihologiju, a ne za Filozofiju)
Ono što ti očigledno ne znaš, to je da ljudi sa nedostatkom empatije NISU GOSPODARI SVOJIH STRASTI I EMOCIJA . Naprotiv, njih odlikuju impulsivnost i siromaštvo emocija, kao i nemogućnost uvida o uticaju sopstvenog ponašanja. Upravo iz tih razloga ljudi sa nedostatkom sposobnosti saosećajnosti i patološki sebični, ne mogu biti plemeniti („dobri“). Što veći stepen empatičnosti, to plemenitiji čovek.
Da bih ti plastično objanila koliko grešiš, evo ti primera:
Jedna žena se žali na muža: „Nepodnošljiv je, nervozan, stalno negativan, sve nas u kući maltrerira pričama o nepravdama koje su mu učinjene, ali je – u suštini – dobar čovek.“
(Valja napomenuti da su "nepravde" rezultat njegovih pogrešno povučenih poteza)
Čovek je, dakle, „dobar“, iako ih maltretira iz sebične potrebe da priča o stvarima koje deprimiraju njegove ukućane. Čak i kada mu kažu da je preterao i da im je teško da stalno slušaju iste, ružne priče, on nastavlja, ne obazirući se na
njihove potrebe.
S druge strane, porodica ga toleriše, stalno tražeći opravdanje za njegovo ponašanje (mada bih ja to nazvala
stanje) i trudeći se da ga razume.
Možda se pod „dobar“ misli da „ni mrava ne bi zgazio“ osim slučajno? Ili se stepen ljudske dobrote meri stvarima koje nikako ne bi SVESNO uradio? U tom slučaju, nijedan čovek koji je učinio nešto loše u afektu, ne može biti suštinski dobar.
