Borac za prava zivotinja
Legenda
- Poruka
- 51.038
Stigle su četiri priče.
(Olenjile vas vrućine, ali - evo - ostatak septembra biće kao stvoren za pisanje.)
Glasanje će trajati do 12.septembra (subota), do 20h.
Krećemo.
Priča br.1
STRAH OD PADA
„Mama, može li Marija da dođe da se igramo?“, upita petogodišnja Jovana.
„Tata i ja moramo do prodavnice, pa nema ko da vas čuva. Može drugi put?“
„A mama... Molim te. Nismo se igrale nedelju dana.“
„Pa... Jedino da pitamo baka Ljubicu da vas pripazi dok nismo tu.“
Sklopivši ogroman osmeh na omaleno lice, uz iskrene uzvike dečje radosti, Jovana zagrli majku i otrča na terasu ne bi li drugarici saopštila lepe vesti.
Živeli su na obodu grada. Sa leve strane živela je Ljubica. Dane je provodila sa dve stare mačke koje su joj pravile društvo. Kada je dobila poziv komšinice, starica se obradova. Sa po mačkom pod mišku uputi se ka njihovoj kući. Vrata se otvoriše i ona uđe, spusti svoje krznene prijatelje i izljubi se sa Milicom, Jovaninom mamom, koja se nakon kratkog čavrljanja, pridruži svom suprugu Draganu i sa njim krete do obližnje samousluge. Starica primeti dve devojčice. Igrale su se starim, mnogo puta krpljenim lutkama oblačeći ih u šarene krpe. Seća se Ljubica kako je svoju decu čuvala. Seća se i misli kako ničeg veselijeg od dečje igre nema. Tražile su joj priču, ali starica ne mogaše da se seti ni jedne koju već nije ispričala. Nakon upornih molbi Ljubica popusti i ispriča im ono što tražiše - o tri praseta i vuku koji je neumorno pokušavao da im sruši kuću.
Vreme kroz igru prolete brzo, i na vratima kuće pojaviše se Milica, Dragan i roditelji male Marije koji je ubrzo odvedoše kući. Vratili su se vidno promenjenog izraza lica. Ono uravnoteženo i mirno majčinsko lice, sada se iskrivi u nešto nalik na zabrinutost. Milica se približi ćerci i pomilovavši je blago po kosi, nešto joj šapnu. Devojčica se naceri i poljubi mamu, nakon čega ova iz džepa izvadi čokoladicu i pruži joj. Pođoše iz dnevne sobe i škripavim stepeništem siđoše dole. Prostorija beše slabo opremljena. Jedan vojni ležaj, fotelja i tri stolice bili su smešteni u jedan kraj. Onaj drugi, veći, ostao je prazan. Baka i Jovana se smestiše na ležaj dok roditelji odoše na drugi kraj i šapatom počeše da razgovaraju. Dete je štedljivo grickalo čokoladu dok joj je baka pokazivala slova koja je ona potom pokušavala da preslika. Mačke su se predevši motale oko staričinih nogu.
U radnji su govorili da će možda pasti. Urlik sirene koji je potom usledio, a za koji su se svi nadali da ga ipak neće čuti, uspeo je još jednom da nakostreši ruke, oduzme dah i blago zatrese vilice. Navrne tada neka čudna bojazan u čoveku – za sebe, za svog bližnjeg, za mačku ili igračku, i on tada ostane ukopan u mestu pa ćuti, čeka i moli se da sve protekne dobro. Jovana se pokri ćebetom i zagrli lutku. Ljubica pokupi mačke i izmesti se na obližnju fotelju. Roditelji privukoše stolice k ležaju i tiho, nežnim šapatom počeše da uveravaju uplašenu devojčicu kako im je kuća od cigala.
Jedna naigrana lutka duge, plave kose, dve matore mačke koje su najednom prestale da predu i četiri nemoćna ljudska bića sedeli su zagrljeni u uglu suterena i nestrpljivo čekali da svane.
Zavijanje je u međuvremenu prestalo, ali strah od pada – on i dalje postoji.
Samo je, među zagrljenima, malo bolje raspodeljen.
Priča br.2
BEKSTVO
-Zakorači.- Glas odjekne u njegovim ušima.-Zakorači, raširi krila i poleti.-
-Nemoj.-Drugi glas se suprotstavio, tih i izobličen, nalik udaljenom odjeku i nedostojan da se suprotstavi onom prvom.
-Zakorači i budi slobodan.-Ponovo prvi, snažan i dubok, mudar i strpljiv, glas kome je teško odoleti.
Prišao je bliže, do same ivice i svet se rasprostreo pred očima koje su gorele groznicom. Mirisalo je na lipu, na pokošenu travu i gulaš koji se spremao u obližnjoj kuhinji. Prilike ispod su mahale, užurbani pokreti belih mantila i usporene kretnje onih drugih u bolesničkim odorama.
-Uuuuu, uuuuu, uuuuu!-Sirena najavi crveno vozilo, isukane merdevine i ljude sa sjajnim šlemovima.
-Ne daj im da te spreče.-Ponovo dublji glas.-Oni ne žele da budeš ono što jesi. Za njih si samo zver kojoj je mesto u kavezu.-
Nagnuo se i raširi ruke, oseti vetar u kosi, šum lišća u krošnjama i lepet krila koja su uzletala sa obližnjih krošnji. Oseti prostor kako ga mami.
-Tako je, poleti baš kao i ptice, poleti i stopi se sa plavetnilom.-
-Nemoj!- Ponovo slab udaljen glas, više nalik na vapaj.-Nemoj jer beton je sve što te čeka dole.-
Ugleda merdevine, mladića u crvenoj odori kako prilazi sa strepnjom na licu.
-Ja letim!- Viknu po prvi put. -Ja imam krila i neću u kavez, nikada više!-
Gomila ispod odgovori urlanjem.
-On leti, on leti!- Prilike u bolesničkim odorama počeše da trče u krug, dok su bolničari nemoćno kršili ruke.
A onda je skočio. Zaplovi kroz vazduh, ispunjen radošću, po prvi put nakon bezbrojnih godina.
Duuum! Udar u beton bio je otegnut i nekako lepljiv, nalik razbijanju dinje.
-Hajde razlaz.-Neko je terao utihlu gomilu. Krupan, debeo bolničar donese čaršav kojim je prekrio telo.
-Jadnik.-Drugi priđe pomažući mu.-Samo dvadeset i šest godina a zadnjih šest zaključan.-
-Da.-Prvi odvrati, gledajući unakaženo telo i lice na kom je lebdeo osmeh.-A neko je jutros zaboravio da zaključa blok C.
Priča br.3
SISTEM JE PAO
"Kad ove godine pada drugi Hristov dolazak?", pitao je Rastudije.
"Šta ja znam, negde krajem septembra, oko vjetnamske nove godine - Tet.", odgovorio sam.
"Samo me strah da i ove godine ne pogreše datum, ovi Adventisti. Ne bih izdržao još jednu godinu bez Isusovog izravnog uvida u moje psihološke muke."
"Vjetnamci nikada ne slave tu svoju novu godinu - Tet - nego je koriste za ofanzivna delovanja, u ratu, poslu - vjetnamska privreda vrlo je konjukturna - i ljubavi."
"A, koliko se sećam, ni pretprošle godine nije se pojavio, i zapravo..."
"I zapravo se uopšte još nije pojavio drugi put - ni jedanput - zato i govorimo o datumu drugog Hristov dolaska, a ne trećeg, četvrtog, sto dvadesetog, zar ne? Vjetnamci nemaju takvih problema, oni, kad slave svoju novu godinu - Tet..."
"Lažeš, Azarije! Ja sam ga lično video pre desetak godina u Budvi. Klečao je na rivi i spašavao dete koje se zaplelo u onu smokvu što se nadvija nad more. Video sam ga!"
"I, je li ga spasio?"
"Ne znam, društvo me odvuklo na drugu stranu; bila je uzbudljiva letnja noć..."
"U Vjetnamu nemaju takvih problema. Tamo se noću izlazi samo u vreme najvećeg vjetnamskog praznika, nove godine - Tet..."
"I pevao je nabožne pesme s narodom. I jeo njeguški pršut. I oživeo moju rođaku!"
"Lažeš, Rastudije, ti nemaš rođaku, od rodbine imaš samo roditelje i posestrinu! Sam si mi pričao o tome."
"Da, pričao sam ja svašta... Ajde još malo o Vjetnamu."
"Tet."
"Tet?"
"To je jedino vredno spomena. A i ne znam ništa drugo o Vjetnamu..."
"Ja sam čuo da Vjetnamci pevaju u govoru."
"Da, kao i Hrist. Što si ono rekao da je pevao? Radujte se narodi..."
"Eeee, gdje je bio Hrist kad je Đap jurišao na Dien Bien Fu..."
"Na Nebu, koliko ja znam, zar ne?"
Uto se pojavi konobar.
"Izvolite."
"Ja ću makijato."
"Ja kafu s mlekom."
"Žao mi je, morat ću vas zamoliti da napustite lokal: sistem je pao."
Pogledasmo uvis, noćno nebo opet je cvetalo. Ilegalni vatrometi u nekoliko su sekundi prekrili područje od Velikog Medveda do...
"Hej!", poviče Rastudije, "Kakva je ona gnojno crvena zvezda južno od Južnog Krsta?"
"*******", rekoh, "Još jedna njihova podvala. Ima pravo čovek: sistem je pao. Idemo."
Dok smo hodali praznim ulicama – varavi kresovi noćnoga neba palili su sporadične lokve, tu i tamo protrčala bi jedva vidljiva sena, svi su se već zabarikadirali u podrumima i veš kuhinjama, sirene botaničke pomoći zavijale su svom svojom kreštavom pentatonikom - zapitah Rastudija:
"A kakve su to psihološke muke radi kojih Isusa čekaš?"
"Ma ništa nije, domaći problemi, rođeni sin me ucenjuje da će progovoriti o mojoj fašističkoj prošlosti."
"Pa ti nemaš fašističku prošlost!"
"Više ni sam nisam siguran, ova vremena..."
Rastali smo se na istom uglu kao i svaki put.
"Barem da smo kafu popili...", rekoh.
"Biće još kafa, biće i piva i sistema i svega... Živeo!"
- - - - - - - - - -
Priča br.4
KORONA
U kanađankama mu je šljapkalo toplo i lepljivo dok je oslanjajući se na kalašnjikov vukao
razmrskanu levu nogu...
Provukao se već kroz minsko polje kad je sevnula minobacačka sedamdesetica i aktivirala iza njega...Amputiraće mu i biće sve opet nekako...
A nadao se da će otpustiti februarce i s njima i njega.Šuškalo se da će pola vojske biti demobilisano jer su tako tražili i oni...
Nisu im više stizale čak ni cigarete...
Sve im je redovno stizalo samo kad su masovno ginuli...
Ne, ne masovno...Ratuje se masovno,a gine pojedinačno...
Majku im generalsku...
Da nije sedeo s jednim pukovnikom i s dvojicom nešto nižih oficira u restoranu na
raskršću komunikacija regije, ne bi poverovao da se čak i viši oficiri drogiraju...Za niže je
to normalno - oni moraju da grizu čelik!
Samo ta noga da izdrži i ne iskrvari iako je zategao kajšem...
Opet su počeli minobacačem...
Lepo se čuje kako dolazi!
Kažu da se od one koja ubije ne čuje eksplozija-samo zvižduk...
Još mu je zviždalo u ušima...
I bljesak je video...Oivičen jarkim bojama, rumenim i plavim plamenom!
Eksplozija će doći posle...
A padala je sitna letnja kiša...Kupila prašinu s letnjeg puta kojim je vukao smrskanu nogu...Korona mu je igrala pred očima...
I samo zvižduk...
- - - - - - - - - -
***
Glasanje može da počne.
(Olenjile vas vrućine, ali - evo - ostatak septembra biće kao stvoren za pisanje.)
Glasanje će trajati do 12.septembra (subota), do 20h.
Krećemo.
Priča br.1
STRAH OD PADA
„Mama, može li Marija da dođe da se igramo?“, upita petogodišnja Jovana.
„Tata i ja moramo do prodavnice, pa nema ko da vas čuva. Može drugi put?“
„A mama... Molim te. Nismo se igrale nedelju dana.“
„Pa... Jedino da pitamo baka Ljubicu da vas pripazi dok nismo tu.“
Sklopivši ogroman osmeh na omaleno lice, uz iskrene uzvike dečje radosti, Jovana zagrli majku i otrča na terasu ne bi li drugarici saopštila lepe vesti.
Živeli su na obodu grada. Sa leve strane živela je Ljubica. Dane je provodila sa dve stare mačke koje su joj pravile društvo. Kada je dobila poziv komšinice, starica se obradova. Sa po mačkom pod mišku uputi se ka njihovoj kući. Vrata se otvoriše i ona uđe, spusti svoje krznene prijatelje i izljubi se sa Milicom, Jovaninom mamom, koja se nakon kratkog čavrljanja, pridruži svom suprugu Draganu i sa njim krete do obližnje samousluge. Starica primeti dve devojčice. Igrale su se starim, mnogo puta krpljenim lutkama oblačeći ih u šarene krpe. Seća se Ljubica kako je svoju decu čuvala. Seća se i misli kako ničeg veselijeg od dečje igre nema. Tražile su joj priču, ali starica ne mogaše da se seti ni jedne koju već nije ispričala. Nakon upornih molbi Ljubica popusti i ispriča im ono što tražiše - o tri praseta i vuku koji je neumorno pokušavao da im sruši kuću.
Vreme kroz igru prolete brzo, i na vratima kuće pojaviše se Milica, Dragan i roditelji male Marije koji je ubrzo odvedoše kući. Vratili su se vidno promenjenog izraza lica. Ono uravnoteženo i mirno majčinsko lice, sada se iskrivi u nešto nalik na zabrinutost. Milica se približi ćerci i pomilovavši je blago po kosi, nešto joj šapnu. Devojčica se naceri i poljubi mamu, nakon čega ova iz džepa izvadi čokoladicu i pruži joj. Pođoše iz dnevne sobe i škripavim stepeništem siđoše dole. Prostorija beše slabo opremljena. Jedan vojni ležaj, fotelja i tri stolice bili su smešteni u jedan kraj. Onaj drugi, veći, ostao je prazan. Baka i Jovana se smestiše na ležaj dok roditelji odoše na drugi kraj i šapatom počeše da razgovaraju. Dete je štedljivo grickalo čokoladu dok joj je baka pokazivala slova koja je ona potom pokušavala da preslika. Mačke su se predevši motale oko staričinih nogu.
U radnji su govorili da će možda pasti. Urlik sirene koji je potom usledio, a za koji su se svi nadali da ga ipak neće čuti, uspeo je još jednom da nakostreši ruke, oduzme dah i blago zatrese vilice. Navrne tada neka čudna bojazan u čoveku – za sebe, za svog bližnjeg, za mačku ili igračku, i on tada ostane ukopan u mestu pa ćuti, čeka i moli se da sve protekne dobro. Jovana se pokri ćebetom i zagrli lutku. Ljubica pokupi mačke i izmesti se na obližnju fotelju. Roditelji privukoše stolice k ležaju i tiho, nežnim šapatom počeše da uveravaju uplašenu devojčicu kako im je kuća od cigala.
Jedna naigrana lutka duge, plave kose, dve matore mačke koje su najednom prestale da predu i četiri nemoćna ljudska bića sedeli su zagrljeni u uglu suterena i nestrpljivo čekali da svane.
Zavijanje je u međuvremenu prestalo, ali strah od pada – on i dalje postoji.
Samo je, među zagrljenima, malo bolje raspodeljen.
Priča br.2
BEKSTVO
-Zakorači.- Glas odjekne u njegovim ušima.-Zakorači, raširi krila i poleti.-
-Nemoj.-Drugi glas se suprotstavio, tih i izobličen, nalik udaljenom odjeku i nedostojan da se suprotstavi onom prvom.
-Zakorači i budi slobodan.-Ponovo prvi, snažan i dubok, mudar i strpljiv, glas kome je teško odoleti.
Prišao je bliže, do same ivice i svet se rasprostreo pred očima koje su gorele groznicom. Mirisalo je na lipu, na pokošenu travu i gulaš koji se spremao u obližnjoj kuhinji. Prilike ispod su mahale, užurbani pokreti belih mantila i usporene kretnje onih drugih u bolesničkim odorama.
-Uuuuu, uuuuu, uuuuu!-Sirena najavi crveno vozilo, isukane merdevine i ljude sa sjajnim šlemovima.
-Ne daj im da te spreče.-Ponovo dublji glas.-Oni ne žele da budeš ono što jesi. Za njih si samo zver kojoj je mesto u kavezu.-
Nagnuo se i raširi ruke, oseti vetar u kosi, šum lišća u krošnjama i lepet krila koja su uzletala sa obližnjih krošnji. Oseti prostor kako ga mami.
-Tako je, poleti baš kao i ptice, poleti i stopi se sa plavetnilom.-
-Nemoj!- Ponovo slab udaljen glas, više nalik na vapaj.-Nemoj jer beton je sve što te čeka dole.-
Ugleda merdevine, mladića u crvenoj odori kako prilazi sa strepnjom na licu.
-Ja letim!- Viknu po prvi put. -Ja imam krila i neću u kavez, nikada više!-
Gomila ispod odgovori urlanjem.
-On leti, on leti!- Prilike u bolesničkim odorama počeše da trče u krug, dok su bolničari nemoćno kršili ruke.
A onda je skočio. Zaplovi kroz vazduh, ispunjen radošću, po prvi put nakon bezbrojnih godina.
Duuum! Udar u beton bio je otegnut i nekako lepljiv, nalik razbijanju dinje.
-Hajde razlaz.-Neko je terao utihlu gomilu. Krupan, debeo bolničar donese čaršav kojim je prekrio telo.
-Jadnik.-Drugi priđe pomažući mu.-Samo dvadeset i šest godina a zadnjih šest zaključan.-
-Da.-Prvi odvrati, gledajući unakaženo telo i lice na kom je lebdeo osmeh.-A neko je jutros zaboravio da zaključa blok C.
Priča br.3
SISTEM JE PAO
"Kad ove godine pada drugi Hristov dolazak?", pitao je Rastudije.
"Šta ja znam, negde krajem septembra, oko vjetnamske nove godine - Tet.", odgovorio sam.
"Samo me strah da i ove godine ne pogreše datum, ovi Adventisti. Ne bih izdržao još jednu godinu bez Isusovog izravnog uvida u moje psihološke muke."
"Vjetnamci nikada ne slave tu svoju novu godinu - Tet - nego je koriste za ofanzivna delovanja, u ratu, poslu - vjetnamska privreda vrlo je konjukturna - i ljubavi."
"A, koliko se sećam, ni pretprošle godine nije se pojavio, i zapravo..."
"I zapravo se uopšte još nije pojavio drugi put - ni jedanput - zato i govorimo o datumu drugog Hristov dolaska, a ne trećeg, četvrtog, sto dvadesetog, zar ne? Vjetnamci nemaju takvih problema, oni, kad slave svoju novu godinu - Tet..."
"Lažeš, Azarije! Ja sam ga lično video pre desetak godina u Budvi. Klečao je na rivi i spašavao dete koje se zaplelo u onu smokvu što se nadvija nad more. Video sam ga!"
"I, je li ga spasio?"
"Ne znam, društvo me odvuklo na drugu stranu; bila je uzbudljiva letnja noć..."
"U Vjetnamu nemaju takvih problema. Tamo se noću izlazi samo u vreme najvećeg vjetnamskog praznika, nove godine - Tet..."
"I pevao je nabožne pesme s narodom. I jeo njeguški pršut. I oživeo moju rođaku!"
"Lažeš, Rastudije, ti nemaš rođaku, od rodbine imaš samo roditelje i posestrinu! Sam si mi pričao o tome."
"Da, pričao sam ja svašta... Ajde još malo o Vjetnamu."
"Tet."
"Tet?"
"To je jedino vredno spomena. A i ne znam ništa drugo o Vjetnamu..."
"Ja sam čuo da Vjetnamci pevaju u govoru."
"Da, kao i Hrist. Što si ono rekao da je pevao? Radujte se narodi..."
"Eeee, gdje je bio Hrist kad je Đap jurišao na Dien Bien Fu..."
"Na Nebu, koliko ja znam, zar ne?"
Uto se pojavi konobar.
"Izvolite."
"Ja ću makijato."
"Ja kafu s mlekom."
"Žao mi je, morat ću vas zamoliti da napustite lokal: sistem je pao."
Pogledasmo uvis, noćno nebo opet je cvetalo. Ilegalni vatrometi u nekoliko su sekundi prekrili područje od Velikog Medveda do...
"Hej!", poviče Rastudije, "Kakva je ona gnojno crvena zvezda južno od Južnog Krsta?"
"*******", rekoh, "Još jedna njihova podvala. Ima pravo čovek: sistem je pao. Idemo."
Dok smo hodali praznim ulicama – varavi kresovi noćnoga neba palili su sporadične lokve, tu i tamo protrčala bi jedva vidljiva sena, svi su se već zabarikadirali u podrumima i veš kuhinjama, sirene botaničke pomoći zavijale su svom svojom kreštavom pentatonikom - zapitah Rastudija:
"A kakve su to psihološke muke radi kojih Isusa čekaš?"
"Ma ništa nije, domaći problemi, rođeni sin me ucenjuje da će progovoriti o mojoj fašističkoj prošlosti."
"Pa ti nemaš fašističku prošlost!"
"Više ni sam nisam siguran, ova vremena..."
Rastali smo se na istom uglu kao i svaki put.
"Barem da smo kafu popili...", rekoh.
"Biće još kafa, biće i piva i sistema i svega... Živeo!"
- - - - - - - - - -
Priča br.4
KORONA
U kanađankama mu je šljapkalo toplo i lepljivo dok je oslanjajući se na kalašnjikov vukao
razmrskanu levu nogu...
Provukao se već kroz minsko polje kad je sevnula minobacačka sedamdesetica i aktivirala iza njega...Amputiraće mu i biće sve opet nekako...
A nadao se da će otpustiti februarce i s njima i njega.Šuškalo se da će pola vojske biti demobilisano jer su tako tražili i oni...
Nisu im više stizale čak ni cigarete...
Sve im je redovno stizalo samo kad su masovno ginuli...
Ne, ne masovno...Ratuje se masovno,a gine pojedinačno...
Majku im generalsku...
Da nije sedeo s jednim pukovnikom i s dvojicom nešto nižih oficira u restoranu na
raskršću komunikacija regije, ne bi poverovao da se čak i viši oficiri drogiraju...Za niže je
to normalno - oni moraju da grizu čelik!
Samo ta noga da izdrži i ne iskrvari iako je zategao kajšem...
Opet su počeli minobacačem...
Lepo se čuje kako dolazi!
Kažu da se od one koja ubije ne čuje eksplozija-samo zvižduk...
Još mu je zviždalo u ušima...
I bljesak je video...Oivičen jarkim bojama, rumenim i plavim plamenom!
Eksplozija će doći posle...
A padala je sitna letnja kiša...Kupila prašinu s letnjeg puta kojim je vukao smrskanu nogu...Korona mu je igrala pred očima...
I samo zvižduk...
- - - - - - - - - -
***
Glasanje može da počne.
