Za odlazak trebas da imas dobar prosek, da znas jezik , da polozis jezik i drzavni ispit zemlje u koji ides.
Prosek nije naročito bitan, to (skoro) niko ne gleda. Znanje jezika je, naravno, izuzetno važno, ali to važi i za bilo koji drugu struku na Zapadu (iznad kičma-transa). Državni ispit je malo generalizovano, ali uglavnom tačno - čujem od mojih poznanika i prijatelja da se uglavnom polaže nekoliko ispita i/ili certifikata, zavisno od zemlje, smera, specijalizacije, itd. Ali, nekome ko je već položio x ispita, to ne bi trebalo da predstavlja veliki problem.
I u slucaju da sve zavrsis neces sigurno da odes u neki veliki grad, vec se najcesce ide u zabacena mesta gde niko ne zeli da ide (source:skoro sve zemlje EU prvo nude posao svojim drzavljanjima, pa drzavljanima zemlja EU pa tek onda ostalim smrtnicima
)
Ovo nije tačno. Uzrok "odlaska u provinciju" je sasvim drugačiji, barem u Nemačkoj i Austriji, tu poznajem sistem prilično dobro. Za rad u državnoj službi, to jest u raznim klinikama, je sasvim svejedno odakle dolaziš, iz Senegala, Srbije ili Frankfurta. Bitno je da imaš licencu, koja se dobija nostrifikovanjem diplome i polaganjem tih par dodatnih ispita, plus jezik. Klinika ima raznih, od velikih u velikim gradovima, do manjih po, jel'da, manjim mestima (uglavnom do ca. 10000 stanovnika, posle postoje samo ordinacije ili grupne ordinacije). Gde ćeš se zaposliti, zavisi od toga gde ima slobodnih mesta, kao i u bilo kom poslu, a ne od porekla. Naravno, mnogi (pre svega mladi) lekari hoće da žive isključivo u (velikim) gradovima, gde se "stalno dešava nešto", ima izlazaka, provoda i kulturnog života, zato ima i više prijavljenih tamo. Ali, to nema nikakve veze za nacionalnim poreklom.
Ako je cilj imati privatnu ordinaciju, to funkcioniše ovako: U Nemačkoj, recimo, postoji zakonski određen broj "slotova" u svakom mestu i geografskom regionu. To znači da ne može neko da dođe i kaže, evo ovo mesto ovde mi se sviđa, ovde otvaram ordinaciju ili privatnu kliniku. To ne ide. Nego, svako mesto ima maksimalni broj ordinacija (i tip) koje mogu biti otvorene, i ovi "slotovi" su onda popunjeni privatnim ordinacijama (i privatnim klinikama, uglavnom u većim i mondenskim mestima, tipa Bodensko jezero, obronci Alpa, i sl.). Veliki gradovi imaju, naravno, mnogo više "slotova" nego mala mesta - recimo, u mestu od 4000 stanovnika koje poznajem, postoje 2 slota za ordinacije opšte prakse i 1 slot za specijalističke ordinacije, susedno mesto od oko 7000 stanovnika ima 3 slota za opštu praksu i 2 slota za specijalističke (razdaljina je svega oko 2 km, Nemačka je gusto naseljena, barem u zapadnom delu). Ove brojke ne rastu linearno sa brojem stanovnika, već se za određivanje max. broja slotova uzima i medicinska pokrivenost okoline tih mesta, blizina velikih gradova, stepen razvoja itd.
E sad, kad novi, mladi lekar dođe i želi da počne sa privatnom praksom, a nema slobodnog slota tamo gde želi da je otvori (ili nema novca za otvaranje), uglavnom se priključuje ordinaciji nekoga ko već "poseduje" slot za dati geografski odsečak, a ko uskoro odlazi u penziju. Onda radi zajedno sa starim lekarom, koji uglavnom i želi da redukuje napore pred penziju, upoznaje klijentelu, personal, itd. Nakon toga, on/ona ima "pravo prvenstva" za dati slot, a od "starog" doktora po pravilu dobija i uglavnom velikodušnu ponudu za otkup postojeće ordinacije, sa sve prostorijama, instrumentima i mašinama, kao i pomoćnim personalom, itd. Onda uzme kredit kod lokalne banke (dobija se, naravno, izuzetno lako, jer su lekari izuzetno cenjeni, a privatne ordinacije po pravilu vrlo poslovno uspešne i samim tim predstavljaju za banke jedno od najsigurnijih ulaganja uopšte, u domenu privatnog biznisa), od toga otkupi ordinaciju, i radi dalje sam(a).
Naravno, i ovde važi da su "slotovi" u velikim gradovima i u mondenskim mestima, pogotovo u centrima istiih vrlo traženi, i da je "ponuda" mladih doktora za takvo mesto mnogo veća nego za slot u provinciji. Ali, to i dalje ne znači da tebe neko u provinciju šalje po naredbi, samo zato što dolaziš iz Srbije - naprotiv, slične probleme imaju i mladi doktori Nemci, ali to je sasvim normalno. Mada, kad na red dođe osnivanje porodice i klinci, odgajanje u provinciji je mnogo bolje i lakše, pogotovo jer u Nemačkoj uglavnom i najgora vukoje*ina ima kompletnu infrastrukturu, od puteva, brzog interneta i prodavnica do lekara i škola. Neki lekari rade u državnim klinikama izvesno vreme, da steknu iskustvo, a neki i da "sačekaju" priliku za neki od traženih slotova, pa onda prelaze u privatne vode.
Ipak, dosta slotova u provincijama ostaje nepopunjeno, jer mladi lekari opšte prakse hoće listom u velike gradove, gde njihov slot pokriva možda dva bloka, ako i toliko, a ima i procentualno više privatnih pacijenata (sa privatnim osiguranjem), koji se više "isplate". Za isto toliko pacijenata, u provinciji slot pokriva nekoliko kvadratnih kilometara, a ponekad i po 50-60 km2, u ekstremnim slučajevima sa vrlo niskom gustinom stanovništva i po 100 i više km2, pogotovo ako "susedni" slotovi nisu popunjeni (česta pojava u delovima na istoku Nemačke, području bivšeg DDR-a).
Mada, u mnogim komunama u provinciji, gde hronično nedostaje lekara (pogotovo opšte prakse) i/ili gde se ne nazire "zamena" za lokalnog lekara pred penzijom, komune daju razne pogodnosti da bi privukle lekare da otvore ordinacije. Recimo, po pravilu nude poslovni prostor za ordinaciju na najboljem mestu u centru ili potpuno besplatno, ili za simboličnu zakupninu, nude vrlo povoljne kredite za opremanje ordinacije, nabavku instrumenata i ostale opreme, nude oslobađanje od poreza ili drastično smanjenje istog na x godina, neki regioni nude i pogodnosti za porodicu lekara, besplatno obdanište za decu, pomoć pri traženju posla za suprugu/supruga lekara (plus kurseve jezika, ako su iz inostranstva), neki plaćaju i službeni auto, deo plate personala za ordinaciju i još mnogo toga...
