Кад би којим случајем неко нов и неупућен, дакле онај са статусом почетника и једноцифреним бројем порука, забасао
на ову тему и прочитао шта смо све написали овде на претходним страницама, он би се сасвим разумљиво и сасвим оправдано запитао:
"Јесу ли ови људи луди ил` им ноге смрде?" И отишао занавек и са теме и са форума и са Крсте. И наравно кобно би погрешио.
Али то је кобни цех које кобно неискуство мора кобно да плати. Онај ко је мало искуснији, онај који осећа сву
ширину наше душе и сву дубину нашег духа зна да овде није реч о прљавим ципелама, смрдљивим патикама и синтетичким
чарапама које базде на километар, овде није реч о обувању и изувању, овде је реч о најдубљим тајнама нашег
бића које се и не могу изрећи другачије него кроз суптилне метафоре, оштроумне параболе и ноблес бајке.
Ми овде кроз наоко глупаву причу о својим мање или више смрдљивим ногама, чарапама, ципелама, патикама, опанцима (ја),
кроз причу о обувању и изувању, кроз причу о храстовом паркету, иверастом ламинату, италијанским плочицама,
персијским теписима и кинеским крпарама... ми уствари причамо о односу нашег бића према овоме свету, о односу
нашег ја према другом или другима, значи причамо о свом ја и о релацијама ја-ти и ја-они. Причамо о томе
колико смо спремни да покажемо своје мане и колико смо спремни да прихватимо туђе, колико смо спремни да се
разоткријемо или колико далеко смо спремни отићи да се сакријемо, причамо о томе шта сматрамо врлином, а шта сматрамо
маном и како, где и пред ким их треба приказати или неприказати, причамо... причамо о много чему и само треба имати
око да се види у ухо да се чује. "Хвала причи она нас је спасла".
А што се тиче непремостивих проблема у вези чим наиђете на непремостив проблем у вези, знајте да вам је веза безвезна то јест
пукла је ко звечка.Наравно не због проблема, него због непремостивости.
Једноставно нашли сте се на супротним обалама реке и ако не можете изградити мост који ће вас спојити,
све што можете да урадите јест да једно време идете упоредо док вас различите обале и различити путеви
коначно не раздвоје, а у тренутку кад вам се погледи по последњи пут буду додиривали и миловали, са сузама у очима
можете рецитовати "Не дај се Инес" или певушити "Ај вил срвајв" (I Will Survive), они огорченији могу псовати
и претити, али свакако да то није лепо. Треба ли би по сваку цену остати достојанствени у једном таквом готово
комеморативном тренутку.
А да не би дошло до оваквих немилих, тужних и трагичних сцена све што морамо да урадимо јесте да волимо, да имамо
љубав. Јер љубав поседује унутрашњи нагон да у другоме умањи његове мане и уздигне врлине и види што више лепог и
узвишеног. А преварити се у томе, умањити мане и преценити врлине, што љубав стално чини, представља за њу преимућство
и непревазиђено задовољство. Како за љубав тако и за нас.
Или се волимо или се разилазимо.