Ангел.
Buduća legenda
- Poruka
- 47.202
Епископ Данило Крстић
О православној монархији
Православни ромејски цар, свети Јустинијан, сажето је исказао тајну да је Бог дао човечанству - кроз Цркву - два велика дара: свештенство и царство (сацердотиум и империум). Он подразумева да је то дато Старом и Новом Израилу.
Велики патријарх цариградски, свети Фотије, указао је на идеал сагласја („симфоније“) између те две власти. Духовна власт свештеника има првенство у Цркви, а државна власт има првенство у земаљском царству. Идеална слика те сарадње двеју власти налази се у грбу ромејске царевине - у двоглавом орлу који је символ равнотеже на врху недељивога организма - православног хришћанства - у којем највећу одговорност носе цар и патријарх.
Посебне харизме које добијају свештеник и цар (први кроз рукоположење, а други кроз поновно миропомазање) не одвајају их онтолошки од браће њихове, осталих верника, јер сви хришћани (кроз крштење и причешће) јесу есхатолошки „свештеници и цареви Богу“ (Откр 1,6; 5, 10). Миропомазани цар и хиротонисани свештеник, од браће су издвојени само функционално - унутар општега свештенства и опште царствености свих верника.
Служитељ Цркве
Зато се у 84. апостолском правилу прописује да хришћани не би смели незаконито вређати носиоце власти, што значи да могу да јавно осуде цара уколико је он сам нарушио законе. Црква цару јасно ставља до знања да он, иако има власт, поседује исто човечанско достојанство дато свима од истога Бога Творца. Цар је само служитељ Цркве, стојећи између свештенства и народа као заштитник вере и култа. Ако цар има неке привилегије унутар Цркве то је само у оној мери у којој их Црква дозвољава.
У историји Цркве позната су два искривљења ромејске равнотеже између ове две власти - цезаропапизам и папоцезаризам. Први се појавио у Византији када су цареви самовољно приграбили право да прописују неприхватљиве догмате какав је, рецимо, био случај у доба иконоломства. После више од стотину година проведених у мученичкој борби, Православна црква однела је победу над кривим царским догматима. Друго искривљење већ поменуте равнотеже је папоцезаризам. Оно се десило у западном латинском патријархату Православне цркве када је римски папа посегнуо за царском круном немачких владара.
Свест о својој православности најдуже је сачувала француска нација кроз отпор ултрамонтанистима ваплоћен у покрету званом галиканизам. Из њега је израстао чувени борац против папоцезаризма, обраћеник у православље из прошлог века, отац Владимир Гете (Гуетте). На његовој борби израсло је савремено француско православље. То нам даје наду да ће се на Западу опет родити свети људи који ће стећи благодат од Бога да Запад излече од тешке духовне болести папоцезаризма.
Двоглави орао
Зато је за нас двоглави орао знак доброга римства и доброга јерусалимства (римство - христијанизовано римско право; јерусалимство - православно свештенство Новог Израила без папских претензија на земаљску власт). Србима су првог двоглавог орла у нашој историји представљали лично Свети Сава и свети Стефан Првовенчани. Имали смо срећу да се те две власти нису никада гложиле. Нас православне хришћане може задовољити искључиво хармонија Царства Небеског где нема умирања ни неправде. Али кад већ морамо на земљи имати облик државне владавине, онда треба да бирамо оно што највише личи на Царство Небеско. Знамо да је у свему најважнија личност носилац неке идеје или власти. Не можемо помазати све чланове парламента, нити председника републике на четворогодишњи мандат, а можемо миропомазати на царство само једну личност која се јавно покорава једином извору свих слобода - Ослободитељу од смрти, Небеском Цару - Христу. Једино такав владар живим примером може да утиче на своје војводе и на цео народ. Такав цар, иако лаик (верник) улази у олтар да се причести заједно са свештеником. Тиме се показује на једнакост свих верника у причешћу.
Ромејска империја је пала, али чистота њенога култа преживела је у православним народима који су од ње као Ковчег Новог завета примили Свети Путир са Телом Васкрслога Бога. Зато све нас обавезује символ двоглавога орла Ромејског царства. Православље кроз полицентрично аутокефално устројство својих народа даје статус одраслости свакој православној нацији док, насупрот, моноцентрична папска организација западног хришћанства ствара комплекс мање вредности народима који су ван Рима. Тако су, на пример, бискупске конфедерације Француске, Пољске или Шпаније увек само скупови „инфантилних“ бискупа пошто они нису у стању да духовне проблеме своје нације реше у свом делокругу него им се само оставља могућност да подносе римском папи предлоге решења.
Сасвим је други однос у православљу где је сваки Свети архијерејски сабор помесне православне Цркве канонски самовластан да у слободи Духа Светога решава духовне проблеме свог народа. Једини центар за православну Цркву је Небески Јерусалим. Једина Глава православне Цркве је Богочовек Исус Који Својим Васкрслим Телом седи са десне стране Бога Оца и телесно је, у Светом Путиру, доступан у свакој парохији на земљи.
Што се Србије тиче, она никада не може заборавити своју прву љубав - династију Немањића.
Мрља на порфири
У ближој прошлости имамо једну мрљу на порфири српске монархије: братоубилачки рат краља Милана против Бугарске. Он је у томе био послушан непријатељима православља који желе да се ми православни међусобно сатремо. Друга мрља је убиство краља Александра Обреновића и Драге Машин. Он је, нажалост, умногоме био крив за смрт своју и своје жене, јер је заборавио основну краљевску врлину да племство обавезује. По православном канону, кандидат за свештеника и за владара дужан је да се ожени девицом, јер свештеник и краљ својом чистотом треба да дају пример свима осталима. Међутим, романтичарски размажен последњи Обреновић је говорио: „Зар сваки мој сељак може да се ожени женом којом хоће, а ја краљ да не могу?“ А недавно смо видели да је у енглеском краљевском дому Едвард VII, чим се оженио распуштеницом, морао да напусти свој престо...
Имао сам тужну прилику да сретнем последњи мушки изданак династије Петровића; то је био кнез Михаило Мирков. Уопште узев, династија Петровића дала је највеће свеце и песнике српском народу, али не и државнике. Док год су имали честите и снажне личности, све је било у реду. После тога, њихова мушка лоза се истањила и сасушила. Сви Срби су племићи уколико се држе своје славске иконе. Она је грб породичнога племства сваког српског дома. Наш породични светац је небески аристократа који нас својим примером води у Јерусалим Небески.
Краљ се не може вратити - ако се ми не вратимо Богу. Подножје трону краљевском - то је поштен народ хришћански. И наш сељак, као и шпански, може рећи: „Наш краљ није племенитији од нас. Он је само богатији и одговорнији“. Имати династију, то значи имати велико духовно благо. То је ваплоћено највише племство нације, залог светле будућности као златни крст на круни царској.
Извор: Православље, број 940
О православној монархији
Православни ромејски цар, свети Јустинијан, сажето је исказао тајну да је Бог дао човечанству - кроз Цркву - два велика дара: свештенство и царство (сацердотиум и империум). Он подразумева да је то дато Старом и Новом Израилу.
Велики патријарх цариградски, свети Фотије, указао је на идеал сагласја („симфоније“) између те две власти. Духовна власт свештеника има првенство у Цркви, а државна власт има првенство у земаљском царству. Идеална слика те сарадње двеју власти налази се у грбу ромејске царевине - у двоглавом орлу који је символ равнотеже на врху недељивога организма - православног хришћанства - у којем највећу одговорност носе цар и патријарх.
Посебне харизме које добијају свештеник и цар (први кроз рукоположење, а други кроз поновно миропомазање) не одвајају их онтолошки од браће њихове, осталих верника, јер сви хришћани (кроз крштење и причешће) јесу есхатолошки „свештеници и цареви Богу“ (Откр 1,6; 5, 10). Миропомазани цар и хиротонисани свештеник, од браће су издвојени само функционално - унутар општега свештенства и опште царствености свих верника.
Служитељ Цркве
Зато се у 84. апостолском правилу прописује да хришћани не би смели незаконито вређати носиоце власти, што значи да могу да јавно осуде цара уколико је он сам нарушио законе. Црква цару јасно ставља до знања да он, иако има власт, поседује исто човечанско достојанство дато свима од истога Бога Творца. Цар је само служитељ Цркве, стојећи између свештенства и народа као заштитник вере и култа. Ако цар има неке привилегије унутар Цркве то је само у оној мери у којој их Црква дозвољава.
У историји Цркве позната су два искривљења ромејске равнотеже између ове две власти - цезаропапизам и папоцезаризам. Први се појавио у Византији када су цареви самовољно приграбили право да прописују неприхватљиве догмате какав је, рецимо, био случај у доба иконоломства. После више од стотину година проведених у мученичкој борби, Православна црква однела је победу над кривим царским догматима. Друго искривљење већ поменуте равнотеже је папоцезаризам. Оно се десило у западном латинском патријархату Православне цркве када је римски папа посегнуо за царском круном немачких владара.
Свест о својој православности најдуже је сачувала француска нација кроз отпор ултрамонтанистима ваплоћен у покрету званом галиканизам. Из њега је израстао чувени борац против папоцезаризма, обраћеник у православље из прошлог века, отац Владимир Гете (Гуетте). На његовој борби израсло је савремено француско православље. То нам даје наду да ће се на Западу опет родити свети људи који ће стећи благодат од Бога да Запад излече од тешке духовне болести папоцезаризма.
Двоглави орао
Зато је за нас двоглави орао знак доброга римства и доброга јерусалимства (римство - христијанизовано римско право; јерусалимство - православно свештенство Новог Израила без папских претензија на земаљску власт). Србима су првог двоглавог орла у нашој историји представљали лично Свети Сава и свети Стефан Првовенчани. Имали смо срећу да се те две власти нису никада гложиле. Нас православне хришћане може задовољити искључиво хармонија Царства Небеског где нема умирања ни неправде. Али кад већ морамо на земљи имати облик државне владавине, онда треба да бирамо оно што највише личи на Царство Небеско. Знамо да је у свему најважнија личност носилац неке идеје или власти. Не можемо помазати све чланове парламента, нити председника републике на четворогодишњи мандат, а можемо миропомазати на царство само једну личност која се јавно покорава једином извору свих слобода - Ослободитељу од смрти, Небеском Цару - Христу. Једино такав владар живим примером може да утиче на своје војводе и на цео народ. Такав цар, иако лаик (верник) улази у олтар да се причести заједно са свештеником. Тиме се показује на једнакост свих верника у причешћу.
Ромејска империја је пала, али чистота њенога култа преживела је у православним народима који су од ње као Ковчег Новог завета примили Свети Путир са Телом Васкрслога Бога. Зато све нас обавезује символ двоглавога орла Ромејског царства. Православље кроз полицентрично аутокефално устројство својих народа даје статус одраслости свакој православној нацији док, насупрот, моноцентрична папска организација западног хришћанства ствара комплекс мање вредности народима који су ван Рима. Тако су, на пример, бискупске конфедерације Француске, Пољске или Шпаније увек само скупови „инфантилних“ бискупа пошто они нису у стању да духовне проблеме своје нације реше у свом делокругу него им се само оставља могућност да подносе римском папи предлоге решења.
Сасвим је други однос у православљу где је сваки Свети архијерејски сабор помесне православне Цркве канонски самовластан да у слободи Духа Светога решава духовне проблеме свог народа. Једини центар за православну Цркву је Небески Јерусалим. Једина Глава православне Цркве је Богочовек Исус Који Својим Васкрслим Телом седи са десне стране Бога Оца и телесно је, у Светом Путиру, доступан у свакој парохији на земљи.
Што се Србије тиче, она никада не може заборавити своју прву љубав - династију Немањића.
Мрља на порфири
У ближој прошлости имамо једну мрљу на порфири српске монархије: братоубилачки рат краља Милана против Бугарске. Он је у томе био послушан непријатељима православља који желе да се ми православни међусобно сатремо. Друга мрља је убиство краља Александра Обреновића и Драге Машин. Он је, нажалост, умногоме био крив за смрт своју и своје жене, јер је заборавио основну краљевску врлину да племство обавезује. По православном канону, кандидат за свештеника и за владара дужан је да се ожени девицом, јер свештеник и краљ својом чистотом треба да дају пример свима осталима. Међутим, романтичарски размажен последњи Обреновић је говорио: „Зар сваки мој сељак може да се ожени женом којом хоће, а ја краљ да не могу?“ А недавно смо видели да је у енглеском краљевском дому Едвард VII, чим се оженио распуштеницом, морао да напусти свој престо...
Имао сам тужну прилику да сретнем последњи мушки изданак династије Петровића; то је био кнез Михаило Мирков. Уопште узев, династија Петровића дала је највеће свеце и песнике српском народу, али не и државнике. Док год су имали честите и снажне личности, све је било у реду. После тога, њихова мушка лоза се истањила и сасушила. Сви Срби су племићи уколико се држе своје славске иконе. Она је грб породичнога племства сваког српског дома. Наш породични светац је небески аристократа који нас својим примером води у Јерусалим Небески.
Краљ се не може вратити - ако се ми не вратимо Богу. Подножје трону краљевском - то је поштен народ хришћански. И наш сељак, као и шпански, може рећи: „Наш краљ није племенитији од нас. Он је само богатији и одговорнији“. Имати династију, то значи имати велико духовно благо. То је ваплоћено највише племство нације, залог светле будућности као златни крст на круни царској.
Извор: Православље, број 940
