Pročitamo knjigu i kažemo za nju da je odlična knjiga.Šta je ćini odličnom?
Da li filozofska misao koja se provlači kroz tekst,emocije koje opisuje ili izbija iz nas
ili je to maštovito pisanje ili čak samo puka veština upotrebe pisane reči?
Sad si otvorio čitav niz pitanja.
Kao prvo – zašto pisac uopšte piše?
Da li piše zato što je odabrao da govori o nekom aspektu života, da li zato
da bi menjao svet i svest drugih ljudi; zašto o nečem piše, a nešto drugo
prećutkuje; da li piše pisanja radi...?
Možda je to Sartr dobro objasnio kad je rekao da “čovek ne postaje pisac
zato što je odabrao da kaže izvesne stvari, već što je odabrao da ih kaže
na izvestan način.”
Drugo pitanje - šta mi očekujemo od knjige?
Emotivni i intelektualni habitus pojedinca utiče na izbor štiva, pa će ono
što je za nekog šund, dosadno, besmisleno, drugom biti predivno i zanimljivo.
Svaka dobra knjiga ima tu filozofsku nit koja je prožima, stil je takođe
važan, jer džaba svih mudrih misli ako su napisane tako da nam ne
drže pažnju.
Stil čini vrednost proze ali on (po Sartru) treba da je neprimetan. Tu su
i emocije na koje niko nije imun. Maštovitost je takođe veoma važna - još
jedan mamac za čitaoca; Kiš je to lepo objasnio: “Istoriju pišu pobednici.
Predanja ispreda puk. Književnici fantaziraju.”
Kad se svi ti kvaliteti spoje, eto nas zakucanih za knjigu (barem mene).
Nije mi baš jasno šta si mislio pod ovim: “puka veština upotrebe
pisane reči”?
Ako misliš na pisanje radi pisanja, onda je to praznina – ništa. Ako misliš
na literarne eksperimente, poput Kenoovih, onda je to veoma zanimljivo
i poučno.
P.S. Kiša; daždi. Kao u Makondu.
