Znate li ko je ona...ili on...?

Tema je bombona..ali ako nije vezana za Beograd onda je za pdf Svastara..

Jurij Gagarin

Jurij Aleksejevič Gagarin ( Gžatska, 9.03.1934. - kraj Moskve, 27.o3. 1968.), sovjetski kozmonaut i vojni pilot Prvi je čovjek koji je leteo u svemir 12.04. 1961. godine u svemirskoj letjelici Vostok 1. Let je trajao 1 sat i 48 minuta.
Poginuo je pri rutinskom letu (kao probni pilot) u dvosedu s još jednim pilotom. Nakon njegove smrti, njegov rodni grad preimenovan je u Gagarin.

Znate li ko je Džordž Vašington ?

Džordž Vašington

Džordž Vašington 22. februar, 1732. — 14. decembar, 1799. Prvi predsednik SAD

Džordž Vašington (engl. George Washington), rođen u bogatoj porodici u Vestmorlend okrugu, Virdžinija, imao je privatno obrazovanje i radio je kao građevinski inspektor od svoje 16. godine.
Godine 1752. nasledio je posed svog brata na Maunt Vernonu, uključujući 18 robova čiji je broj do 1760. porastao na 49, mada on lično nije odobravao ropstvo. U Francusko-indijanskom rat imenovan je za pukovnika i poslat na teritoriju Ohaja. Pošto je Edvard Bredok ubijen, Vašington je postao komandant svih trupa u Virdžiniji i poveren mu je zadatak da odbrani zapadnu granicu (1755-58). Povukao se iz službe da bi upravljao svojim imanjem i 1759. oženio se Martom Dendridž Kastis (1731-1802), udovicom.
Radio je u Kući Burdžusa 1759-74, podržavajući kolonizatore, i u Kontinetalnom Kongresu 1774-1775. Godine 1775. izabran je za komandanta Kontinentalne armije. Kasnije, u Američkoj revoluciji, pokazao se kao izvanredan komandant i pouzdan vođa, uprkos tome što je doživeo nekoliko poraza. Kada je rat uspešno okončan osvajanjem Jorktauna (1781), napustio je službu i vrati se u Maunt Vernon (1783). Bio je delegat i predsedavajući na ustavnoj konvenciji (1787) i pomogao da se osigura odobrenje Ustava u Virdžiniji.

Kada su se državni glasači sastali da izaberu prvog predsednika (1789), Vašington je jednoglasno izabran. Oformio je kabinet da bi se uskladio frakcijske i političke razlike, ali je imao jaku centralnu vladu. Kada je izabran u drugom mandatu, tražio je kompromisno rešenje između političkih frakcija od kojih su kasnije postale federalistička i demokratska partija. Javno je istakao neutralnost u ratu između Britanije i Francuske (1793) i poslao trupe da suzbije Viski pobunu (1794).

Znate li ko je Agata Kristi ?

Agata Kristi

Agata Meri Klarisa Miler je rođena u Torkiju, Engleska 15. septembra 1890. godine. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama. Pre nego što su se razveli 1928, Kristijevi su dobili ćerku Rosalind.

Već u njenom prvom romanu, Misteriozna afera u Stajlzu (1920), pojavljuje se ekscentrični belgijski detektiv Herkul Poaro, jedna od najpoznatijih izmišljenih kreacija svih vremena. Poaroove „sive ćelije“ trijumfovale su u borbi protiv opakih zločina u 33 romana i nekoliko desetina kratkih priča napisanih od strane Agate Kristi. Kao i većina drugih njenih romana, i ovaj roman će u godinama koje slede biti uspešno ekranizovan.

Njen poslednji objavljeni roman, Uspavano ubistvo(1976), takođe je ekranizovan, čime je još jedan od svetskih literarnih likova, gđica Džejn Marpl, dobila svoju ulogu i na filmu. Gospođica Marpl se pojavila u 12 romana i više kratkih priča, počevši od romana Ubistvo u Vikarijatu 1930.

Agata Kristi je takođe napisala šest romantičnih romana pod pseudonimom Meri Vestmakot, više originalnih dramskih dela, uspešno je sama adaptirala svoje već napisane i objavljene romane i kratke priče za pozorište a tu je i nekoliko knjiga sa autobiografskom tematikom, kao i zabavne pustolovine sa mnogih arheoloških ekspedicija na kojima je učestvovala sa svojim drugim mužem, arheologom Maksom Malovanom za koga se udala 1930. godine.

Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva. Umrla je 12. januara 1976. godine u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u Engleskoj u 86. godini života.

Znate li ko je M.J. ?

Mnogi ljudi...i ja ga od milja tako zovemo...

Ма наравно.

M.J.
King of pop
пуним именом
Мајкл Џозеф Џексон
је амерички композитор, текстописац, плесач и велики филантроп.

Рођен је 29. августа 1958. године у Индијани, САД, као осми од десеторо дјеце.
Свој музички таленат показао веома рано, наступајући као петогодишњак на божићним концертима, а 1964. заједно са братом Марлоном придружио се групи The Jackson Brothers. Почео је да наступа као пратећи вокал и да плеше, а када је напунио осам година, он и брат Џермејн постали су водећи вокали. Тада је назив групе промењен у The Jackson 5. Били су један од највећих поп и музичких феномена седамдесетих година прошлог вијека, и били су први црни идоли тинејџера који су подједнако приказивани бијелој публици као и остали извођачи.

1979. Епик рекордс објавио је његов соло фанк, диско, соул албум "Off the wall" који је био изузетно комерцијално успјешан.
1982. Џексон је објавио албум "Thriller" , први албум који је лансирао седам топ 10 синглова међу којим и чувени хит "Billie Jean" и "Beat it". За само годину дана, „Thriller“ је постао најпродаванији албум свих времена са процијењеним бројем од између 65 и 110 милиона продатих копија.
Наредних година слиједи остали албуми: "BAD" (1987.), "Dangerous" (1991.), "HIStory" (1995.), "Blood on the dancefloor" (1997.), "Invincible" (2000.)

Џексон је трансформисао умјетност музичких спотова и отворио је пут модерној поп музици у својој земљи. (Премијерно приказан 1996. на канском филмском фестивалу, „Ghosts“ је кратки филм чији су сценарио написали Џексон и Стивен Кинг. Траје преко тридесет и осам минута и држи Гинисов рекорд као најдужи спот свих времена. Такође, спот песме „Scream“, један је од Џексонових најпризнатијих; 1995. номинован је чак за једанаест МТВ спот награда, више него било који други спот, и поставио је Гинисов рекорд као најскупљи спот икада направљен.)
Џексонов рад, јединствени музички звук и вокални стил су утицали на хип хоп, рок, поп, ритам и блуз извођаче, а Џексонова свестраност му је омогућавала да експериментише са разним темама и жанровима.
Познат је и по јединственим плесним кореографијама (нарочито популарним плесним покретом Moonwalk), јединственом стилу одијевања и великим утицајем на моду, оснивању забавног парка за дјецу названог "Neverland", учешћу у бројним хуманитарним акцијама - процијењено је да је током живота донирао и до 500 милиона долара.



- "Свест се изражава кроз стваралаштво. Свет у ком живимо је плес ствараоца. Плесачи дођу и оду за трептај ока али плес и даље живи. Много пута, када плешем, осећам се додирнутим од стране нечега светог. У тим моментима, осетим да се моја душа подиже и да постаје једно са свим што постоји. Ја постајем звезда и месец. Ја постајем љубавник и вољени. Ја постајем победник и поражени. Ја постајем господар и роб. Ја постајем певач и песма. Ја постајем зналац и знани. Плешем и то је вечити плес стваралаштва. Стваралац и стваралаштво се стапају у јединству уживања. Још плешем, док је ту само, плес."

-----------------
А Гистав Курбе?

Гистав Курбе (фр. Gustave Courbet; 10. јун 1819. — 31. децембар 1877) је највећи представник реализма у сликарству. Он је рекао: „Ја не сликам анђеле, јер их не видим“, чиме негира машту и интуицију, већ користи стварност. По њему је сврха реализма да укаже на социјалне неправде које трпе сељаци и радници. Реализам је, дакле, реакција на романтизам и у њему се проучавају материјали предмета. Курбе је, када су му слике одбијене за светску изложбу, у једној дрвеној бараци, коју је назвао Павиљон, приредио изложбу својих слика. На свим својим малим сликама, Курбе је присутан. На свом најбољем делу, Туцачи камена, представљен је дечак који држи камен, затим старац који туца камење и, у горњем десном углу, део неба који представља слободу.


Znate li ko je Nikola Kavaja ?

Nikola Kavaja (rođen 3. oktobra 1932. godine, u Peći, u Zetskoj banovini, Kraljevina Jugoslavija - umro 10. novembra 2008. godine u Beogradu, Srbija), je bio vojni pilot Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva koji se usprotivio komunističkom režimu u FNRJ. Prvi je izvršio diverzantsku akciju u garnizonima JNA. Vojni sud Pete armijske oblasti u Ljubljani ga je osudio na osamnaest i po godina zatvora. Uspešno je izveo bekstvo iz transporta prilikom prebacivanja iz Maribora na Goli otok. Kavaja je bio pripadnik Francuske Legije Stranaca na afričkom kontinentu. Kavaja je četiri puta pokušao da likvidira Josipa Broza 1963., 1971. i 1978. godine na tlu Severne i Južne Amerike. Bio je lični ađutant (telohranitelj) kralja Petra II Karađorđevića[traži se izvor od 12. 2009.]. Izumeo je razorne mine, koje prisvajaju američke oružane sile[traži se izvor od 12. 2009.]. Kavaja je izvršio otmice dva američka aviona boinga 727 i boinga 707[traži se izvor od 12. 2009.]. Osuđen je u SAD na kaznu zatvora od 65 godina zatvora. Kavajine akcije i izumi izučavaju se na Vojnoj Akademiji SAD[traži se izvor od 12. 2009.]. Rangiran od strane SAD kao sedmi u svetu terorista[traži se izvor od 12. 2009.]. Posle 20 godina robije pušten je uslovno na slobodu i decembra 1997. godine vratio se u otadžbinu posle 45 godina. Kavaja je najviše poznat po svojim antikomunističkim aktivnostima, uključujući jedan od prvih pokušaja da pretvori putnički avion kao oružje. Umro je 2008. godine u svom stanu u Beogradu.

Ko je Živojin Mišić ?

Zivojin Misic
(19. jul 1855. Struganik - 20. januar 1921 Beograd)
Zivojin Misic je bio srpski vojvoda iz Prvog svetskog rata. Učestvovao je u svim srpskim ratovima od 1876. do 1918. Neposredno je komandovao srpskom Prvom armijom u Kolubarskoj bici, a prilikom proboja Solunskog fronta je bio načelnik Vrhovne komande.
Mišićevi roditelji Radovan i Anđelija, imali su trinaestoro dece. Živojin je bio trinaesto dete, i kada se rodio, samo osmoro njegovih braća i sestara je bilo živo.
Po završetku svoje šeste godine bio je pastir. Osnovnu školu započeo u Ribnici, a završio u Kragujevcu. U svojim memoarima Mišić je pominjao neprilike koje je imao s varoškom decom zbog seljačkog porekla, što ga je uzbuđivalo i vređalo. Gimnaziju u Kragujevcu je upisao 1868. Prvi, drugi i šesti razred gimnazije završio u Kragujevcu, a treći i četvrti u Beogradu, u Prvoj beogradskoj gimnaziji. U prvih pet razreda gimnazije nije bio posebno dobar đak, ali je šesti razred završio sa mnogo boljim uspehom. S takvim ocenama šestog razreda gimnazije primljen je u Vojnu akademiju, kao 19. u rangu. Na svakom raspustu odlazio je kući u selo i vrlo često je zajedno sa svojom braćom radio i poljske radove.
Kasnije je bio oženjen sa Lujzom Krikner.
Uz velike građanske i vojne počasti Mišić je sahranjen na beogradskom Novom groblju; tu mu je spomenik otkriven 3. XII 1922. godine. U Ljubljani je 1919. dotadašnja Kunova cesta preimenovana u – Cesta vojvode Mišića. Kasarne u Mariboru i Ljubljani dugo su nosile Mišićevo ime. U Zemunu je proglašen za počasnog građanina. Škola u Oglađenovcu se od 5. X 1933. zvala Osnovna škola vojvode Mišića. Jedno dobrovljačko naselje na severu Bačke prozvalo se 1927. godine – Mišićevo. Mišićeva rodna kuća u Struganiku je obnovljena i pretvorena u spomen-muzej (1987). Dan Mišićevog rođenja proslavlja se od 1997. kao praznik Mioničke opštine, a od 1998. godine svakog jula u Mionici se priređuju Mišićevi dani.



ZNATE LI KO JE VASKO POPA?

Хајде онда само да допуним горњи текст.
Живојин Мишић (1855-1921.) је био српски војвода у Првом свјетском рату.
Командовао је српском армијом у Колубарској бици, а учествовао је и у пробоју Солунског фронта.


Рођен је у сиромашној породици као најмлађе, тринаесторо дијете. Завршио је Гимназију, а потом Војну академију.
Осим војне каријере, бавио се и писањем,превођењем и предавањем стратегије на Војној академији.

У Балканским ратовима Мишић је био помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника.
Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега је послије Кумановске битке унапријеђен у чин генерала. Посебно се истакао правилном процјеном ситуације првога дана битке на Брегалници, када је српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог приједлога имало је пресудан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке Другог балканског рата.

Примио је велики број одликовања, међу којима су Ордени Карађорђеве звезде, Орден Таковског крста и амерички, италијански и француски ордени за војне заслуге.

Васко Попа (1922-1991.) један је од познатих српских пјесника.



Завршио је Филозофски факултет у Београду.

Прве пјесме објављује у листовима „Књижевне новине“ и „Борба“. Његова прва збирка пјесама „Кора“ (1953) сматра се почетком српске послијератне модерне поезије. Та књига је покренула расправе књижевне јавности и оставила велики утицај на млађе нараштаје пјесника.

Радио је као уредник у издавачкој кући Нолит у Београду. Слагањем усменог наслијеђа, игара и загонетки, Попа је створио посебан пјеснички језик модерне српске поезије. Писао је кратке стихове без риме и интерпункције, који су блиски метрици српске народне поезије.

Васко Попа је један од најпревођенијих југословенских песника, а и сам је преводио са француског језика.

-------------------------------

Знате ли ко је Рада Врањешевић?

Rada Vranješević
(1918—1944)
Ona je bila službenica, član Biroa Okružnog komiteta KPJ za Bosansku krajinu i narodni heroj Jugoslavije.
Krajem 1939. godine dobila je posao u Savezu činovničkih nabavljačkih zadruga u Beogradu. Odmah po dolasku u Beograd, povezala se sa sindikalnom organizacijom privatnih nameštenika „Botič“ i aktivno radila u njoj. Pored rada u „Botiču“ Rada je učestvovala u raznim partijskim akcijama u Beogradu: na decembarskim demonstracijama 1939. godine, u nekoliko štrajkova radnika fabrike aviona, u rasturanju partijskih letaka, u prikupljanju pomoći i dr. U Komunistički partiju Jugoslavije je primljena 1940. godine. Krajem 1940. godine, posle štrajka u Savezu činovničkih zadruga, uhapsili su je, a posle toga izbacili iz službe. Maja 1941. godine napustila je Beograd i povezala se sa banjalučkom partijskom organizacijom. Do jula je bila član Mesnog komiteta SKOJ-a, a od jula do septembra član Mesnog komiteta KPJ u Banjaluci. Potom je po odluci Partije otišla na slobodnu teritoriju Podgrmeča. Kada je formirann prvi Okružni komitet KPJ za Podgrmeč, Rada je postala njegov član i istovremeno bila sekretar Okružnog komiteta SKOJ-a za Podgrmeč.
Novembra 1942. godine bila je izabrana za člana Biro Oblasnog komiteta KPJ za Bosansku krajinu. Radila je najviše u partijskim organizacijama i AFŽ-u, kao i na stvranju omladinskih organizacija, naročito u Novskom i Bihaćskom srezu. Učestvovala je na Prvom zasedanju ZAVNOBiH-a, u Mrkonjić Gradu, 25. novembra 1943. godine.
U vreme nemačkog desanta na Drvar, rada se nalazila u Okružnom komitetu SKOJ za Drvar, gde je došla po zadatku OK KPJ za Bosansku krajinu. Ujutru 25. maja 1944. godine, uhvatili su je nemački padobranci. Sprovedena je u logor na groblju i posle osmočasovnog mučenja, pokušala je da pobegne, ali je u bekstvu ubijena.
Za narodnog heroja proglašena je 5. jula 1951. godine.




ZNATE LI KO JE MILUTIN MILANKOVIC?

Милутин Миланковић (1879-1985) је био српски астроном, климатолог и геофизичар.
Оснивач је катедре за небеску механику на Београдском уницерзитету и свјетски уважаван научник, познат по теорији ледених доба, која повезује варијације земљине орбите и дугорочне климатске промјене. Ова теорија је позната под именом Миланковићеви циклуси.


Рођен је у Даљу, крај Осијека. Докторирао је техничке науке 1904. године у Бечу и тиме постао први српски доктор техничких наука.
Током боравка у Будимпешти бавио се проучавањем соларне климе и планетарних температура, и у Паризу је објавио монографију о овом проблему под насловом "Математичка теорија термичких феномена узрокованих сунчевим зрачењима". Резултати овог рада су му донијели значајну репутацију у научном свијету, махом због његове криве инсолације на земљиној површини.
Пред сам почетак рата у Југославији, 1941, објављено је његово најзначајније дјело "Канон осунчавања земље и његова примена на проблем ледених доба".

Миланковић је показивао и велико интересовање за историјски развој науке. Написао је књигу о историји астрономије, али и аутобиографију из три дијела: Успомене, доживљаји и сазнања.

Био је члан многих научних друштава како у Србији, тако и у иностранству.
Милутин Миланковић најцитиранији је српски научник (свих времена) у свијету.

-----------------------

Знате ли ко је Филип Вишњић?

Филип Вишњић
(1767-1834)
Jедан je од најпознатијих српских гуслара и твораца српских народних песама.
Филип Вишњић је рођен на Мајевици, у селу Горња Трнова, општина Угљевик. Ослепевши од великих богиња још као дете, Вишњић је постао професионални певач.
Поред тога што је био редактор старих песама, Филип Вишњић је био и творац нових песама. Између осталих његових песама, истичу се следеће:
- Смрт Марка Краљевића; једна од најбољих песама о најпопуларнијем јунаку Српског епоса.
- Две песме хагиографског карактера, о Светом Сави
- Хајдучка песма о мегдану Баје Пивљанина и бега Љубовића
- Тринаест песама о Првом српском устанку.

Најважнији моменат у животу Филипа Вишњића био је његов прелазак у Србију 1809. године. До тог момента он није саставио ниједну нову песму. Непосредни додир с устаничким збивањима био је тренутак његовог рађања као песника. Некада је лутао по земљи, певајући песме од старине, а сада се налазио на месту где се стварала историја. Дружио се с устаничким војводама, добијао награде и признања.
Живео је највише у близини дринског бојишта. Понекад се налазио у самој ватри окршаја.

После пропасти Првог српског устанка, Филип Вишњић је прешао у Срем и настанио се у селу Грку, данашњем Вишњићеву. У овом селу је живео на сличан начин као и пре устанка, али у сасвим другачијим приликама; ишао је по селима и градовима широм Срема, Славоније, Бачке, Баната, певајући песме. Али сада је његов репертоар био сасвим различит. У њему су главно место заузимале песме о српској буни које је сам испевао.
У манастиру Шишатовцу, 1815. године, се нашао са Вуком Караџиће који је записао његових седамнаест песама, четири старе и тринаест нових, устаничких. У Шишатовцу је и касније Филип Вишњић често бивао гост код тадашњег водећег српског песника Лукијана Мушицког. Тим сусретима „српског Хомера“ и „српског Хорација“ дугујемо неколико података о Вишњићевом животу и начину рада. Мушицком је испричао како је стварао песме: питао је ратнике, када су се враћали с бојишта, ко је предводио, где су се тукли, ко је погинуо, против кога су ишли ...

Вишњићеве песме делимо у две групе:
1. Песме о догађајима којима није лично присустововао, него су се приче о овим догађајима преносиле са колена на колено.
2. Песме о догађајима чији је сведок био лично.




Znate li ko je Taško Načić?

Ташко Начић

Ташко Начић, осим што припада већ помињаној чувеној генерацији 1934, такође припада и плејади врхунских филмских уметника који су родом "чарапани" - да ли треба помињати Ђузу Стојиљковића и жену му, Олгицу Станисављевић, Чкаљу, Милана Пузића,Бату Паскаљевића, две Радмиле - Живковић и Савићевић - као и многе друге које је изнедрило крушевачко позориште. (оне друге,о којима млађи више знају,Трифуновиће,Ћетковића и Живића намерно не стављам у исти кош са поменутима). Разлог што сам желео да пишем баш о Ташку Начићу је једноставан - имам утисак да се о њему пише и зна веома мало, а срамотно је и то што је незаслужено остао без неких битних награда.


Ташко је рођен 7. априла 1934. у Крушевцу. Падају у очи необично име и презиме, али ако се зна да је даље порекло овог глумца цинцарско, онда је много тога јасније. Од друге половине педесетих година прошлог века, наступио је у 62 представе, 26 играних, више од тридесет телевизијских филмова и великом броју серија. Оставио је неизбрисив траг у нашем филму. Упамћен је углавном по непревазиђеном комичарском тајмингу и обично је самом својом појавом изазивао смех, али има и запажен број драмских улога на које се треба осврнути.
Начић је дипломирао 1956. године у класи професора Мате Милошевића, а на сцени је дебитовао још раније, као студент друге године, у представи "Ромео и Јулија" у режији свог професора. Званичну каријеру започиње у Народном позоришту 1954. играјући у представама "Станоје Главаш" и "Госпођа министарка". Већ се тада могао приметити раскошни таленат који га је красио, још у то време овладава различитим профилима улога.
Убрзо потом прелази у позориште "Бошко Буха", а одатле још брже у новоосновани Атеље 212, где остаје више од тридесет година, све до своје смрти. На филму је дебитовао малом улогом у филму "Боље је умети" Војислава Нановића (1960), да би остварио значајније улоге у телевизијским филмовима "Циркус универзал", а поготово "Ципелице од крокодилске коже" поред Ксеније Јовановић и Пепија Лаковића, као и "Шнајдерски калфа" по комаду Јоакима Вујића. Упоредо су стигле улоге у позоришту, где је настајао тзв. атељеовски дух о коме сам већ причао у чланку о Алигрудићу. Ташко је у представама које су углавном режирали Мира Траиловић и Љубомир Драшкић, још као млад глумац постао део ансамбла који су чинили претходно поменути бардови.

Тале или Тајсон, како су му били надимци, имао је среће да наступи у великом броју представа које се данас сматрају антологијским. Појављивао се у "Арсенику и старим чипкама", а позоришне улоге које за треба издвојити за антологију су у представама "Картотека" Тадеуша Ружевича, затим "Краљ Иби" који је дочекан на нож, да би касније постао легендарна представа - главнина екипе из "Радована Трећег" је ту, предвођена Зораном Радмиловићем, који је још тада, после ускакања уместо Љубе Тадића, феноменалним импровизацијама продужавао представу на по три сата, Маја Чучковић, Милутин Бутковић и Татјана Бељакова, су свесрдно помагали, а и Ташко је увек био на висини задатка. Касније је писано да је Атељеова изведба "Ибија" дала комаду Алфреда Жарија потпуно нову димензију.
Ташко Начић је добијао разноврсне улоге у потпуно различитим врстама драме, код многобројних писаца - Бране Црнчевића ("Кафаница,судница,лудница"), Боре Ћосића ("Радо иде Србин у војнике"), Нушића ("Ожалошћена породица"), Љубомира Симовића ("Чудо у Шаргану"), Драгослава Михаиловића ("Протуве пију чај") и наравно, Душана Ковачевића ("Маратонци" и "Радован"). Рекло би се да се његова импозантна појава савршено уклапала у профиле личности које је дочаравао, без обзира да ли се ради о драми или комедији. Споља корпулентан и масиван, Ташко је приватно био тих човек који је живео обичним животом. Велики боем се никада није понашао као звезда, што уистину јесте и био, без обзира на срамотно непризнавање наших надлежних институција, које га, иако је био вишеструко награђиван, никад нису наградиле ниједним од највећих признања у позоришту. Појавио се у причи "Пут" омнибуса "Време љубави", где Јован Јанићијевић на вашару тражи мужа за болесну сестру, Неду Спасојевић.Потом смо га видели као симпатичног болничара кога Мија Алексић нокаутира при бекству из болнице, јер "не зна ништа о аперкату" у филму "Боксери иду у рај". Након тога, имао је неколико улога у врло запаженим телевизијским филмовима и ТВ адаптацијама позоришних представа, а поменућу само неке:


"Дан одмора једног говорника" и "Пријатељство занат најстарији" (са чувеном песмом "Иду дани" - оба по Црнчевићевом тексту), затим "Тако је ако вам се тако чини" по тексту Л.Пирандела, "Сладак живот на српски начин" - још једна антологијска ТВ драма, "Халелуја" Ђорђа Лебовића и Александра Обреновића, "Кућевласник и паликућа" Макса Фриша у режији Бранка Плеше и многи други. Велики глумац, кога на слици лево видимо са нераздвојним пријатељем, Милутином Бутковићем, при опуштању после представе, снимио је 37 телевизијских филмова, рачунајући и адаптације представа. Из нешто каснијег периода треба поменути "Изгубљену срећу" Аце Поповића, где је заједно са Радмиловићем и Тодоровићем имао главну улогу, потом "Свињског оца" од истог писца, као и "Госпођу министарку" са Миленом Дравић, где је бриљирао као Риста Тодоровић "Никарагва".
Рекло би се да су два Талетова трејдмарка - фацијална експресија са очима увек на пола копља, иза којих је увек могла бити сакривена читава лепеза најразличитијих емоција, као и фантастичан, феноменалан тајминг за комедију, због чега вероватно сви на помен његовог имена најпре помисле на тај жанр. Сетимо се само његових импровизованих упадица право ниоткуда - на реплику "Руска торта" Маје Чучковић, Тале креће са "Ај,Каљинка,Каљинка маја" (Краљ Иби) или чувено питање "Шта пију пи**е" (Радован Трећи). Ко би заборавио печат који је Ташко дао ништавној улози Илије Рајковића у "Сабирном центру" и његову реакцију на забринуту критику Бате Стојковића "Оставите то, убиће вас професор" - Тале мртав пијан диже главу,обучен као Римљанин, и кратко и јасно каже - МАРШ! Фантастично!
Од филмова још треба поменути "Маестро и Маргарита" Александра Петровића, где је имао улогу позоришног критичара Римског, врло интересантну "Кичму" Влатка Гилића, потом се појавио као незаборавни ловац - ходајућа катастрофа у филму "Ко то тамо пева", кога у целом филму, зарад "прописа" бескрајно малтретира Павле Вујисић "Трчи за нама,можда ћеш нас и стићи" и "Опасан си по живот,брате" - а памте се и његове реплике "Не брините,пушка је закочена", "Откуд ви ту,пуц'о сам на зеца" и "Само сам разгледао топ". На слици га видимо у сцени на гробљу, а он је једини лик из филма чију судбину не сазнајемо. Са ове временске дистанце, безбедно је рећи да значајну улогу у општем успеху филма има и Начић, јер би се неко...


...други у тој улози тешко могао замислити. Оно што бих ја волео је да видим снимак (који нажалост не постоји) представе "Маратонци трче почасни круг" у којој је Ташко годинама тумачио Билија Питона. Истини за вољу, у оригиналном тексту је тај лик питомији него у Шијановом филму, а и сада је дефинитивно незамислив без великог Радмиловића. Ипак, нешто добро се изродило из тога, јер је Шијан чврсто решио да Ташку, да би му се одужио за одстрањивање из филмске поделе, да главну улогу у једном од својих следећих филмова, а филм о серијском убици који је учинио Београд светском метрополом је дошао као поручен. У "комедији страве и ужаса" "Давитељ против давитеља"; кротки див са Багдале је заблистао пуним сјајем. Мислим да нема глумца који би ефектније избалансирао профил човека, који је физички огроман, а ментално на нивоу детета које се радује продатим каранфилима и, са друге стране, озбиљно поремећене особе "од зла оца и од горе мајке", која се ујутру не сећа својих злочина, са Бејтсовским елементима и који је преко дана "Пера цвећар који не би мрава згазио". По овој улози ће вероватно остати и највише упамћен, а баш рола давитеља који "много воли јести кремпите" му је донела и највише признања, једно од њих је и награда на Филмским сусретима у Нишу.

СЛЕДИ НАСТАВАК....

Ташко Начић ( наставак )

Исте године је са Живком Николићем снимио "Чудо невиђено", где му се осветила "Американка" Савина Гершак, или што би прост народ рекао ...опет је био један од упечатљивијих ликова. Касније, на филму није имао већих улога, али је свој несумњиви дар и префињену глумачку естетику безрезервно нудио позоришту и телевизији. Десет година је доводио публику до позитивног лудила изводећи монодраму "Не пуцај,бре" у флекавој молерској униформи - нажалост, није сачуван ниједан снимак. Улоге Суперхика и Божидара Мајковића су му донеле нову популарност на телевизији, опет је до изражаја дошао непревазиђени тајминг за комедију и општеприсутна урнебесна тромост, уз обилно конзумирање хране и пића. Колико је, насупрот стаситој појави, Ташко био скроман човек и велики глумац, сведоче готово сви који су га познавали, а људи из КСТ-а, где је често изводио своју монодраму рекли су да није било бруцошијаде или маскенбала на који се није одазвао. Видимо га пред микрофоном на прослави деветогодишњице емисије "Вече уз радио (1977). На слици десно, изводи поменуту монодраму.



Преносим и две анегдоте, преузете из књиге "Успоменар 212" Милана Цација Михајловића. Ово су парафразе,а не цитати.
Чувени атељеовски бифе. Тале седи са великим пријатељем Милутином Бутковићем Булетом и још неким људима. Само што је завршио снимање "Давитеља".
- Тале,сине,да те замолим нешто? - Бутковић се чак и рођеној жени обраћао са "сине".
- Кажи,Буле? - пита Ташко, спреман да помогне.
- Омацила ми се мачка, па ако би могао да ми подавиш мачиће - рече Бутковић, спреман да изгуби главу због доброг штоса.
Дошао Ташко на представу са тешком зубобољом и жали се у гардероби да не зна како ће да игра у толиким боловима. Јавља се Гута Добричанин да му помогне,притискајући одређене тачке на телу и потиљку, али под условом да се болесник опусти и потпуно му верује. Начић омамљен пристаје и креће масажа.
- Понављај за мном речи "Ташка боли зуб" - каже му Гута масирајући му "критичне тачке". Ташко у магновењу понавља. После још два понављања, Добричанин каже "А Гуту боли ку... што Ташка боли зуб" - и изјури из гардеробе, свестан опасности по живот. Причало се да се потера одвијала и изван позоришта.
За крај преносим и имагинарни епитаф Ташку Начићу од Љубе Мољца, преузет из исте књиге:
- Много пио,много јео - пола гробља заузео!
У емисији "Глумци" посвећеној Ташку Начићу,реализованој 1995. године, а репризираној недавно у "Трезору" (састављена од инсерата и интервјуа), он је рекао: "Увек сам волео да радим ствари које не умем...и када бих се поново родио, опет бих био глумац". Мајсторе, не бисмо ни хтели да будеш било шта друго!

Умро је 26. марта 1993, не дочекавши 59. рођендан, веровали или не, од последица бронхитиса. Отишао је тихо, како је и живео, остајући до краја веран себи и свом позоришту.


Да се мало насмејемо...и сетимо нашег Ташка Начића...Тајсона...

Konobar iz pakla : Tasko Nacic - Sta piju *****


Znate li ko je Dean Martin ?

Dean Martin
07. jun 1917. - 25. decembar 1995.

Martinovo pravo ime je Dino Paul Crocetti. Rođen je 7. juna 1917. godine, u Steubenvilleu. Roditelji su mu bili rođeni Italijani, berberin Gaetano Crocetti i žena mu Angela. Dino je do pete godine pričao samo italijanski. Ostaci italijanskog su razlog njegovog vječito "razvučenog" govora. To je mnoge pogrešno navodilo na pomisao kako je južnjačkog porijekla. Nasuprot, bio je sa sjevera - iz Ohaja.
U petnaestoj je postao bokser s nadimakom "Kid Crocett". Napustivsi boks, postao je pomoćnik oko ruleta, pa krupije u jednom ilegalnom kazinu, priučio se usput računovodstvu i ... počeo pevušiti sa lokalnim grupama, pod pseudonimom "Dino Martini" - po tada čuvenom tenoru Metropoliten Opere - Ninu Martiniju. Zapazili su mu glas, pa je dobio i pravi angažman. Potom, ranih 40-tih, počeo je pjevati za grupu Sammy Watkinsa. Tad je definitivno promenio ime u Dean Martin.
Do 1946. godine, Dean je relativno dobro zarađivao kao pevač noćnih klubova istočne američke obale. Bio je među cenjenijim pevačima, iako mu pamte i kako mu je pukao glas kada je htio otpevati jedan hit Frank Sinatre. Te godine je snimio svoj prvi hit - "Which way did my heart go?", ali nije doživeo neki uspeh.

Veza s mafijom
U biografiji nazvanoj "Dean Martin: King Of The Road", Michael Freedlanda, objavljene su FBI činjenice o njegovim vezama sa mafijom u ranom periodu karijere. Pomagali su ga bossovi salona u Čikagu. Kasnije su upravo ti bossovi bili na čelnim mestima tokom šoua kada je postao zvezda. I iz drugih izvora se sluti da se Martin vezao za mafiju i simpatisao je. Uvučen je u sistem "malih usluga" prema toj organizaciji, i nisu ga mnogo kompromitovale. Čak je u zapisima FBI-ja nađeno kako je neki mafijaški šef planirao da ubije Deana ukoliko ne pokaže dovoljno "zahvalnosti". Uprkos takvim tragovima, nijedan ne sugeriše da je direktno umešan u kriminalne aktivnosti, ništa više ili manje od bilo kojeg drugog pevača koji radi u klubu kontrolisanom od mafije. Mafijaši su osećali i patriotsku bliskost s njim jer je bio poreklom Italijan.

Partnerstvo s Jerry Lewisom
Dean je postao privlačan za Metro-Goldwyn-Mayer i Columbia Pictures, ali dugo nije stizala nikakva ponuda. Egzistirao je od noćnih klubova, sve dok nije sreo goluždravog komičara Jerry Lewisa, u njujorškom Glass Hat Clubu. Nastupali su zasebno. Vremenom, postali su nerazdvojni prijatelji i počeli učestvovati jedan drugom u tačkama, formirajući muzičko-komičarski tim. Njihov zvanični debi, kao tima, bio je u Atlantic City's 500 klubu, 25. jula 1946. godine. Tu su umalo propali ... pa napravili bum. Vlasnik "Petstotice", legendarni Skinny D'Amato, upozorio ih je poslije prve tačke da će ih smesta otpustiti ako u drugoj, te noći, ne načine nešto. U dvorištu iza kluba, Jerry i Dean su se dogovorili da promene najavljeni scenario i sve improvizuju. Dok je Dean pevao, Jerry se pojavio kao kondukter gegajući se, bacajući ploče, unaokolo i praveći viceve na račun Deanovog pevanja i na račun pristojnosti samog kluba. I to tako da je izazivao salve smeha. Taj uspeh obezbedio im je niz dobro plaćenih nastupa duž istočne obale s kuliminirajućim trijumfalnim nastupom u najpopularnijem njujorškom noćnom klubu, Copacabana. Gde su se god pojavili, sve se treslo od Lewisovog ismejavanja Martina, dok ovaj pokušava da zapeva i njihovim trudom da prevare jedan drugoga. Kasnije su obojica odali kako je tajna u tome što su ignorisali publiku znajući da će uspeti samo ako jedan drugoga nasmeju. U gegovima nisu štedili ni ljude koji su plaćali silne pare da ih vide: jedan od popularnih trikova je bio da makazama odseku mašnu nekom dotad bezbrižnom džetnlemenu ... bilo je slučajeva da usput otkinu i čitavu kragnu! Publika dotad tako nešto uživo nije vidjela i nikad joj nije bilo dovoljno.

http://1.***************/_S5z8lJT_LAQ/S-CjHN6GGVI/AAAAAAAACv4/EEfC81wF5tk/s1600/2955862119_08349557c3_o.jpg

Deo genijalnog filma At War with the Army (1950)

Pojavili su se na radiju 1949-te. Iste godine kad su potpisali ugovor za Paramount, za film "My Friend Irma". Dean, je bio radostan što napušta New York City, grad visokih zdanja, jer u Kaliforniji je bilo malo visokih zgrada zbog čestih zemljotresa. Patio je od klaustrofobije, strahovao je od zatvorenog prostora. Gotovo nikad nije koristio lift, dugotrajno i mukotrpno se penjući stepenicama solitera-tornjeva na Menhetnu. Njihov agent, Abby Greshler, isposlovao je Holivudski ugovor: da podijele 75,000 dolara za naredni film, a mogli su da se bave aktivnostima mimo filma, pa čak i da pokrenu svoju produkciju. Takođe, imali su kontrolu nad nastupima u klubovima, snimanjem ploča, nad radio i TV nastupima. Zaradili su milione dolara.

Filmski uspjeh je bio ogroman. Dotad nije viđen par kao Martin i Lewis. Jerry je postao popularan među djecom, a Dean je izrastao u sex simbol. Bili su među najtraženijim umetnicima u Americi ranih pedestih. Ali popularnost i pritisak javnosti su uzeli danak. Rastali su se 1956-te, deset godina nakon njihovog prvog zvaničnog pojavljivanja. Razlaz se naslućivao mnogo prije. Posle naglog uspjeha, obojicu su okružili laskavci, ubedjujući ih kako nazaduju zbog svog partnera. Jerry je bio taj koji je verovao takvima više nego Dean. Par se trudio da ne pokaže narastajući animozitet, no zabeležen je televizijski incident: 1953-će Dean je snimio "That's Amore" - prvi svetski hit nekog od njih pojedinačno. Umesto da je ponosan na uspjeh kolege, Jerry Lewis je reagovao zlurado. Dok je Dean počinjao pesmu s orkestrom, Lewis se neplanirano popeo na scenu da ga spreči. Naravno, međusobno zadirkivanje je bilo sastavni deo njihovih tačaka, ali je Dean očito bio neraspoložen što ga partner provocira pre dogovora. Jerry se nije zaustavio na verbalnom uznemiravanju, počeo je privlačiti kamere na desetak santimetara od Martinovog lica uz urlajući smeh publike. Dean je nastavio da peva čak i kada ga je Jerry uzjahao, počeo čupati za kosu i šamarati po ušima. Dean je povređen ljutito procedio: "Jerry, preteruješ", i okončao pesmu polako je utišavajući uz reči "Ovo je kraj... ovo je kraj". Jerry je, naravno, izazvao oduševljen smeh publike, ali Martin je osećao da neće trpiti partnerove hirove, ma koliko to novca donelo.

Prekid ortakluka nije bio pravno lak. Mjesecima su pravnici raspredali detalje oko bookinga noćnih klubova, televizijskih ugovora i raznih njujorških produkcijskih dogovora. Publika ih je molila da ostanu zajedno. Lewis u početku nije imao probleme da samostalno zadrži filmsku popularnost. Martin se dotad kotirao kao onaj koji samo dopunjuje partnera. I nije mu bilo lako. U prvom solo filmu, "Ten Thousand Bedrooms", 1957-me, nije doživeo uspjeh. Još je bio popularan kao pevač, ali nadolazeći rock-and-roll je pomutio slavu dotadašnjih baladera kakav je bio Dean. Činilo se da je osuđen da zauvek peva po klubovima i bude upamćen kao bivši partner Jerry Lewisa.

Solo karijera

Dean je želeo biti upamćen i kao glumac... Ponudili su mu da za delić nekadašnje zarade glumi sporednu ulogu u ratnoj drami "The Young Lions", 1957-me, na šta je jedva pristao. Privuklo ga je samo što će tu učiti od Marlon Branda, i Montgomery Clifta. Film je postao ugaoni kamen Martinovog spektakularnog povratka. Sredinom šesdesetih Martin je postao vrhunska atrakcija, kako filmom, tako pesmama i predstavama u noćnim klubovima. Sa druge strane, slava nekadašnjeg partnera Jerry Lewisa počela je da bledi. Martinu su stizale ponude. Glumio je u filmu "Rio Bravo" Howard Hawksa, 1959-te, pored John Waynea i nadolezeće pjevačke zvijezde Ricky Nelsona. Potom je opet bio s Wayneom i u filmu "The Sons of Katie Elder", 1965-te, gde su bili podjednako plaćeni.

Nikada se nije oslobodio fame večitog udvarača. Obožavaoci su ga voleli u ulozi tajnog agenta Matt Helma. Kao pevač, kako je sam priznao, nije bio najbolji bariton na svetu i nije bilo sumnje da je kopirao stil Bing Crosbya i Perry Comoa. Nije bio muzički pismen, ali je uspio da snimi više od 100 albuma i oko 600 pesama. Najpoznatiji hitovi su mu "That's Amore”, "Volare”, "You're Nobody Till Somebody Loves You", no najviše će ga pamtiti po "Everybody Loves Somebody". Na vrhuncu karijere, Dean je poslao telegram Sinatri s porukom "That's the way you do it!"

Elvis Presley je kazao da je Dean Martin tad uticao i na njega i da je "Love Me Tender" pevao njegovim stilom. Tri decenije je Dean Martin bio među najpopularnijim umetnicima noćnih klubova Las Vegasa, priznat i kao komičar. No, dok je slovio, zbog svojih uloga kao večito polupijani zavodnik, istovremeno je bio privržen familiji, provodio vreme s njom kad god je mogao.

Martin je na NBC televiziji lansirao svoj nedeljni šou "The Dean Martin Show", 1965-te, gde se pretstavio kao lenji, bezbrižni pijanac kome sve polazi za rukom. Emisija je bila među deset najgledanijih. Time je dobio reputaciju teškog pijanca iako je u privatnom životu bio suprotnost. Volo je u stvari đus od jabuke pre no alkohol.

Kasnije, polako je počeo da napušta šou biznis. Nedeljni šou je obustavio zamenivši ga povremenim prazničnim emisijama u kojima je mogao manje da se angažuje. Smanjio je snimanje ploča, prekinuo snimati filmove. Na kraju je razvio zavisnost od Percodana, leka kojim se suzbijaju bolovi. Zbog njega je počeo nesigurno da hoda, a glas mu postao isprekidan. Očito je patio od krize srednjih godina. Razveo se od druge žene, Dženi, i ušao u nekonvencionalnu vezu sa upola mlađom Katerinom Houn. Takođe je bio veren sa Gail Renshaw, Miss USA 1969, a potom je izlazio sa glumicom Phyllis Davis. Na kraju, hteo se izmiriti sa Dženi ali se ona više nikad nije htela udati.

Poželio se u jednom momentu javno izmiriti sa drugom, u šali tako navode, bivšom ženom, Jerry Lewisom: Ukazala se prilika kada je za vreme proslave Asocijacije mišićnih distrofičara, fonda koji je Jerry osnovao, Frank Sinatra šokirao Lewisa i svijet dovodeći Martina na pozornicu. Publika je bila oduševljena, telefonske veze su se usijale, a dvojica su se nekadašnjih ortaka zagrlili i smijali. Ali, iza toga, nisu imali mnogo da kažu jedan drugome. Jerry je prelomio pitajući: "Dakle , ti još radiš?", ali dobro poznata Deanova domišljatost je izostala, čulo se samo nerazgovjetno mumljanje. Kada ga je Sinatra pokušao animirati, takođe je bio otsutan. Mnogi su mislili da je pijan, ali izgleda da je Percodan bio razlog njegove ukočenosti. Jerry je poželio da ta epizoda ne bude krajnja, te da opet probaju obnoviti prijateljstvo, ali je Dean odbio novi pokušaj. Iako nikada nikome nije rekao ništa loše o Jerryju, jednostavno nije htio da obnavlja prošlost.



Pozne godine - Rat Pack Album cover, early 1980s

Dean se vratio velikom ekranu pojavljujući se u dva filma o auto trkama ("Cannonball Run" movies), ali je biti filmska zvijezda nešto što ga više nije uzbuđivalo i sada mnogo zamaralo. Ušao je još jednom i u studio za snimanje otpevavši svoju verziju pjesme "Since I Met You, Baby", načinivši tako prvi njegov video emitovan na MTV. Nikada nije pretendovao da se predstavi kao intelektualac. U jednom intervjuu je kazao kako je u životu pročitao samo jednu knjigu, i to dečju: "Black Beauty". Jerry Lewis je u biografskoj knjizi o Martinu, "Dean and Me: A Love Story", naveo kako je Martin obožavao stripove uvek slavši nekog drugog da ih kupi za njega.





Ko je Tony Curtis?

Tony Curtis
03. jun 1925. - 30. septembar 2010.

Bio je аmerički filmski čija je karijera trajala šest decenija, ali je najveću popularnost imao tokom 1950-ih i početkom 1960-ih. Glumio je u više od 60 filmova u ulogama koje pokrivaju širok spektar žanrova, od lakih komedija do ozbiljnih drama. U svojim kasnijim godinama imao je brojne televizijske nastupe.

Iako su njegove starije filmske uloge bile delimično rezultat njegovog dobrog izgleda, od druge polovine 1950-ih, njegova pojava na ekranima je bila značajna i vrlo jaka. Počeo je da se dokazuje kao dobar dramski glumac imajući mogućnosti da glumi u brojnim dramatičnim i komičnim ulogama. U svojim najranijim ulogama je glumio u mnogo prosečnih filmova, uključujući i hoštaplere, vesterne, blage komedije, sportske filmove, kao i muzičke. Međutim, povremeno je glumio u Houdini (1953) zajedno sa svojom suprugom Janet Leigh "to je bio njegov prvi jasan uspeh", primećuje kritičar David Thomson, "njegova gluma je izuzetno napredovala."

Svoju najznačajniju ulogu je dobio 1968. kada je glumio u drami koja je snimana po istinitom događaju, The Boston Strangler, koji neki smatraju njegovom poslednjom glavnom ulogom u filmu.Ta uloga mu je ojačala reputaciju ozbiljnog glumca sa svojim "jezivim portretom" serijskog ubice Albert de Salvo. Dobio je 30 funti i njegovo lice je obnovljeno sa lažnim nose pomoću kojeg je stvarno izgledao kao de Salvo.

Curtis je bio otac dve glumice Jamie Lee Curtis i Kelly Curtis.



Ko je Sidney Sheldon?

Sidni Šeldon rođen je 1917 godine u Čikagu. Univerzitet je napustio već posle šest meseci i zaposlio se da bi izdžavao porodicu. Pre nego što je otišao u Holivud 1937. godine kako bi postao pisac, zarađivao je kao radio-pisac viceva, kao vratar u bioskopu, a onda se oprobao i kao scenarista filmova, brodvejskih predstava, kao producent, a i kao režiser par filmova.

Za vreme vreme Drugog svetskog rata 1941. godine, Sheldon se kao pilot pridružio ratnom vazduhoplovstvu. U tom periodu su se na Brodveju igrali njegovi hit mjuzikli:
- Vesela udovica
- Džekpot
- Dream with music
- Alice in Arms
- Crvenokosa
- Rimska sveća
- Gomes

Autor je popularnih televizijskih serija:
- Šou Peti Djuk
- Sanjam Džini
- Nensi
- Hart to Hart

Sheldon se sredinom 40-tih vratio u Holivud gde je započeo dugogodišnju karijeru uspešnog pisca. Kao režiser i producent postigao je manji uspeh nego kao scenaristai, kasnije, kao romanopisac.

"Tokom godina bavio sam se raznim oblicima pisanja, ali najviše od svega volim da pišem romane. Romani su drugačiji svet, svet uma i srca. U romanu čovek može da stvara likove i podari im život." - rekao je Sheldon.

Njegov prvi roman "Golo lice" odbilo je pet izdavača. Izdavačka kuća "Vilijem Morou" objavio je roman 1970. godine. Njujork Tajms ga je opisao kao najbolji prvi misteriozni roman godine, a bio je nominovan i za nagradu Edgar Alan Po. Njegovi romani se prodaju u 108 zemalja sveta i prevedeni su na pedeset jezika. Godine 1997. u Ginisovoj knjizi rekorda naveli su ga kao autora čija se dela najviše prevode u svetu.

Sidney Sheldon preminuo je 30. januara 2007. u 90. godini života.

Romani:
- Golo lice
- Druga strana ponoći
- Stranac u ogledalu
- Krvna veza
- Gnev anđela
- Majstor igre
- Ako dočekam sutra
- Vetrenjače Bogova
- Pesak vremena
- Ponoćne uspomene
- Operacija: Sudnji dan
- Zvezde sijaju s neba
- Ništa nije večno
- Jutro, podne, noć
- Pakleni planovi
- Ispričaj mi snove
- Nebo pada
- Bojiš li se mraka?
- Druga strana mene ( memoari )

Zanimljivo je da su u njegovim romanima uvek glavni junaci žene, hrabre, odvažne i sigurne u sebe...

Filmovi i serije koje su snimljene prema romanima Sidnija Šeldona:
- Golo lice
- Druga strana ponoći
- Krvna veza
- Gnev anđela
- Majstor igre
- Ako dočekam sutra
- Vetrenjače Bogova
- Stranac u ogledalu
- Ništa nije večno
- Pesak vremena
- Ponoćne uspomene


A znate li ko je Ron Dzeremi?

Ko je Geri MUR ?


Bluz legenda... Geri Mur ( eng.Gary Moore ), koji je rođen u Severnoj Irskoj, jedan je od cenjenijih umetnika električne gitare u svetu. Ime je stekao nastupajući sa nekoliko hard-rok i bluz grupa, od kojih je najznačajnija „Tin Lizi“. Svirao je na „Black Rose - A Rock Legend“ (1979), najprodavanijem studijskom albumu te irske hard-rok grupe, a sa njenim preminulim vođom Filom Linotom sarađivao je često. Zajedno su napisali dva velika hit dueta „Parisienne Walkways“ (1979) i „Out In The Fields“ (1985), koji su se našli na Murovim solo albumima. Geri Mur je svetski uspeh postigao 1990. godine sa solo albumom „Still Got The Blues“ i naslovnom pesmom.



Gary Moore je dva puta bio gost Beograda, prvi put na "Jelen Pivo live festivalu" 2007...i tom prilikom dao je i intervjuu za „Blic“

INTERVJU...za „Blic“ ( 2007 )

Britanski bluz i hard rok gitarista Geri Mur, koji je ove godine zbog problema sa zdravljem dva puta otkazivao koncert u Beogradu, sviraće 7. septembra na Kalemegdanskoj tvrđavi u sklopu „Jelen pivo lajv festivala“. U ekskluzivnom intervjuu za „Blic“, Mur govori o svojim muzičkim počecima, karijeri voditelja, koncertu u Beogradu...

Rano ste ušli u muziku. Dobili ste akustičnu gitaru kada ste imali samo osam godina.

- Ne osam, nego deset godina.

Deset, dakle. Da li ste tada bili premladi da pomislite da ćete jednom biti tako velika zvezda?

- Hm... Kada sam imao deset godina samo sam želeo da naučim da sviram. Mada, imao sam san da postanem muzičar još kada sam imao pet-šest godina. Oduvek sam voleo taj zvuk gitare i kada sam počeo da sviram to je preuzelo moj život. Tako da mi je teško odgovoriti na to pitanje. Da, oduvek sam sanjao da ću biti muzičar.

Iako ste levoruk, naučili ste da svirate desnom rukom.

- Da, to je tačno, ali to sam učinio samo zato što kada sam počinjao, nisam znao da može da se svira i levom rukom. Nisam znao da postoji posebna gitara za levoruke, imao sam deset godina, došao je lik, dao mi gitaru, pokazao prvi akord koji je trebalo da odsviram. Krenuo sam desnom rukom i eto me danas.

Pored solo karijere, voleli ste da radite sa bendom „Tin Lizi“. Da li je to vaše najbolje doba u karijeri?

- Najbolje u mojoj karijeri je došlo posle toga, kada sam počeo ponovo da sviram bluz. I to je deo moje karijere mnogo bolji nego bilo koji drugi, zaista.

Radili ste i kao radio voditelj na „Planet rok radiju“ u emisiji koja se bavila bluz muzikom.

- Tražili su mi da napravim serijal od šest emisija o bluzu i uživao sam u tome zaista, a usput sam pronašao i odličan materijal za moj novi album. Taj šou me je vratio na početke bluza, na stari bluz, jer u svakoj emisiji smo se sve više i više vraćali u prošlost. Jednu od pesma na novom albumu „Sundown“ snimio sam na osnovama tog nekog starog bluza. Otkrio sam ponovo osnove bluza i bilo mi je zadovoljstvo raditi tu emisiju. Takođe sam svirao gitaru u šouu uživo, objašnjavajući različite stilove sviranje, i to je bilo jako zabavno.

U Beograd dolazite da svirate na „Jelen pivo lajv festivalu“ i hedlajneri osim vas su „Happy Mondays“ i Ijan Braun. Da li ste svirali ranije sa njima?

- Jednom davno sam svirao sa „Stone Roses“ (bivši bend Ijana Brauna), to je bilo OK. Nisam nikada svirao sa „Happy Mondays“, ali sam veliki fan tog benda i njihovog rada i posebno volim „Black Grapes“, drugi bend Šona Rajdera.

Mnogi fanovi to ne znaju, zašto je vaš koncert u Beogradu bio otkazan? Da li ste znali da je koncert bio rasprodat?

- Ne, nisam to znao, ali problem je bio u tome što sam imao neku plućnu infekciju i nisam mogao da putujem. Bolest je došla iznenada i lekari mi nisu dali nigde da putujem, tako da sam morao da se odmorim neko vreme. Ja, inače, radim dosta i sve to je naporno - snimanje, koncerti i sve, možda sam se u trenutku i malo istrošio.

Šta da očekujemo od koncerta na Kalemegdanu? Da li dolazite sa bendom ili ćete svirati sami?

- Pa naravno da dolazim sa bendom, kako da dođem sam. (smeh)

Dolazilo je u Beograd nekoliko gitarista koji su svirali isključivo solo.

- Stvarno. Hm... Ali ne ja. Ja sam bluz gitarista i moram da imam bend.

I, šta možemo da očekujemo od vašeg koncerta ovde?

- Dobar, stari bluz. Samo bluz.

Imate li šta da poručite fanovima koji vas nestrpljivo čekaju u Beogradu?

- Žao mi je što nisam stigao prošlog puta, ali sam vrlo uzbuđen zbog dolaska i ovog koncerta. Nikada nisam bio u Beogradu i uvek je divno posetiti nove krajeve. Bio sam u nekoliko novih gradova ove godine, recimo u Kijevu i Moskvi, gde nikada ranije nisam svirao i uvek je lepo videti nove gradove.



Na žalost svih njegovih fanova i ljubitelja " Dobrog Bluza ", Legendarni rock gitarista Gary Moore preminuo je u 58. godini života u hotelskoj sobi u Španiji u nedelju ujutru 06.02.2011. dok je bio na odmoru u Španiji.

Za sobom je ostavio ...SVOJE LEPE PESME...NAMA...DA IH SLUŠAMO...I DA GA SE SETIMO....

Neke...

Gary Moore - Whiskey In The Jar - Live



Znate li ko je Jim Byrnes ?

Zagonetni Frederik Ešton, ustvari je Mitar Milošević (1924 - 1995), Crnogorac s prebivalištem u Novom Sadu, koji je svijet još zagonetnijeg Luna (Donalda Sikerta), poštenog borca protiv kriminala odgojenog od zločinačke ruke, majstora za prerušavanje čiji je pravi identitet poznavala tek priležnica mu Džejn, smjestio u London, grad u kojem nikad nije bio. Više od 50.000 ljudi gutalo je svaku epizodu, navijalo za mornara Semjuela Makfersona, dobroćudnog debeljka i vjernog pomoćnika, njegovu djevojku Brendu, te novinara Markinša. Kasnije, doživjeli smo i strip, ali da se Miloševićev pulp genij ijednom imao prilike preliti preko granica jugoslavenskog fenomena, ne sumnjamo da bi majstor svoju smrt doživio u jednoj od raskošnih holivudskih vila, potpisujući ugovor za snimanje šestog nastavka uzbudljivog filmskog serijala o ovom "slavnom naučniku i avanturisti".

Sad Vi meni odgovorite ...Ko je Jelena Petrovic Njegos SAVOJSKA.?

Rođena na Cetinju 8. januara 1873. od oca Nikole Petrovića Njegoša - budućeg Nikole I od Crne Gore - i Milene Vukotić, prvu mladost je provela na ruskom carskom dvoru. Imala je 23 godine kada je prilikom jedne zvanične prigode, na vjenčanju cara Nikole II, upoznala Viktora Emanuela Savojskog, princa od Napulja, koji je bio četiri godine stariji od nje. Njena bujna ljepota nije mogla proći neopaženo od strane italijanskih dostojanstvenika koji su tražili visoku ženu da uravnoteže ne baš impresivni prinčev stas; sa druge strane, za njenu porodicu bila je neponovljiva prilika da se sprijatelje sa vladajućom kućom jedne od glavnih država u Evropi:vjeridba je zakazana ubrzo i nakon što je Jelena pokatoličena, svadba je održana 24. oktobra 1896.

Raskoš italijanskog dvora nije promijenio skromni temperament Jelene, koja je uvijek vodila povučen i uzoran život, koja nije voljela slavlja i svjetovne stvari, već se posvetila humanitarnom radu, u toku i nakon rođenja petoro djece: Jolande, Mafalde, Đovane, Marije i Umberta. Najistaknutije je njeno učešće 1935. na "Dan vjere" (praktično njeno jedino važno zvanično pojavljivanje gdje nije bila uz muža), kada je željela da bude prva Italijanka koja će pokloniti domovini svoj vjenčani zlatni prsten da bi se izborili sa sankcijama nametnutim Italiji od strane Društva naroda (UN) zbog rata sa Abisinijom.

Jelena nije bila samo skromna kraljica koja je svoju vjeru podarila domovini. Čitav svoj život posvetila je dobrotvornom radu. A pomoć najugroženijim nije bio samo svjetovni "zadatak" - ono što su mnoge žene na visokim položajima obavljale kao društvenu obavezu - već djelo hrišćanskog dobročinstva. Jelena je to posebno pokazala nakon zemljotresa u Mesini 1908. Našla se na licu mjesta medu ruševinama i ranjenicima. Sicilijanski grad joj je još za života posvetio spomenik.

Sa istom posvećenošću pomogla je ugroženima u toku Velikog rata, radeći kao medicinska sestra u bolnicama. Jelena je bila jednostavna, sigurno ne priprosta (obrazovanje na carskom dvoru svakako je moralo dati rezultate): i danas je pamte kao ženu sposobnu da zasnuje svoj i život svoje djece na jednostavnosti, i tako postane primjer koji se obožava i poštuje.

Sa padom fašizma došlo je i do pada dinastije Savoja, Jelena je pošla za mužem u egzil u Aleksandriju; nakon Viktorove smrti 1947. vratila se u Francusku, da bi živjela usamljeno u Monpeljeu, gdje je umrla 1952.


Znate li ko je Alberto Moravia ?

http://1.***************/_Nu9eTOaOVvg/TSwlTlZ8XHI/AAAAAAAACu4/fgwautedwWE/s320/alberto.jpg


Alberto Moravia, italijanski pisac, rodjen 28. 11.1907- 26. septembar 1990g.

Zivot...i dela:


1.Rimljanka
2.Prezir
3.Agostino
4.Maskarada
5.Bracna ljubav
6.Cocara
7.Rimske Price
8.Konformist
9.Paznja
10.Ravnodusni ljudi
11.Automat
12.Dosada

Neke njegove price su ekranizovane.

Ko je Vojislav Sulovic ?