Glasanje na temu LOV

Bili ste vredni i inspirisani, pa je na konkurs stiglo devet priča.
Glasaćete i dalje po sistemu 3,2,1 i to do 29.januara (petak), do 20h.

A da, htedoh još ranije da vam preporučim jedan odličan film, pa ko nije gledao ....
http://www.imdb.com/title/tt2106476/

Sad krećemo.


Priča br. 1

KARPATI

Sumrak je, sunce zalazi za obronke Karpata i senke postaju duže. Lovac sedi kraj vatre, u ruci mu nož i glogov kolac. Oštri ga strpljivim pokretima, povremeno vrh gura u vatru, ispipava, zatim ponovo oštri.
Nebo je osvojila tama, noć je bez mesečine i svod iskri milionima zvezda. Još uvek sedi, bledim očima posmatra plamenove koji uvijaju, čvornatim prstima miluje raspeće na vratu. Misli mu blude... negde... nekada.
Samo deset je imao, kad su doneli oca. I on je bio lovac, veliki, potomak slavne loze i zidove porodičnog zamka prekrio je trofejima iz bezbrojnih pohoda. Tog jutra je lovac postao lovina. Neki pričaju da mu je puška zatajila, neki da je vepar bio nestvarno velik i snažan, čudovište kakvo nije trebalo da postoji.
I on je u sličnom pohodu. Ni njegovo čudovište ne bi trebalo da postoji. Pa ipak ono postoji, i čitav lovčev život samo je priprema za ovaj trenutak.
Ponoć je, zvuci zamiru i tišina ispunjava prostor. Opipljiva je, tišina koja se uvlači u pore i obuzima dušu, tišina koja ježi dlačice na vratu i čini da srce zakuca brže.
Ovde je! Oseća to. Oseća instinktom brušenim kroz četrdeset godina lovačke karijere. Ovde je i on bi trebalo da se boji.
Pa ipak je spokojan. Spokojan, jer ovo je lov u kom ne može da izgubi.
Ispija gutljaj čaja, potom ostatak izliva na vatru. Ova se opire, šišti, dimi se i ispušta desetine iskri. Konačno posustaje i on ostaje u potpunoj tami, u crnilu na koje želi da navikne oči. Minuti prolaze, dva, pet, petnaest. Želi da pripali cigaru, ali oseća da je ponestalo vremena.
Onda je ugleda, na ivici bivka, kraj jele spaljene udarcem groma. Na mestu koje je načičkao zamkama, gvozdenim čeljustima kakve koriste lovci na vukove.Nije ih aktivirala, nije ni očekivao da hoće.
Ona prilazi. Bez zvuka, bez pomeranja nogu, i to ga podseća na davno gledanu baletsku predstavu. Na crnog labuda što klizi po daskama pozornice.
Ona prilazi. Tamno je, ali njena koža i haljina boje su mleka, telo joj je vitko i krhko, nalik telu kakve devojčice. Zastaje pred njim, na dva koraka i svet kao da je postao hladniji. Oseća njen miris, težak i iritirajući zadah groblja i klanice.
Proučava ga. Očima crnjim od noći, bez uzbuđenja, bez žurbe, potpuno uverena u sopstvenu nadmoć. Konačno razvlači usne, u ružan kez koji joj otkriva zube i lovac zna da je pravi trenutak.
Zamahuje, širokim pokretom ogrtača. Negde na sredini zamaha otpušta nož, prebrza je i promašuje za palac, ali to ga ne zbunjuje. Napad nožem samo je varka i on udara levicom, kolcem koji se krio u naborima plašta. Opet promašuje i pogađa jedino vazduh. Gubi ravnotežu i posrće, krajičkom oka opaza njene pokrete, kretnje prebrze da pripadaju svetu onih što dišu. Pomerila je rukom, kandžama prelazi preko njegovog grla i on oseća resku bol, na mestu gde mu je nekada bio grkljan. Ne može da dođe do daha, ruši se na kolena i snažan miris sopstvene krvi mu ispunjava nozdrve.
Muti mu se pred očima. Miris krvi još jednom oživljava ono davno jutro pred lovočuvarevom kućicom. Očevo telo je ukočeno, prekriva ga čaršav prepun crvenih fleka. Majka i sestra vrište, na kolenima su i kukaju. On ne, njegove oči su suve i nikakav glas ne napušta njegove usne. Iz pozadine prilazi visok muškarac, lica izbrazdanog ožiljcima. I on je lovac, očev najbolji prijatelj.
-Ostani suvih očiju mali lovče-progovara i spušta mu šaku na rame- jer ima li bolje smrti od one pred predatorom većim od sebe?
Zna da je tako i potvrdno klima glavom.

Priča br.2

LOV

U današnje vreme, kada je sve postalo prokleto pristojno i politički korektno, nije ostalo mnogo mesta gde muškarci mogu ponovo biti pravi muškarci. Lov je hram gde se neguje zdrav testosteron.
Dejan je pre nekoliko godina otkrio čari lova i nije propuštao priliku da se bar dva puta mesečno oproba u ovoj zabavi. Ranije je išao i češće, ali sada mu je bio važniji kvalitet od kvantiteta.
Oprobao se u klasičnom lovu, ali je shvatio da ima alergiju na travu, polen, životinjsko krzno. Povrh svega, brzo bi se zamarao i sav bi se ojeo od pešačenja po šumi. A što je tek mrzeo da vadi krpelje sa najnezgodnijih mesta na svom telu.
Oprobao se u lovu na lepotice, ali jednostavno nije imao izgled, priču, novac i ostale neophodne osobine. Sav bi se ušeprtljavio u prisustvu lepih žena, a znojne žlezde počele bi da rade punom parom.
Srećom, posle mnogo lutanja, kada je već izgubio svaku nadu, pronašao je vrstu lova koja mu najviše odgovara. Neko bi možda rekao da to i nije pravi lov, ali svi osnovni elemneti su tu: lovac, oružje, lovina, strpljenje.
Ovde se traži ne tako retka zverka - zatucana budala. To je posebna grupa internet korisnika. Imaju čvrste stavove i nikakav argument ih ne može pomeriti ni za jotu. To samo po sebi može biti dobra karakterna osobina, ali u njihovom slučaju je velika mana.
Zanimljivo je da ta vrsta ne pripada samo konzervativcima. Ne, ima ih i u liberalno nastrojenoj grupaciji. A ima ih i među ženama, mada ređe i one su posebno cenjene kao lovina. No, uglavnom su to bili muškarci starosti do 30 godina (mlađima od 18 se nije bavio, bilo mu je ispod časti, mada ima kolega lovaca koji nisu tako bolećivi), najčešće konzervativni, sloni junačenju ispred tastature.
Zatucane budale, kada više ne znaju kako da odgovore na argumente, kreću u napad na drugu stranu. Počinje sa komentrima fizičkog izgleda (ružan/a si, debeo/la...), prenosi se na bližu i dalju familiju (spominje se majka ustaška, četnička, komunistička, šiptarska, demokratska, satanistička, pederska, izdajnička...). Na kraju dolazi do otvorenih i poluprikrivenih pretnji, što preko intereneta, što putem telefona. To je trenutak kada lovac treba brzo da odstreli zatucanu budalu. Snimi se prepiska uz uredno otkucanu krivičnu prijavu za pretnju i širenje rasne/nacionalne/etničke netrpeljivosti, i zatim se pošalje nadležnim državnim organima. Svaka krivična prijava donosi određeni broj poena, ali samo one koje su imale i sudski epilog i zatvorsko/novčano kažnjavanje zatucane budale, donose maksimalan broj poena. Nekada se ova vrsta lako lovila, ali poslednjih meseci, lovina je postala opreznija, te su samo najbolji mogli da se pohvale dobrim rezultatima.
Dejan se , bez lažne skromnosti, smatrao pravim majstorom u ovoj vrsti lova. A i rang lista je govorila tako jer trenutno je bio prvi, mada su mu MyLittlePony i GospodarSvemira dahtali za vratom.
Ova vrsta lova je, kao i većina genijalnih ideja, nastala savim spontano. Nekolicina istomišljenika, među kojim je bio i Dejan, okupila se na jednom od foruma i osnovala Klub lovaca na zatucane budale. Odmah su ustanovili i osnovna pravila. Sama grupa je tajna i ulazak u istu je moguć samo uz preporuku bar tri člana.
Svi su imali isti cilj, ali je dolazak do njega, svakom bio drugačiji. Neki su voleli da nastupaju sa bukom i glamom, u stilu hajke, pa koga isteraju. Drugi, među kojime je bio i Dejan su koristili pristup sa čekom ili možda čak i ribolovački, gde su mirno čekali lovinu i uhvatili je kada se najmanje nada.
Kad je osnovan Klub, Dejan je prvo napravio nekoliko lažnih, muških i ženskih, profila na društvenim mrežama. Razvijao ih je sve dok nisu izgledali verodostojno. Na svakom ima kontakt mejl, kao i mobilni telefon. Za tu svrhu je kupio nekoliko polovnih telefona i svi su uredno poređani na dohvat ruke.
Večeras je lovac ponovo bio spreman, danima je pripremao teren. Mamac je bačen, zamke su razapete.
Krenuo je da pretražuje internet u potrazi za forumom/društvenom mrežom gde bi pripremio zamku. Obično su najizglednija mesta bile rasprave o politici, religiji, homoseksualizmu, legalizaciji droga, ženskim pravima. Statistički gledano, tu je bilo najlakše naći zatucanu budalu. Mada dešavalo se da uhvati i nekog u diskusiji o uzgajanju ruža ili pravljenju vanilica. Dejan je posebno uživao da ulovi nekog zatucanog na nekom od naizgled benignih mesta.
Novinski naslov: Homoseksualci su inteligentiji od heteroseksulaca, je baš ono što mu treba. Jeste pretenciozan i glup i spada u najveće novinarsko smeće, ali će u komentarima sigruno biti lovine.
Virtuelna polemika se već uveliko odvijala, te je Dejan sa svog profila Ivan šećer, pustio poruku: potpuno se slažem, još uvek nisam upoznao ni jednog hetero muškarca koji je inteligentiji od mene.
Vrlo brzo su počeli da pristižu odgovori, a bili su u rasponu od : bolesniku, sodomisto do treba ti seme zatreti.
Ovo je kritičan trenutak lova. Dejan sada mora da se usredsredi na samo nekoliko potencijalnih zatucanih budala
Otpočeo je prepisku sa četvoro individua. Dejan se trudio da ih komentarima samo blago izazove i da ih pokrene na akciju.
U ovoj fazi lova, obično bi se setio starog vica kada deda traži samo ¼ Vijagre. Ali neće vam biti dovoljno, kaže mu apotekarka. Neću ja da j.ebem, već želim da podj.ebavam.
Ubrzo je stigla i prva sms poruka, a nedugo zatim i prvi telefonski poziv. Naravno, Dejan je uredno snimao sve pozive i poruke. Sa druge strane žice su usledile pretnje da će ga sačekati sa palicama, koje će mu nabiti u dupe. Žučna prepiska je nastavljena još neko vreme, dok je Dejan uredno pripremao fajl, koji će pretočiti u krivičnu prijavu.
Istovremeno, dopisivao se na sličan načini sa ostalima. Jedan se povukao još na početku (možda ipak ima nade za ljude), drugi se svađao još neko vreme, i stalno je balansirao na granici govora mržnje. I posle dva i po sata prepucavanja, povukao se ne prešavši granicu.
Sa poslednjim je vodio oštru raspravu do ranih jutarnjih sati, ali Dejan ipak nije uspeo da ga usmeri na govor mržnje i otvorene pretnje. Ovo je bila dobra borba, pomislio je Dejan dok se iscrpljen protezao u kompjuterskoj stolici, šteta što je pobegao. Nema veze, pojaviće se drugi put. Ubacio ga je u kartoteku potencijalnih lovina sa kratkim osvrtom na diskusiju koju su imali, zajedno sa snimcima poruka koje su razmenili putem računara.
Kada je svanulo jutro, Dejan je bio potpuno isceđen, ali savršeno zadovoljan.
Ovo je bila uspešna noć, jedna krivična prijava i dve izuzetno zanimljive borbe.
Lov je hram gde se neguje zdrav testosteron.

Priča br.3

ЛОВ НА ДУШЕ

Као што сви ми имамо неке своје необичне ритуалне навике, тако је и Теодор Настасијевич у вечерњим сатима, при пригушеној светлости лампе, седео у својој фотељи пресвученој у тамно-браонкасти плиш и овлаш прелиставао прошлогодишње новине разматрајући колико се стање променило од тада до данас. "Много је боље било некад, много боље" помисли. И док је тако читао, неприметно, а опет наметљиво, његове руке подлегоше некој несавладивој тежини да их спусти на груди, те последњим покушајима да се одупре нагло отвори очи, али затим поново склопи наборане капке и потону у дубок сан.


Однекле, потпуно неочекивано, прену га пуцањ из ловачке пушке. Теодор, не знајући шта се збива, поскочи из своје фотеље расипајући листове новина по поду. Приближавајући се прозору, натури своје наочаре са дебелим оквирима, узнемирено погледа кроз замагљена стакла и напољу запази никог другог до ловца, обученог у храпаво, свиленкасто медвеђе крзно и дугуљасту шубару како некако одсутно али и циљано посматра негде у даљину. Помало увређен реметењем вечерњег мира, набаци капут преко рамена, навуче кожне чизме и одгега се до дворишта. Онако раздражен, неповерљиво осмотри неочекиваног госта у ово доба дана и покушавајући да сузбије налет беса, учтиво климну главом и упита: "Добро вече. Шта то, забога, радите у ово доба?". Не обазирући се, ловац дубоким гласом добаци преко рамена "Само свој посао" закашља се, па онако, као да сам себи потврђује више, неголи Настасијевичу, "да, само свој посао, ловим...". "А да..." Теодор осети јак порив да се нашали са дошљаком "како ја чујем, овде у центру Петерсбурга су се појавиле којекакве звери, ето баш јуче дође мој теча и вели: "Аман господо, јуче у сред бела дана Невским Проспектом протрча дивља крмача са десет малих прасића."" Ловац не одговори, само настави да гледа према хоризонту застртим месечевим сјајем. Сад већ смелије и веселије од претходног стања, Теодор поскочи и приђе дошљаку, пребаци му руку преко рамена и онако очински упита: "А шта ловите?". Ловац, онако дубоко уздахну, слеже раменима и рече: "Ах, све могуће врсте ловина, дебеле и мршаве, болесне и здраве, старе и младе, иживљене и неиживљене, па после то једем и не бирам, заиста, никада о томе нисам размишљао, али каже народ да нимало немам укуса..." Настасијевичу не би право да овако позно води филозофске расправе, поготову што им није био нешто посебно наклоњен, и када би у друштву оне почеле, увек би се склањао у страну и имао изразит утисак да су то доколице за доконе, и да је све у свету црно-бело, као на папиру. Сматрао је да су лане ствари биле много боље, онда када је он још био дете, док су људи били много дружељубивији и срдачнији, присећао се мириса на печене погаче из мајчине кухиње, и оних благих вечери када је окупљен са породицом уз жамор дечије граје посматрао мајку која је хитро износила и уносила посуђе, и помало првирујући да јој не загори вечера, убацивала покоју реч у целу мешавину мушких и женских гласова, старијих и млађих. Отац, седих, изнад усне изгорелих бркова, пушио је своју лулу напуњеног дуваном који је сам гајио, непрестано добујући по столу, и сестре која је, онако малецка климала ногама седећи на столици и викала из свег гласа: "Гладна, гладна Јуца гладна!". Ех, та стара добра времена, дани благостања никад поново проживљени... И док је тако утонуо у своја размишљања није ни обратио пажњу на ловца који му је уперио пушку у груди и окренуо се лицем ка њему. Лице, ах то лице које никада неће заборавити, безизражајно, без носа и очију, као да је слепо, а опет види, и те кости лица, потамнеле и труле, а опет некако умирујуће, опет некако лагодне и опет поред свега, некако као да милују душу последњим зраком. И као као да су му се сва досадашња искуства, сва она чекана, непроживљена искуства стопила у један моменат. "Теодоре" обрати се ловац, док је он посматрао широм отворених очију, "чекао си некад, живео за некад, а дошао је и тај дан када ће се говорити о теби као о некад. Ја само остављам животе онако како сам их затекао.", а затим повуче обарач.

Следеће јутро доктори су дошли кући, опипали пулс и одмах констатовали лагану смрт. Умро је са новинама преко колена, упаљеном лампом, прекрштених руку на грудима и сетног погледа у даљину, баш као да је очекивао то давно, давно ишчекивано сутра...

Priča br.4

***

Pade sneg i pre nego što se pretvori u bljuzgu i blato bi oštar vazduh. Sekao je pluća, sekao je obraze i terao ih da pocrvene. Bio je suv koliko voda smrznuta može biti suva i puckao je pod nogama poput grančica u nekakvoj šumi. Reče mi jednom jedan:
-Moraš loviti Milutine. Sve ti je lov.
A ja sam samo razmišljao o čekama kada je vreme bilo poput ovoga samo se sneg nije otapao danima. I nije bilo bljuzge i blata. Čekama. Stojiš i gledaš, da srna dođe, a onda nanišaniš. Poput kakvog strelca, slobodnog strelca. A nadmoć nije puška, nadmoć je strpljenje. Malo ljudi to zna. Da pravog lovca ne čini municija, ne čini oružje, koliko strpljenje. I sa lošim kuršumom možeš bolje pogoditi ako čekaš od nekog vetropira koji bi sve i odmah. Samo strpljenje zahteva vreme, a vreme nikada nije radilo ni za koga od nas. I dosadi mi ta igra u jednom trenutku. To čekanje mi se učini tako lažnim igranjem jedva sazrele omladine. To čekanje mi posta mučno i odvratno. Teralo me je na povraćanje. Hteo sam se ogoliti poput mraza, to je vreme od mene tražilo. Da budem go poput snega, beo. Pa ako hoće neko da uroni, neka uroni, neka se provalja. Što da krijem hladnu dušu i hladne prste kada je samo pitanje vremena kada ih neću moći ugrejati više. Kada ću se smrznuti i zalediti sve oko sebe, kada će bara postati ledeno jezero koje se ne topi više.
A sećam se i kada sam bio mlad, kada sam mislio da imam vremena, a strpljenje mi roditelji dadoše. Redovnim lekcijama i redovnim uskraćivanjem sitnih životnih radosti. Tada je bilo leto, vrelo i teško. Paralo mi je nozdrve svojom vrućinom. A tog leta sam i ja bio neprirodno vreo. Palio sam sve što sam dotakao i ništa me zaustaviti više nije moglo. Bio sam uplašen da će mi to postati svakodnevnica. Ta vatra što me je izgarala iznutra. Bio sam onesposobljen da lovim i da čekam. A ona je to leto stajala poput srne i gledala me svojim tamnim srnećim očima. Bila je privučena mojim ledom i mojim čekanjem, a posle odgurnuta mojom vrelinom. Promenio sam se i nisam se voleo. Nije me ni ona više volela. I nagon me je terao da uradim nešto, da nastavim da lovim, ali nisam više mogao da čekam. Sada sam imao samo municiju i poput muve leteo tamo amo, a Bog samo zna koliko su muve bile sumanute to leto i koliko ih je mnogo bilo. Lepetao sam krilima i udarao se poput kakve budale i svaki moj pokret je bio greška i bacao me sve dublje i dublje u očaj.
Igralo se mnogo taj dan, a samo što se primakao početku svog kraja. Sumrak, a kroz pola sata biće potpunti mrak. Šarene letnje haljine na mršavim mladim devojkama, puštevnih kosa ili ispletenih oko glave. Sve je podsećalo na nekakvo dodolsko prizivanje kiše. Ili je meni samo tako delovalo. Ja sam vapio za kišom. Momci su zapalili vatru i pekli roštilj. Video sam samo ognjište. Nikakvog roštilja meni tu nije bilo. Video sam poluboginje kako skaču unaokolo uz muziku, oko logorske vatre. Čuo sam kroz buku kako je noć sveža, a ja ništa od te svežine osetio nisam. Imao sam osećaj da mogu vazduh seći nožem, a onda sam se nasmejao samom sebi. Vazduha tu nije bilo. A iz usta kao da sam bljuvao vatru. Svaki moj udisaj i izdisaj je bio vreo poput samog Sunca.
Pokajao sam se posle mnogo puta što sam došao, ali kajanje je sasvim druga stvar. Kajao sam se zbog posledica po mene, kao i svi. Kajanje je osećanje koje najmanje opstaje ukoliko ne trpimo posledice zbog onoga što smo učinili. Ni sam sebi ne mogu da objasnim zašto sam došao. Bilo bi mi lakše da mogu. Uzalud. A one su igrale, preplitale nogama i smejale se. Smeh mi je bio krajnje iritantan. Pogotovo taj ženski, zvonki smeh lakoće življenja. Niko i ništa ne ume toliko da iznervira depresivnog muškarca koliko smeh mlade žene. To je sušta suprotnost svemu onome što život jeste. Ponekad mislim da žensku mladost samo zbog tog smeha toliko volimo. Ali to misli duhovni ja. Onaj te noći je bio vreo, nikako satkan od tih niti.
Pojavila se sa njim i pogledala me je. Ispod oka, postiđeno, uplašeno poput srne. Držala ga je ispod ruke. Kombinacija tog uplašenog pogleda koji priznaje krivicu podsvesno i prkosa koji je pokazala držeći ga ispod ruke, ambivalencija tih gestova je i napravila od mene ono što jeste. Nesvesno priznanje i svesni prkos, zgrozilo me je. Da li zbog isforsirane moralne nadmoći, da li zbog atavističkih ostataka patrijarhata ja sam poludeo, a temperatura mog tela je dostigla svoj maksimum. Nikad više, ni kad sam drhtao sklupčan u groznici sedam godina posle toga, ja nisam bio tako vreo. On je zadržao više dostojanstva. Nije me ni pogledao. Valjda je zato sav moj bes bio iskaljen na njoj. Zbog onog srnećeg pogleda.
Ispio sam deveto pivo i bio sam pijan. Nije mi bilo svejedno. Stajao sam po strani, a one su i dalje igrale i smejale se i ponavljale čitav taj ritual tu na toj livadi pored reke. Mutnog Dunava. Zelenog Dunava. Zastao sam i pogledao, video sam da stoji na obali, sama. Ostali su bili bučni i veseli i pijani. Ona je bila sama na obali i gledala u reku. Prišao sam sa pivom u ruci, pozdravio je. Promrmljala je nešto. Pogledala me istim onim pogledom krivca. Krive srne. Smeđim očima ispod dugih tamnih trepavica. Možda je to bio otpozdrav. Pivo iz flaše, dopola popijene me je isprskalo. Ostavilo je mokre tragove po sitnim kamenčićima pretpostavljam. Ujuru su tu našli samo krv, pivo se već bilo osušilo. I krvi je bilo malo, najviše je isprao Dunav. Zeleni Dunav. Pala je u stranu, dijagonalno. Otišao sam, nisam se okretao. Nisam video. Rekli su mi da se udavila. Da sam se okrenuo i da su ostali bili manje veseli i bučni, možda bi neko shvatio da je ostala da leži licem u vodi. Ne znam za druge, ali ja i dalje nisam siguran da mi je žao što je nisam po poslednji put pogledao. Na kraju krajeva nju je njen poslednji pogled i ubio.
Al’ šta mari, prošlo je dvadeset godina i zima je opet tu. Hladna zima i ja opet lovim. Sneg puca pod mojim nogama, a katran mirno iskašljavam iz svojih pušačkih pluća. Gore su samo moje i jezera i grane u šumi. Belina mi prži oči, a oštar vazduh mi seče izborane obraze. Ona je i dalje tamo u Dunavu. Uvek je bila letnje dete, a zima... zima je oduvek samo moja.

- - - - - - - - - -

Priča br.5

MAMAC

„E, sad su obrali bostan“, rekao je otac.

Govorio je o puževima golaćima koji su nam, po ko zna koji put, uništili plodove okućnice: dinje, lubenice, začinsko bilje i ostalo. Svakog proleća imam traume zbog tih groznih, golih životinja koje nam, eto, uništavaju pro-letinu.
No, ovoga vrlog proleća otac je došao na ideju kako se obračunati s tim mekoputnim nudistima:

„Stvar je u mamcu“, rekao je otac i otišli smo u lov na mamce.

Na moje veliko iznenađenje očeva ideja o mamcu bila je potpuno deplasirana, nisam verovao da će upaliti u stvarnosti, ovoj našoj, kriznoj, jetkoj i kasnoprolećnoj.

„Šta nedostaje tim štetočinama?“, pitao je otac.

„…“ bezglasno sam odgovorio.

„Kućica!“, poentirao je otac i iskoraknuo iz kuće dugačkim korakom.
Sledio sam ga sitnim sinovskim korakom.

Sledeća dva dana proveli smo loveći prave vinogradarske puževe, za mamac. Sama ideja bila mi je koliko ridikulozna toliko i odvratna. Žrtvovati zrele i radišne vinogradarske puževe odvratnim golaćima? Fuj!

„Mi ih zapravo ne žrtvujemo“, rekao je otac, „Radi se o opstanku, o prirodnom odabiru: snažniji golaći otet će kućice miroljubivim vinogradarcima, pa će i sami postati vinogradarci. A vinogradarci će postati ljigavi, odurni, predatorijalni golaći, razumeš? Ko bi skučen sad je skurčen i obrnuto!“

Ali, stvari nisu išle po planu. Golaći nisu ni trepnuli kad su ugledali vinogradarske puževe, nego su nastavili brstiti plodove okućnice. Čak su prešli i na maminu majčinu dušicu, kao i na sestrine kućne maslačke, a da stvar bude gora, vinogradarci su im se pridružili!
Otac je bio ljut. Prestao je glumiti sofisticiranog lovca darvinističke provenijencije te je jednostavno pohvatao golaća koliko je mogao u datom momentu, nabacao ih u veliku vreću za gnojivo. Zatim je prešao na vinogradarce, mahnito im je razbijao kućice gumenim čekićem i izvlačio ih na svetlo dana. Znao je da od toga nema koristi, da će već sutra ponovno doći drugi golaći i drugi vinogradarci, da će nastaviti s obiranjem bostana, ali nije se mogao suzdržati.
Potom se s vrećom punom puževa golaća – izvornih i novoogolaćenih – povukao u kupatilo gde je činio, siguran sam, raznovrsna sranja toliko dugo da ga je mama morala isterati van.

„Čoveče božji, pa moram pišati“, vikala je.

Tata je izašao iz kupatila posramljen, namrštena lica i tek malo zabalavljenih ruku. U ćošku, pokraj kade, smežurala se prazna vreća, a puževa nigde.
Razmišljao sam dugo o tome što je moj otac u kupatilu učinio s tim golaćima, razmišljao sam do kraja tog neidiličnog proleća i skoro pa celo leto. Tako sam i upropastio školske praznike. I baš kad su mi ideje počele nadolaziti – počela je nova školska godina!

Upoznao sam – te godine – novih i novih prijatelja, počeo ulaziti u predpubertet, devojčice gledati sa vlažnim sjajem u očima i pušiti prve cigarete, a uz to sam počeo zaostajati u gradivu, što se, svakako, odrazilo na moje ocene.

Priča br.6

DAŽDEVNJAK

Danas je tačno 465 dan od kako je ostavljen na ovoj prokletoj planeti. Teraformiranje očigledno nije imalo smisla na jednom ovakvom mestu i misija je morala dalje. Jedino mu nije bilo jasno zašto su ga ostavili ovde i pomislili da je mrtav. Iako mu se pokvario komunikator trebali su da vide koordinacijski čip i da sračunaju da je ostalo više od 24h do njegovog gašenja po smrti nosioca. Verovatno zato što je upao u nekakvu rupu (kao da je bio gurnut) koja je blokirala njegov signal. Proveo je tri dana tamo u društvu neke životinje koja je ličala na daždevnjaka koji je očigledno bio u istoj nevolji. Posle tri dana nekako je ipak uspeo da se spase noseći i daždevnjaka u svom rancu spasavajući ga zle sudbine. Dakle, njegov problem je to što sada nije bio mrtav i što se izvukao iz smrtonosne zamke. No šta je tu je. Do sledeće misije na ovu planetu proći će još tačno ovoliko dana. Valjda će izdržati. Uslovi za život su bili teški ali čekanje mu nije bio problem (nije imao ni puno izbora) sve do pre mesec dana kada ju je prvi put primetio. Silueta koja se u početku tako neprimetno kretala za njim da je pomislio da je umišlja. A onda je primetio nešto neuobičajeno. Njeni obrisi su bili fluktuirajući. Najčistiju sliku siluete je dobijao kada je počeo da je se zapravo plaši. Prvo su to bili samo neki obrisi i senke na koje nije obraćao pažnju, a potom kako je počeo da sumnja da ga nešto prati uvideo je da je bio u pravu. Jedne noći u jednoj nepoznatoj i zlokobnoj polipastoj šumi ugledao ju je sasvim jasno. Stajala je iza nekog džinovskog polipa sa sasvim jasnim obrisima i ivicama. Izgledala je kao da je žensko. Neko zlokobno, turobno i preteće žensko. Imao je osećaj da ga je posmatrala bez glasa kao da mu proučava slabosti. Pokušao je da sklopi oči i da ne misli na nju i da pusti da ga uhvati san ali u njemu se sve više budio osećaj da postaje njen plen i da ga ta kreatura zapravo lovi. Ipak potrudio se da je mentalno izblokira. Možda ipak sve to umišlja. Pokušaće da je ignoriše da bi koliko-toliko uhvatio san. Kada je već pred san sledeći put otvorio oči ugledao je na metar od njega kako se silueta pomahnitalo ustremljivala ka njemu i iznova i iznova odbijala o nekakav nevidljivi zid. Vrištala je i uvijala se od besa. Bila je sigurna da je lovina njena. Uplašio se ove scene jer je sada sasvim jasno i nedvosmisleno vidi. Izgledala je kao otelotvorenje svih njegovih strahova i osetio je ogromno olakšanje što ona nije uspevala da probije tu čudnu barijeru. Kakva neobična podudarnost pomislio je... da silueta izgleda poput sume njegovih strahova a barijera poput njegove mentalne blokade... ili to možda nije bila podudarnost? Možda on kreira u svom umu i jedno i drugo? Tada se odlučio na mali eksperiment.. Pobedivši strah na tren prišao je barijeri i iz torbe izvukao parče dehidriranog vakumiranog mesa, pocepao kesicu i bacio je u pravcu barijere. Kesica je proletela kroz barijeru i pala pravo silueti pred noge koja ju je istog momenta omirisala a potom trenutno izgubila interesovanje i režala i dalje na njega. Potom je prišao i oprezno pružio ruku. Napipao je barijeru. Hm.. kakva je ovo barijera kad stvari mogu da prođu kroz nju a ne mogu on i očigledno silueta? U čemu je razlika? A onda mu je sinulo. Iz ranca izvukao je daždevnjaka i pustio ga da prođe kroz barijeru, ali on nije uspeo. Potom ga je podigao i tiho mu prošaputao nešto da se ovaj umirio a onda ga je tresnuo o zemlju i daždevnjak se onesvestio. Zatim ga je bacio kroz barijeru i on je prolete i pade na zemlju. Silueta je poletela do daždevnjaka ali videći da se on ne kreće istog sekunda joj pažnja skrete u drugom smeru. Par sekundi kasnije daždevnjak iza nje se mrdnuo osvestivši se i brzo šmugnuo u nešto što je nalikovalo suđerastom zidu. Pa da, pomislio je. Jedina razlika je u svesnosti. Stvari nemaju svest i lako prolaze barijeru. Dakle barijera je kontrolisana umom odnosno samo svesna bića osećaju njeno delovanje. Ako je um ključ onda jedini način da se spase od ove nemani je da ga upotrebi na pravi način. Silueta je besno frktala šetajući se levo desno u nemogućnosti da dopre do plena. On je potom izvadio blaster i stavio ga u desnu ruku dok je naslanjajući se na barijeru levom rukom dohvatio kamenčinu i jako se udario u glavu da je pao u nesvest na polovinu gde se nalazila silueta. Silueta skoći do njega u trenu i omirisa ga ali smatravši da je to mrtva stvar izgubi interesovanje i preskoči ga i dalje poče da udara snažno o barijeru u želji za lovinom. Kada mu se svest polako poče varaćati prvo što je ugledao je sumu svojih strahova kako besno udara u barijeru s' leđa i od straha jako mu se brzo vrati oštrna misli i refleksi a potom u sekundi se silueta okrenu i on ispali hitac svog blastera u nju i ona pade i razli se u neku smrdljivu ljubičastu tečnost. On ustade i zadenu blaster u futrolu a onda preskočivši baricu priđe barijeri. Nije više postojala. Ok. Sad je shvatio. Ovog puta pobedio je svoj strah ali mu je bilo savršeno jasno. Nije ovo poslednji put kako se igrao lova i lovine. Do dolaska sledeće misije ostalo je još tačno 465 dana. Treba izdržati. A već mu se učinilo da je nešto šmugnulo iza njegovih leđa a bio je siguran da to nije bio daždevnjak

- - - - - - - - - -

Priča br.7

GLAD


Na prostranom proplanku, čistini nasred inače šumovitog brda beše smeštena jedna koliba - objekat sklapan od neidentičnih ručno rađenih dasaka i greda, sa gomilom isprepletenih grana na krovu pokrivenih upečenim, stvrdnutim blatom i pozamašnim slojem snega. Zima je odavno uzela maha, a zimske noći su gotovo sablasno bešumne. Sve što postoji zimi se krije, ćuti i pokušava da preživi na svoj način. Da na čistini ne beše čoveka, verovatno bi tišina i tada prevladala. Ovako se dalo čuti tiho pucketanje vatre koja je titrala u kolibi, i da je neko kojim slučajem zašao unutra, opazio bi da je ona pri izdisaju, a da se pokraj nje, na vešto improvizovanom dušeku od slame, uvijen u prašnjavi pocepani kožuh sklupčao, starac, neobrijanog, grubog lica i duge, sede, kožuhom pokrivene kose, neprestano se grčeći i uvijajući. Dođu tako noći kada se čovek ne usudi da zatvori oči, i jedino što mu preostaje je da sačeka jutro.

Kada je ono konačno osvanulo, starac se pridiže iz postelje, rasteže se, protrlja šake i otide do police iz koje izvuče posudu kukuruznog brašna kojoj se dno već uveliko naziralo. Do sela je put još uvek neprohodan. Neće mu još dugo potrajati - dan, dva. Možda nedelju ako otanji porcije. Zna to, a opet pravi kuglice, valja ih po rukama i peče. Glad ne mari mnogo za planove gladnih. Pošto je završio sa svojim skromnim obrokom, starac ugreja rakiju, nešto usu u grlo - nešto u kožni meh, uze pušku, prebaci je preko desnog ramena, izađe iz kuće i krete uzbrdo, ka šumi. Došavši do poluzaleđenog potoka, pažljivo ga preskoči, da ne bi slučajno u njega zagazio i pokvasio čarape i cipele. Nedaleko odatle, pre par dana je postavio zamke - proste mehanizme na omču ili mrežu i još prostije na kamen i okidač na putanjama gde prolaze sitnije životinje. Nadao se kakvom zecu ili fazanu, mada bi se u ovakvoj situaciji i jarebicom zadovoljio. Prva zamka bila je netaknuta. Na druge dve, omče su i dalje ostale neaktivirane dok je mamac koji je ostavio ispod kamena nestao, a sam kamen ostao da stoji pod krivim uglom. Zastao je, slegao ramenima, uzeo gutljaj rakije i nastavio sa hodom. Stigavši do starog hrasta - stabla koje se svojom velikom krošnjom isticalo među ostalim brdskim drvećem, starac otide levo i smesti se u omanju jarugu, u čijoj je neposrednoj blizini staza kojom prolaze svinje. Sitni tragovi papaka lako su se dali opaziti u snegu. Spazivši ih, ponada se da će možda opet proći i obradova se pomisli da postoji šansa da mu se, onako gladnom, na večerašnjoj trpezi nađe nešto mesnato i jako - ali sneg, on je padao tek pre nedelju dana. Od tada - ni pahulje, ni vetra. Ko zna koliko su tragovi stari... Čekao je tako sakriven dugo. Ispijao je štedljivo rakiju i dahtao u prste kada bi ovi postali prehladni - rukavice su bile na njima, ali onako prošarane rupama, izguljene i delimično pokvašene, nisu mnogo pomagale u njihovom grejanju. Prošlo je podne, a još uvek ne beše nikakvog znaka da bi svinja mogla proći. Starac je razmišljao da odustane, da se pokupi i vrati svojoj toploj kolibi, ali glad koja ga mučiše i želja da je po svaku cenu utoli behu jače, i on osta na mestu još neko vreme. Dok je unutrašnjim delom desnog rukava pokušavao da ugreje promrzle usne, starac nasluti promenu u prirodi. Začu šuškanje odumrlog lišća i povremeni udaljeni groktaj i ubrzo opazi životinju kako prolazi - mlada ženka divlje svinje, teška odokativno dvadesetak kila. Starac utiša disanje, spusti se tiho niže i, sačekavši da životinja priđe, podiže pušku, nanišani, zadrža je nakratko na meti i opali, ali ukočeni prsti i ukrućene ruke učiniše svoje i on ne uspe da iskontroliše trzaj. Puška puknu u vazduh, a prasica se dade u beg i ubrzo nestade starcu sa vidika. Ovaj opsova, baci pušku, sede na hladni sneg i spustivši glavu duboko uzdahnu, svestan činjenice da je lov za danas završen. Pucanj je oterao sve okolne životinje i malo je verovatno da će se koja usuditi da kroči pokraj hrasta. Podigao je oružje, ispio gutljaj rakije i lagano se uputio nazad...

Da se iko te noći usudio da zađe u brdo, da probije put do kolibe i proviri iza njenih debelih vrata, spazio bi, uvijenog u kožuh, starijeg čoveka promrzlog i prljavog lica, ispucalih usana i uvučenih obraza - čoveka poraženog duhom, i pogleda zakucanog u činiju brašna.

Priča br.8

RETKA ZVERKA

Jednoga dana – možda je bio jesenji, kišan, i možda je bilo prepodne, a možda i nije, ne sećam se više –od nekoga čuh da ta zverka zaista postoji. Slučajno je to zalutalo u razgovor kao usputna primedba na nešto sasvim deseto. Nije mit, rekoše, nije biće iz legendi, tu je, vrzma se svetom, samo je gotovo neuhvatljiva. Malo je njih koji se mogu pohvaliti da su joj ušli u trag. Još manje njih koji su je ugledali. O onima koji su je uspeli ščepati se tu i tamo ponešto načuje, mada više kao daleki eho, a ne kao proverena priča na koju bi čovek, lovac, tačnije, mogao pouzdano da se osloni. O onima koji su uspeli da je zadrže, bilo kao lovinu, ljubimca ili trofej – nije bilo ni pomena.
Vrativši se kući otuda, gde sam za zverku čuo, seo sam na kauč, opustivši ruke tako da mi šake padnu na butine ovlaš raširenih nogu, dodirujući ih bridom. Oklembešenih ramena i malo pognute glave buljio sam u jednu tačku na patosu. Dugo. Buljio, i mislio. Prisećao se. Jeza je slala čete imaginarnih mrava da mi se penju uz kičmu dok sam postajao sve svesniji toga da ta živuljka, u stvari, živi u mom stanu. Zajedno sa mnom. Nemoguće je to precizno objasniti. Ma šta precizno – nemoguće je objasniti i površno ili bilo kako, jer, za to, prosto, objašnjenja nema; tek: odjednom sam znao da je ono, što me je celoga života žuljalo poput nikad potekle suze zaglavljene u krajičku oka, bilo u stvari njeno nevidljivo, ali sasvim sigurno prisustvo. Počeo sam da se prisećam svih onih situacija u kojima bih nalazio tragove njenog prisustva, znakova da je bila tu, ali koje sam, iz čistog nemara valjda, potpuno zanemarivao.
Šetao sam pogledom po sobi, sasvim lagano, nastojeći da ne pomeram ostatak tela, klizeći očima po uglovima, po pregradama stalaža, po sitnim ispupčenjima i pukotinicama u zidu, po mišjim rupama i paukovim mrežama. Potrajalo je to, možda, nedelju dana. A onda sam rešio da promenim taktiku. Ako je zverka vezana za mene, pratiće me, gde god pođem. Ako je, pak, vezana za moju garsonjeru kao idealan habitat, biće tu i kada se vratim. A ja ću se, ako ništa drugo, odmoriti.
Pripremio sam višemesečne zalihe hrane, natovario ih u karavan, spakovao šator, vreću za spavanje, pribor za brijanje, mali priručni plinski rešo, šibice, nož “skakavac” i mesarski nož, mrežu za leptire i mrežu za ribe, mišolovku, zamku za medvede, tri koluta konopaca različitih debljina, sprej protiv komaraca, lepak za muve i džepno izdanje Borhesove “Nebeske pijace korisnih znanja”. Tako opremljen, uputio sam se daleko od grada, u zabit bez naseljenog mesta u krugu od 30 kilometara, vozivši se poslednju deonicu puta prilično rizičnom putanjom kroz šumu.
Razapeo sam šator i rasporedio resurse. Zatim sam istražio okolinu. Šuma je bila najneprohodnija s južne strane, mada su šibljaci bili razapeti između stabala i na istoku; sa zapadne strane sam došao, a kada se krene ka severu, izbija se na vrh nekakve klisure, na čijem dnu ne uspevam da uočim rečicu ili potočić. Uglavnom, lepu, belu, ispupčenu stenu koja je visila nad ponorom sam odabrao za čekanje.
Prisustvo lovine sam uočio već sledećeg dana. Ispred šatora sam zatekao pepeo i u njemu par oglodanih koski. Ispod hrasta levo bilo je tragova brijanja. U žbunu južno, na nekih dvadesetak metara od šatora, relativno svež izmet. Naježio sam se osetivši da bi mogla da bude baš tu, iza mene. Tik pre nego što ću se osvrnuti, pokušao sam da zamislim kako izgleda: da li je velika ili mala, dvonožna ili višenožna, ima li perje ili krzno ili, možda, krljušt, da li puzi ili leti… Ili je možda prozračna kao meduza, sačinjena od neke nepoznate tvari, s osobinama koje se ne mogu pretpostaviti jer zalaze u nepojmljivo? Smestio sam, tik pred osvrtanje, zverku zajedno sa sobom u budućnost, zamislio sam kako se hvalim njome prijateljima, ili kako ljubomorno čuvam tajnju njenog postojanja. Tako je bilo tik pred osvrtanje, a kad se osvrnuh – nije je bilo tu. Iščezla je. Nije da je nisam video, prosto sam je propustio.
Sledeće dane sam provodio na beloj steni. Sedeo sam mirno, čekajući da naiđe. Dočekivao sam izlaske i zalaske sunca, pokrivao se zvezdanom nebeskom kapom, snio pod mesečinom. I vremenom prestao da razmišljam o zverčici. Ako je suđeno – srešćemo se. Nasmejao sam se svojoj rešenosti da tek tako odustanem od lova.
Podigoh se, trun naglije nego inače, i tad se desi da se odroni parče stene baš pod mojim levim stopalom – zateturao sam se, zaneo unazad, a zatim kliznuo stopalima naniže, nastojeći da prebacim težinu torzoa unapred, grabeći rukama za nečim za šta bih se uhvatio.
Proklizao sam, dakle, naniže, zapljusnut strahom od pogibije, I gotovo refleksno se uhvatio za čvrstu granu žilavog drveta koje je neprimećeno od mene ižđikljalo iz kamenog zida baš podno bele stene. Stegao sam je, i neviđenom snagom zabacio desnu nogu naviše, zakačivši se za stablo.
I tada sam ga ulovio. Ili je on ulovio mene. Nevažno, zaista. U svakom slučaju, u tom trenutku, dok sam presamićen visio nad ponorom, pažnju mi je potpuno zaokupio prizor čudesnog crvenog cveta koji je rastao iz drveta.
Sadašnji trenutak me je zarobio svojom lepotom.
I sada sam znao: ta retka zverka nije ni pernata, ni dlakava, ni velika ni mala, ni nogata ni krilata. Od svih osobina koje sam pogrešno zamišljao, on nije imao ni jednu. A imao je onu koja mi nije bila ni na kraj pameti.
Trenutak je večan.

- - - - - - - - - -

Priča br. 9

LOV

-Bato kad ću ja u lov?

-Moraš još da porasteš, pa veća je puška od tebe. Mmmmm...

Prerastao sam pušku konačno, napunio trinaest eee. Dvocevka bokerica, najnoviji model, čuo sam kako sa Stevom razgovara da mama ne čuje, skoro celu platu je dao za nju. Meni će dati nju a on će staru položaru, od pokojnog oca što je ostala.

-Mama pa obećala si u školi sam dobar, sve ti pomažem molllim te!

Nije volela lov, a još manje da i ja idem ali uspeo sam pustila me je.

Oka nisam sklopio, gledao sam zvezdano nebo i pun mesec. Toplo sam se obukao, pomalo neudobno (mamin uslov). Odrasli su popili po rakiju, nasekli kobasice i topao hleb, ali stomak mi je bio u grču ni zalogaja nisam uzeo.

Šuma je bila vlažna, tamna i tiha. Podelili smo se u grupe, ja sam bio sa Batom i deda Stojanom, između nas razmak 10-15 metara. Drvece je bivalo sve gusce i ubrzo ih nisam video sa svojih bocnih strana. Badi mi je bio uz levi bok, tiho je disao zastao je na tren i usmerio pogled na desnu stranu. Nisam odmah video, par sekundi mi je trebalo da razaznam kud gleda. Zrak sunca je obasjao baricu, iznad nje srndać, pravi pravcati velik. OOOO srce mi je utihnulo, lagano sam digao pusku, otkocio, čulo se tiho cak i baaaaam. U trenu je pao. Badi je ludacki lajao i vec je bio kraj srndaća.

Bata je trcao, lome se grane dok mi je prilazio, vice.
-Bravo mali!

Gleda me, gleda srndaća pa opet mene.
-O bože“...

Hvata se za glavu.
-Šta si uradio?

-Pođi- kaže zatim. Gleda oko sebe kao da se boji. Šapuće.
-Ako te neko pita lažna uzbuna, pobegla ti je lisica.

Gledam Batu. Pa meni niko nije rekao da idemo na štetočine.
Vratili smo se tokom noći. Majka je te zime nakuvala dosta gulaša od mog srndaća.

Film je odličan, gledao ga davno. Odlično si se setila...

Priča 3 - 3p
Priča 1 - 2p
Priča 5 - 1p

br. 6 - 3 p
br. 8 - 2 p
br. 1 1 p

Priča br. 5 - 3 poena
Priča br. 9 - 2 poena
Priča br. 1 - 1 poen

3 - 3 poena
4 - 2 poena
1 - 1 poen

priča br. 1 - 3 poena

priča br. 3 - 2 poena

priča br. 9 - 1 poen

br 5 - 3
br 7 - 2
br 1 - 1

5-3
7-2
6-1
Hm...Puževske zajebancije,aaa?

Meni su najbolje priče 1, 3 i 5.
Najbolja mi je br. 5 sa puževima, sama priča je super napisana i ideja hvatanja puževa mi je super ali je kraj potpuno podbacio. Shvatam donekle (možda) šta je pisac hteo da postigne takvim krajem ali mi se to ne sviđa. (A možda pisac i nije hteo ništa da postigne nego je zbrzao takav kraj, što mi se ne sviđa opet). U svakom slučaju samo zbog toga 5 dobija jedan umesto 3 poena.

3 Dobija 2 poena samo zbog naslova. Jer umesto da saznamo sami da je u pitanu lovac na duše, odgovor nam se daje već na početku.

1 Zbog svega navedenog a svakako i zbog sopstvenih kvaliteta,dobija od mene 3 poena.

Dakle:
1 Karpati: tri poena
3 Lov na duše: dva poena
5 Mamac:1 poen

Napast:

3 Dobija 2 poena samo zbog naslova. Jer umesto da saznamo sami da je u pitanu lovac na duše, odgovor nam se daje već na početku.

Kliknite za proširenje...

Ovo je dobra primedba.
Ja sam, u stvari, potpuno preskočila naslov pri čitanju (nije mi jasno kako mi je to uspelo ) inače bi mi zasmetalo isto to.

Inače, osim one tri za koje sam glasala, i ostale (sem jedne) mi se prilično dopadaju. Nijanse su odlučile ovaj put, što se mene tiče.

Napast:

Meni su najbolje priče 1, 3 i 5.
Najbolja mi je br. 5 sa puževima, sama priča je super napisana i ideja hvatanja puževa mi je super ali je kraj potpuno podbacio. Shvatam donekle (možda) šta je pisac hteo da postigne takvim krajem ali mi se to ne sviđa. (A možda pisac i nije hteo ništa da postigne nego je zbrzao takav kraj, što mi se ne sviđa opet). U svakom slučaju samo zbog toga 5 dobija jedan umesto 3 poena.

3 Dobija 2 poena samo zbog naslova. Jer umesto da saznamo sami da je u pitanu lovac na duše, odgovor nam se daje već na početku.

1 Zbog svega navedenog a svakako i zbog sopstvenih kvaliteta,dobija od mene 3 poena.

Dakle:
1 Karpati: tri poena
3 Lov na duše: dva poena
5 Mamac:1 poen

Kliknite za proširenje...

Nemoj zajebavati šefe...Meni je takav bizarni kraj sasvim u skladu s prethodnim bizarlucima...Valjda I jeste
ok.da se svaki sin pre ili posle razočara u svog ćalca da lakše prevaziđe Edipov kompleks...Ja sam ,na primer,
već s 11 godina radio one stvari s puževima...

Prica br. 3-3 poena.
Istina, naslov je oduzeo deo drazi kod ove price ali mi je i dalje za koplje ispred ostalih.

Prica br. 4-2 poena.
Dosta sam se premisljao. Po mom misljenu prilicno los pocetak sa krajnje nezgrapnom prvom recenicom. Ipak, prica svakom recenicom biva bolja i bolja a sam finis je veoma dobar.

Prica br. 9- 1 poen.
Ovde je odluka bila zaista teska. Bodove su svakako zasluzili i Glad, Dazdevnjak i prica o puzevima. Presudila je vedrina i decija bezazlenost koju sam pronasao u poslednjoj prici.

SUPERKULER:

Nemoj zajebavati šefe...Meni je takav bizarni kraj sasvim u skladu s prethodnim bizarlucima...Valjda I jeste
ok.da se svaki sin pre ili posle razočara u svog ćalca da lakše prevaziđe Edipov kompleks...Ja sam ,na primer,
već s 11 godina radio one stvari s puževima...

Kliknite za proširenje...

Ne sviđa mi se bizarnost po svaku cenu, nekako mi se to čini kao matematički proračunat završetak priče... Kao matematička jednačina od priče, oprobana varijanta.
Priča mi se jako sviđa pa mi samo zato smeta takva kalkulacija koja meni kvari celokupni utisak.
Jako bih voleo da pisac po završetku glasanja objasni šta mu je bio cilj takvog kraja.
Nešto sumnjam da ću dobiti odgovor, ali nada ostaje

Nema veze,ali digresija:hvatanje puževa se zove berba puževa,a ne lov!
Ybt-lov na poludele pužove! ! !

(Tim pre mi je priča vrh!)

SUPERKULER:

Nema veze,ali digresija:hvatanje puževa se zove berba puževa,a ne lov!
Ybt-lov na poludele pužove! ! !

(Tim pre mi je priča vrh!)

Kliknite za proširenje...

Pre će biti lov poludelog na puževe

Laku noć svima

Dobar dan svima

7 - 3

2 - 2

8 - 1

Moram da uputim iskrene čestitke autoru priče 7, baš mi se dopala. Istinski sam uživala u lepim rečenicama koje su mi dočarale sliku sirotog gladnog starca i osećaj njegove muke.

Prica br. 3-3
Prica br. 1-2
Prica br. 5-1

5 - 3
4 - 2
1 - 1

Br. 1- 3 poena. Nema suvišnih podataka, priča teče harmonično i jednostavno.

Br. 8- 2 poena. Ima nečeg što autor nije umeo dobro da definiše u ovoj priči. Ta retka zver nije na kraju definisana kao pojava u njemu ili van njega. Ostalo je pitanje šta je lovio, ili šta ga je lovilo. Da li je lovio lepotu, ili je lovio trenutak sreće. Možda je kao Per Gint lovio otkiće tajne. Šteta je što autor nije mogao da se izbori sa svojom idejom i jasnije je prikaže.

Br. 2- 1 poen. Definicija savremenog lovca i potpuna degradacija ljudskog roda kome je nekada lov bio junačko delo, a danas niska strast.