Borac za prava zivotinja
Legenda
- Poruka
- 51.038
Možda zvuči već ofucano, ali MORAM da ponovim da sam prijatno iznenađena odzivom.
Na ovaj konkurs stiglo je JEDANAEST priča!
Tema je bila zahtevna/teška, ili se barem tako činilo ... jer, eto, uspeli ste da odgovorite na nju.
Glasaće se malo duže (zbog mojih obaveza): do petka, 25. marta, do 20h, po sistemu 5,4,3,2,1.
Zavalite se i uživajte!
- - - - - - - - - -
Priča br.1
Hodočašće Jakovljevo
Kako su samo teška i nesnosna majska predvečerja poslednjeg jerusalimskog hodočašća u životu raba Božjeg krštenog imenom Jakov pre osamdeset šest godina, kada je prvim ovozemaljskim plačem oplakao mater svoju i dve sestre svoje koje izdahnuše preklanih vratova u mučnim, očajničkim roptajima, skrivši ga prethodno u slamnaste dušeke vlažnih i smradnih logorskih ležaja; u životu čiji put svršava tamo gde je i počeo, oslikavajući cikličnost sizifovskog apsurda - na kalvariji čovekovoj, pred epopejičnim oltarom, gde će se pokloniti Bogu koji ga kroz život vođaše Duhom Svetim, glasom Arhanđelovskim i uzdahom Hristovim. Prostranstvo Izrailja odiše životom, a svud je polutama i noć mrkla preti da se obruši na pute uklesane i pre no će ih Jakov putima spoznati, uklesane u svest i volju i svaki delić bića deteta prognanog iz ograđenog logora jasenovačkog stratišta u nepregledne logore vaseljenske - pute oproštaja i spasenja. Jakov prašta, ne zato što su puti spasenja neprohodni za one sa teretom mržnje u duši, već zato što duša njegova mržnju ne poznaje.
Četrdeseti je dan kako bosonog putuje na jerusalimsku Golgotu, da po treći put utisne stope svoje u meku grudu Hristovog raspeća. Prvi je put krenuo na putovanje 1965. godine - kada su ga, kao člana ilegalne omladinske organizacije u stopu pratili službenici UDBE sve do bitoljskih nizija - pohranivši duboke stope entuzijazma angažovanog disidenta i borca za slobodu. Drugi se put dade u pohod trideset godina kasnije - ostavljajući ruševine i zgarišta dedovine u tuđoj zemlji, istoj onoj kojoj pripade gubilište u kom je rođen - utisnuvši pliće stope defetizma rezigniranog sredovečnog čoveka. Danas će, umoren vekovnim egzodusima naroda svoga, ostaviti poslednje stope svoje, neopažene i skrivene, vraćajući se mestu od kojeg kao da nikada nije ni odlazio. Jer, život mu beše golgota. Atavistička golgota koja ne jenjava prožimajući korene naroda njegovog, već istim nitima vezuje korene antagonističkih plemena, oblikujući gologlava, jalova stabla u živi spomenik sveopšte i sveprisutne antropopeje poražene balkanske civilizacije.
Tri je civilizacije iznedrio Balkan: helensku, vizantijsku i osmanlijsku, urušavajući se u internim sukobima podrivanim večitim nesporazumima različitih plemena istovetnih sudbina, da bi mu četvrta, zapadnoevropska, zaodenula pitoreskan plašt gubavosti, ograđujući ga u karantin oivičen Savom i Dunavom, rekama koje ne spajaju, već razdvajaju, izoluju. Jakov je Balkanac u svoj svojoj izopštenosti i gubavosti, Balkanac dušom i telom, stradanjem i sapatništvom, hodočašćem i molitvom. On guli staračke tabane, ostavljajući krvav trag od Prizrena do Jerusalima za braću svoju balkansku. Suzama ujedno oplakuje žrtve i pere ruke dželatima. Pesmom žali poražene i slavi sa pobednicima. Molitvama Bogu otvara vidik i prema braći svojoj i prema krvnicima. Kliče, kao i Hrist - Bože oprosti im, ne znaju šta rade; praštajući svakojake zločine, kojima Balkan, oskudevajući u mnogo čemu drugom, u svojoj istoriji, nažalost, ne oskudeva. Jakov voli bližnjeg svog, ali i ljubi neprijatelja svog. Drugu stranu okreće onome ko mu šamar udari. Svakoj se tiraniji povinuje, jer svaka je vlast od Boga. Svako zlo prihvata, jer mu vera ukazuje na efemernost ovozemaljskog.
Živopisan okoliš jerusalimskih zabrđa uranja u tminu četrdesete noći hodočašća Jakovljevog, a on, ne hajući za odsustvom privida postojanja, smelo i odlučno, nalik monomanu, stoji pred Golgotom, zagledan u najveću i najblistaviju zvezdu istočnjačku, zvezdu vodilju koju sledi sav život svoj i koja će ga i noćas usmeriti putem spasenja. Osetivši da je zatreptala - dajući mu znak - Jakov načini prvi korak na sudbonosno uzvišenje, ne ostavljajući trag stopala, već obris krvi svoje. Umornim, staračkim nogama, uz primetan zvuk hrskanja pohabanih kosti, napravi i drugi korak i otpoče podvig za iskupljenje grehova naroda svog srpskog, slovenskog, romejskog, balkanskog... Padao bi licem ka zemlji, zatim se dizao čelom ka nebu, noseći na sebi krst naroda svoga, a u sebi raspetog Boga. Pri svakom se padu, pri svakom koraku, pri svakog uzdahu, prisećao braće svoje koja stradaše na ratištima, bližim ili daljim, istočnim ili zapadnim, ne seća se kojim; čija trupla, osakaćena, izgažena, raskrvavljena, obmotavaše zastavama ratnim, crvenim ili plavim, svetlim ili tamnim, ne seća se kakvim; a sve i da se seća - mrtvima je svejedno. Svakom je zastavom brisao oči vlažne, plakao je. Noćas ne plače. Umesto suza lije krv za braću svoju, pleme svoje, narod svoj žrtvovanu.
Visinu stenovitog uzvišenja nalik lobanji - otkud potiče poreklo imena Golgote - i prohodnost brdovitih puteva iskupljenja i spasenja uslovljava veličina žrtve hodočasnika, a nju težina počinjenog greha. Golgota Hristova beše strahovita, jer patnjom i stradanjem iskupljivaše edenski greh čovekov, pragreh koji u sebi nosi klicu pohlepe i hedonizma. Grehovi na materijalističkim temeljima stasale civilizacije - čiji pojedinci, a pojedinac vremenom posta osnovna ćelija društva, karakter hrane trulim ispljuvkom anatemisane voćke, trujući pohlepom srž bića svoga - svojim basnoslovnih strahotama u senku bacaju primordijalni greh edenski, a strme litice golgotskih planinskih masiva prožimaju neprohodnim trnjem i šipražjem, čineći vrh nedostižnim, a putovanje večnim. Zato je golgota Jakovljeva beskrajan put patnje, večan, ali ne i uzaludan. Smisao je u istrajnosti, u večnosti, u krugu. Ne odmotava se klupko života preko noći, jednim hodočašćem, patnjom pojedinca, jer preko noći nije ni zapetljan. Petaljasmo ga vekovima u svakojake čvorove smrti. Biće nam potrebni vekovi da ga odmrsimo i nitima čovečnosti i duhovnosti satkamo principe nove civilizacije.
Od sudbonosne noći Jakovljevog uspeća na Golgotu prođe četrdeset dana - ili četrdeset godina, ko će ga znati - a ništa se novo ne desi. Prolaznici koji pažnjom razotkriju prevarnu mimikriju i dalje mogu uočiti jedva primetnu senku koja se razliva stenom raspeća Hristovog. To Jakov, ili ono što od njega osta, večnim stradanjem svojim iskupljuje grehe naroda svog. Sve slabijeg zdravlja, izranjavanih i bolnih stopala, izmoždenim i skrhanim telom grabi naredni korak, koji će ga, nada se, na vrh ispeti. U svakom narednom istu nadu traži, koračajući u beskrajne visine uzvišenja jerusalimskog. Noću mu sa istoka, sa nedostižnog vrha, sa zvezde istočnjačke isti vetar miluje naborano lice. Jakov ne razaznaje glas vetra, niti razabira reči Njegove: "Jakove, sine Božji, raspet se do mene raspetog nećeš uspeti". Svake mu noći govori iste reči. Kada bi ih razumeo, znao bi da mu to raspeti Hristos poručuje da zbaci teret krsta sa pleća, jer mu se drugačije ne može pridružiti Gore. "Svako nek nosi svoj teret, Jakove. Da se tuđi gresi mogu odagnati, ni moja žrtva ne bi zaludna bila. A zaludna beše. Još me, ah, tugo moja, još me i mrtvog ruglu izvrgavaju prokletim lažima".
Svake se noći isti vetar čuje, ali reči Isusove prolaze kroz Jakova neopaženo. Onda kad Jakov nauči glas vetra, nesebična žrtva Isusova dobiće smisao. I kao što jedan uporno korača, drugi ga uporno opominje. "Jakove, brate, nisam ja bogočovek, već čovek, poput tebe. Bogom me nazvaše oni što čoveka sa crvom poistovećuju. Nisam nekrofil koji ovozemaljsko žrtvuje za iluzornost raja, već borac za slobodu braće moje. Nisam raspet zbog blasfemija, već slobodarstva - bejah kritičar režima. Nisam ni vaskrsao kao što kažu prevaranti koji mojom žrtvom kupuju vašu pokornost, bradati pohlepnici koji borbu moju zloupotrebiše da na njoj grade kult strahovlade. U moje ime su tlačili narod moj, ubijali i pljačkali, palili i razarali, na lomači spaljivali i krvlju vatru gasili, a i danas se zloupotrebom mojega imena bogate na račun braće moje. Jakove, zbaci krst sa pleća, ne moli za ubice naroda svoga, i Noje je spasao čovečanstvo spasivši samo probrane. Zbaci teret dogme i uspenji se kraj mene raspetog, a onda istinu o meni razglasi braći mojoj. Kada ispravite nepravdu koju mi carevi romejski naneše pre sedamnaest vekova, gradeći na ruševinama naših katakombi - poslednjeg utočišta boraca za pravdu i slobodu - svoje pozlaćene hramove, kada, dakle, moju borbu za čovečanstvo nastavite, tada ću sići drugi put među vas. To će biti moje vaskrsenje".
Svršetak dvaju radnji - uspeća Jakovljevog i opominjanja Isusovog - ne nazire se iza gustog vela nesporazuma. Ako Jakovljev neprovidni povez indoktrinacije sa obnevidelih očiju zbaci dašak noćnog vetra, ako melodijom prosvetljenja utiša halabuku dogmatizma u svest mu duboko utisnutu, zbaciće Jakov krst sa pleća, odričući se ljudi nastanjenih zalima i ispeti se na Golgotu da rečju najavi ukrcavanje u barku spasenja. Ali, ako svežina vetra ne osveži okorelu Jakovljevu svest, survaće se niz strme litice i stenje, polomivši spoljašnji, a obesmislivši unutrašnji krst svoj. Metamorfozom hrišćanstva - oslobođenjem Isusa Nazarećanina iz religijskog i crkvenog kaveza i podizanjem mita Hristovog na pijedestal slobodarstva - odmah pored Prometejevog - otpočećemo rasplitanje vekovnim grehovima i zabludama spetljanog klupka života. Sunovratom Jakovljevim opstaće čvorovi ropstva, ali će i tada, nadam se, Isus svetlošću svojom oživeti truplo hodočasnika; možda će reči svoje ispisati šipražjem po telu Jakovljevom pa će prolaznici koji ga pronađu podno Golgote i pročitaju dve reči na telu njegovom svedočiti rađanju nove zvezde iz svetlosti istočnjačke, zvezde koja će zasjati nad Balkanom, otvarajući horizonte nekoj novoj zori. Memento mori!
Na ovaj konkurs stiglo je JEDANAEST priča!
Tema je bila zahtevna/teška, ili se barem tako činilo ... jer, eto, uspeli ste da odgovorite na nju.
Glasaće se malo duže (zbog mojih obaveza): do petka, 25. marta, do 20h, po sistemu 5,4,3,2,1.
Zavalite se i uživajte!
- - - - - - - - - -
Priča br.1
Hodočašće Jakovljevo
Kako su samo teška i nesnosna majska predvečerja poslednjeg jerusalimskog hodočašća u životu raba Božjeg krštenog imenom Jakov pre osamdeset šest godina, kada je prvim ovozemaljskim plačem oplakao mater svoju i dve sestre svoje koje izdahnuše preklanih vratova u mučnim, očajničkim roptajima, skrivši ga prethodno u slamnaste dušeke vlažnih i smradnih logorskih ležaja; u životu čiji put svršava tamo gde je i počeo, oslikavajući cikličnost sizifovskog apsurda - na kalvariji čovekovoj, pred epopejičnim oltarom, gde će se pokloniti Bogu koji ga kroz život vođaše Duhom Svetim, glasom Arhanđelovskim i uzdahom Hristovim. Prostranstvo Izrailja odiše životom, a svud je polutama i noć mrkla preti da se obruši na pute uklesane i pre no će ih Jakov putima spoznati, uklesane u svest i volju i svaki delić bića deteta prognanog iz ograđenog logora jasenovačkog stratišta u nepregledne logore vaseljenske - pute oproštaja i spasenja. Jakov prašta, ne zato što su puti spasenja neprohodni za one sa teretom mržnje u duši, već zato što duša njegova mržnju ne poznaje.
Četrdeseti je dan kako bosonog putuje na jerusalimsku Golgotu, da po treći put utisne stope svoje u meku grudu Hristovog raspeća. Prvi je put krenuo na putovanje 1965. godine - kada su ga, kao člana ilegalne omladinske organizacije u stopu pratili službenici UDBE sve do bitoljskih nizija - pohranivši duboke stope entuzijazma angažovanog disidenta i borca za slobodu. Drugi se put dade u pohod trideset godina kasnije - ostavljajući ruševine i zgarišta dedovine u tuđoj zemlji, istoj onoj kojoj pripade gubilište u kom je rođen - utisnuvši pliće stope defetizma rezigniranog sredovečnog čoveka. Danas će, umoren vekovnim egzodusima naroda svoga, ostaviti poslednje stope svoje, neopažene i skrivene, vraćajući se mestu od kojeg kao da nikada nije ni odlazio. Jer, život mu beše golgota. Atavistička golgota koja ne jenjava prožimajući korene naroda njegovog, već istim nitima vezuje korene antagonističkih plemena, oblikujući gologlava, jalova stabla u živi spomenik sveopšte i sveprisutne antropopeje poražene balkanske civilizacije.
Tri je civilizacije iznedrio Balkan: helensku, vizantijsku i osmanlijsku, urušavajući se u internim sukobima podrivanim večitim nesporazumima različitih plemena istovetnih sudbina, da bi mu četvrta, zapadnoevropska, zaodenula pitoreskan plašt gubavosti, ograđujući ga u karantin oivičen Savom i Dunavom, rekama koje ne spajaju, već razdvajaju, izoluju. Jakov je Balkanac u svoj svojoj izopštenosti i gubavosti, Balkanac dušom i telom, stradanjem i sapatništvom, hodočašćem i molitvom. On guli staračke tabane, ostavljajući krvav trag od Prizrena do Jerusalima za braću svoju balkansku. Suzama ujedno oplakuje žrtve i pere ruke dželatima. Pesmom žali poražene i slavi sa pobednicima. Molitvama Bogu otvara vidik i prema braći svojoj i prema krvnicima. Kliče, kao i Hrist - Bože oprosti im, ne znaju šta rade; praštajući svakojake zločine, kojima Balkan, oskudevajući u mnogo čemu drugom, u svojoj istoriji, nažalost, ne oskudeva. Jakov voli bližnjeg svog, ali i ljubi neprijatelja svog. Drugu stranu okreće onome ko mu šamar udari. Svakoj se tiraniji povinuje, jer svaka je vlast od Boga. Svako zlo prihvata, jer mu vera ukazuje na efemernost ovozemaljskog.
Živopisan okoliš jerusalimskih zabrđa uranja u tminu četrdesete noći hodočašća Jakovljevog, a on, ne hajući za odsustvom privida postojanja, smelo i odlučno, nalik monomanu, stoji pred Golgotom, zagledan u najveću i najblistaviju zvezdu istočnjačku, zvezdu vodilju koju sledi sav život svoj i koja će ga i noćas usmeriti putem spasenja. Osetivši da je zatreptala - dajući mu znak - Jakov načini prvi korak na sudbonosno uzvišenje, ne ostavljajući trag stopala, već obris krvi svoje. Umornim, staračkim nogama, uz primetan zvuk hrskanja pohabanih kosti, napravi i drugi korak i otpoče podvig za iskupljenje grehova naroda svog srpskog, slovenskog, romejskog, balkanskog... Padao bi licem ka zemlji, zatim se dizao čelom ka nebu, noseći na sebi krst naroda svoga, a u sebi raspetog Boga. Pri svakom se padu, pri svakom koraku, pri svakog uzdahu, prisećao braće svoje koja stradaše na ratištima, bližim ili daljim, istočnim ili zapadnim, ne seća se kojim; čija trupla, osakaćena, izgažena, raskrvavljena, obmotavaše zastavama ratnim, crvenim ili plavim, svetlim ili tamnim, ne seća se kakvim; a sve i da se seća - mrtvima je svejedno. Svakom je zastavom brisao oči vlažne, plakao je. Noćas ne plače. Umesto suza lije krv za braću svoju, pleme svoje, narod svoj žrtvovanu.
Visinu stenovitog uzvišenja nalik lobanji - otkud potiče poreklo imena Golgote - i prohodnost brdovitih puteva iskupljenja i spasenja uslovljava veličina žrtve hodočasnika, a nju težina počinjenog greha. Golgota Hristova beše strahovita, jer patnjom i stradanjem iskupljivaše edenski greh čovekov, pragreh koji u sebi nosi klicu pohlepe i hedonizma. Grehovi na materijalističkim temeljima stasale civilizacije - čiji pojedinci, a pojedinac vremenom posta osnovna ćelija društva, karakter hrane trulim ispljuvkom anatemisane voćke, trujući pohlepom srž bića svoga - svojim basnoslovnih strahotama u senku bacaju primordijalni greh edenski, a strme litice golgotskih planinskih masiva prožimaju neprohodnim trnjem i šipražjem, čineći vrh nedostižnim, a putovanje večnim. Zato je golgota Jakovljeva beskrajan put patnje, večan, ali ne i uzaludan. Smisao je u istrajnosti, u večnosti, u krugu. Ne odmotava se klupko života preko noći, jednim hodočašćem, patnjom pojedinca, jer preko noći nije ni zapetljan. Petaljasmo ga vekovima u svakojake čvorove smrti. Biće nam potrebni vekovi da ga odmrsimo i nitima čovečnosti i duhovnosti satkamo principe nove civilizacije.
Od sudbonosne noći Jakovljevog uspeća na Golgotu prođe četrdeset dana - ili četrdeset godina, ko će ga znati - a ništa se novo ne desi. Prolaznici koji pažnjom razotkriju prevarnu mimikriju i dalje mogu uočiti jedva primetnu senku koja se razliva stenom raspeća Hristovog. To Jakov, ili ono što od njega osta, večnim stradanjem svojim iskupljuje grehe naroda svog. Sve slabijeg zdravlja, izranjavanih i bolnih stopala, izmoždenim i skrhanim telom grabi naredni korak, koji će ga, nada se, na vrh ispeti. U svakom narednom istu nadu traži, koračajući u beskrajne visine uzvišenja jerusalimskog. Noću mu sa istoka, sa nedostižnog vrha, sa zvezde istočnjačke isti vetar miluje naborano lice. Jakov ne razaznaje glas vetra, niti razabira reči Njegove: "Jakove, sine Božji, raspet se do mene raspetog nećeš uspeti". Svake mu noći govori iste reči. Kada bi ih razumeo, znao bi da mu to raspeti Hristos poručuje da zbaci teret krsta sa pleća, jer mu se drugačije ne može pridružiti Gore. "Svako nek nosi svoj teret, Jakove. Da se tuđi gresi mogu odagnati, ni moja žrtva ne bi zaludna bila. A zaludna beše. Još me, ah, tugo moja, još me i mrtvog ruglu izvrgavaju prokletim lažima".
Svake se noći isti vetar čuje, ali reči Isusove prolaze kroz Jakova neopaženo. Onda kad Jakov nauči glas vetra, nesebična žrtva Isusova dobiće smisao. I kao što jedan uporno korača, drugi ga uporno opominje. "Jakove, brate, nisam ja bogočovek, već čovek, poput tebe. Bogom me nazvaše oni što čoveka sa crvom poistovećuju. Nisam nekrofil koji ovozemaljsko žrtvuje za iluzornost raja, već borac za slobodu braće moje. Nisam raspet zbog blasfemija, već slobodarstva - bejah kritičar režima. Nisam ni vaskrsao kao što kažu prevaranti koji mojom žrtvom kupuju vašu pokornost, bradati pohlepnici koji borbu moju zloupotrebiše da na njoj grade kult strahovlade. U moje ime su tlačili narod moj, ubijali i pljačkali, palili i razarali, na lomači spaljivali i krvlju vatru gasili, a i danas se zloupotrebom mojega imena bogate na račun braće moje. Jakove, zbaci krst sa pleća, ne moli za ubice naroda svoga, i Noje je spasao čovečanstvo spasivši samo probrane. Zbaci teret dogme i uspenji se kraj mene raspetog, a onda istinu o meni razglasi braći mojoj. Kada ispravite nepravdu koju mi carevi romejski naneše pre sedamnaest vekova, gradeći na ruševinama naših katakombi - poslednjeg utočišta boraca za pravdu i slobodu - svoje pozlaćene hramove, kada, dakle, moju borbu za čovečanstvo nastavite, tada ću sići drugi put među vas. To će biti moje vaskrsenje".
Svršetak dvaju radnji - uspeća Jakovljevog i opominjanja Isusovog - ne nazire se iza gustog vela nesporazuma. Ako Jakovljev neprovidni povez indoktrinacije sa obnevidelih očiju zbaci dašak noćnog vetra, ako melodijom prosvetljenja utiša halabuku dogmatizma u svest mu duboko utisnutu, zbaciće Jakov krst sa pleća, odričući se ljudi nastanjenih zalima i ispeti se na Golgotu da rečju najavi ukrcavanje u barku spasenja. Ali, ako svežina vetra ne osveži okorelu Jakovljevu svest, survaće se niz strme litice i stenje, polomivši spoljašnji, a obesmislivši unutrašnji krst svoj. Metamorfozom hrišćanstva - oslobođenjem Isusa Nazarećanina iz religijskog i crkvenog kaveza i podizanjem mita Hristovog na pijedestal slobodarstva - odmah pored Prometejevog - otpočećemo rasplitanje vekovnim grehovima i zabludama spetljanog klupka života. Sunovratom Jakovljevim opstaće čvorovi ropstva, ali će i tada, nadam se, Isus svetlošću svojom oživeti truplo hodočasnika; možda će reči svoje ispisati šipražjem po telu Jakovljevom pa će prolaznici koji ga pronađu podno Golgote i pročitaju dve reči na telu njegovom svedočiti rađanju nove zvezde iz svetlosti istočnjačke, zvezde koja će zasjati nad Balkanom, otvarajući horizonte nekoj novoj zori. Memento mori!
Правнички хумор није могао да не остави утисак на мене 
