Glasanje na temu SATIRA

Izgleda da smo omađijani, ili da je srećan broj pdf. Književnost - broj 7.

Naši pisci bili su vredni i nadahnuti, u šta ćete ubrzo imati prilike da se uverite.

Već znate sistem glasanja. Ostaje samo da kažem da će glasanje trajati do 1. novembra (nedelja), do 20.00h.

3, 2, 1 ... Krećemo!

Priča br.1
***

Satira je žanr koji najlakše može da se objasni ovako. Mi mravi se satiremo od posla. Radimo ko mravi. Znam to jer sam u prošlom životu bio mrav. Doduše ne običan mrav. Mrav aristokrata. Mravi aristokrate obično ne rade ali svi ostali rade za njih. Bio sam jako cenjen zbog mog poznavanja nauke, umetnosti i filozofije tako da nisam morao da radim ništa. Sve je počelo iznenadnim biblijskim potopom. Deo po deo mravinjaka je bio potopljen i hiljade mrava se davilo a građevine rušile tako da od njih nije ostajalo ništa. Panika je usledila u carstvu. Niko nije znao uzrok potopa. Bio sam pozvan na skup u kojem su sudelovali svi značajniji umovi povodom ove teme.

- Veliki potop je kosmički fenomen koji se dešava svakih 150 godina na ovom mestu. Mravinjak nikad nije trebao da se nađe na ovom astrološki nepovoljnom mestu! - govorili su jedni.
- Besmislice! Za potop je zaslužno rukovodstvo koje nije sposobno da upravlja našim društvom. - tvrdili su drugi.
- Gluposti! - govorli su treći - to je kazna božija zbog preteranog pustošenja useva prošle godine!

Posmatrao sam mirno ovu raspravu znajući da je suština bila takva da iako su svi bili ubeđeni u svoju teoriju niko zapravo nije znao o čemu se tu radilo. Toliko mi je bilo jasno.

- Poštovani i cenjeni učitelju...- obratio mi se predsednik skupštine mrava. - Nadaleko je čuvena i cenjena Vaša mudrost.. možete li nam Vi reći o čemu se ovde radi?

Skup je zanemeo.

Pogledom sam prešao stotine mislioca i viđenijih umova.. znajući da nemam ništa pametnije da kažem a opet svestan da nijedna od njihovih teorija verovatno "ne pije vodu".

- Pa... - reči se jedva skotrljaše niz moje antene - sasvim je moguće da je uticaj zemljinog magnetizma takav da u određenim ciklusima proizvodi emisiju jona koji verovatno prave ogromne koncentracije oblaka koji kad se otvore u stanju su da proizvedu megalomanske kiše. - rekoh, pokušavajući sebe da uverim da je to najlogičnije rešenje... Ponekad ona najlogičnija rešenja su najtačnija.

Jedan deo skupa je zanemeo dok je drugi deo klimao glavom, a onda je neko počeo da aplaudira i aplauz se proširio jako brzo tako da sam bio primoran da se poklonim skupu iako sam se osećao nelagodno.

Kada sam podigao glavu dočekao me užas. U tom trenutku, ogromna količina tople i u naletu jake tečnosti.. rušila je sve hodnike mravinjaka i zapljusnula skup i svi su počeli da se dave.. Grabio sam ka nabližem hodniku ali nažalost poplava je i mene dohvatila i.. nisam mogao da pobegnem sudbini i ja sam se udavio.

Moj duh je napuštao telo mrava posmatrajući opustošeno i razrušeno cartsvo pitajući se koja je to moćna i opaka sila bila ovako destruktivna da je zbrisala za tili čas hiljadugodišnju istoriju, nauku i čitavo jedno društvo temeljeno na pažljivo građenim mudrostima predaka. Sve je nestalo za par sekundi.

Dok se duh uzdizao u nebo... preleteo je vrh mravinjaka i izašao na površinu dana. Na površini sam tad ugledao jednog seljaka koji je vezivao uzde magarca koji je upravo završio uriniranje tačno iznad mravinjaka! Naime, mravinjak je bio tačno na putu gde su seljaci prevozeći drva odmarali, svraćajući u kafanu pokraj puta da popiju poneku. Ogroman potop je bio ništa drugo do urin magaraca koji su tu bili vezivani!

HAHAHAHA! Nisam mogao da prestanem da se smejem ovoj apsurdnoj sceni... dok sam odlazio u nebo i neku novu reinkarnaciju želeo sam samo jedno. Da u idućem životu budem neko ko će se manje baviti naukama, biti cenjen i poštovan... a više satirati od...

- - - - - - - - - -

Priča br.2

O TEGLAMA I UDICAMA

Tog jutra sam otisao na pijacu. Jesen je vec zavladala i prve magle budile su jezu u kostima. Odabrao sam deblju jaknu i navukao kapuljacu. Samo, protiv jeze koju su izazivale cene nije bilo pomoci.
Pa ipak su guzve osvojile prostor oko zelenih tezgi i dugo mi je trebalo da se probijem.
-Oce l` poso gazda Radoje?- Upitah svog visegodisnjeg piljara.
-Uce ali u k..cu!- Radoje oprocedi mrzovoljno.
-Pa guzva je.- Bejah iskreno iznenadjen.-Ako sad nemate posla, kad cete imati?-
-Jeste guzva je i sta mi to vredi.- Krupnom seljackom sakom uzeo je glavicu kupusa.
-Pogledaj kakav kupus! I za koliko ga dajem? Za 25 pisljivih dinara, eeeej Klintone!- I on dize pogled u pravcu nebesa.
-Ma nije sve tako crno.- Htedoh ga obodriti.-Uostalom i na televiziji kazu da nastupa bolje vreme. Eto sinoc je licno premijer...-
-Premijer!- Prekinuo me zgadjenog izraza i pokaze neodredjeno iza mojih ledja. -Eno za tebe je ona tezga.-
-Ona sa paprikom?- Opet sam bio iznenadjen.-Ili tezga sa medom?-
-Ni jedna ni druga. Ona treca, vidis tamo kraj onog sto prodaje kineske patike.-
-Ona sa nekakvim papirima?-Napregnuo sam oci.- Sa trojicom trgovaca? A sta prodaju uopste, odavde mi tezga izgleda prazna?-
-E nije prazna.-Radoje znacajno klimne glavom.-I to su ti brajko moj najbolji trgovci ovdi.-
-Najbolji trgovci.- U neverici zavrteh glavom.-Ja vidim samo neke papire i trojicu kako cupkaju u mestu.-
-E, pa ti odi i vidi izbliza.Ta je tezga krcata robom, al moras da gledas pazljivo. Da zaskiljis i gledas nekako iskosa, evo ovako.- I Radoje iskrivi glavu, suzivsi oci.
Slegnuh ramenima i podjoh. Kako sam prilazio detalji su postajali sve jasniji. Reklama za vladajucu stranku, krupna slika velikog vodje i neki papiri za potpisivanje.
Pa da, prisetih se, peticija za neki lokalni projekat od sudbonosnog znacaja. Ali zasto je Radoje spominjao krcatu tezgu? Ok, znam da voli da popije katkad i da pripit dobacuje komsinicama, al jutros mi je delovao potpuno trezan.
Pridjoh tezgi. Krivio sam glavu i skupljao oci, ali papiri su ostajali papiri. Veliki vodja je jednako posmatrao ostrim pogledom a funkcioneri stranke medjusobno saputali, cerekajuci se samo njima znanoj sali.
-Hajde komsija.-Opazili su moje zanimanje.-Dodji i potpisi ovde, za dobro svih nas.-
-Neka.- Odmahnuh glavom u nameri da produzim dalje. A onda se sve izmenilo.
Tezga, do tada prekrivena papirima bila je krcata najraznovrsnijom teglama i sarenim zavezljajima. Bila je i sareno okicena, prepuna blestavih svetala i pajaca koji su visili sa srebrnih zica. Tegle na dnu bile su ispunjene sivom maglom, one u sredini belom a najvisi red bilo je rezervisan za najneobicniju nezno-ruzicastu izmaglicu.
-Pa vi ste prodavci magle?-Pridjoh pipajuci po poklopcima sa pozlatom.-Sve vrste imate.-
-Molim!- Najvisi od funkcionera zvucao je zabezeknuto. Druga dvojica zauzese borbeni stav.
-A ovi paketi?- nisam obratio paznju na njihovo rogusenje. Uzeo sam najblizi paket i razmotao vrpcu.
Ispod je pisalo RIBOLOVACKI PRIBOR.
-Ribolovacki pribor?-Bio sam iznenadjen, onda videh sitna slova:
„pribor za lov u mutnim vodama“
A dolje jos sitnije:
„kako uloviti somove“
-Aaaa za lovce u mutnom.- Sad sam se smejao, najednom sve shvatajuci.
-Sta pricas ti botino jedna?-Funkcioner celave glave krene da obilazi sto, ali ja sam vec odmakao u gomilu.
-Ma pusti ga Stevane.-Zacuh dok sam se udaljavao.-Nece nam taj pokvariti posao, uvek je vise onih koji ne vide.-

Priča br.3

Nečista krv

I tako ti to biva: uđe čovek u bolnicu kao beo, a izađe crn ko gar. Uđe visok i manekenski građen, a izađe mali i zdepast i kosook pride. Uđe siromašan, a izađe bogat? E, ne, bato, da toga ima ne bi se čestit narod bunio.
I tako već treći dan traju demonstracije što ispred skupštine, što ispred bolnice, što ispred Zavoda za transfuziju koji je, biće, najkrivlji za sve što se dešava.
Neki dvestogodišnji deka načičkan ordenjem iz mnogobrojnih ratova, u pletenim opancima i sa šajkačom na glavi, nosio je transparent ispisan neobičnim pismom i uzvikivao na čistom arapskom:
. عندما وصلت إلى المستشفى تحدثت الصربية
! الآن وأنا أتكلم العربية فقط
Sin Stanojko ga je gurao napred kao corpus delicti, streljajući policijski kordon bogatim arsenalom psovki i kletvi. On je, hvala Bogu, zdrav, i nije se petljao s bolnicama, pa još uvek ume i milu majku i pasjeg oca da ošajdari kako valja i kako običaji i tradicija nalažu.
Zahtevi su bili jasni: mora se sačuvati čista krv naciona, a s tim u vezi, ovo sotonsko maslo Zavoda za transfuziju krvi ima da pokusaju i ministri, i načelnik bolnice, i svi oni koji su učestvovali u zaveri i dozvolili da se ljudima krv onečisti. Onima koji su nakon udesa ili nakon operacije (nek je slava Bogu koji ih je sačuvao!) primili tu stranjsku, nedoličnu, nečistu krv, da se ista, naravno, prečisti novom, uzetom od valjanih i proverenih dobrovoljnih davalaca kojima se znaju preci do belog orla i bele pčele.
A za slučaj da neko ne mari da, recimo, kao ćelav, primi krv nekog Kineza bujne kose, treba imati potvrdu da je od kineske krvi uzeto taman toliko krvnih zrnaca da ovome nakon izlaska iz bolnice izraste kosa, a ne, recimo, ljubav prema prolećnim rolnicama s mlevenim mesom i šitakama.
Uveče je narod nepokolebljivo razapeo šatore u obližnjem parku, sviralo se i pevalo, to jest, svirali su i pevali oni koji su došli kao podrška i (opet hvala Bogu!) nikad nisu došli u situaciju da im zatreba transfuzija. Ostali su slušali i tapšali u ritmu, osim ako, naravno, nisu nesrećnim slučajem primili krv od nekoga ko, osim što nema čist nacionalni pedigre, nema ni osećaj za ritam.
Negde oko ponoći, okupljene je posetio Dr Med Gligorije Topalovski, specijalista za promenu pola, i supruga mu Dr Med Ljiljana Nikolić Topalovski, stručnjak za veštačku oplodnju. Delili su sendviče, šolje tople kafe, vizit karte i flajere koji su reklamirali specijalne popuste za promenu pola i veštačku oplodnju ukoliko se naruče obe usluge u paketu, a sve to kao doprinos uzvišenom cilju očuvanja čiste krvi. Onaj ko želi, moći će, dakle, po veoma povoljnoj ceni (tako rekoše) da promeni pol iz muškog u ženski, a da zatim oplodi samoga sebe spermom uzetom pre hirurške intervencije. Time bi se dobilo etnički savršeno čisto potomstvo.
Nekima se ponuda učinila tako dobrom da su smesta zakazali termin, no, takvi su, nažalost, bili u finansijskoj manjini. Ostali su u flajer gledali najpre čežnjivo, onda gladno, a naposletku besno, te je medicinski bračni par brže-bolje pobegao iz parka nakon prvih nekoliko pomena majke lopovske (na raznim jezicima).
Sutradan ih je skupštinu i zavod za tranfuziju pritisnulo trostruko više naroda, kamenicama je razbijeno nekoliko prozora, primaoci krvi ruskih davalaca su vitlali kozačkim sabljama i igrali kazačok, jedan, za čiju se AB negativnu javio turista sa Havaja je bljuvao vatru na policijski kordon, a baba u čijim je venama sada tekla krv voodoo sveštenice iz Konga, bola je lutku načelnika Zavoda debelim pletećim iglama.
Predveče je pred okupljen narod izašao Ministar zdravlja, i obećao vrlo brzo, eto, već sutra, promenu zakona o transfuziji krvi. Krv koju će narod u budućnosti primati, biće isključivo čista nacionalna krv.
Potekle su suze radosnice, ljudi su se grlili i ljubili i blagosiljali gospon ministra koji je, inače, to se pouzdano zna, bio čovek izuzetno čistoga porekla.
Pomoćne radnice Zavoda za transfuziju su na stražnja vrata zgrade polako iznosile kutije u kojima su bile kese nečiste krvi, bušile ih i prolivale sadržaj niz ulicu.
Gusta crvena tečnost je klizila u potocima, dok je iznad nje vazduh ječao od narodnog veselja

- - - - - - - - - -

Priča br.4

MOJA PORODICA

„Tata, tata, pomozi mi da napišem sastav iz srpskog. Treba mi za sutra, ocenjivaće učiteljica.“, moležljivo izusti mali Jovica brzo silazeći niz stepenište kancelarije.
Otac mu beše zagledan u gomilu papira razbacanih po radnom stolu. Tek na ponovno pitanje deteta odgovori:
-Ne mogu sad. Vidiš da radim. Nemam vremena. Sve ovo moram da završim do ujutru. Idi pitaj mamu, i onako nema preča posla.

Pognute glave Jova odšepa nazad u dnevni boravak. Nadao se da će mu tata pomoći, jer je, kako je njemu i sestri govorio, na svoje sastave stalno dobijao petice u školi. Samo što to nikada nije imao vremena da mu pokaže. Bilo kako bilo, on otrča do majke. Zatekao je kako blene u televizor. Pet je sati. Vreme je za seriju, a mama obožava serije. Naročito onu koja se tada davala. Od nje nije odvajala pogled. Mogao si da pričaš do mile volje, a ona bi odgovarala samo sa „A“ ili „Okej“. Seća se Jovica, kako je samo plakala kada je onaj lik sa peškirom na glavi zamalo umro. Čitav taj dan je bila pogubljena i samo je čekala novu epizodu. Ista je i njena majka, Danica. Samo što ona gleda neku kuću sa ljudima koji ništa ne rade i samo se svađaju. Čas psuje neku Staniju, čas smara tatu da šalje neke poruke za koje on kaže da su mnogo skupe. Znao je da od njih nema vajde i produžio svojim putem.

„Sekooooo... Sekoooooooooooo!“
-Ne dernjaj se kretenu, čujem te!
„Možeš da mi pomogneš da napišem sastav? Treba mi za sutra.“
-Ne mogu, spremam se.

Čuvši to Jovica odusta. Kad počne da se sprema, to ume da potraje. Jednom se tako oblačila čitavih šest sati. Bira, bira, i nakraju obuče kratku suknju ili onaj šorc preko dupeta. Nikada mu nije bilo jasno zašto se toliko presvlači. Baba nakon toga obično viče na nju, dok mama i tata govore „Neka je.“ ili „Kad će ako ne sad.“. Spremaće se još par sati, izaći sa onom njenom drugaricom Tamarom i vratiti se kući uveče kad svi spavaju. Baka je jednom rekla da je došla kući čak u tri ujutru. Pijana. Na nju ne može da se računa kada su ozbiljne stvari u pitanju. Otišao je u svoju sobu i napisao sastav.

Pošto se idućeg dana vratio iz škole, Jovica saopšti roditeljima rezultate.

-Kako dvojka? Ne zanima me što je i Lazar dobio dvojku. Nisam ja Lazarov tata!

-Jovane, sine. Moraš to da popraviš. Daj da vidi mama šta si napisao...

„MOJA PORODICA“

„U mojoj porodici nas ima petoro. Mama, tata, baka, ja i sestra. Tata mi se zove Vuk. Ima veliku bradu i šiša se na dvojku. Uvek nešto radi. On je advokat i brani ljude u sudu. Svaki dan donese kući mnogo papira. Nikad neće samnom da igra fudbal. Ne volim taj njegov posao uopšte. Mama mi se zove Bojana. Ima dugu plavu kosu i stalno se češlja. Ona radi u nekoj firmi. Ne znam šta tamo rade ali kad dođe kući uvek je umorna pa ili spava ili gleda televiziju. Ona i tata se često svađaju. Mnogo voli da gleda serije. Odgleda po tri-četiri na dan i tad baš mnogo ćuti. Išla je na aerodrom kad je dolazio neki glumac sa brkovima i tad je bila baš srećna. Sestra mi se zove Dragana. Krstili su je po kumi. Starija je od mene puno. Ide na fakultet i biće doktor kad završi. Ostalo joj je valjda još dva ili tri predmeta do kraja. Mnogo voli da se presvlači. Ide u grad svaku teću noć sa drugarima sa fakulteta i tamo piju, igraju i slušaju muziku sa pinka. Jednom je došla kući u tri ujutru. Moja baka se zove Danica. Ona je mamina mama i mnogo psuje i puši cigare što smrde. Gleda televiziju ceo dan i ništa ne čuje. Nekad me pošalje u prodavnicu da joj kupim ukrštenicu. Kada sam ih pitao da mi pomognu da napišem sastav niko nije hteo da mi pomogne.

Moja porodica je mnogo čudna. Svi uvek nešto rade a niko nema vremena za ozbiljne stvari.“

Priča br. 5

Praksa

Ušao sam tiho. Nadao sam se da otac spava; često bi za letnjih popodneva znao odraditi dva ili tri sata sna. Uveče bi, do pola noći ili duže, rešavao križaljke.
Nisam imao sreće. Čim je brava škljocnula začuo sam kako cviče opruge našeg starog kauča: otac je ustao i začas je stajao, na svoje dve noge, u svojim vrećastim pantalonama i beloj potkošulji... stajao je preda mnom smišljajući najnezgodnije moguće pitanje.

"Evo našeg radnika!", doviknuo je majci koja je u kuhinji obavljala jedan od brojnih poslova koje joj je sudbina natovarila posred egzistencije.
"I kako je bilo prvi dan?", pitao je otac.

Bio sam tada srednjoškolac, išao sam u Građevinsku školu i kao takav morao sam godišnje odraditi tri sedmice prakse u nekom građevinskom preduzeću. Većina mojih vršnjaka rešavala je to nabavivši potvrde o obavljenoj praksi, a da sami nisu radili ni jednog jedinog dana. I moj otac mogao je mirne duše učiniti isto: isti taj čovek, njegov poznanik iz studentskih dana, koji me zaposlio u građevinskom preduzeću Betonka, sam mu je nudio da tu moju stvar sredi na najlakši mogući način, lažnom potvrdom (a bezazlena je to laž) i mojim tronedeljnim plandovanjem umesto ustajanja u 6 i rada u rupi za temelje budućeg doma kulture.
Ali otac se nije dao, rad će mi koristiti, govorio je, postat ću čovek, očeličiti se psihički i fizički i slične priče za decu.

"Reci nešto", nastavio je moj otac, "Jesi li uopšte bio tamo?"

"Bio sam, naravno."

"Nemoj da kleštima izvlačim reči iz tebe. Reci kako je bilo?"

"Dobro."

"Dobro... Ana, čuješ šta on kaže! Ja ga pitam kako mu je bilo, on kaže 'dobro' i dalje ni da bekne!"

Majka nije odgovorila. Posuđe u sudoperi zazvečalo je jače pa je otac uzeo u obzir da ga možda i nije mogla čuti.

"Ana...", rekao je još jednom, ali slabašno, ne računajući više da će mu se supruga – moja majka – zaista odazvati.

"Pa šta su ti dali da radiš?"

"Ništa... zapravo."

"Kako ništa? Petre, o čemu ti pričaš? Ana!", rekao je moj otac, ali majka se u trenu zaštitila zvukom mlaza vode.

"Stajao sam ispred gradilišta celo vreme.", odgovorio sam, "Rekli su mi da tamo stojim."

"Ko ti je rekao?"

"Šef."

"Onaj Vojkan, s brkovima?"

"Da, taj."

"Čudi me, pa on je ozbiljan čovek, otac četvoro dece, najstariji mu je već i emigrirao... I Vojkan ti je rekao da tamo samo stojiš i da ne radiš ništa!"

"Pa ne baš to. Prvo mi je nešto ispričao."

"...?"

"Pitao je znam li ja po čemu su građevinci poznati. Ja nisam znao. Onda je rekao da su građevinci poznati po tome što ženama koje prolaze ulicom dobacuju svakakve reči. Pa i prostakluke. I pitao me mislim li ja da je to istina, da to građevinci zaista rade. Ja sam mu rekao da ne znam. Onda mi je rekao da to nije istina, ali da ljudi tako misle, a da o tome šta ljudi misle ovisi njihov posao i da niko neće dati posao građevincima koji se ponašaju pristojno. I još je rekao da nikome od njegovih radnika – to su mirni, porodični ljudi, rekao je – ne pada na pamet da za ženama zviždi, viče prostakluke ili dobacuje šale tipa "mala, okreće ti se točak!"... Pošto, dakle, niko od radnika to ne želi raditi, on će za to zadužiti mene!
Zato sam celo vreme stajao pred gradilištem i nisam radio ništa, osim što sam pratio prolaze li tuda žene..."

"Ma jel' ti to mene zajebavaš? Kakva je to praksa? Ana, molim te dođi...!"
(Majka je, gotovo u istoj sekundi, uključila mlin za kafu.)

"Šta ja znam kakva je to praksa", rekao sam, "Samo pričam kako je bilo."

"Bože mili i đavole dragi, pa ko je ikad čuo za ovako nešto. I šta si onda radio? Jesi li dobacivao ženama?"

"Ispočetka nisam. Onda je šef rekao da nema užine za mene, pa sam se ipak ohrabrio. Nešto sam rekao jednoj ženi u plavoj haljini koja je šetala psa."

"Šta si joj rekao?"

"Ne bih sad pričao o tome..."

"Kako ne bi? Šta si joj rekao, nešto ružno?"

"Ma ne da mi se sad o tome, umoran sam."

"Crni Petre, reci o čemu se radi, pa pomoći ćemo ti! Govori, šta si joj rekao?"

"Ništa!", zarežao sam na rubu plača pa se poput senke provukao ispod očeva pazuha i šmugnuo u svoju sobu.

"Šta je sad, gde si krenuo?", rekao je otac i potom povikao: "Ana!!"

- - - - - - - - - -

Priča br. 6

Pronalazak

Mali Aleks je i kao dete bio neuredan...Sve oko sebe je razbacivao, nista nije vracao na svoje mesto.
U skoli je vise puta znog toga bio kaznjen, ali je nastavio po starom.
Kako je mnogo voleo da jede, ostaci rucka su se nalazili stalno svuda oko njega: po stolu, u tasni, po dzepovima.
Kada je diplomirao medicinu dobio je posao u bonici "Sveta Marija" u Londonu.
Tamo se poceo baviti naucnim radom, jer je bio lenj i nije voleo da ide u smene, ali ga je neurednost sprecavala da postigne znacajnije rezultate.
U njegovoj laboratoriji je bilo uvek mnogo papira po podu, raznih proracuna i flasica po stolovima i najvise od svega tanjira sa polupojedenim jelima koja on nije dao da se iznose i peru.
Jednoga dana dok je besposlen sedeo i posmatrao sav taj nered, primetio je da u jednom tanjiru sa polupojedenom sniclom i sampinjonima snicla nije istrula iako je tamo stajala vec dve nedelje.
To ga je zainteresovalo i poceo je sa naporom da razmislja: ti sampinjoni su krili u sebi nesto sto nisu dozvoljavali da snicla istrune.
Samleo je sampinjone, prelio njima jedan svinjski but i - cekao...
But nije istrulio dugo vremena.
Tada je Aleksandar iscedio sampinjone i tu vodici profiltrirao i injektirao jednom obolelom koji je imao zapaljenje pluca.
Covek je brzo ozdravio.
Tako je rodjen jedan od najvecih pronalazaka svih vremena: PENICILIN

- - - - - - - - - -

Priča br.7

ŽIVETI KAO KER

Moj status mešanca,velikog crnog s jakim zubalom i veštog u uličnom životu,nikad nije dolazio u pitanje...Ostali ulični psi su me respektovali
i čak ni doberman kom je umro gazda,a on zaboravljen,konačno ,nakon dve nedelje gladovanja I pijenja rose s trave I lišća,preskočio ogradu I potražio
hranu I vodu u ovoma negostoljubivom ,za pse ,gradu,nije pokazivao znake
nadmoći nada mnom...A bio je I brži I snažniji svakako...Neke od nas su pokušavali zadržati u svom dvorištu,ali koji god da je osetio bilo čopora,taj
je na prvi lavež preskakao ogradu ili prvo otvanje vrata je bilo njegova sloboda...
Kučke su lakše ostajale udomljene,ali prvo sledeće teranje I opet su bile u čoporu...A tada...Ma svi su se izređali...Jednostavno-od tog nema jačeg zova.
Od tog mirisa kučke se obnevidi!
I najlukaviji od nas postane neoprezan I naivan I ne jednom se desilo da je
zaletevši se za tim mirisom kučke I tragično završavao...
Ljudi se drukčije ponašaju...Nije da oni ne znaju kad su im kučke u teranju,ali
kao da su stalno,a nisu...Nešto s njihovim čulom mirisa nije kako treba!
Moj nekadašnji gazda ,koji je pokušao da me usvoji,mada sa oštenjen kao
skitara I kod kog sam bio celu zimu,tek ponekad se pridružujući čoporu noću,
je imao jako slab nos...Tačno je da bi mi kerovi hteli uvek,evo I sad kad pomislim...A taj moj gazdas je bio kao ker,ali bez čula mirisa...Mislim da je zato
I toliko patio!
Tek svaka deseta je htela...Naravno,moj nos je pokazivao da je u teranju,a njegov je redom skakao vamo namo!
Ha,skoro da sam ja njega usvojio I poveo ga u čopor!
Kasnije sam ga samo jednom video,njegovu kuću su naselili meni nepoznati ljudi.
On je ušao u neki auto I otišao.Samo me još jednom pomazio po glavi I nešto toplo govorio...Mogao je biti dobar ker...

- - - - - - - - - -

3, 2, 1 ... Krećemo!

Priča broj 4 - 3 poena
priča br 3 - 2 poena
priča broj 6 - 1 poen

Tri za koje mogu da glasam, a koje su najbolje zadovoljile zahtev za satirom:

priča broj 2: ima ironije, ima sarkazma, lepa alegorija, fale mi dvosmislenosti u svakoj, ali dobro, ova je najubojitija i pomalo podseća na Domanovićev fazon, 3 poena
priča broj 7: jako lepo iskorišćena jukstapozicija (opet kao bitno obeležje satire), dva poena
priča broj 1: na trećem mestu zbog smetajuće prve rečenice koja baš štrči kao višak Ali inače, ironija ljudskog (ne)znanja i (ne)mogućnosti spoznaje, alegorija odnosa čoveka i univerzuma - sasvim zadovoljava kriterijume satire 1 poen.

Sve sam Domanović...Duminović šta li...
Dajte piscima nešto lakše!

SUPERKULER:

Sve sam Domanović...Duminović šta li...
Dajte piscima nešto lakše!

Kliknite za proširenje...

E pa lepo sam ti rekao da tema uopste nije lagana.

Priča br. 4 - 3 poena

Priča br. 1 - 2 poena

Priča br. 2 - 1 poen

1- 3
6- 2
2- 1

5-3p
4-2p
2-1p

zanimljive priče! čestitke učesnicima!
(šteta što nije glasanje po nahodjenju, a da se zapazi odredjeni zbir poena, jer baš su se lomila koplja, pa su neke priče ostale bez poena)


br 1 - 3
luckasto i lepo izvajana persiflaža, vrtlog od primesa fantastike, alegorije, personifikacije, ironije; aluzije razvučene poput dražesne smene slatkih i kiselih osmeha

br. 2 - 2
uspešna koloritna groteska sivo-crnoj realnosti; stvarnost karikirana ne do granice smeha i podsmeha, već do stepena zastrašujućih osećanja

br. 5 - 1
odlična parodija! ali baš! kratko, moćno i jasno ukalupljena travestija podrugljivo-ozbiljnog u ozbiljno-podrugljivo

Price br. 5-3 poena. U samoj prici mi se dopao prikaz odnosa izmedju oca, pripadnika stare garde koga je pregazilo vreme i sina, srednjoskolca koji ic ne razume ideje kojima se rukovodi matori.
Prica br. 1- 2 poena. Zabavna prica koja bi verovatno ubola i trojku da nije kvarilacke prve recenice.
Prica br. 7- 1 poen. Autor ove price bas dobro barata recima i to me navelo da je bodujem iako me sama radnja i nije impresionirala.

4. - 3
2. - 2
5. - 1

Igrom slučaja su tako postavljene priče da imaju u mom bodovanju ovakav redosled.

br. 3 - 3 poena - šiba po široj društvenoj zajednici
br. 2 - 2 poena - kriticizam prema određenim slojevima zajednice
br. 1 - 1 poen - ironija na temu ljudske sudbine

Satira je moj omiljeni književni žanr, ali kad god želim da napišem nešto satirično, imam utisak da nisam u toku pisanja sav jed izbacio iz sebe.
Uvek je to moje pisanje nedovoljan ujed za svu gnusobu koju društveni sistem zna da iznedri.

Ima na forumu jako dobrih ironičara, aforističara, koji u svojim postovima kroz par rečenica umeju da se perfektno narugaju svemu što je trulo i kriminalno u ovom društvu. Žao mi je što takvi ponekad nešto u formi satire na ovakom mestu nisu nešto pribeležili.

3 - 3p.
1 - 2p.
4 - 1p.

Iskreno. Sad zalim sto nisam neki poen udelio prici br. 3.
Nekako mi nije legla na prvo citanje, dok mi sad deluje sasvim ok.

br. 1 - 3
br. 3 - 2
br. 5 - 1

Priča broj 1 - 3 poena
Priča broj 3 - 2 poena
Priča broj 2 - 1 poen