Što se tiče Marka - pa on je šekspirovski lik. I nema veze s "oslobađanjem nacije".
Ova je pesma upravo anti-nacionalistička.
Moglo bi se reći čak da je oda anarhiji, gde je Musa Kesedžija anarhista (na čijoj je strani i srpski narod, oličen u Novaku kovaču koji odbija da Marku iskuje bolju sablju od one koju je iskovao Musi, "boljemu junaku"), a Marko reketaš-plaćenik turskoga sultana.
Musa je Arbanas (Albanac). I Musa je istinski heroj te pesme.
Ovo je (meni barem) fantastična činjenica - da je kao najveći junak srpske epske narodne poezije prikazan - Albanac.
Većina Srba (čak i onih koji su pročitali pesmu - a pročitati ne znači shvatiti) to ne zna.
To da je Musa nesumnjivo bolji i veći od Marka se u pesmi naglašava dvaput: prvi put kada predstavnik naroda (Novak kovač) kaže da je Musa bolji junak (ovde je vrlo važno uvideti zašto je narod na strani Muse: Musa je neka vrsta Robin Huda koji krade od bogatih, a po Novakovoj reakciji bi se moglo pretpostaviti da je blagonaklon prema siromašnima)
Drugi put se to jasno kazuje na kraju pesme, rečima samog Marka:
Jao mene do boga miloga,
gdje ja ubih boljega od sebe!
Sličnu situaciju, s rušenjem nacionalonih i verskih barijera imaš i u Banović Strahinji - banu odbijaju pomoći velmože, rodbina, i silna "gospoda 'rišćanska" - onaj ko mu pomaže je derviš, musliman.
Budući da je osnovna karakteristika usmene poezije bila neponovljivost (svaki je pevač pomalo menjao pesmu pri svakom pevanju, usmeno prenošena pesma je svaki put kad bi bila izgovarana bila jedinstvena i neponovljiva), zapisivanjem se izgubilo mnogo toga, mada ponegde postoji više verzija jedne iste pesme.
Moj je deda imao knjižicu epske poezije koju je skupio Vuk iz godine kada je objavljena. U toj knjižici su stihovi kojih nema u "savremenim" izdanjima Banović Strahinje, a nalaze se u delu gde ban razgovara sa dervišom u šatoru, i tu ban kazuje kako on i derviš tu i tom trenutku više nisu "suprotnije' vjera" već "dva čovjeka pod istijem bogom".
Sjajan momenat!
Što se tiče ega: kraj pesme "Marko Kraljević i Musa Kesedžija" je upravo početak Markove katarze po tom pitanju.
Marko, koji nije započeo topuzanje sa Musom samo zato jer ga turski car za to plaća, nego zato jer mu je povređen ego (Musa ga zeza zbog toga što je odgajan u svili i blagostanju, dok je on odmalena čeličen nemaštinom); no ne uspeva Musu da pobedi vlastitom snagom, nego se služi prevarom. Naravno da će tu neko žensko da upetlja prste
No, kada konačno shvati koga je ubio, izgovara ove ključne, gorenavedene reči, reči očaja, reči kajanja.
Inače, Marko iz legendi je sin kralja Vukašina, a ujak mu je bio vojvoda Momčilo (srpski Herkules s krilatim konjem Jabučilom).
Od ujaka je nasledio vrline, a od oca mane.
Upravo je završna scena pesme s Musom usud koji je nasledio od oca: baš kao što je on na prevaru, pomoću žene, ubio Musu, pa kasnije pao u očaj kad je shvatio da je ubio boljega od sebe, tako je ranije i njegov otac na prevaru, uz pomoć žene, ubio Momčila, pa na isti način pao u očaj kada je shvatio kakav je ovaj bio junak.
Marko je sjajan lik upravo zato što nije pozitivac: u njemu se neprestano bore očevo i ujakovo nasleđe. On je najkompleksniji epski lik na ovim prostorima.
Kada Marko pobije Turke kojima je orao drumove uprkos savetima svoje majke, Momčilove sestre ( "Ostavi se, sinko, četovanja/jer zlo dobra donijeti neće"), tu se manifestuje Vukašinova prekost;
Kada se suprotstavi ocu i stričevima u nastojanju da na nepošten način otmu presto od zakonitog naslednika, kroz njega se manifestuje Momčilovo poštenje i doslednost.
Kroz mnoštvo pesama, Marko - dvojan po nasleđu od oca i ujaka - se bori sa očevim nasleđem u sebi.
I ta je unutrašnja borba ono što pesme o njemu čini veličanstvenim.
)
