Odlomci knjiga koje volimo

-Jelena-:

Ne, nije jedna od 10 prica iz Zana Kristofa.
https://www.goodreads.com/book/show/425904.Pierre_and_Luce

Kliknite za proširenje...

Хвала.

У Индији се обично каже да дванаест година апсолутне искрености осигурава ономе, ко се ње придржавао дар пророчанства.
Индија, Ромен Ролан
-----------------------------------

"Svakome bi trebalo odrediti da putuje s vremena na vrijeme - rekao je, paleći se. - Čak i više: da nikada ne zastane duže nego što je neophodno. Čovjek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mjesto, čovjek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvješnošću koja ga čeka. Promjena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposjesti njegov osvojeni prostor, i on će počinjati iznova. Ukopavanje je prvi početak starenja, jer je čovjek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovjek trpi ili napada. Odlazeći čuva slobodu, spreman je da promijeni mjesto i nametnute uslove. Kuda i kako da ode? Nemoj da se smiješiš, znam da nemamo kud. Ali možemo ponekad, stvarajući privid slobode. Tobože odlazimo, tobože mijenjamo. I opet se vraćamo smireni, utješljivo prevareni.
Nikada nisam znao kad će njegova riječ skrenuti u podsmijeh. Je li se plašio određene tvrdnje, ili nije vjerovao ni u jednu određenu?
- Zato ti neprestano odlaziš? Da sačuvaš privid slobode? Znači li to da slobode nema?
- Ima i nema. Ja se krećem u krugu, odlazim i vraćam se. Slobodan i vezan.
- Onda treba li da idem ili da ostanem? Jer je svejedno, izgleda. Ako sam vezan, nisam slobodan. A ako je vraćanje cilj, čemu onda odlaženje?
- Pa u tome i jeste sve: vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati. Bez te tačke za koju si vezan, ne bi volio ni nju ni drugi svijet, ne bi imao odakle da pođeš, jer ne bi bio nigdje. A nisi nigdje ni ako imaš samo nju. Jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne voliš. A to nije dobro. Treba da misliš, da čezneš, da voliš. Onda spremi se na put..."


Derviš i smrt
Meša Selimović

Oduvek sam bio sklon toj nesretnoj brzopletosti, a Rojthamer ništa nije toliko mrzeo
kao brzopletost, sve na svetu danas je brzopletost, rekao je, sve se radi brzopleto,
uvek iznova brzopleto, ni na šta se ne čeka, sve se odmah preduzima brzopleto i potpuno
nepromišljeno, kud god pogledamo, ljudi brzopleto urade nešto, a kao rezultat toga nastaje
veliki haos. Taj opšti haos koji je nastao u svetu i koji je naročito nastao poslednjih godina,
uglavnom se zasniva na brzopletosti u svemu onom što bi trebalo najpre dobro promisliti
pre nego što se bilo šta preduzme, nepromišljenost i brzopletost su najužasnije osobine
ovog današnjeg sveta, rekao je Rojthamer, i zbog toga je sve tako haotično. U svim oblastima
pred sobom imamo samo haos. Kud god pogledamo vlada haos, ako pogledamo nauku, haos,
ako pogledamo politiku, haos, bilo šta da pogledamo, sve je haotično, ono što vidimo
su sve sama haotična stanja, uvek iznova imamo posla samo s haotičnim stanjima. Zato
što se sve radi ishitreno i brzopleto. U jednom takvom vremenu ishitrenosti i brzopletosti, i
dakle, haotičnih stanja, jedan misleći čovek nikada ne bi smeo da postupa ishitreno i
brzopleto ni u čemu što ga se lično tiče, ali svako od nas stalno postupa ishitreno, brzopleto,
u svakom pogledu.

Tomas Bernhard - Korektura

Zabranjeno je...

Zabranjeno je plakati a da se nešto ne nauči, probuditi se u danu a ne znati šta činiti, biti uplašen svojih vlastitih uspomena.
Zabranjeno je ne smejati se problemima, ne boriti se za ono što želiš, odustati od svega zbog vlastitog straha da ostvariš svoje snove.
Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje, ne pokušati razumeti šta ste sve proživeli zajedno, i zvati ih samo onda kad ti je neophodno.
Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima, pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo, izigravati klovna da bi te pamtili, i zaboraviti sve kojima je zaista stalo do tebe.
Zabranjeno je ne učiniti sve za sebe samog, biti uplašen od života i onoga čime te život obavezuje, ne živeti svaki dan kao da je to tvoj poslednji dah.
Zabranjeno je da ti nedostaje neko bez radosti, da zaboraviš nečiji smeh i oči, sve samo zato što njegov put više ne obuhvata tvoj, zabranjeno je zaboraviti njegovu prošlost i zameniti je njegovom sadašnjošću.
Zabranjeno je ne pokušavati shvatiti druge, misliti da je njihov život vredniji od tvog, ne spoznati da svako ima svoj put i slavu.
Zabranjeno je ne stvarati vlastitu priču, ne imati trenutak za one kojima si potreban, ne razumeti da život ono što daje takođe i uzima.
Zabranjeno je ne tražiti sreću, ne živeti život s pozitivnim stavom, ne smatrati da uvek možemo biti bolji;
Zabranjeno je zaboraviti da bez tebe ovaj svet ne bi bio isti…

Pablo Neruda

Najvaznije stvari je najteze reci. To su stvari kojih se sramimo jer ih reci umanjuju – kad ih izgovorimo, stvari koje su se cinile neogranicenima dok su bile u nasoj glavi stisnu se na obicnu, zivotnu velicinu. Ali, ima tu jos nesto, zar ne? Najvaznije stvari su preblizu mestu gde je zakopano nase tajno srce, kao putokazi prema blagu koje bi neprijatelji rado ukrali. I dogodi se da s naporom otkrijemo neku tajnu, a da nas ljudi cudno gledaju ne shvatajuci sto smo uopste rekli ni zasto smo mislili da je tako vazno da smo bili na rubu suza dok smo govorili.
Mislim da je to najgore. Kad tajna ostane zakljucana ne zato sto nije ispricana, nego zato sto je niko nije razumeo.

Jesen izgubljene nevinosti, Stephen King

-Da- negde izmedju vredjanja necije majke I uzaludnog uzimanja imena Bozijeg, rekao je:" Kladim se da ti je danas drago sto je zaljubljena u Kalena, a ne u mene, je l da, Carli?"
Okrenula sam se nazad ka frizideru kako ne bi mogao da mi vidi lice.

Nekako sam stigla do sobe, sve vreme zapinjuci, slepa od suza.
Kada sam uspela unutra, uhvatila sam se u kosta sa kopcom na narukvici, pokusavajuci da je otvorim drhtavim rukama.

-Ne, Bela- prosaptao je Edvard, hvatajuci mi ruke. - To je deo onoga ko si.

" ..Nije nas zadatak u tome da se priblizimo jedno drugom, kao sto se ne sastaju ni sunce i mesec, ni more i kopno. Nas dvoje smo prijatelju dragi, sunce i mesec, mi smo more i kopno. Nas cilj nije da se slijemo jedno s drugim vec da saznamo jedno od drugoga i da jedan o drugom naucimo, da vidimo i postujemo ono sto taj drugi jeste: nasa suprotnost i dopuna."

Herman Hesse

Sava Damjanov - Glosolalija

Prirodi mišljenje nije potrebno, kaže Eler, u prirodi samo ljudska gordost neprekidno misli svoje mišljenje. Ono što bi moralo skroz-naskroz da nas deprimira jeste činjenica da smo usled tog besramnog razmišljanja u prirodi, koja je, naravno, potpuno imuna na takvo razmišljanje, samo upadali u još veću deprimiranost od one u kojoj već jesmo. Stanja, po prirodi stvari, kaže Eler, postaju još nepodnošljivija usled tog našeg razmišljanja. Ako mislimo da nepodnošljiva stanja činimo podnošljivim, ubrzo shvatimo da nepodnošljiva stanja nismo učinili podnošljivim, niti podnošljivijim (niti smo to mogli da učinimo!), već smo ih učinili samo još nepodnošljivijim. I s okolnostima je ista stvar kao i sa stanjima, kaže Eler, a isto je i sa činjenicama. Čitav životni proces je proces pogoršavanja u kome se sve - a to je najokrutniji zakon - stalno pogoršava. Kad vidimo nekog čoveka, ubrzo moramo da kažemo, kakav užasan, kakav nepodnošljiv čovek. Kad vidimo prirodu, moramo da kažemo, kakva užasna, nepodnošljiva priroda. Kad vidimo nešto izveštačeno, svejedno šta, ubrzo moramo da kažemo, kakva nepodnošljiva izveštačenost. Kad hodamo, i tu za najkraće moguće vreme kažemo, kakvo nepodnošljivo hodanje, kao i kad trčimo, kakvo nepodnošljivo trčanje, kao i kad stojimo, kakvo nepodnošljivo stajanje, kao i kad razmišljamo, kakvo nepodnošljivo razmišljanje. Kad sretnemo nekog, za najkraće moguće vreme pomislimo, kakav nepodnošljiv susret. Kad idemo na putovanje, za najkraće moguće vreme kažemo sebi, kakvo nepodnošljivo putovanje, kakvo nepodnošljivo vreme, kažemo, kaže Eler, kakvo god da je vreme, kada razmišljamo o bilo kakvom vremenu. Ako je um britak, ako je mišljenje najbeskrupuloznije i najlucidnije moguće, kaže Eler, onda za najkraće moguće vreme moramo za sve da kažemo da je nepodnošljivo i užasno. Nema sumnje da je pravo umeće podneti nepodnošljivo i ne osetiti ono užasno kao takvo, kao nešto užasno. Da ovo umeće treba označiti kao najteže, to se samo po sebi podrazumeva. Umeće da se egzistira protiv činjenica, kaže Eler, je najteže umeće. Egzistirati protiv činjenica znači egzistirati protiv nepodnošljivog i užasnog, kaže Eler. Kad ne bismo stalno egzistirali protiv činjenica, već sa činjenicama, kaže Eler, propali bismo za tren oka. Činjenica je da je naša egzistencija jedna nepodnošljiva i užasna egzistencija ako egzistiramo sa ovom činjenicom, kaže Eler, ako ne egzistiramo protiv ove činjenice, propadamo na najmizerniji i najprostiji način, ništa nam zato ne sme biti važnije nego da neprestano egzistiramo, iako samo u činjenici, ipak istovremeno protiv činjenice jedne nepodnošljive i užasne egzistencije. Broj mogućnosti postojanja u (i sa) činjenicom nepodnošljive i užasne egzistencije jednak je broju postojanja protiv nepodnošljive i užasne egzistencije i, dakle u (i sa), a u isto vreme protiv činjenice nepodnošljive i užasne egzistencije. Čovek uvek ima mogućnost da egzistira u (i sa) jednom činjenicom i prema tome u svim i protiv svih činjenica, a da pritom ne egzistira protiv ove činjenice i protiv svih činjenica, baš kao što uvek ima mogućnost da egzistira, istina u (i sa) jednom činjenicom i sa svim činjenicama i protiv jedne i svih činjenica i, dakle, prvenstveno protiv činjenice da je egzistencija nepodnošljiva i užasna. Uvek je u pitanju duhovna smirenost i duhovna oštrina i beskrupuloznost duhovne smirenosti i duhovne oštrine, kaže Eler. Većina ljudi, preko devedeset osam posto, kaže Eler, ne poseduje ni duhovnu smirenost ni duhovnu oštrinu, čak ni razum nemaju. Dokaz za ovo nesumnjivo je pružila čitava dosadašnja istorija. Gde god da pogledamo, ni duhovne smirenosti ni duhovne oštrine, kaže Eler, sve je ogromna, potresno duga istorija bez duhovne smirenosti i duhovne oštrine, i dakle bez razuma. Ako pogledamo istoriju, deprimira nas, pre svega, njeno potpuno bezumlje, o duhovnoj smirenosti i duhovnoj oštrini da i ne govorimo.

Tomas Bernhard - Hodanje

"Razloge necijeg odlaska iz nasih zivota ne treba traziti, jer koliko god pokusavali necemo naci onaj pravi...
Ja ovaj njegov ne zelim da trazim ni medju tasovima mog horoskopskog znaka, ni medju ljudima i dogadjajima oko nas, ni medju razlikama u naravi, misljenjima ni mentalitetu...

Oni su jednostavno postajli i bili, cinilo mi se samo na prvi pogled, jaci od onog sto nas je spajalo... Nazalost, nismo uspeli da ih prebrodimo.
Na kraju, mislim da je posle svega nesto ostalo... I to toliko lepo i snazno, da cu se ja, a nadam se i on, tog vremena i te ljubavi, secati kao necega sto se coveku ne dogadja bas svakog dana... "

Ivo Andric, Pisma gospodjici M.

А ја ти нудим ову књигу јер знам да је лепа и бескорисна. Не учи ничему, не улива никакву веру, никаква осећања.
(Фернандо Песоа: Књига неспокоја)

Права књига за читаоце доброг укуса. Види ово:

Замишљени ликови дубљи су и уверљивији од стварних.
(Из исте)

Ствар ослобођења сељака била је ствар пљачке.
Постојала је тада изрека:
''Ми смо ваши, а земља је наша.''
Дакле, ослободили су их одузевши им земљу. Морали су да ору и косе туђу земљу; другачије није било могуће.
И ово су знали Љевин и творац ''Ане Карењине''.
Дошао је [Толстој] да купи велико имање код Арзамаса, готово су се договорили, преноћио је у трговачкој кући, човек је легао да спава, легао је да спава домаћин, имао је слугу, он је легао у суседну собу, и изненада је човек у сну осетио ужас
Помислио је: ако поделимо шуму, целу шуму Засеке, ако се прославим као нико, и шта даље, и зашто је тако страшно?
И смрт му је на уво рекла: то се ти мене бојиш.
Овај ужас Толстој је за себе називао арзамаским ужасом, и најстрашнија је у том ужасу била свећица коју је, пробудивши се од ужаса, видео купац. Свећа је стајала на столу од карелијске брезе, свећа је догоревала, и само што се није запалила хартија у коју је био увијен крај свеће.
Срећа и смрт – ето то је ''арзамаски ужас''.
Шкловски

Цитат по коме је Ивана Димић узела наслов за свој роман, мада на нишкој промоцији својевремено није хтела да то открије.

Misao ne poznaje vreme. U tome je razlika između mislí i snova. Misao sve može da vidi u sekundi. Može i da iskusi večnost. Možeš i da postaviš zatvoreno kolo, a misli će se po njemu vrteti bez prestanka. Takve su ti misli. Nisu one ko san koji može da se prekine. To ti je kao enciklopedija na čačkalici.

Murakami

Ispod mostova megalopolisa, ispod kipova slobode, skupljaju se beskućnici kao psi lutalice
koje šinteri ne stižu bezbolno da uklone. Iz slepih ulica i ulaza, podruma i šahtova, kroz noć
i maglena isparenja izranjaju novi gubavci.
Ostale građane, koji još ne znaju da su i sami gubavci, jutarnji budilnici podsećaju da rad
oslobađa.

Dragoljub Jovičić - Čuvari šume

Kada jedan covek mnogo ocekuje od sebe, ja ga razumem i odobravam mu.
Ali ako to ocekivanje prenosi na druge i od svog zivota napravi “bitku” za opste dobro, moram da se uzdrzim od svakig suda, jer ja ne cenim bitke, akcije i otpor; verujem da svaka zelja da se promeni svet vodi u rat i nasilje i zato ne mogu da ucestvujem u takvom otporu,
jer ne odobravam njegove krajnje posledice, i smatram da se ne mogu ispraviti nepravde i iskoreniti zlo na zemlji.
Ono sto mozemo i moramo da menjamo jesmo mi sami: nasu nestrpljivost, nas egoizam (i onaj intelektualni), nasu osetljivost, nedostatak ljubavi i popustljivost. Svaku drugu promenu sveta, i kada je podstaknuta najboljim namerama, smatram uzaludnom.

Hese - Srecan je ko ume da voli

Ljudima samo dajte sansu,trudice se da vam o sebi govore iznenadjujuce otvoreno. Na primer ,reci ce vam : 'Ja sam tiliko iskren i otviren da se to granici sa naivnoscu' ,ili 'Ja sam jako osetljiv i nisam od onih sto se lako snalaze u zivotu,' ili 'Ja umem dobro da procenim coveka'...Ali ja sam nebrojeno puta vidjao te "osetljive" kako bez razloga povredjuju druge. Vidjao sam te " iskrene" i "otvorene" kako i ne primecujuci izvrcu cinjenice kako njima odgovara.A te koji umeju dobro da procene coveka, kako padaju na najispraznija laskanja. Pa,koliko mi onda,stvarno poznajemo sebe?

Murakami - Sputnik ljubav

Vise volim da mnogo patim danas, nego pomalo citavog zivota.
Cesto srecem ljude koji pomalo pate, samo malo, ali taman dovoljno da promase sve,
da postanu zauvek gubitnici... da, cesto sada vidjam ljude koji su jos zajedno zato sto se
grcevito drze svoga sitnog bezbojnog zivota, nezahvalnog i jadnog.

Zar nije neverovatno sresti nekoga i pomisliti: sa ovom osobom osecam se dobro.

Sto sam se vise opirao, to sam je vise voleo.
Sto sam je vise voleo, manje sam verovao da cemo moci nastaviti tako.

Ana Gavalda - Voleo sam je

ORK (obuka rezervnog kadra) bila je za izrode. Kao što rekoh, moglo je da se bira, ili to ili fizičko. Da nije bilo čireva po leđima, izabrao bih fizičko. Nešto nije bilo u redu sa svakim ko se opredelio za ORK. To su bili sve sami antisportisti ili tipovi koje su roditelji naterali u ORK iz nekog patriotizma. Roditelji bogatih učenika forsirali su patriotizam, jer su mogli više da izgube ako propadne država. Siromašni su bili mnogo manji patrioti, ali su se često dičili patriotizmom zato što se to očekivalo od njih ili zbog vaspitanja u tom duhu. Podsvesno, znali su da ne bi bilo ništa bolje ili gore za njih kad bi Rusi ili Nemci ili Kinezi ili Japanci vladali zemljom, pogotovo ako su još i tamnoputi. Stanje bi im se možda i popravilo. Sve u svemu, pošto su mnogi roditelji učenika Celzija bili bogati, imali smo najveći rezervni kadar za obuku u gradu.

Čarls Bukovski - Bludni sin

Sad uvidjam, gubiti je strasno samo tako dugo dok se ne izgubi sve, jer gubiti malo donosi zalost i suze i dok god mozemo na preostalom meriti velicinu izgubljenog, tesko nam je, ali kad jednom izgubimo sve, onda osetimo lakocu za koju nema imena, jer to je lakoca prevelikog bola. - Lagan sam, lagan da poletim!
Sve izgubljeno je u mojoj svesti, samo bez tezine i gorkosti zemaljskih stvari; ja imam opet sve sto izgubih, preobrazeno i ulpesano - u secanju. I jos ja imam veliku slobodu onog koji nista nema i mir onog koji je prezalio i konacno se rastao.

Luda Srpska Druzina:

Sad uvidjam, gubiti je strasno samo tako dugo dok se ne izgubi sve, jer gubiti malo donosi zalost i suze i dok god mozemo na preostalom meriti velicinu izgubljenog, tesko nam je, ali kad jednom izgubimo sve, onda osetimo lakocu za koju nema imena, jer to je lakoca prevelikog bola. - Lagan sam, lagan da poletim!
Sve izgubljeno je u mojoj svesti, samo bez tezine i gorkosti zemaljskih stvari; ja imam opet sve sto izgubih, preobrazeno i ulpesano - u secanju. I jos ja imam veliku slobodu onog koji nista nema i mir onog koji je prezalio i konacno se rastao.

Kliknite za proširenje...

Da li je ovo Selimovc?

To je Andric Ivo

Nisam daleko otisla

Veliki Getsbi - F. Skot Ficdžerald
Kada se suzdržavate da nekome sudite, dajete mu beskrajnu nadu. I dalje se pomalo plašim da će mi nešto promaći ako zaboravim, kako je to moj otac snobovski rekao, a ja snobovski ponavljam, da je osećaj za elementarnu pristojnost pri rođenju nejednako raspoređen.
Svako veruje da poseduje bar jednu od osnovnih vrlina, a ovo je moja: ja sam jedan od onih malobrojnih poštenih ljudi koje sam do sada sreo.
Ali u njegovom srcu neprestano je besneo nemir. Najčudovišnije i najfantastičnije misli pohodile su ga noću u postelji. Niti čitavog jednog sveta neopisive raskoši plele su se u njegovoj glavi dok je na umivaoniku otkucavao sat, a mesec vlažnom svetlošću natapao gužvu njegove odeće na podu. Svake noći dodavao je ponešto tkanju svoje uobrazilje, dok mu pospanost zagrljajem zaborava ne bi prekinula žive slike. Neko vreme ovakvim sanjarenjima davao je oduška svojoj mašti; bila su zadovoljavajući nagoveštaj nestvarnosti stvarnosti, obećanje da temelj sveta bezbedno počiva na vilinom krilu.

У Грузији, жена, гост, никад не говори прва.
Зелени шатор, Улицка