Kazanova
Ističe se
- Poruka
- 2.134
Nedavno je izasla knjiga Milosa Vasica (M.V.) koja objasnjava Djindjicevo ubistvo. M.V. je izricit : ubistvo je izvrsila mafija ! Sto bi drugo mafija u jednom demokratskom ustrojstvu radila vec ubijala predsednike vlada. Tu je uostalom i razlika izmedju demokratskog i totalitarnog ustrojstva. Dok je totalitarac Milosevic bio na vlasti, on je, po navodima opozicije, naredjivao sva poznata ubistva ; ona su dakle bila politicka ! Odkad je na vlast dosla demokracija, “oktobarskom revolucijom” 2000., nema vise politickih ubistava! Gavrilovica, Buhu, Djindjica i ostale je ubila mafija!
Na ovo bi neki zlobnik cinicno primjetio, kako su na vlast 2000. dosle mafijaske strukture, ali bi to bilo apsolutno netocno!
Zadivljen ovako nadahnutom tvrdnjom M.V. o Djindjicevom ubistvu, upitao sam se , u kojoj se mjeri autoru ove knjige moze vjerovati? Pregledao sam svoje arhive i nepobitno pronasao sve o istinoljubljivosti i hrabrosti M.V. koji je sa Filipovicem, Kandickom, Biserko i inima, a u sudejstvu sa Sorosom i Bijelom kucom, inaugurirao objektivno, angazirano, demokratsko i, posebno, patriotsko novinarstvo. Evo i adekvatnog primjera.
U clanku: "Ekskluzivno, ispovest vozaca hladnjace: mrtvi putuju..." (“Vreme” broj 546), nas "novinar" Milos Vasic ide dalje od Roya Gutmanna koji je na osnovu iskaza dvojice Muslimana objavio istinitu istinu o srpskim "Logorima smrti". Djavo bi ga znao. Mozda ce jednog M. V., kao i Gutmann, za ovakav tekst M.V.dobiti Pulicerovu nagradu. Tekst M. V. jasno pokazuje i zasto je Milosevic morao biti kidnapiran i predat legalnom tribunalu u Haag‑u. Po tekstu koji je tragicna ispovjest rezerviste i vozaca hladnjaca Nikole (fiktivno ime), izgleda da su Srbi pobili cak dvostruko vise albanskih civila nego sto to NATO tvrdi kako bi opravdao svoju nuznu intervenciju protiv Jugoslavije 1999. godine.
Evo nekih momenata moralnog herojstva ovog clanka.
Nas novinar M. V. pise:
"Nikola je bio mobilisan pocetkom februara 1999. kao rezervista. Kao ratni raspored dobio je kasarnu u Boru, dakle nedaleko od mesta gde je inace ziveo.
Posto sam u vojsci bio vozac, odmah po dolasku dobio sam kamion hladnjacu, prazan, sa naredenjem da ga odvezem na Kosovo, u jedan vojni logor istocno od Pristine. Moje je bilo da ne pitam, nego da vozim. Napravio sam desetak tih tura Kosovo‑Bor; Uvek sam vozio sa Kosova za Bor nocu; kamion sam predavao policajcima na ulazu u topionicu bakra u kompleksu Rudarsko‑topionicarskog bazena Bor. Cekao sam na porti da mi vrate prazann kamion. Ubrzo sam shvatio da vozim leseve; nije tu trebala velika pamet.
Kad sam se odlucio (da to vise ne radim, ‑ E.V), zatrazio sam pomoc dvojice prijatelja iz mog mesta kojima sam verovao. Dogovorili smo se da me sacekaju na skrovitom mestu pre Bora; vozio sam brze, jer sam imao tacno odredjeno vreme kada moram da se javim policiji na ulazu u topionicu, a hteo sam da nista ne bude sumnjivo; ustedeo sam pola sata za ceo posao. Prijatelji su me cekali po dogovoru i dok sam se presvlacio u civilno odelo, oni su otvorili hladnjacu. Bila je puna leseva, do pola metra od plafona... Moji prijatelji fotografisali su unutrasnjost hladnjace, a ja sam tada pobegao dalje. Oni su onda odvezli hladnjacu na skrivenije mesto i pobrojali leseve. Bilo ih je 78: uglavnom civili, medju kojima i jedna zena, ali i tri vojnika Vojske Jugoslavije. Jednog od njih prepoznali su ‑ bio je to decko iz naseg mesta.".
Iz Republike Srpske Nikola i njegova zena prebacili su se u Hrvatsku pocetkom maja 1999, dakle skoro tri meseca posle odluke da kamion otvori.
Da li je prica istinita ili nije? Evo dva elokventna stava za koje bi netko rekao da su protivurjecni:
a. M.V.: "Nikolina prica takva je kako je ovde prenesena na osnovu njegove licne ispovesti i dopunskih iskaza "casnih ljudi i pouzdanih svedoka" (Danilo Kis u "Grobnici za Borisa Davidovica"). Da li je i u kolikoj meri ta prica kriminalisticki istinita, "Vreme" nije bilo u stanju da proveri do kraja iz vise razloga,
b. Iduci Nikolinim tragom, "Vreme" je u Zagrebu i na jos nekim mestima doslo do potvrda cele price, ali i do dopunskih informacija, koje su u gornjem tekstu ispricane van znakova navoda. Na ponovljeno insistiranje vaseg novinara, izvori iz istraznih organa Haskog tribunala ‑ dva istrazitelja, od kojih je jedan direktno umesan u slucaj – donekle preko volje potvrdili su da raspolazu doticnim svedokom i da je njegova prica istinita."
(Citaocima je jasno, da je prica istinita jer su je potvrdila dva haska istrazitelja)
Moralna hrabrost
Ne mozemo, dakle, sumnjati u to, da sve sto Nikola prica, je istinito: Srbi su, eto, naveliko klali albanske civile po Kosovu, vozili do uze Srbije i tamo ih spaljivali, bacali u Dunav i zakopavali. Sto radi Nikola sa svojom istinitom istinom?
‑ Odlazi u Zagreb da to tamo nekom isprica. Zagreb, za kojeg zlobnici tvrde da je u zadnjoj deceniji sluzio kao glavni centar anti‑srpske propagande, gdje su se izmislile price o srpskim "logorima smrti" i "logorima za silovanje", sto je dakako krajnje netocno i neukusno..
‑ Susrece se sa predstavnicima jedne velike, zapadne sile kojima tu pricu prodaje. Kao i sve druge velike zapadne sile, ta velika sila je ucestvovala u otkrivanju istine o srpskoj bestijalnosti, razotkrila srpsku odgovornost o masakrima na sarajevskim trznicama, kao dio NATO‑a s pravom okupirala dio Jugoslavije, bombardirala “Republiku Srpsku”, u skladu sa medunarodnim pravom, te ponovo ucestvovala je u bombardiranju jedne genocidne zemlje, Jugoslavije/Srbije 1999.
‑ Konacno Nikola sklapa sporazurn sa haskim tribunalom, legalnom i humanorn institucijom koja je osnovana i financirana od SAD‑a, najhumanitarnije zemlje na svijetu i ciji je jedan od glavnih zadataka da siri istinu o Srbima.
Kao Srbin, treba stvarno biti moralni hrabar pa sa svojom istinitom istinom dolaziti i traziti zastitu od onih koji su dokazali da im je do istine o Srbima stalo iznad svega.
Evo i odgovarajuceg teksta M.V‑a.
M.V.: “lz Republike Srpske Nikola i njegova zena prebacili su se u Hrvatsku pocetkom maja 1999, dakle skoro tri meseca posle odluke da kamion otvori. Gde su bili i sta su radili u ta tri meseca, Nikola ne zeli da kaze. Od dolaska u Hrvatsku, medutim, njegov trag moze se pratiti pouzdanije: obratio se izvesnoj humanitarnoj organizaciji reformisanih hriscana, koja ga je dovela u kontakt sa izvesnim zagrebackirn advokatom, poznatim po moralnom integritetu i zalaganju za ljudska prava. Advokat je postupio veoma oprezno, kontaktirajuci sa izvesnim diplomatskim predstavnistvima za koja je pretpostavljao ‑ ili znao ‑ da su bliska Haskorn tribunalu. Zbog operativne bezbednosti i opravdanog nepoverenja u hrvatsku vlast i njena osecanja kad je Hag u pitanju, uspostavljanje kontakata uzelo je nekoliko dana opreznog rada.
U ovom dijelu teksta se nikako ne radi o crnom humoru.
M.V. : « Oko 20. maja 1999. Nikola ulazi u ambasadu jedne velike sile u centru Zagreba. Razgovor koji je usledio odigrao se u posebno zasticenoj "gluvoj sobi » ambasade, uz prisustvo jako naoruîanog i uniformisanog obezbedjenja. Nikola je ispricao svoju pricu i pokazao svoje fotografije, ali iz njegove ruke", kako deca kazu, bez ustupanja; sagovornici su trazili nekoliko dana da provere autenticnost fotografija pre nego sto Nikoli daju garancije za licnu bezbednost i izvuku ga iz Hrvatske u neku trecu zemlju. Nikola je trazio da njega i zenu prvo izvuku iz Hrvatske, pa ce im tek onda dati sve detalje i slike i odgovoriti na sva dopunska pitanja kojih je bilo mnogo.
Natezanje je trajalo neko vreme, da bi na kraju predstavnici te velike sile pristali na Nikoline uslove; izgleda da su fotografije bile suvise uverljive. Tiho i diskretno Nikola i njegova zena izvuceni su u jednu zemlju Evropske unije i tamo zive pod zastitom inace veoma efikasne tajne sluzbe te zemlje ».
(Ozbiljnost teksta M.V., netko bi rekao: za maloumne, se nastavlja : Nikola ne daje dokumente iz ruke !, strana sila ozbiljno provjerava Nikolinu pricu !; oni su, naravno, ozbiljno provjeravali sve istinite svinjarije koje su se o Srbima pisale u to doba, Nikola postavlja uvjete stranoj sili !, i konacno, strana sila kapitulira pred Nikolom jer su fotografije SUVISE uvjerljive !)
SAD, novinar M. V., Milosevic i Hag. Citaoci ce primjetiti, da nas novinar M.V. u svom tekstu posebno, preko Nikole, istice cinjenicu, da su Srbi skoro svakodnevno i masovno klali (masakrirali, ubijali) albanske zene, djecu i starce PRIJE nego sto je NATO napao Jugoslaviju. To, naravno, nije sporedan detalj. Putem njega se dokazuje, kao sto to i prosrpska haska optuznica kaze, da je Milosevicev rezim, posebno u 1998. i na pocetku 1999. godine, cinio masovne zlocine prema Albancima, pa je NATO, jasno je, morao humano intervenirati kako bi spasio albansku populaciju od istrebljenja. VrIo lijepa koordinacija M.V., Nikole i Hag‑a, zar ne? Upravo za Pulitzera!
Malo nevjerovatne koincidencije nikad ne skodi. Kreativna masta je nesto cega M.V., americke psi‑sluzbe i nas Nikola imaju, izgleda, u obilju. Tako Nikola veli da od tri mrtva jugoslavenska vojnika u hladnjaci, da je jedan bio iz njegovog mjesta!!!. Bravo, to se zove koincidencija! Od pedesetak hiljada vojnika koji su u februaru 1999. godine bili na Kosovu i kada skoro da medju njima nije bilo mrtvih, da jedan od rijetkih poginulih bude upravo iz njegovog mjesta i da bude upravo te noci pronadjen!!!
Naravno, samo bi zlobnici mogli pitati sto su tri mrtva jugoslavenska vojnika radila medu "mucki ubijenim albanskim civilima", i zbog cega bi jugoslavenske vojnike trebalo spaljivati sa ostalim albanskim ljesevima. Ubijedeni smo, da ce nas novinar M.V. i tajanstveni Nikola to objasniti jednog lijepog dana!
Napad na zlocinacku jugo-vojsku. Citaoci ce primjetiti da je Nikola, kao rezervista, angaziran od vojske. Isto ce tako primjetiti da je "jedan general” naveo Nikolu na zlocinacku djelatnost razvozenja albanskih ljeseva. Dakle, jugoslavenski vojni vrh je znao i navodio na zlocine.
Eto, sto je nemoralnost, nepatriotizam. Jugoslavenska vojska, predvodjena svojim oficirima, vodila je zlocinacku borbu protiv 19 najpravednijih zemalja svijeta, umjesto da shvati svoju krivicu, da bez otpora dopusti bombardiranje vlastite zemlje, pa cak i da sama sebe bombardira!
Neka citaoci vide dio teksta M.V.- Nikoline price gdje se simbolicki i konkretno stavlja u u pitanje ovakva vrst vojske i njen vrh:
M.V. “To sto sam u vojsci bio vozac, odmah po dolasku dobio sam kamion hladnjacu, prazan, sa naredenjern da ga odvezem na Kosovo, u jedan vojni logor istocno od Pristine. Cim sarn stigao, jedan general me je odveo na stranu i poceo da me ispituje. Skoro pun sat pitao me je o mojoj proslosti, politickim opredeljenjima, jesam li putovao u inostranstvo i vec celu tu pricu ‑ jesam li patriota, zelim li da branim zemlju i te stvari. Posto sam odsluzio vojni rok, znao sam odgovore na ta pitanja od ranije. Dok smo mi tako razgovarali, hladnjaca je bila natovarena i zapecacena negde ‑ne znam gde, nikada me nisu pustali blizu ‑ i dovezena natrag. Moje je bilo da ne pitam, nego da vozim".
Cudno je, da na Kosovu jos uvijek ima albanske populacije. Mozda je ipak najoriginalniji dio teksta naseg M.V‑a onaj koji je implicitne prirode. Naime, Nikola tvrdi kako je maltene svake noci vozio u Bor po jednu hladnjacu punu albanskih ljeseva. U hladnjaci moze stati 80 ljeseva. Prema tome, u deset tura, Nikola je odvezao 800 albanskih ljeseva na spaljivanje. Logicno je, medjutim, za pretpostaviti da Nikola to nije sam radio. Recimo da je bilo samo desetak takvih vozaca koji su svaki dan odvozili mrtve Albance. To znaci po 800 "mucki ubijenih civila" svaki dan, odnosno 24 000 mjesecno!!! Recimo, da se u doba NATO‑napada srpska zlocinacka represija prema kosovskirn Albancima pojaca1a, sto cini, otprilike, 100. 000 za februar, mart, april i maj 1999. godine. Eto, to su prave implikacije clanka N.N‑a, odnosno Nikoline price.
Pored svega, pazljivi citaoci ce primjetiti da to upravo odgovara cifri od vjerovatno mucki pobijenih 100 000 albanskih civila od strane Srba, koju je Predsjednik Clinton iznio prilikom humanitarnog napada NATO‑a na Jugoslaviju. I tako se krug zatvara. Svi su tu: Clinton, zapadne sluzbe za psiholoski rat, zapadni mediji, nasi istinoljubljivi mediji tipa M.V., nasi hrabri i istiniti svjedoci kao Nikola, ogromne albanske zrtve, haski tribunal, optuzba protiv Milosevica i vojske i s pravom demoniziran srpski narod. Jer, nemojmo se zavaravati time da su samo Milosevic i par ljudi u pitanju. U ocima Zapada, masovna ubistva Albanaca ukljucuju sve one (vojnike i policajce) koji su ta ubistva radili, vojnu i policijsku komandu, vozace 1jeseva, one koji su te 1jeseve spaljivali, izvjestan broj administrativaca, itd.; sve u svemu, skoro svi Srbi. Jedini koji su stvarno izuzeti iz srpskih zlocina su nas novinar M. V., njegov Nikola i njima slicni cestiti ljudi.
Nakon ovog teksta, citaocima je jasno, da sve ono sto M. V. kaze ili napise, da je to apsolutna istina. Prema tome, Djindjica je stvarno dala ubiti mafija, a tadasnje politicke strukture i njihovi americki prijatelji nemaju a ma bas nikakve veze sa navedenim zlocinom!
Emil Vlajki
Da me ne bi optuživali
Saljem Vam original teksta Milosa Vasica: “Ispovest vozaca hladnjace” (546, 2001.) kojeg sam, u proslom dopisu Vama, komentirao. S”obzirom na vaznost ovog dokumenta koji jasno pokazuje prostituiranost medijsko-politickih struktura novih srpskih vlasti nakon 2000., bilo bi nuzno da se svi oni kojima ste poslali moj komentar, upoznaju sa originalom. Tako bi se izbjegle sve spekulacije oko autenticnosti teksta i mog eventualnog karikiranja istog. Pored toga, Vi cete odmah primijetiti da objavljivanje teksta koincidira sa Milosevicevim hapsenjem; trebalo je opravdati tu sramotnu Djindjicevu akciju.
Mrtvi putuju...
Ekskluzivno - ispovest vozaca hladnjace:
VREME 546 / POLITIKA
Grobnice su kopavane i zatrpavane u tajnosti, sve u nadi da se nikada nece otkriti. Nekoga je bilo sramota - ili strah; neki, pak, nisu hteli da cute jer im je stid bio jaci od straha. Nikola, covek iz ove price, nije hteo da cuti
Covek ima svoje ime i prezime, ali cemo ga zvati Nikola; to ime je sam odabrao u maju 1999, u strahu za zivot; dugacka je bila puska Milosevica te godine. Covek ima oko cetrdeset godina i potice iz Istocne Srbije. Njegova je prica jednostavna i suva; on se drzi onoga sto je video i cuo sâm, iz prve ruke. Svestan je da je u jednom kratkom trenutku odluke promenio ostatak svog zivota. Postoje, naime, stvari sa kojima se ne moze dalje ziveti.
Nikola je bio mobilisan pocetkom februara 1999. kao rezervista. Kao ratni raspored dobio je kasarnu u Boru, dakle nedaleko od mesta gde je inace ziveo.
NOVA-STARA LOKACIJA: Petrovo selo
UVEK NOCU: "Posto sam u vojsci bio vozac, odmah po dolasku dobio sam kamion hladnjacu, prazan, sa naredenjem da ga odvezem na Kosovo, u jedan vojni logor istocno od Pristine. Cim sam stigao, jedan general me je odveo na stranu i poceo da me ispituje. Skoro pun sat pitao me je o mojoj proslosti, politickim opredeljenjima, jesam li putovao u inostranstvo i vec celu tu pricu - jesam li patriota, zelim li da branim zemlju i te stvari. Posto sam odsluzio vojni rok, znao sam odgovore na ta pitanja od ranije. Dok smo mi tako razgovarali, hladnjaca je bila natovarena i zapecacena negde - ne znam gde, nikada me nisu pustali blizu - i dovezena natrag. Moje je bilo da ne pitam, nego da vozim. Napravio sam desetak tih tura Kosovo-Bor; bilo mi je cudno sto se veliki kamion seta tamo-amo dok borbe traju na Kosovu; nedostajalo je i ljudi, i vozila, i zaliha, a ja vozim praznu hladnjacu natrag... Ubrzo sam shvatio da nesto tu nije u redu. Dovezem prazan kamion iz Bora; u logoru punom vojske, policije i raznih paravojnih jedinica za koje ne znam ko su i ciji su, policajac sedne u kamion i odveze ga. Onda ga vrati punog i zapecacenog, a na putnom nalogu, protiv svih pravila, pise samo Poverljivo! i nista vise. Uvek sam vozio sa Kosova za Bor nocu; kamion sam predavao policajcima na ulazu u topionicu bakra u kompleksu Rudarsko-topionicarskog bazena Bor.
Cekao sam na porti da mi vrate prazan kamion. Ubrzo sam shvatio da vozim leseve; nije tu trebala velika pamet...
Bilo mi je jasno odakle ti lesevi poticu; nije mi bilo jasno gde su zavrsavali kad se hladnjaca u Boru istovari. Pretpostavljao sam da su bili spaljivani u pecima za topljenje bakarne rude; mozda i nisu... Mozda su bili zakopavani negde na teritoriji rudnika; ima tamo mnogo povrsinskih kopova, mnogo deponija jalovine, mnogo mesta gde se moze iskopati masovna grobnica... Ne znam sta je posle bilo sa lesevima. Znam samo da nisam mogao vise to da trpim. Poceo sam da dobijam strahove i nocne more: kao, vozim kamion, a neko iznutra ko nije mrtav ustaje i dolazi sa puskom u ruci da me ubije. Nisam mogao vise; osim toga, bilo me je i strah da ce me ubiti kad se taj posao zavrsi; kao svedoka, pre ili kasnije; sta je to njima – ubiti coveka...
Kad sam se odlucio, zatrazio sam pomoc dvojice prijatelja iz mog mesta kojima sam verovao. Dogovorili smo se da me sacekaju na skrovitom mestu pre Bora; vozio sam brze, jer sam imao tacno odredeno vreme kada moram da se javim policiji na ulazu u topionicu, a hteo sam da nista ne bude sumnjivo; ustedeo sam pola sata za ceo posao. Prijatelji su me cekali po dogovoru i dok sam se presvlacio u civilno odelo, oni su otvorili hladnjacu. Bila je puna leseva, do pola metra od plafona... Moji prijatelji fotografisali su unutrasnjost hladnjace, a ja sam tada pobegao dalje. Oni su onda odvezli hladnjacu na skrivenije mesto i prebrojali leseve. Bilo ih je 78: uglavnom civili, medu kojima i jedna zena, ali i tri vojnika Vojske Jugoslavije. Jednog od njih prepoznali su - bio je to decko iz naseg mesta."
BEG IZ SRBIJE: Nikola je pre te veceri rekao svojoj zeni sta ce uciniti i zatrazio od nje da ode u Republiku Srpsku: kakav god ishod otvaranja hladnjace bio, on je smatrao da ce se oboje naci u opasnosti. Tako je i bilo: Nikola se takode prebacio u Republiku Srpsku. On ne zeli da otkriva detalje tog putovanja, ali daje da se nasluti kako je tamo dobavio lazna bosanska dokumenta za sebe i zenu. Sta je dalje bilo sa hladnjacom, Nikola ili ne zna, ili ne zeli da kaze, cuvajuci svoje prijatelje. Ne kaze ni koliko je fotografija napravljeno te noci, ali pokazuje dve, tehnicki dobro uspele: na njima se vide noge i cipele leseva natrpanih skoro do vrha hladnjace, ali i vojne registarske tablice na hladnjaci. Nije hteo da kaze koliko je ukupno fotografija sa sobom poneo.
Iz Republike Srpske Nikola i njegova zena prebacili su se u Hrvatsku pocetkom maja 1999, dakle skoro tri meseca posle odluke da kamion otvori. Gde su bili i sta su radili u ta tri meseca, Nikola ne zeli da kaze. Od dolaska u Hrvatsku, medutim, njegov trag moze se pratiti pouzdanije: obratio se izvesnoj humanitarnoj organizaciji reformisanih hriscana, koja ga je dovela u kontakt sa izvesnim zagrebackim advokatom, poznatim po moralnom integritetu i zalaganju za ljudska prava. Advokat je postupio veoma oprezno, kontaktirajuci sa izvesnim diplomatskim predstavnistvima za koja je pretpostavljao - ili znao - da su bliska Haskom tribunalu. Zbog operativne bezbednosti i opravdanog nepoverenja u hrvatsku vlast i njena osecanja kad je Hag u pitanju, uspostavljanje kontakata uzelo je nekoliko dana opreznog rada.
Oko 20. maja 1999. Nikola ulazi u ambasadu jedne velike sile u centru Zagreba. Razgovor koji je usledio odigrao se u posebno zasticenoj "gluvoj sobi" ambasade, uz prisustvo jakog naoruzanog i uniformisanog obezbedenja. Nikola je ispricao svoju pricu i pokazao svoje fotografije, ali "iz njegove ruke", kako deca kazu, bez ustupanja; sagovornici su trazili nekoliko dana da provere autenticnost fotografija pre nego sto Nikoli daju garancije za licnu bezbednost i izvuku ga iz Hrvatske u neku trecu zemlju. Nikola je trazio da njega i zenu prvo izvuku iz Hrvatske, pa ce im tek onda dati sve detalje i slike i odgovoriti na sva dopunska pitanja kojih je bilo mnogo. Natezanje je trajalo neko vreme, da bi na kraju predstavnici te velike sile pristali na Nikoline uslove; izgleda da su fotografije bile suvise uverljive. Tiho i diskretno Nikola i njegova zena izvuceni su u jednu zemlju Evropske unije i tamo zive pod zastitom inace veoma efikasne tajne sluzbe te zemlje.
Iduci Nikolinim tragom, "Vreme" je u Zagrebu i na jos nekim mestima doslo do potvrda cele price, ali i do dopunskih informacija, koje su u gornjem tekstu ispricane van znakova navoda. Na ponovljeno insistiranje vaseg novinara, izvori iz istraznih organa Haskog tribunala - dva istrazitelja, od kojih je jedan direktno umesan u slucaj - donekle preko volje potvrdili su da raspolazu doticnim svedokom i da je njegova prica istinita. U vise razgovora sa funkcionerima starih i novih vlasti u Jugoslaviji i Srbiji, "Vreme" je doslo do dobro utemeljenog utiska da ni Miloseviceva ni nova vlast nisu bile svesne niti Nikolinog postojanja, a kamoli cele price. To je samo jos jedna ilustracija aljkave, povrsne i musave taktike Milosevicevog rezima u takvim stvarima: od 1991. do 5. oktobra 2000. nisu bili u stanju da ratni zlocin obave kako treba; ovamo im pobegnu sa streljanja (Ovcara 1991), tamo ostave gomilu svedoka (Hrvatska, Bosna, Kosovo; sve vreme ratova), onamo im izvrsioci propevaju sami (slucaj Erdemovic) ili svedoci zakljuce da im je pametnije da se prijave sami i zatraze zastitu; neki su izgubili zivce i - protivno naredenjima - srucili hladnjacu sa lesevima u Dunav i zbrisali ko zna gde. Na stranu nagli porast nervoze kod nekih kljucnih ljudi, umesanih u prljavu istoriju naseg slavnog vojevanja u ovih deset godina; nije to bez neke sto se odjednom naglo otkrivaju masovne grobnice za koje se mislilo da su zakopane zauvek ili sto neki sve cesce prave incidente u javnosti, kao da traze da ih se uhapsi dok su jos na zivotu...
TEMPERATURA TOPLJENJA: Nikolina prica takva je kako je ovde prenesena na osnovu njegove licne ispovesti i dopunskih iskaza "casnih ljudi i pouzdanih svedoka" (Danilo Kis u "Grobnici za Borisa Davidovica"). Da li je i u kolikoj meri ta prica kriminalisticki istinita, "Vreme" nije bilo u stanju da proveri do kraja iz vise razloga, od kojih su dva dovoljna: Nikole se Haski tribunal dokopao pre nas; strah kod ljudi koji bi mogli da razjasne detalje jos je dovoljno velik. To nas, medutim, ne oslobada obaveze da analiziramo ovo sto imamo. Pre svega postoje fotografije koje su Nikola i njegovi prijatelji snimili i koje su prosle sve provere, inace bi ga Haski tribunal oterao s praga (setite se samo falsifikatora Cede Mihajlovica i njegovih "tajnih dokumenata SDB" koje je 1995. pokusao da uvali Hagu). Treba zatim pretpostaviti i da je Nikolina prica proverena i poredenjem sa obavestajnim podacima svih vrsta; teritorija Srbije bila je u kriticnom periodu pod pojacanim nadzorom spijunskih satelita, elektronskih mera i operativnih radnika na terenu... Drugim recima, ta se prica uzima kao pouzdana.
E, sad: gde sve to ostavlja nasu stranu? Kao prvo, Nikolina prica svedoci da je zakopavanje leseva sa Kosova krisom zapocelo pre pocetka neprijateljstava SR Jugoslavije i NATO, 24. marta 1999. To potvrduje i slucaj hladnjace iz Dunava ("Dubina 2"). U utorak, 19. juna 2001, ministar Dusan Mihajlovic najavio je postojanje jos jedne masovne grobnice "u sasvim drugom delu Srbije", osim postojecih na lokacijama "13. maj" u Batajnici i u Petrovom Selu kod Kladova. Koliko cemo jos sakrivenih masovnih grobnica otkriti?
Nije, naime, problem tih grobnica samo u tome sto su masovne, nego u tome sto su sakrivane. Uveden je u javni jezik i inace bezazlen vojno-strucni termin "asanacija terena"; izostavljen je, medutim, jedan detalj: lesevi skupljeni tokom akcija asanacije terena popisuju se, identifikuju ukoliko je to razumno moguce ili se detaljno opisuju za naknadnu identifikaciju, sahranjuju se na poznatim mestima u jasno obelezene ili numerisane grobove. Dakle, ne krcaju se krisom, nocu, u hladnjace koje se potom voze negde daleko, u policijske baze ili topionice bakra, da bi se tamo ti lesevi potajno sahranili ili spalili (temperatura topljenja bakra je 1083 stepena celzijusa...). Nikola kaze da je prevezao desetine kamiona pre bekstva; urednik "Timocke krimi revije" Dragan Vitomirovic kaze za "Glas javnosti" (utorak, 19. jun) da je samo jedan vozac iz tog kraja, penzionisani policajac, od aprila do juna 1999. prevezao hiljadu leseva sa Kosova u razlicite masovne grobnice sirom Srbije. Osnovno pitanje toliko je jasno i vapijuce da ga srbijansko javno mnjenje, po obicaju, nije ni primetilo - zasto su ti lesevi nocu, kradom, vozeni sirom Srbije i sahranjivani krisom, u potaji, u policijskim dvoristima gde nezvani gosti ne zalaze? Zasto su potpisivane izjave o cuvanju sluzbene tajne kad je o tim lesevima rec? Zasto su svi tako uplaseni kad se ti lesevi pomenu? Vojska i policija prepucavaju se ovih dana oko toga, sve prebacujuci komandnu odgovornost za kosovske poslove jedni na druge; odjednom se vise ne zna ko je kome "prepotcinjen" bio dok su ti lesevi bili proizvodeni, sakupljani i transportovani; lesevi, naime, ne rastu na drvecu, kao sto je poznato; neko treba da usmrti zive muskarce, zene i decu da bi se dobili lesevi. Les je ljudsko bice koje je zivot izgubilo na nacin prirodan ili nasilan; ako su lesevi o kojima je u Srbiji od potopljene hladnjace u Tekiji do danas rec zivote izgubili na nacin prirodan (infarkt, rak, starost) ili nesrecnim slucajem (saobracajna nesreca, elementarna nepogoda, opsta opasnost i slicno) - to je jedno: ono sto se zove Bozja ruka. Ako su liseni zivota nasilnim putem (ubijeni, to jest) - e, onda je to nesto drugo. Ili su bili ubijeni u opravdanoj oruzanoj akciji, u ratnim dejstvima, sa oruzjem u ruci - ili su bili ubijeni kao nenaoruzani civili, sto je onda ratni zlocin. Ako su bili ubijeni u borbi i sa oruzjem u ruci, vojnicka cast i dobri obicaji nalazu da se sahrane na licu mesta, ili na vojnickom groblju kakvih u Srbiji od 1912. imamo onoliko, posle identifikacije, javno i bez ikakvog zazora; to su, ipak, protivnici, casno ubijeni u borbi i nema razloga za stid. Ako su, medutim, to bili nenaoruzani civili, zene i deca - e, onda je to druga stvar. Uostalom, naredbe generala VJ Vladimira Lazarevica, komandanta Pristinskog korpusa, nedavno objavljene u stampi, a o postupku "asanacije bojista" tokom rata 1999. jasno odreduju istragu vojnih sudova u slucajevima kada postoji osnovana sumnja da je pocinjeno krivicno delo. Tim naredbama obavezani su i organi Ministarstva unutrasnjih poslova Srbije (Stab MUP za Kosovo i Metohiju), teorijski prepotcinjeni Vojsci Jugoslavije.
Stvar je, dakle, jasna: ovde postoji osnovana sumnja da su pocinjena teska krivicna dela visestrukog ubistva (ako ne i genocida), ometanja istraznih radnji, skrivanja dokaza, zloupotrebe sluzbenog polozaja radi prikrivanja sebe ili drugog pocinioca krivicnog dela ubistva, primoravanja drugog na izvrsenje krivicnog dela; o krsenjima komunalnih i sanitarnih propisa o prevozu i sahranjivanju preminulih lica, skrivanju podataka o preminulim licima itd. sada necemo; u odnosu na sve ostalo, to je sitnez. Polako na videlo izlaze podaci o najstrasnijim zlocinima i o prikrivanju najstrasnijih zlocina; problem sa mrtvima i jeste u tome sto oni umeju jako glasno da vicu i da traze pravdu.
Milos Vasic (uz pomoc agencije ANSA i drugih
Na ovo bi neki zlobnik cinicno primjetio, kako su na vlast 2000. dosle mafijaske strukture, ali bi to bilo apsolutno netocno!
Zadivljen ovako nadahnutom tvrdnjom M.V. o Djindjicevom ubistvu, upitao sam se , u kojoj se mjeri autoru ove knjige moze vjerovati? Pregledao sam svoje arhive i nepobitno pronasao sve o istinoljubljivosti i hrabrosti M.V. koji je sa Filipovicem, Kandickom, Biserko i inima, a u sudejstvu sa Sorosom i Bijelom kucom, inaugurirao objektivno, angazirano, demokratsko i, posebno, patriotsko novinarstvo. Evo i adekvatnog primjera.
U clanku: "Ekskluzivno, ispovest vozaca hladnjace: mrtvi putuju..." (“Vreme” broj 546), nas "novinar" Milos Vasic ide dalje od Roya Gutmanna koji je na osnovu iskaza dvojice Muslimana objavio istinitu istinu o srpskim "Logorima smrti". Djavo bi ga znao. Mozda ce jednog M. V., kao i Gutmann, za ovakav tekst M.V.dobiti Pulicerovu nagradu. Tekst M. V. jasno pokazuje i zasto je Milosevic morao biti kidnapiran i predat legalnom tribunalu u Haag‑u. Po tekstu koji je tragicna ispovjest rezerviste i vozaca hladnjaca Nikole (fiktivno ime), izgleda da su Srbi pobili cak dvostruko vise albanskih civila nego sto to NATO tvrdi kako bi opravdao svoju nuznu intervenciju protiv Jugoslavije 1999. godine.
Evo nekih momenata moralnog herojstva ovog clanka.
Nas novinar M. V. pise:
"Nikola je bio mobilisan pocetkom februara 1999. kao rezervista. Kao ratni raspored dobio je kasarnu u Boru, dakle nedaleko od mesta gde je inace ziveo.
Posto sam u vojsci bio vozac, odmah po dolasku dobio sam kamion hladnjacu, prazan, sa naredenjem da ga odvezem na Kosovo, u jedan vojni logor istocno od Pristine. Moje je bilo da ne pitam, nego da vozim. Napravio sam desetak tih tura Kosovo‑Bor; Uvek sam vozio sa Kosova za Bor nocu; kamion sam predavao policajcima na ulazu u topionicu bakra u kompleksu Rudarsko‑topionicarskog bazena Bor. Cekao sam na porti da mi vrate prazann kamion. Ubrzo sam shvatio da vozim leseve; nije tu trebala velika pamet.
Kad sam se odlucio (da to vise ne radim, ‑ E.V), zatrazio sam pomoc dvojice prijatelja iz mog mesta kojima sam verovao. Dogovorili smo se da me sacekaju na skrovitom mestu pre Bora; vozio sam brze, jer sam imao tacno odredjeno vreme kada moram da se javim policiji na ulazu u topionicu, a hteo sam da nista ne bude sumnjivo; ustedeo sam pola sata za ceo posao. Prijatelji su me cekali po dogovoru i dok sam se presvlacio u civilno odelo, oni su otvorili hladnjacu. Bila je puna leseva, do pola metra od plafona... Moji prijatelji fotografisali su unutrasnjost hladnjace, a ja sam tada pobegao dalje. Oni su onda odvezli hladnjacu na skrivenije mesto i pobrojali leseve. Bilo ih je 78: uglavnom civili, medju kojima i jedna zena, ali i tri vojnika Vojske Jugoslavije. Jednog od njih prepoznali su ‑ bio je to decko iz naseg mesta.".
Iz Republike Srpske Nikola i njegova zena prebacili su se u Hrvatsku pocetkom maja 1999, dakle skoro tri meseca posle odluke da kamion otvori.
Da li je prica istinita ili nije? Evo dva elokventna stava za koje bi netko rekao da su protivurjecni:
a. M.V.: "Nikolina prica takva je kako je ovde prenesena na osnovu njegove licne ispovesti i dopunskih iskaza "casnih ljudi i pouzdanih svedoka" (Danilo Kis u "Grobnici za Borisa Davidovica"). Da li je i u kolikoj meri ta prica kriminalisticki istinita, "Vreme" nije bilo u stanju da proveri do kraja iz vise razloga,
b. Iduci Nikolinim tragom, "Vreme" je u Zagrebu i na jos nekim mestima doslo do potvrda cele price, ali i do dopunskih informacija, koje su u gornjem tekstu ispricane van znakova navoda. Na ponovljeno insistiranje vaseg novinara, izvori iz istraznih organa Haskog tribunala ‑ dva istrazitelja, od kojih je jedan direktno umesan u slucaj – donekle preko volje potvrdili su da raspolazu doticnim svedokom i da je njegova prica istinita."
(Citaocima je jasno, da je prica istinita jer su je potvrdila dva haska istrazitelja)
Moralna hrabrost
Ne mozemo, dakle, sumnjati u to, da sve sto Nikola prica, je istinito: Srbi su, eto, naveliko klali albanske civile po Kosovu, vozili do uze Srbije i tamo ih spaljivali, bacali u Dunav i zakopavali. Sto radi Nikola sa svojom istinitom istinom?
‑ Odlazi u Zagreb da to tamo nekom isprica. Zagreb, za kojeg zlobnici tvrde da je u zadnjoj deceniji sluzio kao glavni centar anti‑srpske propagande, gdje su se izmislile price o srpskim "logorima smrti" i "logorima za silovanje", sto je dakako krajnje netocno i neukusno..
‑ Susrece se sa predstavnicima jedne velike, zapadne sile kojima tu pricu prodaje. Kao i sve druge velike zapadne sile, ta velika sila je ucestvovala u otkrivanju istine o srpskoj bestijalnosti, razotkrila srpsku odgovornost o masakrima na sarajevskim trznicama, kao dio NATO‑a s pravom okupirala dio Jugoslavije, bombardirala “Republiku Srpsku”, u skladu sa medunarodnim pravom, te ponovo ucestvovala je u bombardiranju jedne genocidne zemlje, Jugoslavije/Srbije 1999.
‑ Konacno Nikola sklapa sporazurn sa haskim tribunalom, legalnom i humanorn institucijom koja je osnovana i financirana od SAD‑a, najhumanitarnije zemlje na svijetu i ciji je jedan od glavnih zadataka da siri istinu o Srbima.
Kao Srbin, treba stvarno biti moralni hrabar pa sa svojom istinitom istinom dolaziti i traziti zastitu od onih koji su dokazali da im je do istine o Srbima stalo iznad svega.
Evo i odgovarajuceg teksta M.V‑a.
M.V.: “lz Republike Srpske Nikola i njegova zena prebacili su se u Hrvatsku pocetkom maja 1999, dakle skoro tri meseca posle odluke da kamion otvori. Gde su bili i sta su radili u ta tri meseca, Nikola ne zeli da kaze. Od dolaska u Hrvatsku, medutim, njegov trag moze se pratiti pouzdanije: obratio se izvesnoj humanitarnoj organizaciji reformisanih hriscana, koja ga je dovela u kontakt sa izvesnim zagrebackirn advokatom, poznatim po moralnom integritetu i zalaganju za ljudska prava. Advokat je postupio veoma oprezno, kontaktirajuci sa izvesnim diplomatskim predstavnistvima za koja je pretpostavljao ‑ ili znao ‑ da su bliska Haskorn tribunalu. Zbog operativne bezbednosti i opravdanog nepoverenja u hrvatsku vlast i njena osecanja kad je Hag u pitanju, uspostavljanje kontakata uzelo je nekoliko dana opreznog rada.
U ovom dijelu teksta se nikako ne radi o crnom humoru.
M.V. : « Oko 20. maja 1999. Nikola ulazi u ambasadu jedne velike sile u centru Zagreba. Razgovor koji je usledio odigrao se u posebno zasticenoj "gluvoj sobi » ambasade, uz prisustvo jako naoruîanog i uniformisanog obezbedjenja. Nikola je ispricao svoju pricu i pokazao svoje fotografije, ali iz njegove ruke", kako deca kazu, bez ustupanja; sagovornici su trazili nekoliko dana da provere autenticnost fotografija pre nego sto Nikoli daju garancije za licnu bezbednost i izvuku ga iz Hrvatske u neku trecu zemlju. Nikola je trazio da njega i zenu prvo izvuku iz Hrvatske, pa ce im tek onda dati sve detalje i slike i odgovoriti na sva dopunska pitanja kojih je bilo mnogo.
Natezanje je trajalo neko vreme, da bi na kraju predstavnici te velike sile pristali na Nikoline uslove; izgleda da su fotografije bile suvise uverljive. Tiho i diskretno Nikola i njegova zena izvuceni su u jednu zemlju Evropske unije i tamo zive pod zastitom inace veoma efikasne tajne sluzbe te zemlje ».
(Ozbiljnost teksta M.V., netko bi rekao: za maloumne, se nastavlja : Nikola ne daje dokumente iz ruke !, strana sila ozbiljno provjerava Nikolinu pricu !; oni su, naravno, ozbiljno provjeravali sve istinite svinjarije koje su se o Srbima pisale u to doba, Nikola postavlja uvjete stranoj sili !, i konacno, strana sila kapitulira pred Nikolom jer su fotografije SUVISE uvjerljive !)
SAD, novinar M. V., Milosevic i Hag. Citaoci ce primjetiti, da nas novinar M.V. u svom tekstu posebno, preko Nikole, istice cinjenicu, da su Srbi skoro svakodnevno i masovno klali (masakrirali, ubijali) albanske zene, djecu i starce PRIJE nego sto je NATO napao Jugoslaviju. To, naravno, nije sporedan detalj. Putem njega se dokazuje, kao sto to i prosrpska haska optuznica kaze, da je Milosevicev rezim, posebno u 1998. i na pocetku 1999. godine, cinio masovne zlocine prema Albancima, pa je NATO, jasno je, morao humano intervenirati kako bi spasio albansku populaciju od istrebljenja. VrIo lijepa koordinacija M.V., Nikole i Hag‑a, zar ne? Upravo za Pulitzera!
Malo nevjerovatne koincidencije nikad ne skodi. Kreativna masta je nesto cega M.V., americke psi‑sluzbe i nas Nikola imaju, izgleda, u obilju. Tako Nikola veli da od tri mrtva jugoslavenska vojnika u hladnjaci, da je jedan bio iz njegovog mjesta!!!. Bravo, to se zove koincidencija! Od pedesetak hiljada vojnika koji su u februaru 1999. godine bili na Kosovu i kada skoro da medju njima nije bilo mrtvih, da jedan od rijetkih poginulih bude upravo iz njegovog mjesta i da bude upravo te noci pronadjen!!!
Naravno, samo bi zlobnici mogli pitati sto su tri mrtva jugoslavenska vojnika radila medu "mucki ubijenim albanskim civilima", i zbog cega bi jugoslavenske vojnike trebalo spaljivati sa ostalim albanskim ljesevima. Ubijedeni smo, da ce nas novinar M.V. i tajanstveni Nikola to objasniti jednog lijepog dana!
Napad na zlocinacku jugo-vojsku. Citaoci ce primjetiti da je Nikola, kao rezervista, angaziran od vojske. Isto ce tako primjetiti da je "jedan general” naveo Nikolu na zlocinacku djelatnost razvozenja albanskih ljeseva. Dakle, jugoslavenski vojni vrh je znao i navodio na zlocine.
Eto, sto je nemoralnost, nepatriotizam. Jugoslavenska vojska, predvodjena svojim oficirima, vodila je zlocinacku borbu protiv 19 najpravednijih zemalja svijeta, umjesto da shvati svoju krivicu, da bez otpora dopusti bombardiranje vlastite zemlje, pa cak i da sama sebe bombardira!
Neka citaoci vide dio teksta M.V.- Nikoline price gdje se simbolicki i konkretno stavlja u u pitanje ovakva vrst vojske i njen vrh:
M.V. “To sto sam u vojsci bio vozac, odmah po dolasku dobio sam kamion hladnjacu, prazan, sa naredenjern da ga odvezem na Kosovo, u jedan vojni logor istocno od Pristine. Cim sarn stigao, jedan general me je odveo na stranu i poceo da me ispituje. Skoro pun sat pitao me je o mojoj proslosti, politickim opredeljenjima, jesam li putovao u inostranstvo i vec celu tu pricu ‑ jesam li patriota, zelim li da branim zemlju i te stvari. Posto sam odsluzio vojni rok, znao sam odgovore na ta pitanja od ranije. Dok smo mi tako razgovarali, hladnjaca je bila natovarena i zapecacena negde ‑ne znam gde, nikada me nisu pustali blizu ‑ i dovezena natrag. Moje je bilo da ne pitam, nego da vozim".
Cudno je, da na Kosovu jos uvijek ima albanske populacije. Mozda je ipak najoriginalniji dio teksta naseg M.V‑a onaj koji je implicitne prirode. Naime, Nikola tvrdi kako je maltene svake noci vozio u Bor po jednu hladnjacu punu albanskih ljeseva. U hladnjaci moze stati 80 ljeseva. Prema tome, u deset tura, Nikola je odvezao 800 albanskih ljeseva na spaljivanje. Logicno je, medjutim, za pretpostaviti da Nikola to nije sam radio. Recimo da je bilo samo desetak takvih vozaca koji su svaki dan odvozili mrtve Albance. To znaci po 800 "mucki ubijenih civila" svaki dan, odnosno 24 000 mjesecno!!! Recimo, da se u doba NATO‑napada srpska zlocinacka represija prema kosovskirn Albancima pojaca1a, sto cini, otprilike, 100. 000 za februar, mart, april i maj 1999. godine. Eto, to su prave implikacije clanka N.N‑a, odnosno Nikoline price.
Pored svega, pazljivi citaoci ce primjetiti da to upravo odgovara cifri od vjerovatno mucki pobijenih 100 000 albanskih civila od strane Srba, koju je Predsjednik Clinton iznio prilikom humanitarnog napada NATO‑a na Jugoslaviju. I tako se krug zatvara. Svi su tu: Clinton, zapadne sluzbe za psiholoski rat, zapadni mediji, nasi istinoljubljivi mediji tipa M.V., nasi hrabri i istiniti svjedoci kao Nikola, ogromne albanske zrtve, haski tribunal, optuzba protiv Milosevica i vojske i s pravom demoniziran srpski narod. Jer, nemojmo se zavaravati time da su samo Milosevic i par ljudi u pitanju. U ocima Zapada, masovna ubistva Albanaca ukljucuju sve one (vojnike i policajce) koji su ta ubistva radili, vojnu i policijsku komandu, vozace 1jeseva, one koji su te 1jeseve spaljivali, izvjestan broj administrativaca, itd.; sve u svemu, skoro svi Srbi. Jedini koji su stvarno izuzeti iz srpskih zlocina su nas novinar M. V., njegov Nikola i njima slicni cestiti ljudi.
Nakon ovog teksta, citaocima je jasno, da sve ono sto M. V. kaze ili napise, da je to apsolutna istina. Prema tome, Djindjica je stvarno dala ubiti mafija, a tadasnje politicke strukture i njihovi americki prijatelji nemaju a ma bas nikakve veze sa navedenim zlocinom!
Emil Vlajki
Da me ne bi optuživali
Saljem Vam original teksta Milosa Vasica: “Ispovest vozaca hladnjace” (546, 2001.) kojeg sam, u proslom dopisu Vama, komentirao. S”obzirom na vaznost ovog dokumenta koji jasno pokazuje prostituiranost medijsko-politickih struktura novih srpskih vlasti nakon 2000., bilo bi nuzno da se svi oni kojima ste poslali moj komentar, upoznaju sa originalom. Tako bi se izbjegle sve spekulacije oko autenticnosti teksta i mog eventualnog karikiranja istog. Pored toga, Vi cete odmah primijetiti da objavljivanje teksta koincidira sa Milosevicevim hapsenjem; trebalo je opravdati tu sramotnu Djindjicevu akciju.
Mrtvi putuju...
Ekskluzivno - ispovest vozaca hladnjace:
VREME 546 / POLITIKA
Grobnice su kopavane i zatrpavane u tajnosti, sve u nadi da se nikada nece otkriti. Nekoga je bilo sramota - ili strah; neki, pak, nisu hteli da cute jer im je stid bio jaci od straha. Nikola, covek iz ove price, nije hteo da cuti
Covek ima svoje ime i prezime, ali cemo ga zvati Nikola; to ime je sam odabrao u maju 1999, u strahu za zivot; dugacka je bila puska Milosevica te godine. Covek ima oko cetrdeset godina i potice iz Istocne Srbije. Njegova je prica jednostavna i suva; on se drzi onoga sto je video i cuo sâm, iz prve ruke. Svestan je da je u jednom kratkom trenutku odluke promenio ostatak svog zivota. Postoje, naime, stvari sa kojima se ne moze dalje ziveti.
Nikola je bio mobilisan pocetkom februara 1999. kao rezervista. Kao ratni raspored dobio je kasarnu u Boru, dakle nedaleko od mesta gde je inace ziveo.
NOVA-STARA LOKACIJA: Petrovo selo
UVEK NOCU: "Posto sam u vojsci bio vozac, odmah po dolasku dobio sam kamion hladnjacu, prazan, sa naredenjem da ga odvezem na Kosovo, u jedan vojni logor istocno od Pristine. Cim sam stigao, jedan general me je odveo na stranu i poceo da me ispituje. Skoro pun sat pitao me je o mojoj proslosti, politickim opredeljenjima, jesam li putovao u inostranstvo i vec celu tu pricu - jesam li patriota, zelim li da branim zemlju i te stvari. Posto sam odsluzio vojni rok, znao sam odgovore na ta pitanja od ranije. Dok smo mi tako razgovarali, hladnjaca je bila natovarena i zapecacena negde - ne znam gde, nikada me nisu pustali blizu - i dovezena natrag. Moje je bilo da ne pitam, nego da vozim. Napravio sam desetak tih tura Kosovo-Bor; bilo mi je cudno sto se veliki kamion seta tamo-amo dok borbe traju na Kosovu; nedostajalo je i ljudi, i vozila, i zaliha, a ja vozim praznu hladnjacu natrag... Ubrzo sam shvatio da nesto tu nije u redu. Dovezem prazan kamion iz Bora; u logoru punom vojske, policije i raznih paravojnih jedinica za koje ne znam ko su i ciji su, policajac sedne u kamion i odveze ga. Onda ga vrati punog i zapecacenog, a na putnom nalogu, protiv svih pravila, pise samo Poverljivo! i nista vise. Uvek sam vozio sa Kosova za Bor nocu; kamion sam predavao policajcima na ulazu u topionicu bakra u kompleksu Rudarsko-topionicarskog bazena Bor.
Cekao sam na porti da mi vrate prazan kamion. Ubrzo sam shvatio da vozim leseve; nije tu trebala velika pamet...
Bilo mi je jasno odakle ti lesevi poticu; nije mi bilo jasno gde su zavrsavali kad se hladnjaca u Boru istovari. Pretpostavljao sam da su bili spaljivani u pecima za topljenje bakarne rude; mozda i nisu... Mozda su bili zakopavani negde na teritoriji rudnika; ima tamo mnogo povrsinskih kopova, mnogo deponija jalovine, mnogo mesta gde se moze iskopati masovna grobnica... Ne znam sta je posle bilo sa lesevima. Znam samo da nisam mogao vise to da trpim. Poceo sam da dobijam strahove i nocne more: kao, vozim kamion, a neko iznutra ko nije mrtav ustaje i dolazi sa puskom u ruci da me ubije. Nisam mogao vise; osim toga, bilo me je i strah da ce me ubiti kad se taj posao zavrsi; kao svedoka, pre ili kasnije; sta je to njima – ubiti coveka...
Kad sam se odlucio, zatrazio sam pomoc dvojice prijatelja iz mog mesta kojima sam verovao. Dogovorili smo se da me sacekaju na skrovitom mestu pre Bora; vozio sam brze, jer sam imao tacno odredeno vreme kada moram da se javim policiji na ulazu u topionicu, a hteo sam da nista ne bude sumnjivo; ustedeo sam pola sata za ceo posao. Prijatelji su me cekali po dogovoru i dok sam se presvlacio u civilno odelo, oni su otvorili hladnjacu. Bila je puna leseva, do pola metra od plafona... Moji prijatelji fotografisali su unutrasnjost hladnjace, a ja sam tada pobegao dalje. Oni su onda odvezli hladnjacu na skrivenije mesto i prebrojali leseve. Bilo ih je 78: uglavnom civili, medu kojima i jedna zena, ali i tri vojnika Vojske Jugoslavije. Jednog od njih prepoznali su - bio je to decko iz naseg mesta."
BEG IZ SRBIJE: Nikola je pre te veceri rekao svojoj zeni sta ce uciniti i zatrazio od nje da ode u Republiku Srpsku: kakav god ishod otvaranja hladnjace bio, on je smatrao da ce se oboje naci u opasnosti. Tako je i bilo: Nikola se takode prebacio u Republiku Srpsku. On ne zeli da otkriva detalje tog putovanja, ali daje da se nasluti kako je tamo dobavio lazna bosanska dokumenta za sebe i zenu. Sta je dalje bilo sa hladnjacom, Nikola ili ne zna, ili ne zeli da kaze, cuvajuci svoje prijatelje. Ne kaze ni koliko je fotografija napravljeno te noci, ali pokazuje dve, tehnicki dobro uspele: na njima se vide noge i cipele leseva natrpanih skoro do vrha hladnjace, ali i vojne registarske tablice na hladnjaci. Nije hteo da kaze koliko je ukupno fotografija sa sobom poneo.
Iz Republike Srpske Nikola i njegova zena prebacili su se u Hrvatsku pocetkom maja 1999, dakle skoro tri meseca posle odluke da kamion otvori. Gde su bili i sta su radili u ta tri meseca, Nikola ne zeli da kaze. Od dolaska u Hrvatsku, medutim, njegov trag moze se pratiti pouzdanije: obratio se izvesnoj humanitarnoj organizaciji reformisanih hriscana, koja ga je dovela u kontakt sa izvesnim zagrebackim advokatom, poznatim po moralnom integritetu i zalaganju za ljudska prava. Advokat je postupio veoma oprezno, kontaktirajuci sa izvesnim diplomatskim predstavnistvima za koja je pretpostavljao - ili znao - da su bliska Haskom tribunalu. Zbog operativne bezbednosti i opravdanog nepoverenja u hrvatsku vlast i njena osecanja kad je Hag u pitanju, uspostavljanje kontakata uzelo je nekoliko dana opreznog rada.
Oko 20. maja 1999. Nikola ulazi u ambasadu jedne velike sile u centru Zagreba. Razgovor koji je usledio odigrao se u posebno zasticenoj "gluvoj sobi" ambasade, uz prisustvo jakog naoruzanog i uniformisanog obezbedenja. Nikola je ispricao svoju pricu i pokazao svoje fotografije, ali "iz njegove ruke", kako deca kazu, bez ustupanja; sagovornici su trazili nekoliko dana da provere autenticnost fotografija pre nego sto Nikoli daju garancije za licnu bezbednost i izvuku ga iz Hrvatske u neku trecu zemlju. Nikola je trazio da njega i zenu prvo izvuku iz Hrvatske, pa ce im tek onda dati sve detalje i slike i odgovoriti na sva dopunska pitanja kojih je bilo mnogo. Natezanje je trajalo neko vreme, da bi na kraju predstavnici te velike sile pristali na Nikoline uslove; izgleda da su fotografije bile suvise uverljive. Tiho i diskretno Nikola i njegova zena izvuceni su u jednu zemlju Evropske unije i tamo zive pod zastitom inace veoma efikasne tajne sluzbe te zemlje.
Iduci Nikolinim tragom, "Vreme" je u Zagrebu i na jos nekim mestima doslo do potvrda cele price, ali i do dopunskih informacija, koje su u gornjem tekstu ispricane van znakova navoda. Na ponovljeno insistiranje vaseg novinara, izvori iz istraznih organa Haskog tribunala - dva istrazitelja, od kojih je jedan direktno umesan u slucaj - donekle preko volje potvrdili su da raspolazu doticnim svedokom i da je njegova prica istinita. U vise razgovora sa funkcionerima starih i novih vlasti u Jugoslaviji i Srbiji, "Vreme" je doslo do dobro utemeljenog utiska da ni Miloseviceva ni nova vlast nisu bile svesne niti Nikolinog postojanja, a kamoli cele price. To je samo jos jedna ilustracija aljkave, povrsne i musave taktike Milosevicevog rezima u takvim stvarima: od 1991. do 5. oktobra 2000. nisu bili u stanju da ratni zlocin obave kako treba; ovamo im pobegnu sa streljanja (Ovcara 1991), tamo ostave gomilu svedoka (Hrvatska, Bosna, Kosovo; sve vreme ratova), onamo im izvrsioci propevaju sami (slucaj Erdemovic) ili svedoci zakljuce da im je pametnije da se prijave sami i zatraze zastitu; neki su izgubili zivce i - protivno naredenjima - srucili hladnjacu sa lesevima u Dunav i zbrisali ko zna gde. Na stranu nagli porast nervoze kod nekih kljucnih ljudi, umesanih u prljavu istoriju naseg slavnog vojevanja u ovih deset godina; nije to bez neke sto se odjednom naglo otkrivaju masovne grobnice za koje se mislilo da su zakopane zauvek ili sto neki sve cesce prave incidente u javnosti, kao da traze da ih se uhapsi dok su jos na zivotu...
TEMPERATURA TOPLJENJA: Nikolina prica takva je kako je ovde prenesena na osnovu njegove licne ispovesti i dopunskih iskaza "casnih ljudi i pouzdanih svedoka" (Danilo Kis u "Grobnici za Borisa Davidovica"). Da li je i u kolikoj meri ta prica kriminalisticki istinita, "Vreme" nije bilo u stanju da proveri do kraja iz vise razloga, od kojih su dva dovoljna: Nikole se Haski tribunal dokopao pre nas; strah kod ljudi koji bi mogli da razjasne detalje jos je dovoljno velik. To nas, medutim, ne oslobada obaveze da analiziramo ovo sto imamo. Pre svega postoje fotografije koje su Nikola i njegovi prijatelji snimili i koje su prosle sve provere, inace bi ga Haski tribunal oterao s praga (setite se samo falsifikatora Cede Mihajlovica i njegovih "tajnih dokumenata SDB" koje je 1995. pokusao da uvali Hagu). Treba zatim pretpostaviti i da je Nikolina prica proverena i poredenjem sa obavestajnim podacima svih vrsta; teritorija Srbije bila je u kriticnom periodu pod pojacanim nadzorom spijunskih satelita, elektronskih mera i operativnih radnika na terenu... Drugim recima, ta se prica uzima kao pouzdana.
E, sad: gde sve to ostavlja nasu stranu? Kao prvo, Nikolina prica svedoci da je zakopavanje leseva sa Kosova krisom zapocelo pre pocetka neprijateljstava SR Jugoslavije i NATO, 24. marta 1999. To potvrduje i slucaj hladnjace iz Dunava ("Dubina 2"). U utorak, 19. juna 2001, ministar Dusan Mihajlovic najavio je postojanje jos jedne masovne grobnice "u sasvim drugom delu Srbije", osim postojecih na lokacijama "13. maj" u Batajnici i u Petrovom Selu kod Kladova. Koliko cemo jos sakrivenih masovnih grobnica otkriti?
Nije, naime, problem tih grobnica samo u tome sto su masovne, nego u tome sto su sakrivane. Uveden je u javni jezik i inace bezazlen vojno-strucni termin "asanacija terena"; izostavljen je, medutim, jedan detalj: lesevi skupljeni tokom akcija asanacije terena popisuju se, identifikuju ukoliko je to razumno moguce ili se detaljno opisuju za naknadnu identifikaciju, sahranjuju se na poznatim mestima u jasno obelezene ili numerisane grobove. Dakle, ne krcaju se krisom, nocu, u hladnjace koje se potom voze negde daleko, u policijske baze ili topionice bakra, da bi se tamo ti lesevi potajno sahranili ili spalili (temperatura topljenja bakra je 1083 stepena celzijusa...). Nikola kaze da je prevezao desetine kamiona pre bekstva; urednik "Timocke krimi revije" Dragan Vitomirovic kaze za "Glas javnosti" (utorak, 19. jun) da je samo jedan vozac iz tog kraja, penzionisani policajac, od aprila do juna 1999. prevezao hiljadu leseva sa Kosova u razlicite masovne grobnice sirom Srbije. Osnovno pitanje toliko je jasno i vapijuce da ga srbijansko javno mnjenje, po obicaju, nije ni primetilo - zasto su ti lesevi nocu, kradom, vozeni sirom Srbije i sahranjivani krisom, u potaji, u policijskim dvoristima gde nezvani gosti ne zalaze? Zasto su potpisivane izjave o cuvanju sluzbene tajne kad je o tim lesevima rec? Zasto su svi tako uplaseni kad se ti lesevi pomenu? Vojska i policija prepucavaju se ovih dana oko toga, sve prebacujuci komandnu odgovornost za kosovske poslove jedni na druge; odjednom se vise ne zna ko je kome "prepotcinjen" bio dok su ti lesevi bili proizvodeni, sakupljani i transportovani; lesevi, naime, ne rastu na drvecu, kao sto je poznato; neko treba da usmrti zive muskarce, zene i decu da bi se dobili lesevi. Les je ljudsko bice koje je zivot izgubilo na nacin prirodan ili nasilan; ako su lesevi o kojima je u Srbiji od potopljene hladnjace u Tekiji do danas rec zivote izgubili na nacin prirodan (infarkt, rak, starost) ili nesrecnim slucajem (saobracajna nesreca, elementarna nepogoda, opsta opasnost i slicno) - to je jedno: ono sto se zove Bozja ruka. Ako su liseni zivota nasilnim putem (ubijeni, to jest) - e, onda je to nesto drugo. Ili su bili ubijeni u opravdanoj oruzanoj akciji, u ratnim dejstvima, sa oruzjem u ruci - ili su bili ubijeni kao nenaoruzani civili, sto je onda ratni zlocin. Ako su bili ubijeni u borbi i sa oruzjem u ruci, vojnicka cast i dobri obicaji nalazu da se sahrane na licu mesta, ili na vojnickom groblju kakvih u Srbiji od 1912. imamo onoliko, posle identifikacije, javno i bez ikakvog zazora; to su, ipak, protivnici, casno ubijeni u borbi i nema razloga za stid. Ako su, medutim, to bili nenaoruzani civili, zene i deca - e, onda je to druga stvar. Uostalom, naredbe generala VJ Vladimira Lazarevica, komandanta Pristinskog korpusa, nedavno objavljene u stampi, a o postupku "asanacije bojista" tokom rata 1999. jasno odreduju istragu vojnih sudova u slucajevima kada postoji osnovana sumnja da je pocinjeno krivicno delo. Tim naredbama obavezani su i organi Ministarstva unutrasnjih poslova Srbije (Stab MUP za Kosovo i Metohiju), teorijski prepotcinjeni Vojsci Jugoslavije.
Stvar je, dakle, jasna: ovde postoji osnovana sumnja da su pocinjena teska krivicna dela visestrukog ubistva (ako ne i genocida), ometanja istraznih radnji, skrivanja dokaza, zloupotrebe sluzbenog polozaja radi prikrivanja sebe ili drugog pocinioca krivicnog dela ubistva, primoravanja drugog na izvrsenje krivicnog dela; o krsenjima komunalnih i sanitarnih propisa o prevozu i sahranjivanju preminulih lica, skrivanju podataka o preminulim licima itd. sada necemo; u odnosu na sve ostalo, to je sitnez. Polako na videlo izlaze podaci o najstrasnijim zlocinima i o prikrivanju najstrasnijih zlocina; problem sa mrtvima i jeste u tome sto oni umeju jako glasno da vicu i da traze pravdu.
Milos Vasic (uz pomoc agencije ANSA i drugih
ops:
