gost 186661
Elita
- Poruka
- 24.166
Исприча ми некидан колега иначе шофер из еуропске Борче једну причу.
Вози он, мислим тај мој колега, већ годинама за Њемачку.Автобус.Минкен и то.И тако ти крене он јопе на редовну туру.Субота јутро леп дан озарело сунце.Пристиже раја пуни се автобус полако, гурка се народ, свађа, отима за место, ко да Боже ме опрости неће сви стати,вели он.Но шта ћу није до мене да се мешам нек се гложе,стаће има још подоста до поласка.И тако вели он кренем ја нако рутински да обиђем автобус пут је велик предамном кад приметих једног постаријег господина нако , са стране.Свете ми њеђеље сутрашње као да ми је однекле познат велим нако у себи.Но оћутах.Што ћу, видим јадан снужден ко зна кака га је мука поћерала.Ал не лези враже како дође време поласку приметих тог господина како седи тик иза Томе, кондуктера, седи погнуте главе.Приупитах Тому нако главом та путјемо нас два више од деценије заједно, разумемо се јел, он погледа и одману главом.Зовнем ја испред да запалимо цигар пред пут несмијеш у автобусу и тамо у јевропи запалити кад ти ћеф.Томо реко мени онај господин некако познат, море бити да је путово с нама и раније каже Томо и мени се сад кад велиш чини ко да сам га већ видо.Ал дуг је пут пред нама сазнаћемо рече Томо и бази цигар.Ја, ваља кретати биће времена за причу помислих и пођо за Томом.
И тако наставља колега шофер,неђе биће већ Аустрија ударила киша па нека измаглица тмурно време до зла бога,миц по миц у колони и крене прича.
Господине реко јел вам добро нешто сте бледи треба ли вам шта?Он само уздахну одману руком и ко да се насмеја,блеснуше зуби.Леп осмех помислих мора да је стварно негован и школован види се ома по покрету и осмеху,море сам ја свакаквијех битанги превезо, знам шта је господин.
Може мало воде прозбори нешто касније, Томо скочи додаде му, понуди и негову домаћу мученицу господин љубазно одби ал крену ускоро са причом.Отвори се чоек.
Каже професор сам, родом из Сарајева.
Службовао годинама у Београду.Радијо ко роб од јутра до мрака.Гледо да пришпарам и сачувам штогод за будућност.Сваког дочеко и испратијо са осмјехом.Понудијо што сам мого и што нисам.Људи смо мислио сам браћа,ваља се.Даво и делијо годинама без иједне речи.Продо сам вели кукавац и ђедовину мислећи биће боље.Отишла је и вабрика покојног ујака остали само неки дугови.Ал вели Он највише ме заболи кад морадох и мајчино наслеђе продати.Њива, окућница фарма,све машине неке још и од њене баке и стари ђерам крај којег се играх као дете.Прича господин душа му се проста отворила а сузе му лију, ко детету , низ лице.
И ево гледате ме под старе дане каже док везеном марамицом брише лице,које као да је Боже ме опрости некако нама остарило диго сам кредит да путујем у свет да потражим будућност.
Уто некако блеснуше нека светла испред нас и ја препознадох колегу,покаваријо се автобус.Изгубисмо пола сата док га оправисмо и кренусмо даље на пут.
Но онај господин до Минкена не проговори више ни реч.Само чим стигосмо некако се извуче и нестаде у Минкенској ноћи.Ко да богати није ни постојо.Ебем ти судбину прокоментариса Томо кондуктер и насмеја се , кисело.
И ето сад у овај кишни дан паде ми напамет прича колеге шофера и сетих се да ми даде фотографију господина.Подели рече пријатељима,можда неко позна господина.Волео би да сазнам ко је бијо рече.
Ја такође, стварно је тешка судбина људска.Но ево је фотографија ,драге колеге.Ако га тко препозна нек напише коју.
Вози он, мислим тај мој колега, већ годинама за Њемачку.Автобус.Минкен и то.И тако ти крене он јопе на редовну туру.Субота јутро леп дан озарело сунце.Пристиже раја пуни се автобус полако, гурка се народ, свађа, отима за место, ко да Боже ме опрости неће сви стати,вели он.Но шта ћу није до мене да се мешам нек се гложе,стаће има још подоста до поласка.И тако вели он кренем ја нако рутински да обиђем автобус пут је велик предамном кад приметих једног постаријег господина нако , са стране.Свете ми њеђеље сутрашње као да ми је однекле познат велим нако у себи.Но оћутах.Што ћу, видим јадан снужден ко зна кака га је мука поћерала.Ал не лези враже како дође време поласку приметих тог господина како седи тик иза Томе, кондуктера, седи погнуте главе.Приупитах Тому нако главом та путјемо нас два више од деценије заједно, разумемо се јел, он погледа и одману главом.Зовнем ја испред да запалимо цигар пред пут несмијеш у автобусу и тамо у јевропи запалити кад ти ћеф.Томо реко мени онај господин некако познат, море бити да је путово с нама и раније каже Томо и мени се сад кад велиш чини ко да сам га већ видо.Ал дуг је пут пред нама сазнаћемо рече Томо и бази цигар.Ја, ваља кретати биће времена за причу помислих и пођо за Томом.
И тако наставља колега шофер,неђе биће већ Аустрија ударила киша па нека измаглица тмурно време до зла бога,миц по миц у колони и крене прича.
Господине реко јел вам добро нешто сте бледи треба ли вам шта?Он само уздахну одману руком и ко да се насмеја,блеснуше зуби.Леп осмех помислих мора да је стварно негован и школован види се ома по покрету и осмеху,море сам ја свакаквијех битанги превезо, знам шта је господин.
Може мало воде прозбори нешто касније, Томо скочи додаде му, понуди и негову домаћу мученицу господин љубазно одби ал крену ускоро са причом.Отвори се чоек.
Каже професор сам, родом из Сарајева.
Службовао годинама у Београду.Радијо ко роб од јутра до мрака.Гледо да пришпарам и сачувам штогод за будућност.Сваког дочеко и испратијо са осмјехом.Понудијо што сам мого и што нисам.Људи смо мислио сам браћа,ваља се.Даво и делијо годинама без иједне речи.Продо сам вели кукавац и ђедовину мислећи биће боље.Отишла је и вабрика покојног ујака остали само неки дугови.Ал вели Он највише ме заболи кад морадох и мајчино наслеђе продати.Њива, окућница фарма,све машине неке још и од њене баке и стари ђерам крај којег се играх као дете.Прича господин душа му се проста отворила а сузе му лију, ко детету , низ лице.
И ево гледате ме под старе дане каже док везеном марамицом брише лице,које као да је Боже ме опрости некако нама остарило диго сам кредит да путујем у свет да потражим будућност.
Уто некако блеснуше нека светла испред нас и ја препознадох колегу,покаваријо се автобус.Изгубисмо пола сата док га оправисмо и кренусмо даље на пут.
Но онај господин до Минкена не проговори више ни реч.Само чим стигосмо некако се извуче и нестаде у Минкенској ноћи.Ко да богати није ни постојо.Ебем ти судбину прокоментариса Томо кондуктер и насмеја се , кисело.
И ето сад у овај кишни дан паде ми напамет прича колеге шофера и сетих се да ми даде фотографију господина.Подели рече пријатељима,можда неко позна господина.Волео би да сазнам ко је бијо рече.
Ја такође, стварно је тешка судбина људска.Но ево је фотографија ,драге колеге.Ако га тко препозна нек напише коју.
