Odlomci knjiga koje volimo

Имати отаџбину је срећа, а имати је – може се само љубављу. Није случајно да су људи мржње, савремени револуционари, одреда интернационалисти. Мртви у љубави, они су и отаџбине лишени. Само сазрцавајућа љубав открива човеку приступ побожности и Богу.
И. Иљин

Dok su spavali, držala ga je kao one prve noći — čvrsto je stezala njegov zglob, njegov prst ili članak na nozi. Kad je hteo da se udalji a da je ne probudi, morao se poslužiti varkom. Oslobodio bi prst (zglob, članak) njenog stiska, što bi je uvek napola probudilo, jer ga je i u snu dobro čuvala. Smirila bi se kad bi joj gurnuo u ruku neki predmet (smotanu pidžamu, papuču, knjigu), koji je ona nastavila da čvrsto steže kao da je deo njegovog tela.

Jednom, kad je uspavao i kad je bila tek u prvom predvorju sna pa mu je još mogla odgovarati na pitanja, rekao joj je: »Tako, a sad odlazim.« »Gde?« upitala je. »Daleko odavde«, rekao je strogim glasom. »Idem s tobom!« rekla je i uspravila se u postelji. »Ne, ne možeš. Odlazim zauvek«, rekao je i izašao iz sobe u predsoblje. Ustala je i zatvorenih očiju krenula za njim. Na sebi je imala samo kratku košuljicu, bez ičega dole. Lice joj je bilo nepomično, bez ikakvog izraza, ali pokreti su joj bili energični. Izišao je iz predsoblja u hodnik (zajednički hodnik stambene zgrade) i zatvorio za sobom vrata. Naglo ih je otvorila i pošla za njim, u snu čvrsto uverena da on namerava otići zauvek i rešena da ga zadrži. Sišao je niz stepenice na prvo odmorište i tu je sačekao. Prišla mu je, uhvatila ga za ruku i odvela natrag u postelju.

Voditi ljubav sa ženom i spavati sa ženom su dve ne samo različite, nego gotovo suprotne strasti, rekao je sebi Tomaš. Ljubav se ne izražava kroz čežnju za fizičkim sjedinjenjem (ta se čežnja odnosi na bezbroj žena), nego kroz čežnju za zajedničkim spavanjem (ta se čežnja odnosi samo na jednu ženu).

Milan Kundera
Nepodosljiva lakoca postojanja

U đurđevskoj noći punoj erosa i pomame, derviš se oseća radikalno odvojen od drugih,
a to osećanje nadilazi prirodnu isključenost duhovnog lica iz profanih zbivanja.
Nurudinova snažna iritiranost drugima, njegov bes i nemir upozoravaju da je ono što
bi želeo da zatre u korenu sâmo postojanje nagona kojima se čovek ne može odupreti,
što je signal mržnje prema nesputanom životu. Selimovićev derviš bi da živi van
iskušenja, iako je to paradoks, jer je svet u kome nema iskušenja – mrtav svet. Već
takvo htenje otkriva derviševu slabost, nesigurnost, strah od života i uplašenost od
sopstvene prirode; Jungovim rečima kazano, derviš je u strahu od vlastite Senke, onog
tamnog dela bića koje je društveno neprihvatljivo, pa stoga i kontrolisano, i od drugih,
a u derviševom slučaju i od sebe samog, dobro sakriveno. Kao šejh tekije, on
predstavlja autoritet, okružen je poštovanjem, zaštićen od dnevnih tema i povezivanja
s ljudima na dnevnom nivou, a podleže kulturnom obrascu koji mu omogućava slobodu od
svoga ja. Izborom derviškog reda, Nurudin je pokidao veze koje rizikuju njegov izlazak
iz stanja mira, te je takav izbor značio mogućnost zaštite privatne ličnosti, sniženje
intenziteta samog života, i potvrda je njegovog eskapističkog opredeljenja, ali se pre-
zaštićenost preobraća u destruktivan čin. Kada se uhvati u koštac sa životom, a pogotovo
na položaju kadije, kada direktno učestvuje u proizvodnji i preraspodeli dobra i zla,
vidimo i njegovu proračunatost, i nasilnu prirodu, i zlo u njemu samom. Matica života u
koju se upustio izvlači na površinu njegovu Senku – jer i tu, u životu, kao i u tekiji,
van života, opstaje njegova ideja koja je životu protivna: da je načelo iznad pojedinca.

Jasmina Ahmetagić - Pripovedač i priča

Ne možete zamisliti kakva tuga i srdžba obuzimaju dušu kada veliku ideju, koju odavno poštujete kao svetinju, dohvate nevešti ljudi i izvuku je na ulicu pred glupake kakvi su i sami, i najedanput je nadjete na tržnici stareži, u prljavštini, naopako nameštenu, bez proporcija, bez harmonije - kao igračku kod nerazumnog deteta, i ne možete je više prepoznati... Ne!

-Dostojevski - "Zli dusi"

Malo-pomalo napustio ih je i približio se ljudima od pera, s kojima je njegova misao imala da nađe više srodnosti i da se oseća
lagodnije. Bila je to još jedna obmana; ogorčili su ga njihovi zlobni i sitničavi sudovi, njihovi razgovori, banalni kao i crkvene dveri,
njihove odvratne rasprave, kad vrednost nekog dela odmeravaju brojem izdanja i prihodom od prodaje. U isto vreme zapazio je slo-
bodne mislioce, buržoaske doktrinare, ljude koji su zahtevali sve slobode da bi ugušili mišljenje drugih, pohlepne i bestidne puri-
tance, koje je, po njihovom obrazovanju, cenio manje nego obućara na uglu.
Njegov prezir prema čovečanstvu se povećao; shvatio je najzad da se svet, najvećim delom, sastoji od hulja i glupaka. Očigledno,
nije imao nikakve nade da će kod drugoga otkriti iste težnje i istu odvratnast, nikakve nade da će se združiti s nekom pameti koja bi,
kao i njegova, nalazila zadovoljstva u učenom venjenju, nikakve nade da će se tako bodljikav i reckav duh kao sto je njegov pridru-
žiti duhu nekog pisca ili učenjaka.
Iznerviran, s osećanjem nelagodnosti, ogorčen beznačajnošću ideja koje je razmenjivao i na koje je nailazio, postajao je kao oni
ljudi o kojima je govorio Nikol, koje sve svugde boli; beše doterao dotle da ga je sve pozleđivalo, patio je zbog patriotskih i socijalnih
trućanja koja su novine prosipale svakog jutra, preuveličavao je u sebi značaj uspeha koji svemoćna publika obezbeđuje uvek i uprkos
svemu delima napisanim bez ideja i bez stila. Vec je sanjario o pustinjačkom životu ispunjenom prefinjenim uživanjima, o udobnoj osami,
o nekom nepomičnom i prijatnom Nojevom kovčegu u koji bi se sklonio daleko od neprolazne poplave ljudske gluposti.

Žoris-Karl Uismans - Nasuprot

Snovi

Tanana je linija koja razdvaja svet jave od sveta sna. Većina ljudi je i ne primećuje, nego se prepušta svojim unutrašnjim časovnicima: kada otvore oči, budni su; kada ih zatvore, vreme je za snove. Kažu da svi, kad zaspimo, stalno sanjamo, samo što neki pamte snove, dok ih drugi zaborave još pre nego što razmaknu trepavice. Kažu, takođe, da nam Bog, ukoliko poželi da se obrati nekom od nas, govori dok sanjamo, jer da se pojavi na javi, sagoreli bismo od njegovog sjaja i lepote. I u snu, doduše, treba biti obazriv. Nije se jednom desilo da su neki, koji su duboko i dugo snevali, toliko odlutali da nisu stigli na vreme da se vrate. Takvi posle čuče kod linije razdvajanja, koja s one strane deluje kao kakav grdan zid, i čekaju da se otvore dveri kroz koje će se vratiti u svet, a kada se vrate u svet, vide da više ništa nije isto kao pre. Zbog toga je dobro imati na umu reči Suzan Zontag koja je govorila da ne želi da snovi tumače njen život, već da njen život tumači snove. Spinoza je, naravno, smatrao da su snovi besmislica, praznoverje koje se rađa iz straha. Edgar Alan Po je tvrdio da je sve što vidimo samo san usnut u drugom snu. Mnogo vekova ranije, Čuangce je umro ne znajući da li je čovek koji sanja da je leptir ili je leptir koji sanja da je čovek koji sanja da je leptir. A ja, kada sam bio mali, strepeo sam od mogućnosti da sam tek lik u nečijem snu, te da je dovoljno da se taj neznani snevač probudi da bi se moj život okončao. Svaki put kada bi nešto tresnulo, prepao bih se i, ukočen, ne trepćući, iščekivao kraj. Ni danas ne znam da li je moje strahovanje bilo opravdano, i ponekad, za svaki slučaj, hodam na vrhovima prstiju, nesiguran na kojoj strani se nalazim, u svetu jave ili svetu sna. Možda zbog toga verujem u tišinu, iako sada znam da nema ni snevača ni snevanih, odnosno, da je svako od nas svoj vlastiti san, koji niko drugi ne može da sanja. Niko osim umetnika. Jedino su oni u stanju da neprimetno prelaze liniju razdvajanja između jave i snova, da pohode usnule, i da zatim svojim delima, rečima ili slikama, zvukom ili glasom, saopšte budnima ono što su doznali u svetu ispod očnih kapaka. Da nema umetnika, verovatno bismo postojali u svetu bez dimenzija, nalik na senke koje sanjaju druge senke, ništa više. Zahvaljujući umetnicima, svet nam se prikazuje u potpunosti, u punoći koja bi nam imače promakla. Bez njih, bezbroj koprena nerazumljivosti stajalo bi između nas i sveta, a linija između jave i snova bila bi neprelazna ili teško prohodna, nejasna i nerazumljiva. U Talmudu, možda baš zbog toga, piše da je neprotumačeni san kao nepročitano pismo. Umetnici, dakle, pogotovo likovni umetnici, koji nisu sputani rečima, omogućavaju nam da pročitamo pisma koja bi ostala nagomilana u teško dostupnim odajama naše svesti. Oni slikaju svoje snove, a njihove slike, kao kakvi prozori, otvaraju prolaze kroz koje ulazimo u sebe i otkrivamo pravo lice sveta. Mi smo svet, svet je san, san je slika, slika smo mi. Krug je zatvoren. Ostaje nam još samo da stanemo ispred slika i da počnemo da sanjamo.
David Albahari

"Njegova nesreća je bila da se, u vremenu kao što je naše,
nije mogao nikad potpuno osloboditi neiskorenjive, a naivne i opasne iluzije
da se u životu može naći stalna tačka, nešto što traje i ostaje, na šta se čovek može jednom zauvek osloniti
i iza čega se, u svom od postanka do nestanka ugroženom postojanju, može zakloniti."

Andrić - Znakovi pored puta

Verujem! - najzad je uskliknuo glumac i ugasio svoj pogled - verujem!
Ove oči ne lažu!

Ta koliko sam vam puta govorio da se osnovna vaša greška sastoji u tome što potcenjujete značaj čovekovih očiju. Shvatite, jezik može da sakrije istinu, a oči - nikada!

Postavljeno vam je neočekivano pitanje, vi čak i ne uzdrhtite, u sekundi ovladate sobom i znate šta treba da kažete da biste sakrili istinu, i govorite veoma ubedljivo, i nijedna bora vam se na licu ne pokrene, ali - avaj - uznemirena pitanjem, istina sa dna duše u trenutku uskače u oči i sve je gotovo!

Ona je primećena, a vi ste uhvaćeni!

Bulgakov-Majstor i Margarita

U stvari, dok traje rat, misliš biće bolje kad bude mir, i grickaš tu nadu kao bombone, a posle ipak sve ispadne
sama govnarija. Prvo ne smeš da kažeš da se ne bi drugima zgadilo. Iz puke dobrote. A onda jednog dana izlaješ
sve to pred svima. Dosta ti je da se daviš u govnima. I onda svi zakijuče da si prava prostačina. Eto, to je sve.

L. F. Selin - Putovanje nakraj noći

Кад је човек млад, и најопоријој равнодушности и најциничнијем неваљаштву ипак нађе извињење у свом страсном заносу и не знам каквом неискусном романтизму. Али доцније, кад му живот већ покаже колико кукавости, суровости и препредености захтева само да би се одржао на 37[SUP]о[/SUP], онда зна и у стању је да схвати сву прљавштину обухваћену прошлошћу. Све у свему, довољно је свесно се загледати у самог себе, у оно што си постао у погледу покварењака. Нема више тајне, нема безазлености, пождрао си своју поезију, пошто си досад преживео. Живот је пасуљ.

Селин: Путовање накрај ноћи

Живот је пасуљ!

Neću da joj pomognem, neka se otkrije sama, to je i smisao ove igre u kojoj se uspostavlja naš odnos. Pomalo sam nadmoćan, jer vidim da se ne brani, ali osećam da nije slučajno stala na moj put: nešto će se desiti među nama. Čini mi se da to znamo i ona i ja, tražimo se i čekamo. I uvek sve odgađamo, kao u strahu od rešenja. Ovako je mogućnost, cvetanje, prostranstvo želje. Sve je tu moguće, sve je pred nama.


Tišine , M. Selimović

Kada je fizičko uživanje pojačano navikom, to je najsrećniji slučaj ove plitke veze. Tada uspomene čine da pomalo liči na ljubav;
tu ima uvređenog samoljublja i tuge kad je neko napušten; i pošto vas misli iz romana guše, čovek veruje da ste zaljubljeni i setni,
jer sujeta teži tome da sebe smatra velikom strašću.

Stendal - O ljubavi

Ајнштајн није био само наиван, већ и супернаиван: Бог не само што баца коцке, већ је цео свет само једна коцка.

Џ. Ислами: Коначна судбина васионе

Ako dozvolite jednu mediokritetsku generalizaciju, rekao bih da su u ovom našem nesavršenom svetu i besmislene stvari pomalo potrebne.
Kada bi iz ovog nesavršenog sveta nestalo sve besmisleno, on bi izgubio čak i svoju nesavršenost.

Elijas Kaneti - Zaslepljenost

"Ni sa kim istorija nije napravila takvu šalu kao sa nama. Najzamršeniji smo ljudi na svijetu.
Do juče smo bili ono što danas hoćemo da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo, stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud.
Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni.
Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više ni toka ni ušca, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije.
S’ nejasnim osjecanjem stida, zbog porijekla i krivice, zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kud da gledamo u naprijed.
Zato zadržavamo vrijeme, u strahu od ma kakvog riješenja.
Preziru nas i braca i došljaci, a mi se branimo ponosom i mržnjom.
Htjeli smo da se sačuvamo, a tako smo se izgubili, da više ne znamo ni šta smo."

Meša Selimović

Kad ljudi umru, odnose ih u grobove, a kad umiru stvari, odnose ih na tavane. S tavana stvari jednoga dana odlaze za gradske
deponije smeća, ali to se obično događa tek nakon što u grobove odu ljudi koji su ih odnosili na tavane. Sa četiri godine znao sam
samo za početak tog dugog puta, znao sam za ljude u grobovima i stvari na tavanima.

Miljenko Jergović - Mama Leone

Anđeli se svakoga dana mimoilaze sa nama na ulici, rekao je otac jednom. Mora da su obični kao ptice, rekao je, i prepoznatljivi su samo u kratkim trenucima svoje veze sa nasim životima. Postoji trenutak kada, jednostavno, znaš da si imao susret sa anđelom, i kakvu god da ti je pomoć pružio, ma kako suptilnu i ma koliko neprimetnu, život ti se promenio.

Četiri ljubavna pisma... N. Vilijams

Moralni Princip i Materijalni Interes

Moralni princip susrete se sa Materijalnim Interesom na mostu taman toliko širokom da je samo jedan od njih mogao preko njega da pređe.
''Na kolena, nikogoviću'', zagrme Moralni Princip, ''i pusti me da te prekoračim!''
Materijalni Interes, međutim, tek ovlaš ga pogleda i ne reče ni reči.
''Pa'', nastavi Moralni Princip već pomalo oklevajući, ''hajde da vučemo slamke i vidimo koji će od nas dvojice povući, kako bi onaj drugi nesmetano prošao''.
Materijalni Interes, međutim, i dalje je ćutao, ni okom ne trepnuvši.
''Kako bismo izbegli sukob'', ponovo se, pomalo se vrpoljeći, oglasi Moralni Princip, ''evo ja ću se prućiti i dopustiti ti da prekoračiš preko mene!''
Napokon i Materijalni Interes beknu i, čudnom podudarnošću, pokaza se da i on ima jezik.
''Ne smatram da si baš pogodan za šetnju'', odgovorio on, ''ali ni ja baš nisam osobito probirljiv u pogledu onoga ko mi je pod nogama. Pa ipak, pomisli da bi ti se moglo dogoditi da se pri tom strovališ u vodu.''
I tako i bi.

Embrouz Birs - Uvrnute basne

Да кажем истину, знате, ја сматрам да за мене писац постоји само ако га поново читамо. Када кажем да волим некога или да сам га читао, то значи да сам га поново читао. Више пута. Прочитати књигу само једанпут не значи ништа. Прочитати једном, то значи упознати се с нечим, и то је све. Све писце који су нешто значили у моме животу прочитао сам више пута.

Разговори, Сиоран

Kada se živi ne dešava se ništa.Dekori se menjaju, ljudi ulaze i izlaze, to je sve. Nikada nema početaka.Dani se dodaju danima bez ikakvoga
smisla, to je jedno beskrajno i monotono sabiranje.S vremena na vreme pravi se delimični zbir.
Isto tako nema ni kraja: ne napuštaju se nikada žena, prijatelj, grad odjedanput.A zatim sve liči jedno na drugo: Šangaj, Moskva, Alžir, posle
petnaestak dana, sve je isto.

Žan-Pol Sartr - Mučnina

Када чита ту књигу, човеку припадне мука:

Моја мисао, то сам ја: ето, зашто се не могу зауставити. Постојим по ономе што ја мислим... а ја не могу да престанем мислити. У овоме истом часу – то је грозно – ако постојим, то је зато, јер се ужасавам, што постојим. То сам ја, то сам ја који се извлачим из ништавила, за којим тежим; мржња, одвратност на постојање, то су само многи начини који ме подстичу на постојање, на загњуравање на опстанак. Мисли се рађају иза мене као вртоглавица, осећам их, где се рађају иза моје главе... Ако попустим, оне ће избити напред, међу моје очи, - и ја попуштам увек, мисао дебља, дебља, те ето ње, бесконачне, где ме испуњава целога и онавља мој опстанак.

Мучнина, Сартр

Plakala sam sve dok više nisam imala suza“, kaže mi ona. „Samo sam ležala ovde i brojala sekunde.“
„Koliko sekundi?“, pitam je.„Milione i milione.“
„Ne, koliko tačno?“
„Zaboravila sam broj“, odgovara mama.
„Onda si želela i želela i sve si želje usmerila na svoje jaje, sve dok nisi postala debela.“
Ona se osmehuje. „Osećala sam te kako šutiraš.“
„Šta sam šutirao?“
„Mene, naravno.“
Na to se uvek smejem.
„Iznutra, bum bum.“ Mama diže majicu za spavanje i stomak joj poskače.
"Mislila sam Stiže Džek. Ti si odmah ujutru izleteo na tepih širom otvorenih očiju.“
Gledam Tepih s njegovim crvenom, smeđom i crnom bojom ko je cikcakuju jedna oko druge. Eno fleke ko ju sam slučajno prosuo dok sam se rađao.
„Presekla si vrpcu i ja sam bio slobo­dan“, kažem mami. „Onda sam postao dečak.“
"Zapravo, već si bio dečak.“

SOBA - Ema Donahju

POCO: Drzak sam. (Kuckajući je o bič, istresa lulu, ustaje) Moram da krenem. Zahvaljujem vam na društvu. (Razmišlja) Osim ako ne
popušim još jednu lulu pre nego što pođem. Šta kažete? (Oni ništa ne kažu) Oh, ja nisam neki veliki pušač, zapravo sam nikakav, i
nisam navikao da pušim dve lule jednu za drugom; to mi izaziva (stavi ruku na srce, uzdahne) lupanje srca. (Tajac) To je od nikotina;
unosimo ga uprkos svim predostrožnostima. (Uzdahne) Znate kako je. (Tajac) Ali, vi možda ne pušite? Da? Ne? Nije važno. (Tajac)
Ali, kako da sad sednem, sad kad sam već ustao, a da to ne izgleda kao prenemaganje? Da to ne izgleda kako bih rekao kao da
popuštam. (Vladimiru) Izvinite, rekoste? (Ćutanje) Možda ništa niste ni rekli? (Ćutanje) Nije važno. Da vidim…
Razmišlja…

POCO: Ne može da duže izdrži moje prisustvo. Možda nisam naročito human, ali ko brine za to? (Vladimiru) Dvaput razmislite pre nego
što učinite nešto brzopleto. Pretpostavimo da krenete sad dok je još dan, a neosporno je još dan. (Svi pogledaju u nebo) Dobro. (Svi
prestaju da gledaju u nebo) Šta biva u tom slučaju (vadi lulu iz usta, ispitivački je razgleda) ugasila se (ponovo pripaljuje lulu) u tom slučaju
(pućka dim) u tom slučaju (pućka) šta biva u tom slučaju u pogledu vašeg sastanka sa tim… Godeom… Godoom… Godenom svejedno,
znate na koga mislim, koji u svojim rukama drži vašu budućnost… (pauza) barem vašu blisku budućnost?

Samjuel Beket - Čekajući Godoa

Srela sam jednog čoveka i zaljubila se u njega. Zaljubila sam se iz jednog jedinog razloga: od njega ne očekujem ništa… Znam da ću za tri meseca biti daleko, on će biti samo sećanje, ali neću uspeti da živim bez ljubavi; bila je to moja granica…
Volela bih da za njega uradim ono što je on uradio za mene. Mnogo sam razmišljala i otkrila da nisam ušla u kafe slučajno; najvažnije susrete duše dogovaraju mnogo pre nego što su se tela videla.
Uopšte, ti susreti dešavaju se kada stignemo do naših granica, kada nam je potrebno da emotivno umremo i vaskrsnemo. Susreti nas čekaju – ali mi u najvećem broju slučajeva izbegavamo da se oni dese.
Međutim, kada smo očajni i ništa više ne možemo izgubiti, ili pak, kada smo oduševljeni životom, tada se nepoznati pojavljuje i kretanje našeg unutrašnjeg univerzuma menja pravac.
Svi znaju da vole, jer su se rodili s tim darom. Neki to rade prirodno dobro, ali većina treba da ponovi gradivo, da se ponovo seti kako se voli, i svi – bez izuzetka – imaju potrebu da gore u vatri svojih proživljenih emocija, da ožive neke radosti i boli, uspone i padove, sve dok ne postignu onu nit vodilju koja stoji iza svakog novog susreta; da tamo postoji jedna nit i, dakle, tela uče jezik duše, i to se zove seks.

11 minuta..Paolo Koeljo

Је ли то добар укус кад неко говори о себи ''моја памет'', ''моја дивна нарав'', итд.? Ми мислимо да је хваљење сопствене жене хваљење себе, а самохвалисање је код нас сматрано, у најмању руку, лошим укусом – а надам се и у хришћанским народима такође!

Иназо Нитобе: Бушидо