Da li bi usvojili dete?

Htela sam da kažem da ljudi koji su pre u stanju da daju gomilu para, vremena i živaca da bi dobili biološko dete, a svu tu energiju i materijalna sredstva kao i ljubav mogu uložiti u neko dete kojem je sve to potrebno ni ne zaslužuju da imaju decu. Dete može da se voli isto, imalo tvoje gene ili ne.
E to važi za ljude koji hoće decu, ali isključivo svoju.
Ima ljudi koji ne žele decu uopšte ni biološku ni usvojenu.

Ми смо дали гомилу пара да добијемо своје биолошко дете.
Све док су постојале шансе да имам своје дете, није ми падало на памет да усвајам туђе дете и да на њега трошим своје паре.
После пар година, када сам већ помислила да немамо шансе, почела сам да размишљам о усвајању.
До тада сам размишљала као и ви сада: па добро, ако већ не могу да имају своју децу, што не усвоје дете?
Међутим, када сам дошла у ту ситуацију, више сам била сигурна да то не желим, него било шта друго.
То да туђе дете може да се воли исто као твоје су бесмислице.
Ја уживам када код свог детета пронађем особине мојих родитеља, или њеног тате или моје.
Шта могу да пронађем код тог детета, чије родитеље и не знам? Научене ствари.
Карактер се не учи. Пре или касније, на површину ће изаћи примарне генетске особине његових родитеља, за које не знате да ли ће вам се допасти?
И зашто бих ја чувала дете, одгајала га, бринула као о свом и једног дана се запитала: па добро, шта ми је све ово требало?
Можете ви мене сада да осуђујете колико хоћете, али мислим да може да ме разуме само онај ко се годинама борио да добије своје дете.
Они који су их са лакоћом добили, не могу да схвате ломове који се дешавају у човеку сваког месеца изнова и изнова.
Зато, свако нека ради по свом нахођењу.
И немојте осуђивати људе шта год да одлуче, јер нисте у њиховој кожи.
Или, ако то чините, добро размислите и не изговарајте наглас. Можете озбиљно повредити некога.
 
Pa to je zbog stare priče da decu rađaju (i usvajaju) nesebični i da je sebično nemati dete, ako možeš..... jer hoćeš da uživaš u životu

Ahm..da...i cuvas psa umesto da usvajas decu i pomazes unesrecenima....ccccc....sebicnjak jedan.

Kad cujem / procitam tako nesto, bude mi jasno o kakvoj osobi se radi u nanosekundi, gubim zelju za bilo kakvom daljom polemikom, samo sto dalje od mene.
 
Ми смо дали гомилу пара да добијемо своје биолошко дете.
Све док су постојале шансе да имам своје дете, није ми падало на памет да усвајам туђе дете и да на њега трошим своје паре.
После пар година, када сам већ помислила да немамо шансе, почела сам да размишљам о усвајању.
До тада сам размишљала као и ви сада: па добро, ако већ не могу да имају своју децу, што не усвоје дете?
Међутим, када сам дошла у ту ситуацију, више сам била сигурна да то не желим, него било шта друго.
То да туђе дете може да се воли исто као твоје су бесмислице.
Ја уживам када код свог детета пронађем особине мојих родитеља, или њеног тате или моје.
Шта могу да пронађем код тог детета, чије родитеље и не знам? Научене ствари.
Карактер се не учи. Пре или касније, на површину ће изаћи примарне генетске особине његових родитеља, за које не знате да ли ће вам се допасти?
И зашто бих ја чувала дете, одгајала га, бринула као о свом и једног дана се запитала: па добро, шта ми је све ово требало?
Можете ви мене сада да осуђујете колико хоћете, али мислим да може да ме разуме само онај ко се годинама борио да добије своје дете.
Они који су их са лакоћом добили, не могу да схвате ломове који се дешавају у човеку сваког месеца изнова и изнова.
Зато, свако нека ради по свом нахођењу.
И немојте осуђивати људе шта год да одлуче, јер нисте у њиховој кожи.
Или, ако то чините, добро размислите и не изговарајте наглас. Можете озбиљно повредити некога.

Баш тако...лепо речено...мислим да би се временом човек навикао на то дете али на крају свега постоји једно велико АЛИ
 
Зар мислите да у држави са 6 милона душа, овој и оваквој, где је свака 4. трудноћа малолетничка, нема деце за усвајање?
Па, ондаК сте или глупи или површни :кулишић:
Проблем јесу парови који хоће бебе, како би, ваљда "исценирали" природно родитељство, само што су прешли одређене године старости за адопцију.

Болесну децу усвајају странци, али не зато што су алтрусти већи од Срба, већ зато што већ имају 3-4-ро биолошке и дете са маном им омогућује смањивање пореза тамо, у матичној држави. Проблем су Центри за соц. рад и банда лоповска која тргује децом...

Гледао сам скоро емисију где су неком хрватском пару одузели већ усвојено дете јер је његов рођени брат био у другој породици.
Има ту доста питања за дискусију, а ствари нису увек онакве каквим нам се на први погл. чине, али овај форум није место где би се озб. о томе дискутовало.
 
Ми смо дали гомилу пара да добијемо своје биолошко дете.
Све док су постојале шансе да имам своје дете, није ми падало на памет да усвајам туђе дете и да на њега трошим своје паре.
После пар година, када сам већ помислила да немамо шансе, почела сам да размишљам о усвајању.
До тада сам размишљала као и ви сада: па добро, ако већ не могу да имају своју децу, што не усвоје дете?
Међутим, када сам дошла у ту ситуацију, више сам била сигурна да то не желим, него било шта друго.
То да туђе дете може да се воли исто као твоје су бесмислице.
Ја уживам када код свог детета пронађем особине мојих родитеља, или њеног тате или моје.
Шта могу да пронађем код тог детета, чије родитеље и не знам? Научене ствари.
Карактер се не учи. Пре или касније, на површину ће изаћи примарне генетске особине његових родитеља, за које не знате да ли ће вам се допасти?
И зашто бих ја чувала дете, одгајала га, бринула као о свом и једног дана се запитала: па добро, шта ми је све ово требало?
Можете ви мене сада да осуђујете колико хоћете, али мислим да може да ме разуме само онај ко се годинама борио да добије своје дете.
Они који су их са лакоћом добили, не могу да схвате ломове који се дешавају у човеку сваког месеца изнова и изнова.
Зато, свако нека ради по свом нахођењу.
И немојте осуђивати људе шта год да одлуче, јер нисте у њиховој кожи.
Или, ако то чините, добро размислите и не изговарајте наглас. Можете озбиљно повредити некога.

:) za ovako ozbiljne odluke covek treba prvenstveno da bude iskren prema sebi i u te odluke nema pravo niko da mu se mesa....koju god odluku da donese treba da stoji iza nje.....a ovako delikatne teme uvek budu burne jer neki ljudi jednostavno ne mogu da se pomire sa drukcijim misljenjima i onda ostasceni pocnu da se frljaju koje-kakvim epitetima....to je samo odraz kucnog vaspitanja i sirine sagovornika, ne treba se na to obazirati....
 
Ми смо дали гомилу пара да добијемо своје биолошко дете.
Све док су постојале шансе да имам своје дете, није ми падало на памет да усвајам туђе дете и да на њега трошим своје паре.
После пар година, када сам већ помислила да немамо шансе, почела сам да размишљам о усвајању.
До тада сам размишљала као и ви сада: па добро, ако већ не могу да имају своју децу, што не усвоје дете?
Међутим, када сам дошла у ту ситуацију, више сам била сигурна да то не желим, него било шта друго.
То да туђе дете може да се воли исто као твоје су бесмислице.
Ја уживам када код свог детета пронађем особине мојих родитеља, или њеног тате или моје.
Шта могу да пронађем код тог детета, чије родитеље и не знам? Научене ствари.
Карактер се не учи. Пре или касније, на површину ће изаћи примарне генетске особине његових родитеља, за које не знате да ли ће вам се допасти?
И зашто бих ја чувала дете, одгајала га, бринула као о свом и једног дана се запитала: па добро, шта ми је све ово требало?
Можете ви мене сада да осуђујете колико хоћете, али мислим да може да ме разуме само онај ко се годинама борио да добије своје дете.
Они који су их са лакоћом добили, не могу да схвате ломове који се дешавају у човеку сваког месеца изнова и изнова.
Зато, свако нека ради по свом нахођењу.
И немојте осуђивати људе шта год да одлуче, јер нисте у њиховој кожи.
Или, ако то чините, добро размислите и не изговарајте наглас. Можете озбиљно повредити некога.

nije se ona izrazila kako treba
mina, oprosti, ali ova recenica govori dovoljno :( i stvarno ne razumem kako i posle sve te nesrece covek ostane tako gord i tasht, kako sva ta patnja ne prociscava nego i dalje ostajemo jureci svoj rep
 
nije se ona izrazila kako treba
mina, oprosti, ali ova recenica govori dovoljno :( i stvarno ne razumem kako i posle sve te nesrece covek ostane tako gord i tasht, kako sva ta patnja ne prociscava nego i dalje ostajemo jureci svoj rep

А шта је требало, да усвојим дете и да се до краја живота кајем што до задњег тренутка нисам инсистирала на свом?
С обзиром на то да је дете велика одговорност а у почетку и велики стрес, а да ја децу нисам имала управо због стреса, како замишљаш да бих у тој ситуацији успела да добијем своје дете?
Ја сам бар искрена према себи, и износим свој став не глумећи алтруизам.
Могла сам да напишем да бих усвојила туђе дете, да бих стекла додатне поене на форуму, али нисам.
Пре свега због оних људи који можда имају исти проблем и дилему, а ово читају. Треба да схвате да како год да одлуче, то је само њихова одлука. Неће им бити ни лакше ни теже, што се средине тиче. Средина свакако једва чека да те осуди на првом кораку. Ако не, онда ће да те сажаљева.
Није нељудски бити искрен, поштеније је и према том потенцијалном усвојеном детету.
Мислим да си ти написала да је јако тешко бити родитељ. Ја сам била спремна на то само за своје дете.
Можеш то да тумачиш и тако - да сам остала охола и ташта, али то сам ја.
 
to je tvoja i samo tvoja stvar, i uopste ne ocekujem od tebe da se pravdas, ali kad si vec napisala svoje iskustvo licemerno bi bilo da te tapkam po ledjima a da mislim sasvim drugo...jer mi deluje kao da kupujes igracku, pa kad nema one koju si bas bas zelela pristanes da uzmes drugu koja ti se bas i ne svidja ali eto nemas izbora pa moras njome da se zadovoljis... e kad dobijes onu koju si htela, onda sta?!... a kad je tako onda je i bolje sto si odustala...
 
to je tvoja i samo tvoja stvar, i uopste ne ocekujem od tebe da se pravdas, ali kad si vec napisala svoje iskustvo licemerno bi bilo da te tapkam po ledjima a da mislim sasvim drugo...jer mi deluje kao da kupujes igracku, pa kad nema one koju si bas bas zelela pristanes da uzmes drugu koja ti se bas i ne svidja ali eto nemas izbora pa moras njome da se zadovoljis... e kad dobijes onu koju si htela, onda sta?!... a kad je tako onda je i bolje sto si odustala...

Драго ми је да смо се на крају разумеле.
Свако дете када добије играчку који жели, одустаје од других.
 
to je tvoja i samo tvoja stvar, i uopste ne ocekujem od tebe da se pravdas, ali kad si vec napisala svoje iskustvo licemerno bi bilo da te tapkam po ledjima a da mislim sasvim drugo...jer mi deluje kao da kupujes igracku, pa kad nema one koju si bas bas zelela pristanes da uzmes drugu koja ti se bas i ne svidja ali eto nemas izbora pa moras njome da se zadovoljis... e kad dobijes onu koju si htela, onda sta?!... a kad je tako onda je i bolje sto si odustala...

vecina ljudi tako razmislja, usvoje dete kad sve mogucnosti ispucaju da imaju svoje dete....meni je to sasvim ljudski, pa u genima nam je da ih prenosimo.... mnogo cudniji razlog kada ovi bogate i egocetricne glumice usvoje decu jer ne bi da prolaze kroz trudnocu koja ce im stopirati karijeru....ne kazem, bolje je toj deci sigurno u bogatom domu nego u domu za napustenu decu ali i taj razlog neimanja sopstvene dece a usvajanja je meni jako cudan....
 
Све док су постојале шансе да имам своје дете, није ми падало на памет да усвајам туђе дете и да на њега трошим своје паре.

Ја уживам када код свог детета пронађем особине мојих родитеља, или њеног тате или моје.
Шта могу да пронађем код тог детета, чије родитеље и не знам? Научене ствари.
Карактер се не учи. Пре или касније, на површину ће изаћи примарне генетске особине његових родитеља, за које не знате да ли ће вам се допасти?

.

A da li ti se sve dopada kod tvog deteta? Da li ti i tvoj muž zajedno sa precima posedujete najsofisticiranije genetsko nasleđe pa da bude propast sveka ako se baš vaši geni ne ukrste?
Koje su to karakterne osobine koje vi imate a niko na ovom svetu nema?
Veoma pretenciozno...

Da ne mogu da imam dete, ne bih usvajala jer nemam jak materinski instinkt i deca mi nisu neophodna (imam jednog sina).

Ako bih toliko želela dete usvojila bih bez ikakvih problema...
 
A da li ti se sve dopada kod tvog deteta? Da li ti i tvoj muž zajedno sa precima posedujete najsofisticiranije genetsko nasleđe pa da bude propast sveka ako se baš vaši geni ne ukrste?
Koje su to karakterne osobine koje vi imate a niko na ovom svetu nema?
Veoma pretenciozno...

Da ne mogu da imam dete, ne bih usvajala jer nemam jak materinski instinkt i deca mi nisu neophodna (imam jednog sina).

Ako bih toliko želela dete usvojila bih bez ikakvih problema...

Veoma pretenciozno je i ono što si napisala a da me ne poznaješ.
Ili nisi dobro pročitala post ili čitaš izmedju redova kako ti se svidi.
Nigde nisam rekla da smo savršeni, ali ja volim čak i njene mane jer je naša.
Kod drugoga ih verovatno ne bih toliko volela.
I ja sam samo iznela svoje mišljenje, ko želi može da usvoji i desetoro, ne zanima me.
Uostalom, znala sam da ovde svako ko nije savršen nadrlja, jer ste zaboga svi tako savršeni, nemate predrasuda, usvajali biste 50 dece, ne varate, ne piškite, ne kakite ...
 
Ми смо дали гомилу пара да добијемо своје биолошко дете.
Све док су постојале шансе да имам своје дете, није ми падало на памет да усвајам туђе дете и да на њега трошим своје паре.
После пар година, када сам већ помислила да немамо шансе, почела сам да размишљам о усвајању.
До тада сам размишљала као и ви сада: па добро, ако већ не могу да имају своју децу, што не усвоје дете?
Међутим, када сам дошла у ту ситуацију, више сам била сигурна да то не желим, него било шта друго.
То да туђе дете може да се воли исто као твоје су бесмислице.
Ја уживам када код свог детета пронађем особине мојих родитеља, или њеног тате или моје.
Шта могу да пронађем код тог детета, чије родитеље и не знам? Научене ствари.
Карактер се не учи. Пре или касније, на површину ће изаћи примарне генетске особине његових родитеља, за које не знате да ли ће вам се допасти?
И зашто бих ја чувала дете, одгајала га, бринула као о свом и једног дана се запитала: па добро, шта ми је све ово требало?
Можете ви мене сада да осуђујете колико хоћете, али мислим да може да ме разуме само онај ко се годинама борио да добије своје дете.
Они који су их са лакоћом добили, не могу да схвате ломове који се дешавају у човеку сваког месеца изнова и изнова.
Зато, свако нека ради по свом нахођењу.
И немојте осуђивати људе шта год да одлуче, јер нисте у њиховој кожи.
Или, ако то чините, добро размислите и не изговарајте наглас. Можете озбиљно повредити некога.

Za pametnog je i ovo dosta.
Što se povređivanja tiče ovo je forum.
Inače nevezano za ovaj post.. šta mislite zašto jedan od najvećih genetičara Srbije, dr Stojković nema biološku decu, niti je pokušavao da je dobije? Ako je veštačka oplodnja tako dobra? Šanse da će se naslediti neka genetička bolest su daleko veće nego kod prirodne oplodnje, jer se izoluje tačno određen broj spermatozoida i tačno određena jajna ćelija... nema onoga neka najbolji pobedi... onda spontani i ostale gluposti. To je mač sa dve oštrice i to jako opasne. I ako plod preživi sa čim nastavlja da živi i kada će se to ispoljiti....
 
nije to bas tako mina, sad i ti gledas samo iz jednog ugla... ovde se suceljavaju tvoje i misljenje tvojih neistomisljenika, ti pokusavas da ubedis njih da si u pravu a oni tebe, ne zato sto misle da su savrseni a ti nisi nego zato sto prosto gledaju/mo iz drugog ugla... a to kad prospes intimne situacije na forum da bi dokazala svoj stav se obicno lose zavrsi jer koliko god da je onih koji misle slicno kao ti, toliko je i onih drugih... a onda moras da budes spremna na to i da se nosis sa tim, da ce da te resetaju, kritikuju i analiziraju... ako na to nisi spremna, onda je i bolje da ne pises o svom zivotu u rl
 
ja bih usvojila....ali nisam sigurna kakav bih osecaj imala prema tom detetu...a ne bih volela da ono oseti ako slucajno nesto nije kako bi trebalo....ne znam stvarno....
volela bih da pomognem nekome ali nit ispunjavam uslove koje oni zahtevaju, nit znam kako bi to sve bilo
ranije sam mislila, cak i pre nego sto sam zatrudnela, nekako mi je bilo logicnije da usvojim neko siroce nego da radjam svoje jer nas ionako ima previse (moje zeleno razmisljanje)
mada nesto nikad nisam zelela da budem roditelj...bila sam jos mlada i nisam se videla u tome
ne znam...volela bih ali mislim da to nije bas najpametnije jer nisam nesto puna nekog materinskog instinkta prema tudjoj deci...pa se plasim kako bi sve bilo
mada sa druge strane, mozda taj materinski instinkt i nije presudan....u svakom slucaju bolje nego dom, ako ima ko da ih usmeri, zastiti...da osete kakvu takvu toplinu i ljubav....i pripadnost
a mozda bih i zavolela to detence kao da je moje...ne znam...ne znam jel moguce voleti tudje kao da je tvoje...cas mi deluje da jeste cas nisam sigurna...
 
Ми смо дали гомилу пара да добијемо своје биолошко дете.
Све док су постојале шансе да имам своје дете, није ми падало на памет да усвајам туђе дете и да на њега трошим своје паре.
После пар година, када сам већ помислила да немамо шансе, почела сам да размишљам о усвајању.
До тада сам размишљала као и ви сада: па добро, ако већ не могу да имају своју децу, што не усвоје дете?
Међутим, када сам дошла у ту ситуацију, више сам била сигурна да то не желим, него било шта друго.
То да туђе дете може да се воли исто као твоје су бесмислице.
Ја уживам када код свог детета пронађем особине мојих родитеља, или њеног тате или моје.
Шта могу да пронађем код тог детета, чије родитеље и не знам? Научене ствари.
Карактер се не учи. Пре или касније, на површину ће изаћи примарне генетске особине његових родитеља, за које не знате да ли ће вам се допасти?
И зашто бих ја чувала дете, одгајала га, бринула као о свом и једног дана се запитала: па добро, шта ми је све ово требало?
Можете ви мене сада да осуђујете колико хоћете, али мислим да може да ме разуме само онај ко се годинама борио да добије своје дете.
Они који су их са лакоћом добили, не могу да схвате ломове који се дешавају у човеку сваког месеца изнова и изнова.
Зато, свако нека ради по свом нахођењу.
И немојте осуђивати људе шта год да одлуче, јер нисте у њиховој кожи.
Или, ако то чините, добро размислите и не изговарајте наглас. Можете озбиљно повредити некога.

Sve je ovo lepo napisano osim sto se zaboravlja da se deca najcesce identifikuju s roditeljima. Kad pogledam cerku drugarice koja je usvojila dete ja jednostavno tacno prepoznajem njenu majku jer hoda kao ona (usvojiteljka) a ima umetnicke sklonosti poput njenog oca - usvojitelja. Sto se tice genetike. U pravu si. Ali nemoj da zaboravis da se genetike prenosi do 7 generacija i da niko od nas ne zna dalje od 2-3 kolena unazad od cega su ljudi bolovali, kakve su imali sklonosti, od cega su bolovali... Svaki roditelj kada mu se dete ponekad popne na glavu - bilo da je mali, da je tinejdzer ili je i to dete vec postalo 'svoj covek' se zapita sta mi je to trebalo. Nema razlike da li je dete usvojeno ili biolosko, jer usvojeno dete je rodjeno u srcu kao i ono koje je rodjeno u bioloskoj porodici. I naravno, ne kazem da svako treba da usvoji niti imam nameru da bilo koga osudjujem ako osoba stane sama sa sobom i zakljuci da usvajanje nije za nju/njega. To je fer i posteno.
 
Зар мислите да у држави са 6 милона душа, овој и оваквој, где је свака 4. трудноћа малолетничка, нема деце за усвајање?
Па, ондаК сте или глупи или површни :кулишић:
Проблем јесу парови који хоће бебе, како би, ваљда "исценирали" природно родитељство, само што су прешли одређене године старости за адопцију.

Veliki broj usvojitelja cak i krije da su dete usvojili a ne rodili. Ima onih koji se presele u novu sredinu i sl. da se 'zametne trag'... A u Srbiji postoji jako puno maloletnickih trudnoca samo se one retko zavrsavaju radjanjem vec abortusom. Da, u Srbiji nema preterani broj beba i male dece za usvajanje - verovali ili ne. I ako ima ugklavnom su garava ili polugarava (itajte Romska ili polu-Romska) ili imaju odredjene zadravstevne probleme. Sto se tice ostalog veliki broj dece, dok se oduzme roditeljsko pravo i sl. i dok sudovi decu uine pravno podobnom za usvajanje prodju period kada su najpozeljnija za usvanje jer prerastu uzrast koji se najvise zeli.
 
Sve je ovo lepo napisano osim sto se zaboravlja da se deca najcesce identifikuju s roditeljima. Kad pogledam cerku drugarice koja je usvojila dete ja jednostavno tacno prepoznajem njenu majku jer hoda kao ona (usvojiteljka) a ima umetnicke sklonosti poput njenog oca - usvojitelja. Sto se tice genetike. U pravu si. Ali nemoj da zaboravis da se genetike prenosi do 7 generacija i da niko od nas ne zna dalje od 2-3 kolena unazad od cega su ljudi bolovali, kakve su imali sklonosti, od cega su bolovali... Svaki roditelj kada mu se dete ponekad popne na glavu - bilo da je mali, da je tinejdzer ili je i to dete vec postalo 'svoj covek' se zapita sta mi je to trebalo. Nema razlike da li je dete usvojeno ili biolosko, jer usvojeno dete je rodjeno u srcu kao i ono koje je rodjeno u bioloskoj porodici. I naravno, ne kazem da svako treba da usvoji niti imam nameru da bilo koga osudjujem ako osoba stane sama sa sobom i zakljuci da usvajanje nije za nju/njega. To je fer i posteno.
I mnogo mnogo dalje... to je nešto što niti znamo niti možemo kontrolisati... Kako se geni prenose je jasno, ali ne i koji i kad. Otkud ti ovaj podatak za do sedam generacija?
 
ja bih usvojila....ali nisam sigurna kakav bih osecaj imala prema tom detetu...a ne bih volela da ono oseti ako slucajno nesto nije kako bi trebalo....ne znam stvarno....
volela bih da pomognem nekome ali nit ispunjavam uslove koje oni zahtevaju, nit znam kako bi to sve bilo
ranije sam mislila, cak i pre nego sto sam zatrudnela, nekako mi je bilo logicnije da usvojim neko siroce nego da radjam svoje jer nas ionako ima previse (moje zeleno razmisljanje)
mada nesto nikad nisam zelela da budem roditelj...bila sam jos mlada i nisam se videla u tome
ne znam...volela bih ali mislim da to nije bas najpametnije jer nisam nesto puna nekog materinskog instinkta prema tudjoj deci...pa se plasim kako bi sve bilo
mada sa druge strane, mozda taj materinski instinkt i nije presudan....u svakom slucaju bolje nego dom, ako ima ko da ih usmeri, zastiti...da osete kakvu takvu toplinu i ljubav....i pripadnost
a mozda bih i zavolela to detence kao da je moje...ne znam...ne znam jel moguce voleti tudje kao da je tvoje...cas mi deluje da jeste cas nisam sigurna...

Veruj mi da jeste. Mislim da sve polazi iz glave kada shvatis da to usvojeno dete nije vise tudje nego tvoje dete. To je tvoje dete iako ga nisi rodila.
 
I mnogo mnogo dalje... to je nešto što niti znamo niti možemo kontrolisati... Kako se geni prenose je jasno, ali ne i koji i kad. Otkud ti ovaj podatak za do sedam generacija?

Negde sam procitao. Iskreno to je podatak kojim baratam vec 20-tak godina i mislim da sam nekoliko puta naisao na njega. Cak i da nije tacan, koliko nas zna unazad 3 ili 4 generacije od cega su nam srodnici bolovali i sl?
 
Negde sam procitao. Iskreno to je podatak kojim baratam vec 20-tak godina i mislim da sam nekoliko puta naisao na njega. Cak i da nije tacan, koliko nas zna unazad 3 ili 4 generacije od cega su nam srodnici bolovali i sl?

Pitam, jer ga ni u jednoj knjizi iz genetike nisam našla, a i malo mi je nelogičan...
A to da znamo ko je od čega bolovao, ne znamo.
 
Veoma pretenciozno je i ono što si napisala a da me ne poznaješ.
Ili nisi dobro pročitala post ili čitaš izmedju redova kako ti se svidi.
Nigde nisam rekla da smo savršeni, ali ja volim čak i njene mane jer je naša.
Kod drugoga ih verovatno ne bih toliko volela.
I ja sam samo iznela svoje mišljenje, ko želi može da usvoji i desetoro, ne zanima me.
Uostalom, znala sam da ovde svako ko nije savršen nadrlja, jer ste zaboga svi tako savršeni, nemate predrasuda, usvajali biste 50 dece, ne varate, ne piškite, ne kakite ...

Ni ja nisam pomenula da ste savršeni, daleko od toga (kao i svi ostali).
Ne znam šta podrazumevaš pod manama, ali ako uzmemo da je pokvarenost mana, kako onda možeš voleti takvu manu kod svog deteta? Ovo je samo primer.
Meni se ni najmanje ne dopadaju mane mog sina , nevezano što je moj ili da nije. On ume da bude tvrdoglav što mi ni najmanje nije simpatično- ni kod njega a ni kod druge dece.
Ali, ja nisam baš neka majka za primer :mrgreen:
 
Ахааа..сви бисмо усвојили....али само ако је у питању мала беба, здрава, од здравих квалитетних родитеља, бела...

Дај да чујем ко би усвојио дете старије од 7 година (10-12...) а да је:
- ромско
- са Дауновим синдромом
- исподпросечне интелигенције
- дете са полицијским досијеом (крађе, просјачење, насилништва)
- злостављано дете са психичким поремећајима
- дете одрасло на депонији или на улици
- дете са неком тежом болешћу
- проблематично дете, социјално неуклопљено
- ружно дете, са неким видним дефектом или инвалидношћу

Ajd sad izuzmi sa težom bolešću. Kome treba patnja od samog starta?
Za ostalo šta fali. Zdrava radna snaga.
 

Back
Top