FILTRACIJA ZNANJA
Filtriranje znanja je temeljna osobina nauke. To je, ujedno, i temeljna osobina ljudske prirode. Ljudi filtriraju ono što se ne uklapa, što se ne čini smislenim i što nije u skladu s obrascima i njihovim načinom razmišljanja. Dokazi na području nauke koji nisu u skladu s prihvaćenim obrascima se eliminišu. O njima se ne podučava niti raspravlja, a ljudi koji su obrazovani kako bi druge podučavali naučne predmete za te dokaze nikada ne saznaju.
Filtracija znanja je nešto uobičajeno. I naučnici, i istoričari umetnosti to razumeju. Od teorije zavisi kako će se postupati sa dokazima. Zamislimo filter koji predstavlja utvrđeno shvatanje koje većina naučnika poseduje o nekoj temi. Izveštaji sa dokazima koji se slažu sa postojećim shvatanjem vrlo jednostavno prolaze kroz intelektualni filter, što znači da će učenici o tim dokazima čitati u udžbenicima, ljudi će o njima slušati od naučnika na televiziji, a u muzejima će videti izložene artefakte. Ali, ako budu postojali podaci koji radikalno osporavaju stav većine, oni će se filtrirati i odstraniti, što znači da o tim dokazima nećemo mnogo saznati. Ovde nije reč o sotonističkoj zaveri s ciljem prećutkivanja istine, postupak filtracije znanja funkcioniše na mnogo suptilniji način. Naučnici ne smatraju kako prikrivaju istinite dokaze zbog kojih bi ljudi s nevericom gledali na te teorije, već smatraju da s takvim dokazom nešto zaista nije u redu. Možda imaju čitav spisak mogućnosti zašto s dokazom nešto ne valja, ali ne znaju tačno da kažu šta sa dokazom nije u redu. Ne smatraju da prikrivaju prave dokaze koji osporavaju njihovu teoriju već da nešto s tim dokazima nije u redu, ali nisu u stanju da kažu šta nije u redu.
Meni je drago da si ti dokazao da ne umeš da razmišljaš sopstvenom glavom već se vodiš isključivo germanskom školom i to ne samo o jezicima već i o istoriji, što je poražavajuće za bilo koga ko se zapravo vodi činjenicama i istinom. 
