Glasanje na temu UČITELJ I UČENIK - rok 4.decembar

Bili ste, očigledno, inspirisani, jer je na ovaj konkurs stiglo osam priča.
Glasaćete po već ustaljenom sistemu (3,2,1), do 4.decembra (petak) do 20h.
S obzirom na obim priča, može se desiti da prođu sati i sati dok ih postavim , pa vas molim da budete strpljivi. Ukoliko večeras, do određenog vremena, ne stignem da okačim sve (imam nešto zakazano u 21.30), možda ću ostatak morati da okačim ujutru. U tom slučaju glasanje će biti produženo.

Dakle, krećemo.

- - - - - - - - - -

1.

Visoka škola

Učionica je bile dupke puna, manje zbog broja prisutnih, znanto više zbog njihove građe. Naime, većina polaznika je bila sazdana tako da su jedino mogli sami da sednu u školsku klupu. Ipak nisu zamišljene za one od sto, storinuidvadeset i više kilograma.
Sedamnaestoro đaka je sa nestrpljenjem očekivalo da predavanje počne. Retke su prilike da se odsluša ovoliko zanimljivo predavanje, a tek imati čast i uživo čuti predavača. Takvu privilegiju bi mnogi zlatom platili, a polaznici ovog predavanja, nisu morali da uloženi jedan svoj dinar. Ipak su oni buduće uzdanice naše politike i svi su delegirani na osnovu parlametarne zastupljenosti.
„Dobro došli, na jedno u nizu predavanja, koje će vam pomoći da ostvarite vaše pune potencijale. Verujem da ne treba da se predstavljam, ali eto reda radi, “
Otvorenih usta su posmatrali predavača, koji je znajući kakvu će reakciju izazvati, napravio dramsku pauzu.Zoran Drpković je jednostavno bio legenda i malo je ljudi njegovih sposobnosti. Tridesetitri godine uspešno pliva u samom vrhu političke scene. Samo biti u njegovoj blizini, za mnoge je bilo ravno ostvarenju sna.
„Dakle, tema ovog seminara će biti Uvuci se vođi - pod kišobran. Ovde ćete saznati sve finese te plemenite veštine. Iako se misli da to može svako, zapravo, samo odabrani to mogu da izvedu na pravi način. Treba to raditi sa stilom. Iskreno se nadam da ste vi baš ti odabrani primerci. Neophodno je da znate kako da podiđete šefu stranke ili države, ako želite da se održite na nemirnom političkom moru. No, pre nego što počnemo, hajde da se malo bolje upoznamo.“
Pokazao je na krupnog oznojenog mladića, slepljene tanke i svetle kose.
„Marko Babetić, šef bot tima Radikalno-umerene stranke. Držim rekord u broju postavljenih komentara pod različitim imenom, ispod jedne vesti.“
Svi su sa uvažavanjem klimali glavom, izuzev momka u poslednjem redu, koji se podrugljivo podsmehnuo.
„Neverovatno dostignuće.“ dobacio je.
Svojim izgledom odudarao je od ostalih. Raščupana crna kosa, mršav, pohabana kožna jakna, pocepane farmerke, više je ličio na rok zvezdu, nego na političara u usponu.
Prisutni su ga odmerili sa neodobravanjem i nastavili sa predstavljanjem.
„Ružica Lupetić, šefica komentatorskog tima Demokratskih nazadnjaka. Najbrže nalazim vesti u kojima se spominje naš lider, a takođe sam osmislila i savremeniji program za lajkovanje. “ Ponosno je odcvrkutala bubuljičava devojka koja se prelivala preko stolice.
„Hmpf“, začulo se iz zadnjeg dela učionice.
Predstavljanje se nastavilo u sličnom maniru sve dok nisu stigli do poslednje osobe - čupavca u poslednjoj klupi.
Drpković Zoran, predavač, se osmehivao kao Mona Liza dok je davao reč.
„Hajde i vas mladiću da čujemo, pošto ste imali komentar za svakoga do sada. Predstavite nam se, da vidimo odkud vi ovde?“
Momak iz poslednje klupe ih je sve odmerio pogledom u kom se jasno očitavalo njegovo gnušanje prisutnim auditorijumom.
„Marković Jovan, predstavnik Pokreta za transparentnu politiku. “
„Ah, da, sad se sećam, da su mi spomenuli da ćeš i ti biti ovde.“ Promrmljao je Drpković, sve vreme držeći spojene vrhove prstiju. „Ti si ovde samo zbog toga što postoji nekakav zakon o jednakoj zastupljenosti svih parlametnarih stranaka. To naravno ne znači da možeš da se ponašaš bahato i nevaspitano.“
„Izvinjavam se, ako sam bilo koga uvredio svojim rečima, ali baš sam se trudio da budem fin i pristojan, prosto uživam u budalaštinama koje ovde čujem. A imam svako demokratsko pravo da budem ovde.“ Nadmoćno je odgovorio.
„Ja imam diskreciono pravo da ne dozvolim svakom da prisustvuje mojim predavanjima. Ali evo lepote demokratije, ko od prisutnih želi da dotičnog gospodina udaljimo sa predavanja?“
Svi osim nesuđene rok zvezde su podigli ruku.
„Eto, tražio si demokratiju.“ Slavobitno je prokomentarisao Drpković, dok je držao mobilni telefon. „Pošaljite obezbeđenje da isprati jednog mladića s mog predavanja, pošto ometa ostale.“
„Ne možete da me izbacite, po zakonu imam pravo da budem ovde! Videćete vi na izborima, kada vas i vama slične pošaljemo na đubrište istorije!“ Vikao je mlađani Jovan, dok su ga dvojica pripadnika obezbeđenja odvlačila iz učionica.
„Uh, idealista. Oni nikako ne pripadaju politici, jednostavno je ne razumeju.“ Rekao je Drpković s gnušanjem. „Nekada ih je bilo više, ali poslednjih tridesetak godina se uspešno borimo protiv te pošasti i možda ćemo uspeti skroz da ih iskorenimo u sledećeoj generaciji političara.“
Iz hodnika se i dalje čulo nerazgovetno vikanje, spominjane su nekakva kuka i motika.
„Moramo da napredujemo i da se razvijamo na bolje, to je jedan od razloga zašto su bitni ovi seminari. No, da se mi vratimo našoj temi Uvuci se vođi – pod kišobran. Ovo je samo prvo u nizu predavanja, koje će od vas načiniti dobre partijske poslušnike i političare. Najbolji od vas će imati prilike da za nekoliko meseci prisustvuju i seminaru Preleteti nije lako, to ne može svako.“

- - - - - - - - - -

2.

Dve škole

Bilo je subotnje veče. Sparno i vrelo, vazduh pun elektriciteta koji najavljuje kišu. Ali, nisu samo samo oblaci elektrizirali atmosferu, nad gradom je visilo isčekivanje i pod veliku kupolu Mokroluškog univerziteta vec se natisnulo preko četiri hiljade ljudi.
I bice ih još, knez Trtimir, kraljev rođak i član krunskog saveta, se namršti.
A ja imam svega tridest gardista, nema šanse da zaustave masu ako nešto krene po zlu.
Ah, evo i sledbenika Zlatoustog, konačno.

Ustao je i pođe u susret zdepastoj prilici, koju je okružilo mnoštvo u crveno belim bojama.
-Dobro nam došli rektore, slavne i dubokopoštovane škole Petra Zlatoustog. Kralj vam salje svoje najdublje pozdrave.
-Zahvalite velicanstvu-rektor uzvrati naklon-oduvek je iskren poštovalac istine i znam da sa nestrpljenjem isčekuje večerašnji odgovor.
-Apsolutno ste u pravu.-Trtimir se još jednom nakloni, zatim povede u pravcu bine koja se uzdizala nad masom.
U stvari kralju se j*ebe za vašu istinu, prodje mu kroz glavu.
Neka se te budale konačno dogovore, to su bile njegove reči. Ne zanima me kako Trtimire, samo da prestanu ti sukobi koji štete ekonomiji kraljevstva.

-Izvinite rektore- primeti komešanje kod zapadnog ulaza -moram vas ostaviti, stigao je i drugi gost.
U susret mu je prilazila visoka suva prilika, praćena muškarcima u crno belim odorama.
-Poštovani rektore, velike i dubokopoštovane škole Jovana Istinozborca, dobrodošli u ime kralja.
-Hvala kneže Trtimire, kralj je naš veliki prijatelj i u nama ima odane sluge.
-Hvala vam.-Trtimir pokaže u pravcu velikog stola, za kojim je već sedeo debeljko u crveno beloj odori.
Seli su. Trtimir podiže ruke i muk postepeno ispuni dvoranu.

Šest hiljada, ovlaš je proračunao posmatrajući gomilu, pola crni pola crveni.
-Dragi moji poznavaoci i tragači za istinom!
Zagrmeo je, svom snagom ogromnih pluća. Pa ipak je znao da ga bar pola dvorane ne može čuti.
-Posle dve godine pregovora, nebrojenih ustupaka sa obe strane i svesrdnog kraljevog zalaganja, okupili smo se da konačno čujemo odgovor na pitanje koje nas sve muči.
Pročistio je grlo, zadovoljan pažnjom kojom su dočekali njegove reči.
Zatim nastavi.

-Sa nama je rektor škole Petra Zlatoustog!
Pokaže rukom i istok dvorane uzvrati aplauzom. Suprotna strana to dočeka zvižducima i majmunskim kricima. Urlali su jedni na druge i Trtimir je preklinjanjao i mlatio rukama, dok opet nije zavladala tišina.
Onda je predstavio rektora škole Jovana Istinozborca.
Ovoga puta aplauz je usledio sa zapada, zvižduci i kričanje sa istoka.
Pola časa kasnije, dovoljno su se umirili da bi mogao nastaviti.

-A sada, trenutak koji ste čekali! Predstavljam vam Pustinjaka iz Deliblata, mudraca od stotinu i trideset leta, jedinog živog učenika velikih Jovana istinozborca i Petra Zlatoustog.

Muk koji je zavladao mogao se iseći nožem.

Iz prolaza, u pozadini bine, istupiše četiri krupna nosača. Koračali su polako, trudeći se da mnogo ne ljuljaju nosiljku čije su krajeve držali.
-Tu!- Trtimir pokaže na sredinu bine- tu je spustite.
Poslušali su, uklonili zavese i otkrili starca koji je sedeo spokojno prekrštenih nogu. Bio je sitan i neverovatno izboran, ćelavog temena okruženog parom ogromnih ušiju. Sklopljenih očiju, nepomičnog trupa, nalikovao je osobi koju je život napustio i Trtimir oseti grčeve u stomaku.
Kakav bi to bio peh, priđe starcu, da živi stotinu i trideset godina i odapne sada, kad meni najviše treba.
-Khhh, khhh!- Trtimir pročisti grlo. Na njegovo olakšanje starac otvori oči.

-Poštovani Pustinjače iz Deliblata.
Započeo je uz dubok naklon.
-Vi koji ste imali čast da učite od obojice...
-Fina.-Starac ga prekine šuškajući bezubim ustima.
-Fina?-Trtimir bi iznenađen.-Nisam vas najbolje razumeo o plemeniti.
-Kafem ti fina- starac se rasrdi-jefi li gluf ili samo glupf?
-Vina kažete?
Trtimir konačno shvati, neobično srećan što gomila u dvorani nije mogla da čuje starca. Samo on i dvojica rektora bili su svedoci starčevog šušketanja i sva trojica strpljivo sačekaše da sluga prinese pehar.

-Rekoh premudri-Trtimir nastavi nakon sto je starac otpio dubok gutljaj.-bili ste ucenik Jovana Istinozborca i Petra Zlatoustog...
-Kakfo je ofo fino?- Pustinjak se namrštio- pifalina mojfe kozfe ima boljfi ukus. Jefte, obojici sam bfio ufenik.
-O hvala na konciznom odgovoru.
Trtimir se počeo pitati da li je sve ovo bila dobra ideja. Pogledom potraži pomoć od prisutnih rektora ali jedan je čačkao nokte dok je drugom pogled bludio po udaljenoj tavanici.

-O premudri-nastavi suočivši oči sa starčevim- svi smo se okupili kako bi čuli odgovor na najvažnije pitanje.
-Najfažnije pitanje?- Pustinjak poče da se cereka i Trtimir okrene glavu, s obzirom da pogled u stotrideset godina staru usnu duplju nije bio nešto u čemu se uživa.
-Najfažnije pitanje, ajfde pučaj šinkfo.-
-Koja je od dve škole...
Trtimir je pažljivo uobličavao reči. Oba rektora, nagnula su se ne bi li bolje čuli.
-Bliža apsolutnoj istini.

-Kojfa ha?- pustinjak se opet iscerio-Kojfi od guzfova mog magfarca je blifži šupfku?-
-Precizan odgovor, molim vas precizan odgovor- Trtimir oseti prve znake panike, gledajuci prebledela lica dvojice rektora.
-Ama koji od te dvojice je bio bolji učitelj? Čije učenje bolje pamtite? Čije su lekcije ostavile dublji utisak?

-Boljfi učitfelj, he, he, he- opet se smejao matori-Ni jefdan od te dfojice fragova. Ali pamftim odlifno lekfcije Marfije iz Kovina.
-Marija iz Kovina?-Trtimir osta zabezeknut- nisam čuo za tu damu, je li bila velik filozof?
-Bilfa je kurfa, lekcije izf njenfog krefeta pamftim i nakfon defedeset godfina.

-Svetogrđe!!!
Debeljko u crvenom prvi izgubi nerve. Popeo se na stolicu i mlatio rukama sav crven u licu.
-Svetogrđe i zavera!!!- Drao se-uspoređuju učitelja sa nekom ženturačom. A Petar Zlatousti je lepo rekao, žena je majka svih zala!
-A ne ne !- Njegov rival u crnom ustane ne štedeći grlo.
-Ne majka, Jovan istonozborac je dokazao, žena je sestra svih zala.-
-Uuuuuuaaaaa!!!-
-Majka!!!! Lepo je učitelj rekao!!
Dvorana ustane na noge, istok je pretio zapadu, zapad istoku.
-Sestra!!! Veliki je učitelj dokazao!
Iz ogrtača počeše da sevaju noževi i vitlaju palice, zatim se crveno izmešalo sa crnim.
Evo ih, opet počinju. Trtimir tužno osmotri nastalu gužvu.
Oklevao je delić trenutka, onda zbriše kroz prolaz koji je skrivala bina.

- - - - - - - - - -

3.

ISKUŠENJE

UČENIK: O Učitelju. Ovaj svet je svet prolaznosti. Ko još može biti srećan u svetu večitog nastajanja i propadanja. U svetu smrti?
UČITELJ: Materijalni svet je svet nezdovoljenih žudnji, svet straha i tuge. Ko izabere svet nezadovoljene žudnje mesto mira hita svojoj propasti.
UČENIK: Kako se onda spasti od propasti?
UČITELJ: Svet iznad tog sveta je svet duha, svet mira, u oba sveta si bio pa izaberi svet u skladu sa iskustvom. Ako pak želiš da izbegneš niska i nedostojna dela usmeri svoje misli na izvor iz kojeg potiču i udalji se od njega.
UČENIK: Šta je izvor nedostojnih dela?
UČITELJ: Taj izvor je ljubav prema svim stvarima ovog sveta.
Ako želiš plemenita i Božanska dela onda usmeri svoje misli prema odustajanju od stvari ovoga sveta. Izbegavaj mane i posveti se vrlinama. Izbegavaj laž i budi blizak istinskim prirodama.
UČENIK: Šta je onda istinska priroda stvari?
UČITELJ: Sve što nije načinjeno od materije je istinska stvarnost jer je ona nematerijalna po svojoj prirodi. Priroda materije nije čista več grubotvarna. Ona je u najvećoj meri ispunjena bukom. Ako težiš čistom i mirnom onda to moraš tražiti na drugom mestu.
UČENIK: Gde se može naći jedno takvo mesto?
UČITELJ: Postoji jedan forum. Zove se Krstarica. Tačnije, Novi prozni konkus na temu "Učenik i učitelj". Pročitaj sve priče koje budu napisane tamo i naučićeš dosta.

- - - - - - - - - -

4.

ČAS LETENJA

Učitelj i učenik su sedeli uz ivicu bazena na klupi koju je zakriljavala gusta krošnja lorberovog drveta. Bazen je bio ovalan, od belih mermernih ploča i voda u njemu, čudno plavlja od vedrog neba.
- Zar nije čoveku bilo lakše, progovorio je učenik pogledom prateči beli trag aviona u nebeskom plavilu,da umesto da gradi te silne mašine za letenje,savlada veštinu letenja?
Lebdelo je pitanje ispod krošnje lorbera u treperavom od vrućine vazduhu skoro minut dok učitelj nije konačno odgovorio:
- Mogao bih ti reči da je za čoveka dobro što je izabrao taj način letenja jer u protivnom nikad ne bi leteo do zvezda.Međutim, tvoje pitanje razumem baš kako si ga postavio.Pitanje je: zašto čovek još uvek nije razvio veštinu letenja bez mehaničkih i drugih pomagala?
- Baš to sam hteo da pitam!
- Jasno je da se sećaš snova u kojima si uspevao da poletiš i u kojima kad si jednom uspeo, to više nije bio nikakav problem...Nešto kao vožnja bicikla...
- Tako je – kao učenje vožnje bicikla ili još bolje:kao učenje plivanja!
- Eto vidiš...Čoveku je naučiti leteti samo "malo" veći problem nego naučiti plivati!
- Zato što je voda gušća od vazduha?!
- Teža - ispravio ga je učitelj.
- Pa onda je utoliko teže čoveku da nauči da leti ukoliko je voda teža od vazduha?
- Naravno. Hoćeš limunadu?
Učenik je zamišljeno klimnuo glavom gledajući za avionom, a učitelj se zaputio u kuću i u sokovniku napravio limunadu. Ubacio je u limunadu četiri kocke leda, usuo u dve čaše i krenuo prema bazenu.
Učenik je negde otišao, što je učitelja iznenadilo jer se to nije ranije dešavalo.
Spustio je bokal s limunadom pored ivice bazena i seo na klupu da sačeka učenika.
Klizeći kroz vazduh, ispruženih i malo razmaknutih ruku i nogu, doleteo je učenik na nekoliko metara od učitelja, a onda vešto doskočio, onako bosonog, na obe noge napravivši još dva koraka napred.
- I nije bilo teže od plivanja...
Sagao se i natočio u obe čaše limunadu i jednu pružio učitelju koji je drhtavom rukom prihvatio.

- - - - - - - - - -

5.
Poguban uticaj

"Idi ti, sinko, lepo se javi direktorici", reče nastavnik, "Na času više nemaš šta tražiti."

"Nisam ja sinko! Ja imam svoje ime i prezime!", reče učenik.

"Ti samo nastavljaš sa svojim bezobrazlukom. Molim te izađi da mi ostali možemo nastaviti s radom!"

I izađe učenik i uputi se ka kancelariji direktorice.
Gospođa direktorica bila je iskusna u svom poslu. Imala je između 40 i 60 godina, mirisala na uvele ljubičice i ostalo...

"Šta trebaš, Aleksa?", upitala je učenika čim se pojavio na njezinim vratima.

"Poslao me Muslin"

"Hoćeš reći: profesor Muslin?"

"Da, profesor Muslin."

"E pa ovako: ovo ti je već ne znam koji put da praviš nered na času, i kako obična upozorenja očito ne deluju, održat ću ti malo predavanje na temu discipline. Tvoje ponašanje, naime, nije baš tako bezazleno kako se možda čini tebi i tvojim roditeljima. Da, znam, pubertet, hormoni, porodična situacija: ali to ne može biti isprika, ti se moraš ponašati u skladu s kućnim redom."

"Dobro", reče Aleksa, "Mogu li se sada vratiti na čas?"

"Ne! Tek sam počela. Tvoje ponašanje - neukusne psine, psovanje, bezobrazno odgovaranje - kažem ti, to uopšte nije bezazleno. Nastaviš li s tim, posledice bi mogle biti vrlo, vrlo neugodne. Ja tačno znam šta radiš i čime se baviš. A vidi sad šta će biti: osloviš li još ijednu profesoricu ili profesora sa 'ti', kap će preliti čašu - svi će učenici početi oslovljavati profesore sa 'ti', profesori će tada mene, direktoricu, početi oslovljavati sa 'ti', jer virus je to koji se širi progresivno. I na kraju niko nikoga nigde u ovoj našoj prelepoj Srbiji neće oslovljavati s 'Vi'. Razumeš? Šteta će biti neizmerna.
Da ne govorim o tome što imitiraš šepavi hod profesorice Miljković. To je jako, jako nepristojno. Kako bi reagovao kad bih ja, recimo, počela oponašati tvoje neprestano šmrkanje, balavac jedan!?"

"Meni je svejedno. Oponašajte me ako baš hoćete."

"I sad to kažeš, sad! A ja ti samo hoću reći koliko je to opasno. Vi ste svi jako mladi i ne znate stvari. Imitirate jedni druge. Ubrzo ćeš i sam poverovati u svoju imitaciju šepanja, a drugi će početi oponašati tebe i u roku od jedne godine celi će naš narod, jadan, šepati! A uskoro treba da se izgradi Beograd na vodi, pa će da dolaze i turisti - šta će biti ako oni počnu šepati, to onda nije više naša unutrašnja stvar, zar ne?"

"Ma dajte, pa...!"

"Šta da ti dam? Misliš da preterujem? Seti se samo onog tvog markiranja. Počelo je još prošle godine, a danas cela država markira! Čak i nezaposleni beže s radnog mesta kojeg ni nemaju! Čak sam i ja, o Bože mi oprosti, prekjuče otišla ranije s posla, tek tako, ni sama ne znam zašto, ali zapravo znam, znam da je, na nekoj nesvesnoj razini, u pitanju bio tvoj pogubni uticaj.
Shvati, Aleksa, ti si - hteo to ili ne - veoma uticajna osoba. Trebaš biti solidaran sa svojim žrtvama, poštedeti nas lošeg uticaja, jer na ovaj način, ne znam... Ne znam gde idemo i gde će sve to skupa završiti. Razumeš šta želim reći?"

"Dobro direktorice. Pokušat ću biti bolji."

"Vrati se sada na čas i izvini se profesoru."

"Ali kad nisam ništa uradio!"

"Izvini se za sve što je bilo i što će biti."

6.

Žena na prozoru

Imala sam možda nekih pet ili šest godina kada sam je ugledala.
Desilo se usred noći. Probudila me neka nejasna, neodređena strepnja. Jadna svetlost polumeseca jedva se probijala u sobu i odmagala više nego što je pomagala, čineći da se oblici stvari koje su mirovale na policama i po uglovima sobe čudovišno i pomalo zastrašujuće izvijaju, oživljavajući ono dnevno, obično i neživo, u živu noćnu jezu. Ono što sam, užasnuta, mogla da vidim, bila je žena na prozoru. Ne neko ko se uspentrao uz tri metra zida ko zna kako pa se sad pridržava za sims odspolja i viri unutra lopovski ili razbojnički, ili čisto radoznalo. Ne. Ova je žena lebdela raširenih ruku, u crnoj, lelujavoj haljini, duge tamne kose koja se vijorila za njom, bledog lica, krupnih očiju, okomita u odnosu na prozor, licem uperena ka njemu. Ka meni.
Strah me je paralizovao i onemeo. Oko mene se stvorio oblak samrtne jeze, nevidljiv ali težak, peckav, kao da su se u njemu neprestano dešavala električna pražnjenja – to umem sada tako da opišem, naravno, u ono vreme nisam imala odgovarajuće reči. Zurila sam u ženu na prozoru netremice, ne trepćući, nemoćna da vrisnem ili da pobegnem. Kada je uprla dlanovima o prozor i počela da govori reči koje se nisu čule, srce je počelo divlje da beži iz grudi, udarajući snažno, snažno... Lebdela je, dodirivala prozor, a zatim bešumno vikala sve dok mi užas konačno nije naterao suze na oči. Onda se okrenula i prosto nestala u noći.
Sledećih večeri nisam mogla da zaspim od straha – stalno sam očekivala da se ponovo tamo pojavi, ta lepa ali užasna lebdeća mora.
Nije da se pre toga nisam plašila – prostor mojih snova i maštarija već su odavno naselili krvožedni vukovi iz Crvenkape i Sedam jarića, zle maćehe i okrutni džinovi, zmije koje govore i nepoznati ljudi koji kradu nevaljalu decu. Ali ovo je bilo posebno. Ovaj strah je snagom nadmašivao sve ostale. Prvih nedelju dana sam znala da probdim do ponoći dok me konačno ne savlada umor, a onda bi me žena dočekivala u snovima. Ne znam koliko je tačno prošlo do prvog odlučnog prkosa – ali desio se. Rešila sam da moram da se suprotstavim strahu. Ili ću se suprotstaviti, ili me neće biti, jer upravo to sam osećala – taj strah me je jeo, činio je da nestajem, da se smanjujem u plašljivu plačljivu mrvu, a to nisam htela da budem, to nisam bila. I tako sam, jedne večeri koja je bila prvo veče prkosa, sedela u krevetu odupirući se snu, ne plašeći se, nego čekajući. Gledala sam u visoki prozor i u glavi vežbala reakciju: da, doći će, i ne, neću se uplašiti, osim možda malo, i da, ustaću hrabro i pitaću “Šta hoćeš?”
Trajalo je danima, nedeljama, mesecima. Žena se nije pojavljivala. Ja sam svejedno povremeno ustajala i u prazan prostor iza prozora govorila glasno “Šta hoćeš? Zašto si tu?”
Nije je bilo. Nikada više je nije bilo na prozoru, a ja sam, vremenom, prestala da je očekujem.
No, nešto je ostalo tu, uz mene. Volja da se suprotstavim strahu, da ne dozvolim da me umrtvi, paralizuje, da me pojede, postala je nauk koji sam nosila u sebi kao drugo srce.
Zato mi kasnije nije bio problem da pitam, da istražujem, da dozvoljavam sebi da rastem.
Da dozvolim sebi da nauče, i da naučeno posle preispitujem.
Da prihvatam izazive. Da ne jurim za novcem. Da ne strepim od gubljenja krova nad glavom, povremenog.
Da dozvolim sebi da otputujem i da niko ne zna gde sam. Da budem sama.
Da se izgubim u šumi, da se otisnem daleko na pučinu.
Da dozvolim sebi da volim ne očekujući ništa.
Da dozvolim sebi da ne osećam pripadnost grupi. Da dozvolim osećanje svega što postoji;
Da se ne plašim ni smeha ni plača, ni velikih sreća ni velikih tuga, ni snažnih uzleta ni teških padova, ni nežnosti ni lomova;
Da ne bežim od odgovornosti, niti od nepoznatog.
I, evo me sada, na vrhu dvadesetospratnice u plamenu. Spektakularan doček Nove godine, nema šta!
Spoljašnji zid na koji se oslanjam leđima je još uvek hladan, to je dobro. Kada postane vreo, biće rešeno.
Iznutra dopire grozna mešavina zvukova: huk plamenova, cviljenje i lomljava zapaljenih stvari, vriska ljudi odnekud dalje, iz hodnika, iz drugih stanova, sa nižih spratova.
Nisam sama na simsu, na otvorenom, s užasom za leđima. Nekoliko ih je već, dole, niže, skočilo s prozora ili sa terase vrišteći. Vatrogasaca niotkud, za sada. Koliko im treba? Koliko god, nama gorećima će delovati duže. Nismo u istoj emotivno-vremenskoj zoni.
Zid postaje topao, pa vreo.
Šteta da propadne ovako dobro vino. Popila sam gutljaj. Polako, ne žureći. Onda sam se glasno nasmejala: da, ima drugih napolju, ali s čašom crnog u rukama?
Otpila sam još malo. U daljini, vatrometi. Srećna Nova godina!

- - - - - - - - - -

Podignem čašu i nazdravim.
- Lepo je bilo! - kažem, i popijem poslednji gutljaj, pa šibnem čašu kroz prozor desno, iz kojeg je dimilo kao iz odžaka.
Vreme je da poletim. To još nisam probala. Padobranstvo da, ali ovo će sad biti istinski slobodan pad.
Šanse za let su nemoguće, ali ima li boljeg vremena za veru u nemoguće od samrtnog časa?
Neću vrištati.
Leteću.
Raširila sam ruke i skočila.
Istina je ono što kažu. Ako ne upropastiš stvar urlikanjem i panikom, pred očima ti se zaista odmotava ceo život. I srećna sam što mogu da kažem – bogo moj, baš sam zadovoljna time što gledam.
Moja poslednja čaša vina, pa onda one ranije, sve do prve;
Poslednji poljubac, pa ranije, sve do prvog;
Poslednje plutanje na leđima na pučini, daleko od obale, pa onda unazad, sve dok ne ugledam oca kako se izvaljuje na more poleđuške i objašnjava mi da se ne plašim, da neću potonuti;
Poslednje... pa sve do prvog...
Poslednje... pa sve do prvog...
Poslednje... pa sve do prvog...

A onda – tama. Topla i meka. Obavila me. Lebdim u njoj, lako, poput leptira.
To je to. Sad bi valjda trebalo da se pojavi tunel, pa svetlost, tako nešto...
I gle – tamo je, zaista, svetlo. Letim ka njemu ustreptale duše.
Žuto je. I kvadratno.
Ali ubrzo zgasne. Zašto?
Ustremljujem se naniže, ka mestu na kojem je domalopre bilo. Zastanem za trenutak, jer je mesto poznato.
Prozor babine i dedine kuće, one u kojoj sam provela veći deo detinjstva.
Prilazim. Kroz prozor ugledam usnulu malu sebe. Koliko li tad imam? Pet? Šest? Posmatram to nevino, milo lice naleglo na jastuk. A onda se mala ja budi, ustaje, raščupana, tek probuđena neodređenom jezom, zbunjena. Ma je li to...?
Gleda me užasnuto, okamenjeno od strave.
Ne, ne, ne, nemoj se plašiti!
Prislonim dlanove na prozor i kažem: “Ne plaši se. Ja sam ti! Velika ti. Ne plaši se, sve će biti u redu.”
Mala unutra ne miče, ali ja vidim kako se strah razliva po njoj, kako je obavija kao oblak, kako joj ne da da diše, da vrisne.
“Nije me čula”, pomislim, pa počnem vikati: Ne plaši se! Ti si jača od straha! Strah te nikada neće pobediti!”
Vičem, ali odjednom glasa nema. Ne vredi, pomislim.
A onda se setim da grešim. Da vredi. Da je, bogme, i te kako vredelo.
Nasmešim se maloj sebi i mahnem joj, iako znam da od silne strave neće primetiti niti zapamtiti ta dva nežna gesta.
Zatim se pustim da, u svojoj lepršavoj, crnoj, novogodišnjoj haljini, odlebdim dalje u noć, ka svetlu neke udaljene zvezde koja je, evo, zasjala baš sada.

- - - - - - - - - -

7.

Iskrenost

„Majstore Sifu! Treba mi savet!“ skoro zavapi Pandar, i očima punim nade pogleda u učitelja. Sifu zastade, uperi svoje nasmejane oči ka Pandaru, postavi štap ispred sebe i osloni se šakama na njega. „Slušam“, reče kratko i licem mu prelete blagi osmeh. „Mislim da se Tigra ovog puta ozbiljno naljutila na mene, da me“, Pandar zastade na trenutak, „da me ne smatra više za prijatelja, barem ne kao ranije.“ „Zasto to misliš?“ zapita ga učitelj i zagleda se negde duboko iza nemirnih Pandarevih očiju.

„Zato što se nismo čuli skoro mesec dana, od onda... od naše rasprave“, poče svoje izlaganje Pandar, pogledom šetajući po zemlji ispred učiteljevih bosih nogu. „Pokušavao sam tokom tog razgovora da joj objasnim šta me povredilo u njenom ponašanju. Znaš, namera mi je bila da rešimo to i postanemo još jači, još bolji prijatelji. Ali, umesto toga dogodilo se potpuno suprotno!” Pandar zaćuta i zbunjeno pogleda pravo u oči svog učitelja, “taj nas je razgovor iz nekog razloga udaljio.” Sifu blago klimnu glavom. “A šta si joj tačno rekao tom prilikom?” “Paa”, otegnuto odgovori Pandar, “nisam je vređao, ako na to misliš, znaš da nisam takav. Nisam joj rekao ni jednu ružnu reč, ali…” “Ali?” Upita učitelj, obrva podigntih malo bliže kupastom slamnatom šeširu koji mu je pokrivao glavu. “Ali”, nastavi Pandar, “kao da jesam. Takva je barem bila njena reakcija. Od tada pokušavam da dokučim šta sam to tako strašno rekao. Pa ja sam samo bio iskren i stojim i dalje iza svega izgovorenog!.”

“Mislim”, Pandar napravi kratku pauzu, “mislim da ona ni dan danas ne shvata šta je pogrešno učinila. Ne znam zašto, ali nisam bio u stanju da doprem do nje rečima. Što sam više pokušavao, to je nerazumevanje bilo veće. Razgovor je bio potpuni promašaj. U danima koji su usledili, pokušao sam da je u mislima na svaki način opravdam, da nađem grešku u sebi, u svom ponašanju, onako kako si me ti učio. Na kraju sam zaključio: pa Tigra ne shvata u kakvom sam ja stanju bio kada sam od nje zatražio pomoć. Zato me i izneverila. Ali pošto nije znala koliko je moja situacija bila teška, onda joj se njeno ponašanje i ne može staviti u krivicu. Nije znala koliko mi je zaista bila potrebna, prema tome, nije me ni izneverila!

“Znaš”, nastavi Pandar, “više puta sam dolazio do ovog zaključka i mislio da je to to, da ću je na taj način opravdati. Da će misli koje me muče nestati.” “Ali nisu?” učitelj više potvrdi, nego upita. “Nisu”, tužno reče Pandar slegnuvši ramenima. Nemir je još uvek tu, čas opravdavam Tigru čas je osuđujem, žestoko… i tako u krug. Pomozi mi učitelju!” Sifu se osmehnu i kažiprstom uperenim ka nebu reče: “ Blizu si odgovora Pandare, polovinu si već shvatio, potrudi se još malo i rešićeš i ostatak.” “A kako ću znati da je to, to?” zapita Pandar. “Pa, rekao si i sam”, odgovori učitelj, “zabrinutost će nestati i imaćeš mir. I još nešto će se desiti, videćeš…” misteriozno reče Sifu, okrete se i poče polako da se udaljava od Pandara.

Nakon nekoliko dana Sifu začu uzbuđeni glas svog učenika, “Majstore Sifu, sačekaj! Shvatio sam!” Učitelj zastade, osloni se na štap obema rukama i nasmeja se. “I?” upita kratko Sifu. “Shvatio sam da je izopačenje iskrenosti surovost!”, reče zadihano Pandar. Makar čovek bio potpuno, potpuno u pravu, ne sme preći tu granicu. Ljudi takvu, izopačenu iskrenost, doživljavaju kao napad, a onda, kako bi se odbranili, podignu zid oko sebe. Ne možeš im više prići, začaure se, reči se odbijaju od njih.” “Tako je!” uzviknu Sifu, vidno radostan. “Ako ne znaš kako da nekome kažeš istinu a da to ne bude ujedno i napad na njega, onda je mnogo bolje da ne kažeš ništa.” “ A zamisli ovo!”, iznenađeno nastavi Pandar, “shvatio sam sve ovo konačno”, Pandar izgovori reč “konačno” kao da spušta veliki teret sa sebe, “juče, dok sam šetao šumom, i kako sam se vratio kući tako je zazvonio telefon. Bila je to Tigra! Razgovarali smo kao u najboljm danima. To ne može biti slučajnost!” “Da”, reče Sifu, “ljudi nekako osete takve stvari. Tigra je znala da je došlo vreme da nastavite dalje. Da je vaše prijateljstvo sada bezbedno. Nije li sve to prelepo Pandare?”

“Da, ali” , skoro prekorno zapita Pandar, “zašto mi sve ovo odmah nisi rekao? Koliko sam se samo nervirao, pokušavajući da shvatim zašto je Tigrin i moj razgovor bio tako naopak. Koliko sam samo brinuo da li uopšte možemo ostati prijatelji.” “Da sam ti dao odgovor na tanjiru”, odgovori Sifu glasom punim razumevanja, “nešto u tebi bi osetilo da je to istina, zahvalio bi mi i otišao zadovoljan. Ali nemir bi te ubrzo stigao, pre ili kasnije bi se ponovo posvađao sa Tigrom. Jedini način da odgovor postane deo novog, mudrijeg tebe, jeste da sam dođeš do njega.” “Jel?” reče Pandar. “Ži’ mi ti”, odgovori majstor Sifu i spusti dlan desne ruke na Pandarevo rame.

- - - - - - - - - -

8.

Rišelje, mačka i starac

Stajao je kraj prozora i posmatrao kao se vuku poslednji dani dotrajale jeseni. Lišeni svetlosti, zasićeni maglama i teškim kišama, pojačavali su mu nespokoj. Nikome nije potreban. Star, drugima i sebi dosadan, već šesti dan čeka da mu neko pokuca na vrata.

Šest dana čekanja kao šest kratkih noževa, jedan po jedan zarivaju se u telo. Osećao je kako sva radost ističe iz njega i kako mu svaka misao šuplje zveči u prazanini duše. U kišovitom sumraku, šestog dana čekanja, ugleda nekakvog duduka na rubu bašte. Izgubljen u svojoj usamljenosti, starac se pitao da li sišao s uma pa ne može da razluči je li u bašti utvara ili čovek. Ugasio je svetlo u sobi da bi postao nevidljiv strančevom oku. Dugo je čovek stajao na kiši, nepomičan, obavijen polutamom. Stari učitelj se zabrinu za svoju bezbednost tek kad ugleda nepoznatog kako besno čupa njegov praziluk i baca ga po pustom blatu bašte. Vodio je lični, mali rat, izbezumljeno vičući nešto protiv boga, države, sveta, lopova, i učitelja lično. Umoran od sopstvene mahnitosti, pao je u kaljugu. Kao da se odmara, ostao je tu da leži pomirljivo se prepuštajući kiši i blatu kao hudoj sudbini. Kad se pridigao, uputio se prema starčevoj kući. Šljapkajući po barama, dobazao je do ulaznih vrata. Tu, pod svetlošću škiljave sijalice, starcu se ukaza lice njegovog budalastog učenika. U isti mah začu se zvono i preteće dozivanje domaćina. Zahvalan bogu što je budalu poslao pred njegov prag, učitelj potrča u susret gnevnom gostu. Trudio se da sakrije radost što vidi svog jedino preostalog učenika. Tobož iznenađen zbog njegovog očajnog izgleda i prljave, mokre odeće, širom otvori vrata, pa mu pruži sobne papuče i reče:

- Bezumniče, zario si se u blato kao svinja u đubre. Izuj se!
- Ja bezumnik, ja - besneo je - tvoji saveti su me uvalili u blato do grla!
- Saveti su dobri, ali tebe mami hod po truloj skeli.
Ništa, ništa mi nisi pomogao!
- I Bog pomaže, ali kad ima kome.
- Pišam na tvoje diplome i dva puta se poserem na tvoju stručnost, matora zamlato!

- - - - - - - - - -

Nije se obazirao na psovke koje su usledile. Pustio ga je da besu da oduška uvodeći ga u toplu sobu. Tu ga je ukorio :
- Više puta sam ti rekao da ne žuriš. Opet ti je sedlo brže od konja bilo. Ko tako jaše, u blato pada.
- Nije to ništa, tek me čeka pad u provaliju.
- To će te naučiti da se zubima držiš za vetar.
- Šibaće me taj vetar jer sam postao beskućnik. Za sada sam samo mokar, promrzao i blatnjav.
- Biće bolje kad budeš go kao šipka.
- Kud ću više? Već sam potpuni golja.
- Ne takav golja. Svuci se. Do gole kože si mokar. I istuširaj se. Doneću ti nešto da se presvučeš. Osetićeš se bolje. Večeras možeš prenoćiti ovde.

Kad se su završili večeru, sedoše uz vatru. Kraj šporeta se sušila blatnjava odeća. Licem ka licu sedeli su u rasklimanim, starim foteljama. Učitelj je u krilu držao mačku i mazio je. Pogledom je prelazio preko umornog lica svoga gosta. Tamni podočnjaci pojačavali su zelenilo učenikovih očiju, a izduženo, koščato lice davalo mu je izgled svetog mučenika. Da ikona bude još vernija, stradanja su mu, pored bora, urezala i dve crvene linije preko celog lica. Te ogrebotine, suveniri od susreta sa trnjem u blatnjavoj bašti, polazile sa leve i desne strane čela, ukrštale se preko orlovskog nosa i završavale mu se na viličnim kostima. Kao da je iz borbe u bašti sa sobom poneo znak iks na licu. Tako prekrižen, poništen, od života poražen, nije bio ni nalik onom čoveku s kojim se učitelj prvi put sreo pre četiri meseca. Kosa je vidnije prosedela i činilo se da mu je više od četrdeset i dve godine, koliko je zaista imao. Ćutao u svojoj zamišljenosti, a kad je video da ga učitelj posmatra, setio se da obrati pažnju na njega. Oblizao je ispucale usne, pa upitao :

- - - - - - - - - -

- Šta će ti mačka u kući?
- Da imam sagovornika.
- Sa psom se razgovara, ne sa mačkom.
- Mačka je mudrija.
- Ko te je tome naučio?
- Kardinal Rišelje.
- Tebe i Rišeljea mačke uči mudrostima? Mačka ti je došapnula da mi poručiš da se prepustim uživanjima? Budi srećan i ne misli na zlo, rekao si. Zlo je došlo. Šta sada?
- Do sada si jeo meso, a od sada kosti. Da si i u dobru mislio na zlo, ne bi dobro ni osetio.
- O čemu sada u zlu da mislim?
- O dobru.
- Ne mogu. Mislim samo na ovu tvoju odeću. Male su mi pantalone. Stežu me.
- Žedan konj vode ne probira.
- Nisam konj već magarac kad sam verovao da stari ljudi znaju da savetuju.
- Starca poslušaj, ali ne idi za njim.
- Ne vredi nikoga da slušam sada kad sam ostao bez krova nad glavom.
- Ako je pas pitu izeo, tepsija je ostala.
- Šta mi je tepsija?
- Posao kojim zarađuješ platu.
- Ostaću i bez tepsije. Ne uspevam da uradim ono što se od mene traži.
- Svaki čovek može da uradi više od onoga što misli da može.
- Trudio sam se. Znam da sam nesposoban.
- Znati šta si, nije isto što i znati šta možeš biti.
- Znam da sam magarac čim sam u brzopletosti napravio greške.
- I magarac zna da pliva kad mu voda uđe u uši.
- Magarac nema samopoštovanja.
- Ima ako ga gazda ne tovari uz brdo.
- Gazda mi je takav kakav je. Nemam izbora.
- Neverovatno je šta sve čovek može da uradi tek kad nema izbora.
- Znam, mogu da se zubima držim za vetar.
- Pomoć dođe odakle se ne nadaš.

- - - - - - - - - -

- U koga da se uzdam? Kolege čekaju da mi vide leđa. Žele moje radno mesto.
- Kad pseto hoće da ubiju, svi poviču, besno je.
- Nisam pseto, ponavljam, ja sam magarac. Sa psima, džukama radim.
- Gde je selo bez pasa, lako je ići bez štapa, a gde je strvina, tu se i psi okupe.
- Kojim štapom da sačuvam radno mesto? I material za rad su mi uništili.
- Ako je trava pokošena, ostalo je korenje.
- Nema vremena. Do kraja meseca treba da obavim poslovni zadatak.
- Bez panike. Polako, polako, pa ćeš brzo.
- Šta ako idem polako, ali van puta?
- Onda kopaš bunar pored reke, nosiš drva u šumu, mlatiš praznu slamu.
- Šta sad kenjaš! Kao da to i bez tebe ne znam.
- Pitao se za savet.
- Tako sam mogao sam sebe da savetujem.
- Ko se sam savetuje, đavo mu odgovara.
- Ne izvrdavaj, nego reci - kako da uočim pravi, a zaobiđem pogrešan put?
- Već sam ti jednom rekao da situaciju sagledaš sa visine.
- Da se popnem na neko brdo?
- Ko na brdu ak’ i malo stoji, više vidi no onaj pod brdom.
- Otkud ti ta anomalija?
- Koja?
- Ta sklonost da namerno nakriviš rečenice.
- Ako je dimnjak nakrivo, dim ide upravo.

- - - - - - - - - -

- Ti samo zvrndaš kao muva u praznom loncu.
- Prozreo si moja lukavstva.
- Nisi pametan, već prepreden, zar ne?
- Za pametnog se nisam proglašavao. Lukavstvu sam se učio. Kao Rišelje.
- Izlapeli starče, trošio sam na tebe vreme i novac. Dolazio na besmislene psihoterapije, plaćao da mi pričaš prazne priče. Većeg šarlatana sreo nisam. Kud nabasah na tvoj oglas i kud me put nanese do tvojih vrata! Pokaži diplomu psihijatra, hohštapleru stari!
- Nemam je. Ali imam diplomu učitelja, ako ti nešto znači. Plaćao si moje znanje i savete kao i svaki učenik.
- Nisam tražio da budem učenik. Tražio sam da me kao psihijatar izlečiš od bolesti zavisnosti.
- Zar te nisam izlečio?
Za trenutak se učenik zamislio.
- Izgleda da jesi… U borbi za opstanak, zaboravio sam svoje poroke.
- Preostaje ti samo da sagledaš svet sa brda.
- Je li - upita cinično - a koje brdo mi preporučuješ?

- Avaj meni, sudbo kleta! Dokle ću se baktati sa tupavim učenicima! Već si na brdu, mamlaze! Udaljen od spletki na poslu. Udaljen si i od svog stana u kome imaš ometajuće faktore za razmišljanje… Znaš ti dobro na šta mislim… Tamo bi se prepustio bolesti zavisnosti. Izgleda da je dobro što si ostao bez krova nad glavom…hmm… Odavde, sa distance, pretresaćeš stavku po stavku i videti gde si napravio greške. Svaka se greška ispravlja, a ja ću ti pomoći pod uslovom da me slušaš i ne brzaš sa zaključcima i odlukama. Pronaći ćeš razloge zašto, kako i ko ti je uništio onaj material na poslu. Do kraja meseca razrešićemo slučaj.

- Tako pričaj. Razumljivo. Mogao si sve da kažeš jasno. Kad pričaš u zavijenom obliku, tumbaš reči. Pričaš u šiframa da bi se činio pametnijim. Zamajavao si me zanimljivim doskočicama, to moram da priznam.
- Ako planiraš dugo da živiš, savetujem da naučiš neku doskočicu.
- Šta će mi to?
- Da ne budeš sam.
- Želim da budem sam - odgovori učenik.
- Kad znaš da si potreban nekom, nije ti teško da budeš sam. Kad si star, ne trebaš nikom. To je druga vrsta samoće. Jedna je dobrovoljna, druga nametnuta.
- Nećeš biti sam, učitelju. Trenutno si mi neophodan jer nemam gde da prespavam- nasmeja se učenik, pa nakon te izjave ustade i uputi se ka sobi na počinak.

- - - - - - - - - -

Starac ostade sa svojim mislima. U tišini su se čuli otkucaji sata. On ustade iz fotelje, pa poče lagano da šeta po sobi. Jednom rukom je držao mačku u naručju, a drugom je mazio po glavi i kao i obično, počeo da drži govor pred svojim četvoronožnim prijateljem. Gordo, ali ne i bez gorčine u glasu, izvodio je sledeće zaključke :

- Star čovek - govorio je gordo učitelj, ali sa gorčinom u glasu - može imati sagovornike samo u dva slučaja : ako je bogat, ili ako je zanimljiv. I dalje sam dovoljno prepreden, lukav kao mačka, pa umem da navedem ljude da sa mnom pričaju. Dok ih pričom zavodim, sagovornici ne primećuju moje dlakave uši i deformisan nos, suvu, izboranu i pegavu kožu. Ne gade se bala koje mi cure niz donju usnu, ne obraćaju pažnju na starački smrad tela, na to truljenje i raspadanje tkiva, na smrdljivu plesan koja se širi iz utrobe večito gladne i neprekidno zaposlene muljanjem hrane. Ako sam zanimljiv, oprostiće mi se samrtni smrad što se širi iz usne duplje. Dok lepo zborim, zamajavam misli sagovornika koje mu šapuću da će jednog dana biti isti kao ja. Moj glas nadvladava jačinu zlokobnog šapata. Moj glas ničemu ne podučava, moj glas samo zamajava.

Mačka se oglasila jednim „Mjaauu” a starac je to shvatio kao odobravanje njegove najnovije mudrosti.

- - - - - - - - - -

***

Glasanje može početi.

dafaq, allice, nisi mogla da pročitaš poslednju priču za dva minuta.

Da ne napominjem da sigurno nisi mogla pročitati ni sedam ostalih (ja sam stigla do šeste, a izuzetno sam brz čitač)

allice:

Prica broj 3

Kliknite za proširenje...

Allice, glasa se po sledećem sistemu: izabereš tri priče koje ti se najviše dopadaju, i onda ih rangiraš po bodovima. Tri boda za priču koju smatraš najboljom, dva za drugoplasiranu, jedan za trećeplasiranu.

A priča broj 9?

Uh, ne volem da glasam, i što se kaže, svima bih dao po 3 poena, no hajde ako je već takav red:

2. priča (Dve škole) - 3
6. priča (Žena na prozoru) - 2
8. priča (Rišelje, mačka i starac) - 1

6-3p
5-2p
2-1p

Borac za prava zivotinja:

Allice, glasa se po sledećem sistemu: izabereš tri priče koje ti se najviše dopadaju, i onda ih rangiraš po bodovima. Tri boda za priču koju smatraš najboljom, dva za drugoplasiranu, jedan za trećeplasiranu.

Kliknite za proširenje...

Hvala na uputstvima

Teško mi je da se odlučim, one koje su otpale iz bodovanja koje sledi su tek za nijansu (po meni) slabije od drugog i trećeg mesta; za drugo i treće se kolebam što se tiče rasporeda, tu su mi negde.
Prva se ipak jasnije izdvaja od ostalih koje su mi odlične.

Dakle:

8 - 3 poena, zbog kvaliteta stila i jezika, lepo vođene radnje, zanimljivog obrta, ali pre svega zbog toga što ne mogu, kao neko ko se trenutno drži zubima za vetar, da ne osetim jaku emotivnu vezu s pričom.
7 - 2 poena, opet zbog kvaliteta stila, jezika, ali i zbog ukazivanja na značaj učitelja kao onoga koji pomaže da se u samom sebi otkrije učitelj (učitelj kao onaj koji ume aktivno da sluša, i suptilno da usmerava, a ne kao onaj koji indoktrinira)
4 - 1 poen, zbog učenika koji je nadmašio učitelja Ovo za lepotu stila i jezika valjda ne moram da ponavljam

6-3 prava priča prave spisateljice I tipična njena...Neću dalje,pocrveneće
2-2 ovo nije imitacija-priča je prava-I učitelji su samo ljudi I to razni
8-1 odlična,ali traži redukovanje ozbiljnih viškova jer je pisana na mah,očigledno.Da je sređena I ja bih dvojku-trojka je ovog puta zauzeta

Ufff

Od kada ucestvujem u radu ovog foruma, mislim da nije bilo kvalitetnijeg kruga.

Tezak izbor, nekoliko zaista dobrih prica i moracu da iscitam jos koji put pre nego dodelim bodove.

priča br. 7 - 3 poena

priča br. 4 - 2 poena

priča br. 8 - 1 poen

prica br. 8 - 3 poena
prica br. 4 - 2 poena
prica br. 6 - 1 poen

Prica br 6- 3 poena
Vrlo lepo napisano, citao sam sa uzivanjem sve vreme glatko klizeci preko price, od pocetka do neocekivanog kraja.

Prica br 8-2 poena
Sve sto sam napisao o prici br 6 mogao bih primeniti i na osmicu. Nijanse su odlucile o redosledu.

Prica br 3-1 poen
Poslednja recenica je presudila da i ova prica dobije poene od mene.

Priča br. 8 (Rišelje) - 3 poena. Jako lepo napisano. Sviđa mi se naročito učiteljeva anomalija Uglavnom se slažem sa Superkulerovim komentarom. Ali moja je reakcija suprotna Superkulerovoj, ako je stvarno napisana bez mnogo lickanja onda priča ima od mene još veće pohvale.

Priča br. 6 (žena na prozoru) -2 poena. Mnogo volim te vremensko-prostorne zavrzlame, nikad mi ne dosade. Razmišljao sam da joj dam 3 poena jer je suštinski opisala moje detinjstvo (moju jako dugu borbu sa strahom iz istog razloga opisanog u priči). Ali eto na kraju ipak mislim da priča br. 8 objektivno zaslužuje 3 poena.

Priča br.4. (čas letenja) -1 poen. Stavljam je na treće mesto zato što je previše kratka. Ipak i pored toga, stavljam je ispred ostalih, neocenjenih priča jer više pogađa zadatu temu. Ostale su priče isto tako dobre ali nekako tek posredno odgvaraju na odnos učitelja i učenika. Takođe, 1 poen dajem joj i zato jer obrađuje meni blisku temu ljudskog letenja bez pomagala XD. Nije mi samo jasan onaj deo o težini vode i vazduha? Ne vidim tu nikakvu logiku i zamolio bih za objašnjenje ako postoji XD.

Priča br. 1 = 3 poena zbog aktuelnosti, asocijativnih imena junaka i zbog kosmičke pravde. Naime, priča br. 1 ne zaostaje previše po kvalitetu za pričom broj 2, ali zaostaje previše po bodovima. Šteta je što se ovakva priča nije pojavila na konkursu za satiričnu priču pre izvesnog vremena.


Priča br. 2 = 2 poena zbog humora, britke satire na račun srpskog mentaliteta, asocijatovnih imena i zbog postupnog, skladnog vođenja dijaloga i radnje.


Priča br. 5 = 1 poen. uticajni učenik i direktorka koja miriše na uvele ljubičice i ostalo... ne znam šta da izdvojim kao kvalitet, da li jednostavan stil, da li humor zbog šepanja turista ili priča ima šarm nečeg nedorečenog, a naslućenog

Sve u svemu, zaključio sam, u svakoj od priča za koje sam glasao, moji favoriti su bile one koje imaju humorističnu notu.

Pohvale za autora priče "Iskrenost".
Imam utisak da tek izgrađuje svoj stil. pa računam da će mu pohvale dobro doći.

3 - 3 p
6 - 2 p
8 - 1 p