Malo je nezgrapno pitanje "kom modelu bi ovaj fenomen mogao da se pripiše". Biće da je on kamen spoticanja za bilo koji aktuelni model. A možda je ovako nešto, eto, samo na izvol'te, pa ko prigrabi!?
Možda imam malo sreće pri tome što o ovome niko ništa nije dao, pa tako mogu da se izvadim sa jednim kratkim opisom, ali u svakom slučaju boljim od onog Ajnštajnovog. Njegov opis jednostavno ne priznaje faktičko stanje.
Naravno, iz vedra neba, čisto pomoću pameti i predumišljatosti ovako nešto ni ne može da se objasni i džabe je čovek oko toga probavio skoro pola života.
Meni eto preostaje mogućnost mog modela koji je napravljen na principu ogromne težine prostora, pa tako i ogromnog naboja prostora.
Skoro sam u nekim postovima na drugoj temi uveo mogućnost kristalnog odraza tog naboja u vidu čestica, pa tako nadogradnja i onda materijalizacija. E sad, da li je i Tesla dovde stigao kad je spekulisao da je 'masa rezultat vrtloga energije' što bi taj kristalni otisak mogao i da bude 'vrtlog sveprisutnog naboja' ili je samo bio blizu elektrona, odnosno onog potencijala zbog kojeg elektron ima potisak?? E to što on nije verovao u elektron, to je druga priča. Bitan je princip. Imam inače neki stari zapis ovde na forumu po tom pitanju, i može biti da sam čoveka potcenio i to po osnovi principa koji su nam slični.
Dakle princip ogromnog naboja prostora koji je izgleda faktor održanja energije može da iznosi čudne pojave kao što su kvantna neodređenost, ili bolje reći kvantni haos. I tu u osnovi gde se pojavi jedna čestica (odraz naboja), pa i da nema nikakvog razloga da se taj odraz ne upetostruči i obratno.
Pa sad, ovako nešto možda ne treba preterano da zabrine. Može biti da je kvantni nivo ogledalo one čuvene 'fine podešenosti svemira'. Sva je prilika da taj ogroman naboj prostora izbacuje tih nekih +/- 5% kristslizovanog produkta. Tako da kvantni preobražaji ostaju deo te sitne varijacije fine podešenosti. Pre bih rekao da se u ovom slučaju radi o principu (podešenosti) nego u onom što se to u orginalu ovog pojma smatra.
Naravno, nisam u nazivu teme dao kvantno pitanje po ovom osnovu, ali mislim da bi bilo korisno dati neki predvid osnove principa pomoću kojeg 'sablasno dejstvo na daljinu' možemo bolje razumeti, pod uslovom da je to stvarno tako. Normalno, ja do ovog objašnjenja nisam ni došao onako ciljno, već naokolo.
Mislim da do tog objašnjenja na drugi način ne može ni da se dođe. Jer jednostavno, ko tako nešto čuje i shvati, a razmišlja o fizici, taj to mora što pre da zaboravi. To te jednostano blokira! E a onda kad počneš da tražiš dokaze, onda ne biraš sredstva, pa ti i najveća mora postane deo nade.
Pa tako za dokaz broj (1) po pitanju nekog mog modela koji ceni da je prostor pod ogromnim nabojem predstavljam problem 'sablasnog dejstva na daljinu' kao, nadam se, neospornog fenoena.
Ovde problem kao takav ne bih da pojašnjavam, već samo konkretno da dam princip dejstva; po kom bi kvantno isprepletani elektron pri cepanju ostali u sprezi i samim tim bi možda i još koja zagonetka mogla biti odgonetnuta. Uglavnom, sve što u prostoru radi, radi pod velikim nabojem prostora, pa tako i naboj pod kojim se cepa jedna čestica na elektrone. U biti, ovo naboj prostora doživljava, pa eto, i u bukvalnom smislu reči i zasniva se 'nabojna nit' između elektrona. Ustvari, ta nit (vrpca) bi mogla biti i kombinovana. Tipa, jednosmerna samo između ta dva elektrona. Dvosmerna između elektrona i izvora i trosmerna , dakle između izvora i elektrona, pa naknadno još i između elektrona. Normalno sve zavisi od momenta kvantne isprepletanosti, ali elektroni će u sva tri slučaja da imaju informaciju. Nabojna nit bi bila naravno toliko zanemarljiva, da teško da može da se uplete u interakciju sa bilo čim drugim u prostoru. Jedino neki teški singularitet ako bi je izmestio. Uglavnom, da sablasno dejstvo funkcioniše, to znamo. I naravno da ne treba da dužim oko toga, nego je samo poenta do koje mere to funkcioniše? Na koju razdaljinu i kojom brzinom?! Za moj pojam je brzina nešto bitniji faktor čisto zbog primese svetlosne informacije. Jer princip nabojne niti bi u svakom slučaju pre uvrstio u red gravitacionih momenata nego što bi to pripisao svetlosnoj brzini. Tako, da kad bi Sunce izgubilo masu, da bi mi po toj osnovi momentalno osetili da se nešto dogodilo. Naravno, ako je to momentalo i kod sablasnog dejstva!?
PS, nadam se da je ovo makar neki privid objašnjenja za ovaj problem. Na 'ćiribu, ćiriba' teško da išta u fizici može da radi. I nadam se da ćemo još malo da diskutujemo na ovu temu!
Možda imam malo sreće pri tome što o ovome niko ništa nije dao, pa tako mogu da se izvadim sa jednim kratkim opisom, ali u svakom slučaju boljim od onog Ajnštajnovog. Njegov opis jednostavno ne priznaje faktičko stanje.
Naravno, iz vedra neba, čisto pomoću pameti i predumišljatosti ovako nešto ni ne može da se objasni i džabe je čovek oko toga probavio skoro pola života.
Meni eto preostaje mogućnost mog modela koji je napravljen na principu ogromne težine prostora, pa tako i ogromnog naboja prostora.
Skoro sam u nekim postovima na drugoj temi uveo mogućnost kristalnog odraza tog naboja u vidu čestica, pa tako nadogradnja i onda materijalizacija. E sad, da li je i Tesla dovde stigao kad je spekulisao da je 'masa rezultat vrtloga energije' što bi taj kristalni otisak mogao i da bude 'vrtlog sveprisutnog naboja' ili je samo bio blizu elektrona, odnosno onog potencijala zbog kojeg elektron ima potisak?? E to što on nije verovao u elektron, to je druga priča. Bitan je princip. Imam inače neki stari zapis ovde na forumu po tom pitanju, i može biti da sam čoveka potcenio i to po osnovi principa koji su nam slični.
Dakle princip ogromnog naboja prostora koji je izgleda faktor održanja energije može da iznosi čudne pojave kao što su kvantna neodređenost, ili bolje reći kvantni haos. I tu u osnovi gde se pojavi jedna čestica (odraz naboja), pa i da nema nikakvog razloga da se taj odraz ne upetostruči i obratno.
Pa sad, ovako nešto možda ne treba preterano da zabrine. Može biti da je kvantni nivo ogledalo one čuvene 'fine podešenosti svemira'. Sva je prilika da taj ogroman naboj prostora izbacuje tih nekih +/- 5% kristslizovanog produkta. Tako da kvantni preobražaji ostaju deo te sitne varijacije fine podešenosti. Pre bih rekao da se u ovom slučaju radi o principu (podešenosti) nego u onom što se to u orginalu ovog pojma smatra.
Naravno, nisam u nazivu teme dao kvantno pitanje po ovom osnovu, ali mislim da bi bilo korisno dati neki predvid osnove principa pomoću kojeg 'sablasno dejstvo na daljinu' možemo bolje razumeti, pod uslovom da je to stvarno tako. Normalno, ja do ovog objašnjenja nisam ni došao onako ciljno, već naokolo.
Mislim da do tog objašnjenja na drugi način ne može ni da se dođe. Jer jednostavno, ko tako nešto čuje i shvati, a razmišlja o fizici, taj to mora što pre da zaboravi. To te jednostano blokira! E a onda kad počneš da tražiš dokaze, onda ne biraš sredstva, pa ti i najveća mora postane deo nade.
Pa tako za dokaz broj (1) po pitanju nekog mog modela koji ceni da je prostor pod ogromnim nabojem predstavljam problem 'sablasnog dejstva na daljinu' kao, nadam se, neospornog fenoena.
Ovde problem kao takav ne bih da pojašnjavam, već samo konkretno da dam princip dejstva; po kom bi kvantno isprepletani elektron pri cepanju ostali u sprezi i samim tim bi možda i još koja zagonetka mogla biti odgonetnuta. Uglavnom, sve što u prostoru radi, radi pod velikim nabojem prostora, pa tako i naboj pod kojim se cepa jedna čestica na elektrone. U biti, ovo naboj prostora doživljava, pa eto, i u bukvalnom smislu reči i zasniva se 'nabojna nit' između elektrona. Ustvari, ta nit (vrpca) bi mogla biti i kombinovana. Tipa, jednosmerna samo između ta dva elektrona. Dvosmerna između elektrona i izvora i trosmerna , dakle između izvora i elektrona, pa naknadno još i između elektrona. Normalno sve zavisi od momenta kvantne isprepletanosti, ali elektroni će u sva tri slučaja da imaju informaciju. Nabojna nit bi bila naravno toliko zanemarljiva, da teško da može da se uplete u interakciju sa bilo čim drugim u prostoru. Jedino neki teški singularitet ako bi je izmestio. Uglavnom, da sablasno dejstvo funkcioniše, to znamo. I naravno da ne treba da dužim oko toga, nego je samo poenta do koje mere to funkcioniše? Na koju razdaljinu i kojom brzinom?! Za moj pojam je brzina nešto bitniji faktor čisto zbog primese svetlosne informacije. Jer princip nabojne niti bi u svakom slučaju pre uvrstio u red gravitacionih momenata nego što bi to pripisao svetlosnoj brzini. Tako, da kad bi Sunce izgubilo masu, da bi mi po toj osnovi momentalno osetili da se nešto dogodilo. Naravno, ako je to momentalo i kod sablasnog dejstva!?
PS, nadam se da je ovo makar neki privid objašnjenja za ovaj problem. Na 'ćiribu, ćiriba' teško da išta u fizici može da radi. I nadam se da ćemo još malo da diskutujemo na ovu temu!
otencijalno za svaki potez ima tri četiri modalnosti-
) koja
