Геополитика „србијанства”
Срба више нема у многим крајевима где су живели вековима, а да за то нико никада није озбиљно одговарао
Миша Ђурковић
Пре неколико дана водећи атлантистички таблоид у Србији на насловној страни је објавио списак захтева које Запад данас испоставља пред Србију и Србе. Они се у суштини своде на наслов који је тексту доделио један овдашњи портал „Све што је српско биће сведено на србијанско”. Нажалост, ово није ништа ново. Ово је потпуно логичан наставак (гео)политике која у континуитету траје бар 150 година и коју су на овим просторима једнако спроводиле све велике силе, уз подршку религијског прозелитизма и интервенционизма, о којем у последњој књизи сјајно пише др Александар Раковић. Од почетка решавања тзв. Источног питања, кључни задатак на овим просторима био је сузбити Србе и не дозволити им да направе модерну државу од простора на којима су живели.
Стога је од тада на столу исти модел о пожељним и непожељним национализмима, који смо од 1991. поново видели. Само је српски национализам лош, сви остали који се усмеравају на њега добри су и корисни. У том кључу на ободима српског етничког простора конструисане су и подржаване и нове нације, попут бошњачке или црногорске, и стваране државе чија је суштина и основа антисрпство. Против Срба су коришћени и геноцид и протеривање, и покрштавање и корупција... Последица таквих политика јесте да Срба више нема у многим крајевима где су живели вековима, а да за то нико никада није озбиљно одговарао, што се, између осталог, види и по пресудама Хашког трибунала.
У последњих десетак година Србија је почела да развија нову политику према Србима у окружењу. Полазећи од искуства европских земаља и европских стандарда заштите мањина (који су у самој Србији максимално подигнути), почела је да креира механизме за помоћ Србима у окружењу и за борбу за њихова права. Године 2006. донет је Устав у којем је матица преузела обавезу бриге о Србима у окружењу, затим је 2007. усвојен Закон о двојном држављанству, а 2010. важан закон о Србима у региону и дијаспори. Започети су и неки пројекти помоћи Србима да остваре економску одрживост и да преко културних и образовних институција задрже свој идентитет. Посебан фокус стављен је на Републику Српску и Србе у Црној Гори.
Нажалост, од 2012, Министарство за дијаспору је деградирано на ниво канцеларије и највећи део ове политике је заустављен. Између осталог, и услед притисака странаца који настоје да сузбију сваку озбиљну везу ове државе са сународницима у окружењу. Положај Срба у околним земљама далеко је испод европских стандарда, али све западне мисије за људска права праве се луде, управо зато што Запад не одустаје од политике асимилације тих људи у новостворене државе и нације.
Они настављају с политиком коју су Калај и Талоци градили пре више од сто година.
Тако су Срби данас непризнати у Словенији, покрштавају се и под сталним су притиском у Хрватској (која је на крају ушла у ЕУ без решавања питања повратка српске имовине), а у Црној Гори је отворен државни пројекат, чији је циљ да се сведу на десетак посто и учине неважном мањином. Данас их је скоро трећина, а живе у условима пуне дискриминације.
У Албанији Срби и даље не могу да враћају српска имена. Нешто је боља ситуација у Македонији и Мађарској, што је постигнуто борбом тамошњих Срба и бољим билатералним наступом.
Искуство је, нажалост, показало да су се Срби очували само тамо где су имали своју, српску државу. Стога одбрана Србије и Српске мора бити приоритет. Осим тога, неопходно би било наставити с политиком помоћи Србима у региону да се пре свега сами организују и оспособе за тешку борбу за преживљавање у новим државама, иако су оне, по правилу, непријатељски и асимилаторски настројене према њима. Осим државе, у то треба да се укључе и црква, САНУ, али и разне приватне иницијативе и НВО.
Кључно је знати да та питања на овај или онај начин морамо да решавамо с околним народима, а да од западних сила и европских институција никакву помоћ за то нећемо имати.
Виши научни сарадник у Институту за европске студије
Миша Ђурковић
