Glasanje na temu DVORAC OD PESKA

Na ovaj konkurs stiglo je šest (6) priča.
Iskreno, nadala sam se da će biti više.
No, šta je, tu je ... Nije toliko važan kvantitet, koliko kvalitet, samo što sam priželjkivala duže uživanje u čitanju.

Dakle, ovog puta glasamo po sistemu 3, 2, 1.
Glasaćete do ponedeljka, 30. maja, do 20h.

- - - - - - - - - -

Priča br. 1

DVORAC OD PESKA


„Jutros je na obali mora, primećeno nasukano telo plavog kita. Ribari i kupači pridružili su se policajcima i pripadnicima mornarice u njihovim naporima da vrate plavu grdosiju u dublje vode...“

Čovek uzdahnu, isključi radio i nastavi da pravi dvorac.

Satima ga je podizao, pesak dosipao, kule ka nebu upravljao, šarama zidine ukrašavao. No, posle izvesnog vremena, od zagrljaja Meseca i Zemlje more nabubri. Pljusak po pljusak i zidine se najpre istanjiše, ukrasi nestaše, kule se jedna po jedna srušiše.

Ostade samo bezoblična gomila peska, a zatim se i ona utopi u zaboravu zrnaca na plaži. Čoveku ne beše drago, no ne pade u očajanje.

- Napraviću veći dvorac! - zavetova se u sebi.

- Temelji će njegovi biti deblji. Ugradiću u njih kamenje morsko. Kule ću postaviti još više, ukrase ću u zidine ucrtati dublje! - pomisli on i poče grozničavo da vaja.

I zaista napravi čovek zamak, veći i lepši no ikada do tada. Umoran, sede pored zamka i divljaše se trudu svojih ruku. No, pljusak po pljusak, more učini što i prethodnog dana. Grozničavo je čovek dosipao pesak na izlokane zidine dvorca, telom preprečivao talasima put, besno nogama šutirao vodu koja je jurišala na njegovu tvorevinu. Izmoren, sede na ivicu mora i zaroni prste grčevito u pesak pored sebe.

- Pogrešno mesto za zidanje i pogrešan materijal,- uzdahnu.

Utom, najistureniji odred konjice vodene dodirnu mu prste na nogama i on se prenu. Miris mora zapahnu mu nozdrve, zvuk talasa zagluši mu uši, iskre sunca na površini vode zagolicaše mu oči. Celog ga preplavi nezadrživa želja da uđe u vodu. Čovek ustade, otrese pesak sa sebe, skide odeću i zaroni u more. Potom nekoliko puta snažno zamahnu repnim perajem.

Telom kita prođe blagi trzaj i ona se probudi iz sna. Nije se sećala šta je sanjala, znala je samo po osećaju u dubini utrobe, da je san bio lep. Više od toga nije umela da sroči.

- Nešto o talasima... i pesku... da! I pesku! - pokuša poslednji put da iz dubina zaborava izroni sećanje a zatim odusta. Ostade joj samo nezadrživa želja da pliva napred, ka plićaku.

- - - - - - - - - -

Priča br. 2

SVRAB

Gomila je suludo tumarala ulicama. Armija besnih, gladnih, razočaranih, besposlenih. Svakog trenutka bivala je sve veća. Izlozi malobrojnih sitih vlasnika pucali su pred najezdom. Bezumni i očajni, gutali su sve koji su pokušali da se odupru.
U suton, stigli su pred belu aristokratsku zgradu. Meci stražara kidali su im glave, ali gomila se nije zaustavljala. Nezadrživo je prodirala preko leševa. Ono malo preživelih stražara, koji su se dali u beg, ipak nije preživelo.
U trenutku, istorija kao da je izgledala drugačije. Kula od karata, dvorac od peska. Sve se rušilo. Kako se ovo desilo?
Ta misao se izgubila u nežnom nasilju zažarenog letnjeg vetra.
Zgrada je gorela.
Zemlja je gorela.
Svrab se širio svemirom.

- - - - - - - - - -

Priča br. 3

KULA OD PESKA

Igra slučaja je želela da se zaglavi ovde. Auto mu se pokvario u pustom selu na obali mora. Kada je izašao iz automobila, Marko jednostavno nije uvideo razlog da nastavi put ka mestu, koje je ranije nazivao kućom. Tamo nije bilo nikog ko bi ga čekao ili mu se obradovao.
Nije bio siguran zašto je izabrao baš tu plažu. Možda zbog sitnog peska kojim je bila pokrivena. Možda zbog nepristupačnosti, pa ni lokalci nisu često dolazili. Jednostavno se činilo da je to pravo mesto za biti.
Sedeo je na plaži, gledao ka pučini, jeo na plaži, spavao na plaži, odlazio bi samo do prodavnice sa vremena na vreme da kupi najosnovnije i bez zadržavanja se vraćao na svoje mesto na plaži. Povremeno bi razmenio po neku reč sa slučajnim prolaznicima, ali i to samo ako bi se ovi njemu obratili.
Jednog dana, Marka je pokrenuo nepoznat nagon. Ceo dan je proveo u pravljenju peščanog zamka. Nije bilo lako, zidovi su se se često urušavali, kule su padale. Ipak je prošlo više od četvrt veka kada se poslednji put igrao u pesku. Kada je pala noć, gledao je u svojih ruku delo. Zamak i nije preterano uspeo, zidovi su bili različitih debljina, kule krive, jedino je bio veoma ponosan na izgled centralne kule. Kako god bilo, bolje nije znao. Iscrpljen, zaspao je u samoj blizini zamka.
Te noći, probudio ga je neobičan zvuk. Nalik hučanju talasa, samo mnogo jači. Osvrnuo se oko sebe, okruženje mu se činilo poznatim, ali opet, nije bio sasvim siguran. More se činilo većim i moćnijim.
Pogled mu je privukao masivan zid. Iznenadio se kad je shvatio da je napravljen od peska. Talasi su bili ogromni, skoro dvostruko viši od čoveka. Uz snažan huk prelivali su se preko zida i u svakom povlačenju ga okrnjivali.
Nije mu bilo jasno kako je moguće da postoji peščani zamak ove veličine. Njaviše ga je brinulo kako je on dospeo ovde i gde je to ovde.
Čuo je uzbuđene glasove.
„Moramo brzo na južni zid, voda prodire. “
Naišla je šestorica mladića obučenih u lagane tunike boje vlažnog peska. Svi su bili plavokosi, vitkih tela i čvrstih mišića. Prišli su zidu i golim rukama nabacivali pesak na pukotine. Ma koliko su se mladići trudili da obnove zid, posao im je bio uzaludan. Nakon svakog udara talas, osuo bi se još malo. Međutim, to je bilo opasnije nego što se činilo u početku Iznenadni talas ih je poklopio i uz deo zida odvukao u more i jednog od mladića. Ono što je Marka najviše zapanjilo, je nedostatak bilo kakve reakcije ostalih. Niko nije ni trepnuo, samo su dalje nastavili sa svojim poslom, dok su im se mokra tela presijavala na mesečini. Marko se trudio da zapazi potopljenog mladića, nigde ga nije bilo. Dok je razmišljao da li da se baci u podivljalo more, talas je odvukao još jednog. Uzaludni posao je nastavljen i dalje, bez prekidanja.
Marko je zakoračio u vodu, ali ga je jedan od preostalih mladića povukao za ruku. Marku se činilo kao da mu je šmirgla prešla preko ruke.
„Nema svrhe. Oni su već ispunili svoju sudbinu. Kraljica je naredila da te dovedemo do nje. Pođimo.“
Uz oklevanje, Marko je krenuo za mladićem. Iako su hodali po vlažnom pesku, mladić nije ostavljao nikave tragove. Nisu odmakli ni nekoliko metara, kada je talas odvukao dvojicu branitelja zida. Preostali mladić je nastavio svoj posao, kao da je sve normalno.
U kakav sam ovo košmar upao?, pitao se Marko dok je sa svojim pratiocem ulazio u zamak.
Jasno je bilo da je građevina napravljena nevešto, zidovi su bili različitih debljina, kule krive, jedino je centralna kula urađena sa nešto više veštine. Da nije znao bolje, Marko bi pomislio da ga je napravilo neko divovsko dete.
Zamak je bio ispunjen užurbanom vrevom njegovih stanovnika . Svi su bili slični izgledom, a povrh svega, svi su bili veoma mladi.
Napokon su stigli do centralne kule. Popeli su se do vrha i ušli u prostranu prostoriju, spartanski opremljenu. Stočić, krevet, nekoliko stolica. Tek kada je ušao u sobu, Marko je shvatio da je i sav nameštaj napravljen od peska.
„Doveo sam ga, kraljice“, progovorio je Markov pratilac.
„Koliko još imamo?“, baršunsti ženski glas je upitao.
Marko je tek tada primetio devojku koja je stajala uz prozor i gledala ka nemirnom moru.
„Ne više od nekoliko minuta.“
„Biće dovoljno. Hvala ti, idi da ispuniš svoju sudbinu.“, odvratila je uz blag osmeh i okrenula se ka njima.
Marko je opčinjen posmatrao kraljicu peščanog zamka. Mlada, lepa, dugačke kose koja je okvirivala zanosno telo. Ali ono što je Marka najviše privuklo, bile su njene oči. Tamne kao dubine okeana, oči koje su videle i znaju mnogo.
Prišla je Marku, uhvatila ga za ruku i posela ga ne jednu od stolica.
„Znam da imaš mnoga pitanja, ali sada ćuti i slušaj, jer nemam mnogo vremena.“
Uspeo je samo da ćutke klimne glavom.
„Mi živimo na granici između ovog i drugih svetova. Kažnjeni smo jer smo se života odrekli bez borbe. Zato imamo kaznu ili zadatak, da branimo naše kule od peska do poslednjeg trenutka. To se ponavlja sve dok naš greh ne bude dovoljno ispran. Zahvaljujući tebi, mnogi od mog naroda će nastaviti svoj put. Ja, kao kraljica, imam veći dug, ali znam da ću jednom preći na drugu stranu. Samo kada ima dovoljno kula. Ovo je pusto mesto i samim tim tvoja pomoć, iako nesvesna, je veća. Hvala ti na tome, možda ćemo se opet sresti, ali za sada je kraj.“
Približila se Marku i nežno ga poljubila, osetio je žmarce koji su mu protresli telo. Usne su joj bili kao najfinija šmirgla, ali to je samo pojačalo doživljaj. Nikad do sada nije osetio poljubac nalik ovom.
Marko je otvorio usta da nešto kaže, ali stravično hučanje,a zatim i ogroman talas su prekinuli sve.
Probudio se usta punih peska i sa snažnim sećanjem na najčulniji poljubac koji je iskusio.
Od tada, svakog dana je pravio novi zamak u pesku. Meseci i godine su prolazile, a on je dan za danom, pravio novi zamak, na obazirući se na podrugljive kometare meštana..
Sve dok na plaži nije osvanuo najlepši zamak koji su meštani ikada viđen. Neki su tvrdili da su videli Marka kako u sred noći ulazi u more . Nikad nije izašao.
Deca su govorila da sa predivnom devojkom sedi u zamku, ali su se odrasli samo nasmejali na to i odmahnuli glavom.

Priča br. 4

DVORAC OD PESKA

Četvrtog dana ujutru posustala je najstrašnija oluja koja se ikada dogodila otkad se pamti. More se razdvojilo od neba spustivši se blago namreškano u svoja udubljenja, a poslednji ostaci vetra su očistili sve tragove oblaka sa horizonta. Činilo se da sunce prvi put ponovo izlazi nakon tri duga dana.

U peščanom dvorcu vladalo je svečano i radosno raspoloženje. Šteta je bila prilično velika, ali samo na ukrasnim detaljima, dok nijedan važan deo građevine nije bio bitno oštećen. Stanovnici su sa ponosom čestitali jedni drugima na dobro organizovanoj odbrani od nevremena i primenjenom nauku prikupljenom iskustvom nakon nebrojenih godina.
Moglo je da bude mnogo gore, štaviše izgledalo je krajem trećeg dana i tokom poslednje noći da će se najisturenija kula severozapadnog krila stropoštati, a most koji je vodio ka njoj su nekoliko puta radnici spasli od urušavanja podupirući ga sopstvenim telima dok su inžinjeri zalivali pukotine gnojem, krvlju, slinama, gnojivom i svim ostalim poznatim lepkovima.

Vojnici su bili raspoređeni na sve strane i imali su zadatak da dugim kopljima brane zidine od otkinutog lišća, cveća, grančica, šljunka i insekata koji su, nošeni vetrom, postajali opasni poput topovske đuladi. Desilo se da je jedna zalutala lasta bila bačena velikim talasom posred zida iznad zapadne kapije, ali vešte ruke su je kopljima presrele u letu i odbacile nazad.

Posebni odredi milicije dežurali su ispred zamka, u podnožju zidina, pazeći da uznemireni račići ne pokušaju da se sakriju od nevremena kopajući duge tunele u pesku, zbog kojih je u prošlosti više puta dolazilo do podlokavanja temelja i jednom se čak i cela zapadna kapija odlomila i sručila na plažu. Zapadna strana, okrenuta moru, bila je ionako najugroženija i njen opstanak je značio koliko i opstanak celog zamka, tako da nije bilo čudno što je glavnica svih raspoloživih boraca, majstora i graditelja bila razmeštena duž nje.

Ostatak življa koji nije bio dovoljno stručan, snažan ili zdrav, sklonjen je u najbezbednije sale gde je nastojao da svoj doprinos da skupljajući što veće količine lepkova.

Sad, kada je sve napokon bilo gotovo i dvorac je opet bio sasvim siguran, svako ko može izmileo je da učestvuje u rasčišćavanju i popravkama koje će trajati do velike proslave preživljavanja koja je zakazana za jutro sedmog dana od početka oluje.

Život se vratio u svoje uobičajene tokove: svakodnevno brižljivo održavanje, dodatno utvrđivanje i ojačavanje građevine i analiziranje prošlih opasnosti ne bi li se što bolje zaštitili od neminovnog sledećeg pokušaja prirode da razori brižljivo čuvan mali grad. Ni za šta drugo nije bilo vremena, niti se smatralo važnim. Umetnost, filozofija i posvećenost duhovnim iskustvima bili su strogo zabranjeni kao besmisleno raskalašni načini gubljenja vremena, a takođe i držanje biljaka i životinja, koje su svojim korenjnem i neukroćenom zverskom dušom lako mogle dovesti do velikog stradanja.

„Ništa čudnije nisam video“, pomislio je leptir stojeći nepokretan kao kip i skoro nevidljiv na vrhu velike stene nedaleko od vredne, poslom zaokupljene zajednice. Danima ih je zaneseno posmatrao diveći se požrtvovanju i posvećenosti sa kojom su prkosili daleko nadmoćnim silama i neizmernom trudu da održe privid trajnosti nečega toliko nepostojanog kao što je dvorac od peska.

U rano jutro na dan zakazane proslave, leptir se pokrenuo, protegao nožice i osvrnuo oko sebe. Tek tada je primetio vatromet ružičastih tonova izlazećeg sunca kako se presijava na mirnom staklastom moru, okruženom prstenom finog peska presečenog tek tu i tamo velikim stenama, obraslim algama i školjkama na delovima kojima su zaranjali u slanu vodu. Iza peščanog pojasa širokog tek kojih desetak metara, tle se uspinjalo pokriveno miomirisnim poljskim cvećem, bagremovima, lijanderima, bugenvilijama, čempresima i primorskim borovima, dok ne bi preraslo u ogoljene visove koji su se zaštitnički nadnosili nad zalivom.

Sa velikom tugom, shvatio je da niko u dvorcu nije svestan lepote i veličine sveta koji ih je okruživao. Neočekivano, u leptiru se rodi potpuno nerazumna želja da oslobodi jadne male stanovnike. Svestan svoje moći, oprezno je doleteo i, veoma pažljivo, prednjom nožicom dodirnuo vrh središnje kupole. Istog trenutka cela konstrukcija je počela nezadrživo da se topi i curi mešajući se i stapajući sa ostalim peskom.

Zaprepašćeni, ali potpuno nepovređeni, mali ljudi, žene i deca stajali su na ravnom morskom žalu gde se donedavno izdizao ponos i smisao njihovog postojanja. Začuo se lelek, kuknjava i plač presečen izlivima stravičnog očajanja. Najodvažniji među njima pojuriše leptira i zasuše ga kopljima, drvljem i kamenjem i svime što se uopšte moglo zavitlati u njegovom pravcu, kunuše mu ceo rod i vrstu tako strašnim kletvama kakve se do tada nisu mogle ni zamisliti.

„To je bila samo jedna obična gomila peska“, pomislio je leptir pre nego što se okrenuo i odleteo da se nikada više ne vrati u te krajeve.

- - - - - - - - - -

Priča br. 5

SA DNA PEŠČANOG SATA

Lavež pasa me trgao iz dremeža...Negde je karavan prolazio.Kamilji spori hod,dugi korak tuareški I dine i ergovi mi lica starosti na dnu stakla...
Huji i sipa i raspada s piramide i već suton osvaja predele. Kad bi samo koja kap kiše
orosila čelo...
Ustajem s pletene stolice i zamahujem dugim štapom nebeskim i more peska se podiže u planinu vihornu...
Smejem se samom sebi:zar zamišljam da sam bog drevni i sujetni, častoljubiv i okrutan?
Ispisujem kartuše mojih snova na tvrdoj steni, moje davnašnje želje ispisujem u ropcu svih tih vekova koje sam izgazio petom kao opušak...Da li sam dobro postupao sa svim raspoloživim mogućnostima ili sam bio prečesto nehajan i nemaran? Ko da mi to prosudi i ko da mi osudu izrekne kad ja najbolje znam! A sebi ću,svakako,gledati kroz prste kroz koje zato i klize potoci peska iz pešćanog sata i mojim isušenim venama stižu u podnožja sve višeg peska podno piramide...Čitam poslednje kartuše...Nema vise peska, čekam da neko okrene peščani sat.

- - - - - - - - - -

Priča br. 6

PESAK

Izbi rat, dođe vojska sa severa i poseče sve što je disalo, popali sve što je mrdalo, razjuri sve što je dovoljno brzo trčalo, razori sve što je građeno, a vremenu odolevalo. U životu ostade maloletni Marsilio koji je na desnoj mišici imao vidan beleg u obliku trougla. Kako to beše znamenje boga kojeg su neprijateljski vojnici štovali, beše im zazorno da ga ubiju. Zarobljenike nisu imali običaj da čuvaju, pa su morali da većaju šta da rade sa golobradim mladićem. Pobednici se dogovoriše da ga za svaki slučaj ostave da poživi nakon čega lično zapovednik Ort pođe da dečaku saopšti odluku. Znatiželjan da i on vidi simbol boga na dečakovoj ruci, potraži ga na zgarištu i zateče ga kako ranjen, poražen, bez igde ikoga, uplašen i skrhan bolom, prebira po ruševinama bezuspešno tražeći preživele. Ne silazeći sa svoje smeđe kobile, zagledan u dečakovu mišicu, vojskovođa Ort zabrunda:

- Šta jadikuješ nad srušenim temeljima! Tornjaj mi se što dalje od očiju i zidaj na svom temelju i po svojoj prirodi.

A mladi Mersilio je imao divnu prirodu, ali ne i temelje jer je ostao bez zemlje, roditelja i bogatstva, pa je za sebe morao da traži tlo na kome će izniknuti u čoveka. Pronađe ga na peščanoj i neplodnoj obali reke Arno gde sebi bez temelja poče da gradi dom.

Od vlažnog peska iz načini čudno zdanje u koje uloži sva svoja umeća, maštovitost i strpljenje. Kad stasa u čoveka, poče planski da podiže kanale i šančeve kojima opasa peščani dvorac, pa ga poveza pokretnim mostom sazdanim od peska i rečnih trava. Potom utvrdi dvorac visokim bedemima i obloži ih belucima sa dna reke.

Uvide da mu majstorije idu od ruke, pa dodade kule stražare na bedemima, ukrasi fasadu peščanim figurama u vidu lavova i orlova. Vremenom se na vrhovima dvorca nađoše jeleni i jednoroza, paunovi, golubice i mitološka bića među kojima se isticaše verni oblici nimfi i satira. Na prozorima oblikova cvetne ukrase, ponajviše ljiljane kao simbole hrišćanstva, a kad savlada tehniku portretisanja, poče da vaja po biblijskim motivima i ukrašava vrata dvorca likovima Petra i Pavla, Hrista i njegove majke Marije, krstitelja Jovana i drugih prvomučenika. Pred samim ulazom u peščani dvorac postavi kipove anđela čuvara. Njegovo umeće zadivi ljude i to se po svetu proču, pa nagrnuše sa svih strana da vide nešto što je prevazilazilo su sve dotad izgrađeno i ljudskom rukom sačinjeno. Ali, niko se ne usuđivaše da uđe u dvorac jer je narod ispredao priče da se iz dvorca noću čuju krici i žalopojke, rzanje konja i rika lavova, vriska dece i lelek žena.

Da bi te tvrdnje proverili, neki od vitezova pođoše u Merislijev dom, ali se niko od njih ne vrati.

- Peščani dvorac je živa grobnica - govorkalo se među plemićima, a seljaci su tvrdili da Mersilio gradi čas u doslihu sa anđelioma, čas u dosluhu sa samim đavolom i da će se to njegovo sedenje na dve stolice samo njemu obiti o glavu. I kako su mnogi bili spremni da dvorac poruše, to se nije dogodilo jer je bio opasan bedemima i kanalima, a umesto da se razgrađuje, stalno se doziđivao novim scenama. Tako se na vrhovima bedema pojaviše verne figure kopljanka sa štitovima, vojnika sa isukanim mačevima, pa scene iz pastirskog života i scene iz lova i još kojekakve epizode iz svakodnevice ljudi. Mersilio je dograđivao svoje delo i u visinu i u širinu bogateći ga raznolikostima originalnih figura.

- Idem da vidim to đavolje delo - promumla ostareli vlastelin Ort čije se imanje proširilo do reke Arno. Zajaha ka peščanim zidinama i ugleda ih iz daljine baš u vreme kad sunce dostizalo zenit. Dvorac je u podne isijavao sedefastu belinu peščanih zrna ispranih u rečnom koritu. Dan je bio kao stvoren za susret sa sudbinom i Ort nagna konja na kas kako bi se sa njom upoznao.

Ne beše u njemu straha pred lepotom dvorca, a još manje se bojao da uđe u njega uprkos sujeverju ljudi da peščani zidovi gutaju sve što među njih zađe. Pokretni most se spusti pred njim, on ujaha u utvrđeno dvorište, priveza konja za vlažni peščani stub i zadivljen arhitektonskim čudom uđe u unutrašnjost. Tu stade opčinjen jer ugleda scene iz svog života, vojničke juriše, konjanike i pešadiju kojom je komandovao, naselja i utrvđenja koje je razorio. Tada je znao da je u domu opesenara, čarobnjaka, sluge đavola, ali ne uplaši se već pođe dalje sa namerom da graditelja usmrti. U toj potrazi stiže do glavne dvorane gde ugleda svoju figuru od pesku.
Sedeo je kao nekada na smeđoj kobili i sa visine strogo gledao dole u nekoga ili nešto. Kao sakamenjem ostade u mestu ne primećujući da pod njim je migolji živi pesak. Neprimetno je tonuo, a i kad mu je do svesti dopiralo saznanje da je upao u zamku, nije imao dovoljno snage da se izbavi iz nje jer je bio zagledan u sebe kao mladog zapovednika, na kobili, u punom sjaju, hrabar i zdrav. Kad potonu do pojasa, on pokuša da se iskobelja, ali to načini još veću štetu i Ort poče da zapomaže i doziva u pomoć.

Mersilio pojavi se na peščanom steništu tek da mu saopšti:

- Moj dom nema temelje, a zidala ga je moja priroda sačinjena od dečačkih uspomena.

Poslednje što je Ort video nije bila njegova figura na kobili pred kojom ga je zaustavila sujeta, već znak paganskog boga na Mersilijevoj mišici.

Graditelj Mersilio tog dana na najvišoj kuli peščanog zdanja dodade pobedničku zastavu sazdanu od finih, zlatastih zrna peska.

- - - - - - - - - -

... THE END ...

Glasanje može da počne!

priča 4 - 3
priča 6 - 2
priča 5 - 1

priča 3 – 3
priča 1 – 2
priča 4 – 1

Gospode Boze.Od tolikog silnog peska,zavrtelo mi se u glavi.Mislim da je tvorac ovih pescanih prica,stekao kvalifikaciju,da ucestvuje u izgradnji "Beograda na vodi" Trebace mnooogo peska,za taj

novi grad.A verovatno ce .biti vrbovana,za Ministra gradjevinarstva u novoj Vladi. Kod nas se,gotovo sve,pravi od peska,da bi dugo trajalo.Zelim joj uspeha u svakom pogledu.A mozda ce za ove price

o pesku,dobiti i NIN-ovu nagradu za knjizevnost.!!!

ne samo jedan, već 6 autora ima priliku da se zaposli kao glavni arhitekta Srbije na pesku...

priča br.5 - 3p
priča br.3 - 2p
priča br.1 - 1p

Lord se nešto zbunio, misli da je ove priče napisala jedna osoba.

Priča br. 6 - 3 poena.
Zanimljiva priča, jako maštovit pisac. Lepo napisana, mada kasnije malo zbrzana (ne sama radnja, već same rečenice, oko kojih se pisac nije mnogo trudio u pojedinim delovima priče.
Ima tu i gramatičkih grešaka, što sve ukupno govori i u prilog piščevog talenta i na osudu piščeve nedoslednosti u kvalitetu pisanja). U svakom slučaju hvala na priči!

Priča br. 4 -2 poena.
Zbog ove rečenice pre svega:
"a most koji je vodio ka njoj su nekoliko puta radnici spasli od urušavanja podupirući ga sopstvenim telima dok su inžinjeri zalivali pukotine gnojem, krvlju, slinama, gnojivom i svim ostalim poznatim lepkovima".
Lepa simbolika, pomislio sam da među ovim lepkovima fale suze...


priča br. 3 - 1 poen.
Od svih priča najviše mi liči na bajku.

pesma br. 5, ostaje bez poena samo zbog kratkoće.

Prilično dobra tura, iako je malo priča.

Priča broj 6, tri poena - ideja da je dvorac od peska ne metafora prolaznosti, nego, naprotiv, nešto neuništivo jer nije građeno ni na kakvim materijalnim temeljima nego jedino na divnoj prirodi stvaraoca, i da time peščani dvorac biva sazidan ne od običnog, nego od dvoznačno živog peska - prosto je toliko originalna da je prelomila da ovu priču stavim na prvo mesto. Svaka čast za stil (koji, mene lično, malko podseća na Pavića ), tipfelere ne zameram

Priča broj 1, dva poena - dopada mi se prstenasta struktura priče, element samouzrokovanog proročanstva, i to što do kraja ostaje (meni barem) nejasno ko je snevač a ko je snevan, što priči daje posebnu draž.

Priča broj 2, 1 poen - u stvari mi je ova jednako dobra kao prethodne dve, svrab kao metafora genijalno odabran, a stavljam je na treće mesto jer se plašim da mi se prvenstveno dopala zbog moje lične ogorčenosti i osvetoljubive prirode pa se pribojavam da to utiče na objektivnost procene Jako lepo iskorišćena kratka forma (malo trapavije je to urađeno u petoj, takođe veoma lepoj priči)


..........
Tokom čitanja, oduševila me i priča broj 4 jer sam očekivala da će autor iskoristiti činjenicu da leptiri žive samo jedan dan, te da će nekako napraviti paralelu između uzaludnog upinjanja oko kule od peska u večnost i kratkoće života leptira koji je spoznao lepotu i bajkovitost sveta oko sebe. Autor nije ispunio to moje očekivanje, pa sam ostala malo razočarana, a priča nije dobila poene. Inače, veoma lepa.
I preostale dve su mi se dopale.

- - - - - - - - - -

Napast:

Ima tu i gramatičkih grešaka

Kliknite za proširenje...

Nema.
Ima tipfelera.
Gramatičke greške imaš u trećoj.

a sad sam malo guglala i shvatila da je to, da leptiri žive samo jedan dan, prosto legenda
No ok, svejedno je raspored ovaj. Navedene tri mi jesu najbolje.

Nema.
Ima tipfelera.
Gramatičke greške imaš u trećoj.

Kliknite za proširenje...

Da, u pravu si

priča br 6 - 3 poena

priča br 3 - 2 poena

priča br 4 - 1 poen

Priča broj 6 - 3 poena. Sanja je napisala super komentar za ovu priču - isto mislim.
Priča broj 5 - 2 poena. Ova priča mi se mnogo dopala jer je napisana kao pesma u prozi. Dala bih joj 3 boda da je malo duža.
Priča broj 1 - 1 poen. Odlično je što se do kraja ne zna ko koga sanja...

Bilo mi je žao što je ovoliko malo priča stiglo, ali su sve dobre i opet mi je bilo teško da se odlučim...

Sfyontull:

Bilo mi je žao što je ovoliko malo priča stiglo, ali su sve dobre i opet mi je bilo teško da se odlučim...

Kliknite za proširenje...

ja sam prethodna dva puta pisala na silu, jer sam bila u gužvi, ali sad sam bila na vrhuncu gužve pa je bilo neizvodljivo.

Ali je izbor dobar, a to je značajnije od broja priča

Broj 5 - 3 poena - čista misaona poezija
Broj 1 - 2 poena - podsetilo me je na skasku : "Ja, Čuang-cu, sanjao sam da sam leptir..."
Broj 4 - 1 poen - lep je ovaj efekat zamaha leptirovih krila

6- 3
5- 2
4- 1

4=3 poena
5=2 poena
3= 1 poen

Vremena Betmena ,Supermena,Peskomena...Ali nikako iz moderne se otkačiti...
6-3 pobednička
3-2
1-1 i
slažem se da je peta mogla biti i duža...

Ja se ne slažem da je peta mogla biti duža, mislim, mogla je, ali zašto bi bila?
Po meni je mogla biti i kraća.

Veoma je lepa peta, baš je lepa. Lepša mi je na svako novo čitanje. Samo su meni one tri bile za nijansu jače.

Da...ili kraća...
Baš je te predugačke kratkoće i zato 0!

- - - - - - - - - -

Msm,ako bi uvaženi-a ,promenio-la naslov i ubacio-la bolju dinamiku u igru,pa i neki ljubavni zagrljaj uz
špijunsku afericu i možda tragače za blagom...
(Sory Borka,ako je tvoja...)

Bando jedna, dosta je pljuvanja po petici.

Ko bi od nas (osim autora te priče) znao da sa tako malo reči prenese i osećanje i misli?
A misli se kreću u više pravaca uz pomoć perfektne lapidarnosti u izrazu.

Ja bih opet da glasam da bi priča mogla da pobedi.

Don Hose Fuentas:

Bando jedna, dosta je pljuvanja po petici.

Kliknite za proširenje...

Ma hajde, nije Dragoljub 3 u 1 pa da bude banda.
Da si rekao bandit, pa i nekako

Sramite se...