Borac za prava zivotinja
Legenda
- Poruka
- 51.038
Sa zadovoljstvom vas obaveštavam da je na ovaj konkurs stiglo sedam priča. 
Autorima zahvaljujem na odzivu, a nakon završetka glasanja (koje će trajati do 29.septembra, utorak, do 20h), očekujem da se pozabavimo analizom priča.
Opustite se uz muziku i čitanje:
Priča br. 1
PEČURKA
Ima već neko vreme, kako sam pojeo jednu crvenu pečurku. Iako nisam bio gladan, i uprkos tome što dugo nisam osetio želju da je probam, neka ogromna sila, neka nevidljiva ruka ju je prinela mojim ustima, i ja sam je uslast pojeo. I, čim je gljiva završila u mom telu, osetio sam grčenje mišića. To grčenje, postepeno je prerastalo u paralizu. Bio sam svestan toga, ali ništa nisam mogao da preduzmem, ili nisam želeo, ni sam više nisam siguran. Nekoliko momenata, stajao sam nepomično, a onda sam osetio kako gljiva preuzima kontrolu nad celim mojim bićem.
Moje stanje posle tog čina, može se opisati kao halucinogeno. Nisam vladao sobom. Ništa više nisam gledao istim očima, i postavljao sam sebi gomilu pitanja. Moj razum je bio pomućen a nagoni su postajali sve jači. Pitao sam se, kako je ova, otrovna, ali ukusna i zavodljiva gljiva dospela do mene. Možda je bila tužna i usamljena? Možda je ranjena? Možda joj je trebao neko kao ja, a možda se sasvim slučajno našla baš u mom organizmu. Bilo kako bilo, ona je tu. I, nije to više gljiva, ona je postala voda koja se rasula po celom telu i ušla u svaku katakombu moje duše. Postala je sastavni deo mene. Ja osećam njenu patnju i bol, ali osećam i njenu natprirodnu snagu.
Često se, međutim, ova voda, pretvara u vatru, u neizdrživi nagon strasti, i tu je moja nevolja. To je ono što unosi nemir u moj život, naročito kada padne noć. Tada, bol u grudima i neka nesvakidašnja uznemirenost, postaju moji demoni. A, još, kada se javi vetar, koji vatru samo rasplamsa, onda znam da ću noć provesti u stanju koje ima paklene obrise. Zato se trudim da ona ostane voda i da se što ređe pretvara u vatru.
Ali, šta je čovek? Čovek je i vatra i voda. Nikada mu nije dovoljna samo jedna ili druga. Čas mu je prehladno, čas prevruće, a kompromisa između ove dve sile nema. Čovek je proklet po prirodi.
I, kako pomiriti nepomirljivo i na taj način oterati demone i prokletstvo čovekovo? Kako usaglasiti razum sa ovim grozničavim stanjem? Da li bi čovek mogao ostati čovek, ako u potpunosti odbaci ono što izlazi van granica razuma? Sa druge strane, da li su menanizmi razuma suviše represivni za čoveka? Da li ga sputavaju ili stimulišu?
I pored moje beskompromisne borbe za pronalaženjem centra, koji bi omogućio harmoniju vode i vatre, naravno, i dalje ga nisam našao. Kako stvari stoje, ova potraga je krajnje besmislena. Zato me ove vatrene transformacije, koje se odvijaju u mom organizmu, plaše sve više. Ako se jednog dana probudim i shvatim da ja je vatra ono što želim, kako ću se osloboditi vode, a da sa njom ne nestane i veliki deo mog sopstvenog ja. Možda bi to bio nestanak celog mog bića, pa bi se vatri prepustila samo okoštala čovečja ljuštura, nesposobna da voli, veruje, pati i prašta?
Mnogo je otvorenih pitanja na koje moj siromašni um ne može dati odgovore, ali te noći u groznici i vatri, na vetru koji ih raspaljuje, postaju sve češće i jače. Slutim, da će me ubiti ili temperatura vatre ili razorna snaga vetra. Ako to nekako preživim, moguće je da ću se udaviti u hladnoj vodi. Uspem li nekako isplivati, pitanje je koliki deo mene će zapravo ostati u životu.
Možda pola, možda ni toliko.
- - - - - - - - - -
2.
Pauk Spiro Aranjas
Nakon što je u slast proždrao tustu muhu, koja je nesmotreno uletela u vešto postavljenu mrežastu zamku, pauk Spiro Aranjas se udobno smesti na rub prozora iznad kog je živeo i uze da promatra neobično vedro noćno nebo, vareći svoj obrok. Da je bio čovek, a ne pauk, verovatno bi sada pripalio cigaretu tako lenčareći.
"Pun stomak i zgodno mesto za život, skoro nedostupno onim groznim ptičurinama", mislio je Spiro. "Šta još jedan pauk može da poželi u životu?"
Tako premišljajući posmatrao je svod na kom su treptale hiljade i hiljade zvezda. Svetlo u sobi na čijem je prozoru živeo bilo je ugašeno, pa se nebo videlo još jasnije no inače.
"Gle, ono je Mlečni put", reče Spiro samome sebi, zadovoljan svojim, za jednog člankonošca, osebujnim znanjem. "A eno i Venere! Oh, kako si lepa, Venero, ti, kraljice među paučicama neba!"
Protivno verovanju mrava, koje je pauk Spiro Aranjas prezrivo smatrao za najobičnije fašiste, dokolica ume da porodi lepe i vredne misli, iz kojih se mogu izroditi lepa i vredna dela. Naš pauk, kojem se nije spavalo, premda se već približavala zora, odjednom shvati da njegov život ima neki viši smisao, da njegova uloga na svetu nije samo pletenje mreža u koje će hvatati tuste muhe.
"Obične mreže su za obične paukove", skoro uzviknu, osećajući u stomaku napetost koja prati stvaralački zanos. "Moje će mreže ubuduće biti preslika nebeskog svoda!"
I Spiro Aranjas započe tkanje. Prvo je istkao četiri dugačke niti koje su se doticale na krajevima, čineći savršen kvadrat. Potom je sa svake od te četiri pružio po sedam niti koje su vodile ka središtu četvorougla. (O, nemojte misliti da se paukovi ne razumeju u pitagorejski nauk.) Kada je snovao potku, poče da ispreda poprečne niti koje su odražavale kretanje zvezda i planeta. Pažljiv posmatrač s lakoćom je mogao, prateći tačke na kojima su se niti preplitale, da uoči poznata i manje znana sazvežđa. Kreativna strast ga nije popuštala. Kada je dovršio Kasiopeju, već je počelo da sviće, a na tkanju su zablistale retke kapi jutarnje rose.
Prožet strastvenim zanosom stvaranja i žureći da dovrši posao pre nego što izblede slike Perzeja i Berenikine kose, pauk Spiro Aranjes nije osećao ni umor ni glad. Sa sunčevim zrakama iz svojih noćišta izašli su dnevni insekti. Dve bubamare prve su primetile veličanstveno delo u nastajanju i udivljeno stadoše da posmatraju paukov ples iz kog je, kao u kakvoj kosmogenezi, izrastao prikaz zvezdanog neba. Uskoro su im se pridružilo nekoliko muha, četiri-pet komaraca, jedan svitac koji, premda umoran od celonoćnog fenjerdžijskog posla, nije mogao da odvoji oči od čudesnog prizora. Dozujaše tu i pčele, ose, čak i jedan gundelj. A kada je sunce već odskočilo od obzorja, pojavi se i par radosnih leptirova.
Članovi šarenog publikuma širili su svoje facetovane oči i uzdisali kao jedan. Jedna pčela, koja je zaboravila na susret sa mirisnom kaduljom, tiho i sa dubokim poštovanjem reče:
"Ovo je zzzz-pre-zzzz-divno! Prosto ne-zzzz-vero-zzzz-vatno!"
Pauk Spiro Aranjes je dovršio tkanje i iscrpljen se strovalio na rub prozora. Nenaspavan i umoran, nije primećivao ništa osim svog dela.
"Uhvatio sam nebo u svoju mrežu! Smeo bih se opkladiti da će se prva muha upetljati baš u Velikog medveda."
Muhe, međutim, kao i ostatak insektarijuma, ostadoše nepomične. A nakon nekog vremena provedenog u divljenju paukovom remek-delu, počeše se razilaziti. Vest o umetničkom podvigu malenog i nadahnutog člankonošca očas se proširila unaokolo i celi dan su brojni insekti leteli, skakutali i gmizali ka prozoru da uživaju u paučinastoj slici nebeskih sfera. Ali nijedan od njih nije prilazio odviše blizu, baš kao da su se svi plašili da nepažljivim zamahom krila ili pomeranjem ticala ne nagrde jedno besprekorno delo.
Iscrpljeni pauk je za to vreme nepomično ležao na rubu prozora i čekao da obrok padne na Velikog medveda ili na Andromedu, svejedno. Zadovoljstvo zbog majstorski obavljenog posla i uznositost zbog stvaralačkog čina uzmicali su pred sve silovitijim osećanjem gladi.
"Oh, Kante, prokletniče", više za sebe izusti Spiro, "propustio si reći da između zvezdanog neba nad nama i moralnog zakona u nama stoji glad!"
Stiglo je veče i insekti se raziđoše po svojim skloništima. Pauk Spiro Aranjas nije imao snage da se pomeri, a grčevi u stomaku terali su san. Ležao je ispod svog tkanja i posmatrao čas njega, a čas nebo koje je i ove noći bilo vedro i zvezdano.
"Prirodo, nadmašio sam te! Moja je mreža lepša od neba koje si stvorila." Sa tom oholom mišlju pauk Spiro Aranjas konačno utonu u katatonični san.
Probudilo ga je sunce koje se već uveliko odaljilo od obzora i čiji su zraci popili svu jutarnju rosu sa mreže, koja je i dalje bila netaknuta. Za Spiru je to značilo samo jedno – u njoj nije bilo obroka. Skupina znatiželjnih insekata uživala je u njegovom delu, neki su čak izgovarali i veoma pohvalne i estetički utemeljene ocene, ne primećujući žalosno stanje u kom se umetnik nalazio.
Spiro Aranjas još jednom pogleda kosmos kog je istkao u času božanskog nadahnuća i izdahnu. Časak posle toga, otvori se prozor na kom je čudesna umetnina bila razapeta i iz njega se pomoli ženska ruka koja je držala dugački partviš.
"Do kad ću više biti rob ove kuće, kao da nemam pametnija posla nego da stalno čistim", začu se kreštavi glas, a ruka mahnu portvišem i od brižljivo istkanog neba ne ostade više ni traga
Autorima zahvaljujem na odzivu, a nakon završetka glasanja (koje će trajati do 29.septembra, utorak, do 20h), očekujem da se pozabavimo analizom priča.
Opustite se uz muziku i čitanje:
Priča br. 1
PEČURKA
Ima već neko vreme, kako sam pojeo jednu crvenu pečurku. Iako nisam bio gladan, i uprkos tome što dugo nisam osetio želju da je probam, neka ogromna sila, neka nevidljiva ruka ju je prinela mojim ustima, i ja sam je uslast pojeo. I, čim je gljiva završila u mom telu, osetio sam grčenje mišića. To grčenje, postepeno je prerastalo u paralizu. Bio sam svestan toga, ali ništa nisam mogao da preduzmem, ili nisam želeo, ni sam više nisam siguran. Nekoliko momenata, stajao sam nepomično, a onda sam osetio kako gljiva preuzima kontrolu nad celim mojim bićem.
Moje stanje posle tog čina, može se opisati kao halucinogeno. Nisam vladao sobom. Ništa više nisam gledao istim očima, i postavljao sam sebi gomilu pitanja. Moj razum je bio pomućen a nagoni su postajali sve jači. Pitao sam se, kako je ova, otrovna, ali ukusna i zavodljiva gljiva dospela do mene. Možda je bila tužna i usamljena? Možda je ranjena? Možda joj je trebao neko kao ja, a možda se sasvim slučajno našla baš u mom organizmu. Bilo kako bilo, ona je tu. I, nije to više gljiva, ona je postala voda koja se rasula po celom telu i ušla u svaku katakombu moje duše. Postala je sastavni deo mene. Ja osećam njenu patnju i bol, ali osećam i njenu natprirodnu snagu.
Često se, međutim, ova voda, pretvara u vatru, u neizdrživi nagon strasti, i tu je moja nevolja. To je ono što unosi nemir u moj život, naročito kada padne noć. Tada, bol u grudima i neka nesvakidašnja uznemirenost, postaju moji demoni. A, još, kada se javi vetar, koji vatru samo rasplamsa, onda znam da ću noć provesti u stanju koje ima paklene obrise. Zato se trudim da ona ostane voda i da se što ređe pretvara u vatru.
Ali, šta je čovek? Čovek je i vatra i voda. Nikada mu nije dovoljna samo jedna ili druga. Čas mu je prehladno, čas prevruće, a kompromisa između ove dve sile nema. Čovek je proklet po prirodi.
I, kako pomiriti nepomirljivo i na taj način oterati demone i prokletstvo čovekovo? Kako usaglasiti razum sa ovim grozničavim stanjem? Da li bi čovek mogao ostati čovek, ako u potpunosti odbaci ono što izlazi van granica razuma? Sa druge strane, da li su menanizmi razuma suviše represivni za čoveka? Da li ga sputavaju ili stimulišu?
I pored moje beskompromisne borbe za pronalaženjem centra, koji bi omogućio harmoniju vode i vatre, naravno, i dalje ga nisam našao. Kako stvari stoje, ova potraga je krajnje besmislena. Zato me ove vatrene transformacije, koje se odvijaju u mom organizmu, plaše sve više. Ako se jednog dana probudim i shvatim da ja je vatra ono što želim, kako ću se osloboditi vode, a da sa njom ne nestane i veliki deo mog sopstvenog ja. Možda bi to bio nestanak celog mog bića, pa bi se vatri prepustila samo okoštala čovečja ljuštura, nesposobna da voli, veruje, pati i prašta?
Mnogo je otvorenih pitanja na koje moj siromašni um ne može dati odgovore, ali te noći u groznici i vatri, na vetru koji ih raspaljuje, postaju sve češće i jače. Slutim, da će me ubiti ili temperatura vatre ili razorna snaga vetra. Ako to nekako preživim, moguće je da ću se udaviti u hladnoj vodi. Uspem li nekako isplivati, pitanje je koliki deo mene će zapravo ostati u životu.
Možda pola, možda ni toliko.
- - - - - - - - - -
2.
Pauk Spiro Aranjas
Nakon što je u slast proždrao tustu muhu, koja je nesmotreno uletela u vešto postavljenu mrežastu zamku, pauk Spiro Aranjas se udobno smesti na rub prozora iznad kog je živeo i uze da promatra neobično vedro noćno nebo, vareći svoj obrok. Da je bio čovek, a ne pauk, verovatno bi sada pripalio cigaretu tako lenčareći.
"Pun stomak i zgodno mesto za život, skoro nedostupno onim groznim ptičurinama", mislio je Spiro. "Šta još jedan pauk može da poželi u životu?"
Tako premišljajući posmatrao je svod na kom su treptale hiljade i hiljade zvezda. Svetlo u sobi na čijem je prozoru živeo bilo je ugašeno, pa se nebo videlo još jasnije no inače.
"Gle, ono je Mlečni put", reče Spiro samome sebi, zadovoljan svojim, za jednog člankonošca, osebujnim znanjem. "A eno i Venere! Oh, kako si lepa, Venero, ti, kraljice među paučicama neba!"
Protivno verovanju mrava, koje je pauk Spiro Aranjas prezrivo smatrao za najobičnije fašiste, dokolica ume da porodi lepe i vredne misli, iz kojih se mogu izroditi lepa i vredna dela. Naš pauk, kojem se nije spavalo, premda se već približavala zora, odjednom shvati da njegov život ima neki viši smisao, da njegova uloga na svetu nije samo pletenje mreža u koje će hvatati tuste muhe.
"Obične mreže su za obične paukove", skoro uzviknu, osećajući u stomaku napetost koja prati stvaralački zanos. "Moje će mreže ubuduće biti preslika nebeskog svoda!"
I Spiro Aranjas započe tkanje. Prvo je istkao četiri dugačke niti koje su se doticale na krajevima, čineći savršen kvadrat. Potom je sa svake od te četiri pružio po sedam niti koje su vodile ka središtu četvorougla. (O, nemojte misliti da se paukovi ne razumeju u pitagorejski nauk.) Kada je snovao potku, poče da ispreda poprečne niti koje su odražavale kretanje zvezda i planeta. Pažljiv posmatrač s lakoćom je mogao, prateći tačke na kojima su se niti preplitale, da uoči poznata i manje znana sazvežđa. Kreativna strast ga nije popuštala. Kada je dovršio Kasiopeju, već je počelo da sviće, a na tkanju su zablistale retke kapi jutarnje rose.
Prožet strastvenim zanosom stvaranja i žureći da dovrši posao pre nego što izblede slike Perzeja i Berenikine kose, pauk Spiro Aranjes nije osećao ni umor ni glad. Sa sunčevim zrakama iz svojih noćišta izašli su dnevni insekti. Dve bubamare prve su primetile veličanstveno delo u nastajanju i udivljeno stadoše da posmatraju paukov ples iz kog je, kao u kakvoj kosmogenezi, izrastao prikaz zvezdanog neba. Uskoro su im se pridružilo nekoliko muha, četiri-pet komaraca, jedan svitac koji, premda umoran od celonoćnog fenjerdžijskog posla, nije mogao da odvoji oči od čudesnog prizora. Dozujaše tu i pčele, ose, čak i jedan gundelj. A kada je sunce već odskočilo od obzorja, pojavi se i par radosnih leptirova.
Članovi šarenog publikuma širili su svoje facetovane oči i uzdisali kao jedan. Jedna pčela, koja je zaboravila na susret sa mirisnom kaduljom, tiho i sa dubokim poštovanjem reče:
"Ovo je zzzz-pre-zzzz-divno! Prosto ne-zzzz-vero-zzzz-vatno!"
Pauk Spiro Aranjes je dovršio tkanje i iscrpljen se strovalio na rub prozora. Nenaspavan i umoran, nije primećivao ništa osim svog dela.
"Uhvatio sam nebo u svoju mrežu! Smeo bih se opkladiti da će se prva muha upetljati baš u Velikog medveda."
Muhe, međutim, kao i ostatak insektarijuma, ostadoše nepomične. A nakon nekog vremena provedenog u divljenju paukovom remek-delu, počeše se razilaziti. Vest o umetničkom podvigu malenog i nadahnutog člankonošca očas se proširila unaokolo i celi dan su brojni insekti leteli, skakutali i gmizali ka prozoru da uživaju u paučinastoj slici nebeskih sfera. Ali nijedan od njih nije prilazio odviše blizu, baš kao da su se svi plašili da nepažljivim zamahom krila ili pomeranjem ticala ne nagrde jedno besprekorno delo.
Iscrpljeni pauk je za to vreme nepomično ležao na rubu prozora i čekao da obrok padne na Velikog medveda ili na Andromedu, svejedno. Zadovoljstvo zbog majstorski obavljenog posla i uznositost zbog stvaralačkog čina uzmicali su pred sve silovitijim osećanjem gladi.
"Oh, Kante, prokletniče", više za sebe izusti Spiro, "propustio si reći da između zvezdanog neba nad nama i moralnog zakona u nama stoji glad!"
Stiglo je veče i insekti se raziđoše po svojim skloništima. Pauk Spiro Aranjas nije imao snage da se pomeri, a grčevi u stomaku terali su san. Ležao je ispod svog tkanja i posmatrao čas njega, a čas nebo koje je i ove noći bilo vedro i zvezdano.
"Prirodo, nadmašio sam te! Moja je mreža lepša od neba koje si stvorila." Sa tom oholom mišlju pauk Spiro Aranjas konačno utonu u katatonični san.
Probudilo ga je sunce koje se već uveliko odaljilo od obzora i čiji su zraci popili svu jutarnju rosu sa mreže, koja je i dalje bila netaknuta. Za Spiru je to značilo samo jedno – u njoj nije bilo obroka. Skupina znatiželjnih insekata uživala je u njegovom delu, neki su čak izgovarali i veoma pohvalne i estetički utemeljene ocene, ne primećujući žalosno stanje u kom se umetnik nalazio.
Spiro Aranjas još jednom pogleda kosmos kog je istkao u času božanskog nadahnuća i izdahnu. Časak posle toga, otvori se prozor na kom je čudesna umetnina bila razapeta i iz njega se pomoli ženska ruka koja je držala dugački partviš.
"Do kad ću više biti rob ove kuće, kao da nemam pametnija posla nego da stalno čistim", začu se kreštavi glas, a ruka mahnu portvišem i od brižljivo istkanog neba ne ostade više ni traga
)
