gost 41715
Elita
- Poruka
- 17.690
Ovako je to bilo 30-ih godina, pa me nesto mnogo podseca na danasnje rasprave i podele oko pompezno najavljivane papske posete... 
Versko podvajanje i netolerancija u Bosni i Hercegovini
Mitja Velikonja
Međucrkveni (a, samim tim, i međuetnički) odnosi u Jugoslaviji pogoršani su zbog spora oko konkordata sa Svetom Stolicom. Očekivalo se da će konkordat rešiti mnoga goruća pitanja: određivanje granica eparhije i njihovo prilagođavanje nacionalnim granicama, određivanje postupka naimenovanja biskupa, rešavanje pitanja veronauke i slovenske liturgije, pomoć delovanju ,,Katoličke akcije’’, i određivanje finansijskih obaveza države prema Rimokatoličkoj crkvi. Tačnije, trebalo je da se odredi udeo državne pomoći Rimokatoličkoj crkvi, naimenovanje vatikanskih biskupa uz pomoć Beograda, dozvola za korišćenje glagoljice i liturgije, rimokatoličko krštenje dece iz mešovitih brakova i zabrana da se sveštenstvo upušta u političke aktivnosti.
Zakoni i konkordati koji su u to vreme bili u upotrebi u Jugoslaviji nasleđeni su od njenih prethodnica. Bivše habsburške teritorije i dalje su koristile konkordat iz 1855. (Hrvatska i Slavonija) i akt iz 1874. (Slovenija i Dalmacija). Vojvodina je rešila problem donošenjem novog zakona. Bosna i Hercegovina je bila obavezana konvencijom iz 1881, a Crna Gora konkordatom iz 1886. Kraljevina Srbija je potpisala konkordat 24. Juna 1914, pred sam rat. 1921, papa Benedikt XV (1914-22) objavio je sve prethodne konkordate nevažećim i ništavnim usled nastanka nove države. Početkom dvadesetih godina jugoslovenske vlasti (a kasnije i sam Kralj Aleksandar) i Vatikan otpočeli su razgovore o novom konkordatu, zadirući tako u autoritet jugoslovenske rimokatoličke hijerarhije. Kralj je očekivao da će konkordat garantovati viši stepen katoličke odanosti državi, ublažavanje hrvatskog pitanja i bliskiju saradnju u borbi protiv komunizma. Konkordat je jula, 1935, potpisao jugoslovenski premijer Milan Stojadinović, ali je negodovanje pravoslavnog stanovništva sprečilo da ga iznese pred skupštinu do novembra 1936.
Vesti o konkordatu izazvale su neočkivanu buru protesta pravoslavnog dela države. Uprkos svom prethodnom slaganju sa konkordatom, Patrijarh Varnava (Barnabas) mu se sada žestoko protivio, kao i određeni srpski opozicioni i nacionalistički krugovi koji su bili ljubomorni na odnos između Jugoslavije i Vatikana. Oni su ,,raskrinkavali’’ zaveru pape (,,crnog vođe crne internacionale’’) protiv jugoslovenske države i pravoslavaca. Vrh srpske pravoslavne crkve je imao četiri zamerke na konkordat: verovali su da će olakšati pokatoličavanje; smatrali su da je udeo državne pomoći koji se izdvaja za Katoličku crkvu previsok (mada su drugi podaci pokazivali upravo suprotno: Pravoslavnoj crkvi je išao najveći deo – između skoro dve trećine do tri četvrtine – budžetskih sredstava namenjenih svim priznatim verskim zajednicama); smatrali su da je neprihvatljiv način na koji je rešeno pitanje veronauke i verskih udžbenika; i protivili su se zabrani političkih aktivnosti za sveštenstvo (neki sveštenici Pravoslavne crkve su bili narodni poslanici). Novembra 1936, Patrijarh Varnava je, pod pretnjom izopštenja, svim srpskim poslanicima zabranio da glasaju za konkordat.
Skupština je raspravila o konkordatu i usvojila ga 23. Jula 1937. Sa 166 prema 129 glasova. Varnavina smrt iste večeri izazvala je demonstracije i nasilne sukobe sa policijom. Počele su da se šire glasine da je Varnava otrovan. Sveti Sinod Srpske pravoslavne crkve (stalno telo saveta vladika; pored patrijarha, sastojalo se od četiri člana koji su imali jednogodišnji mandat), a novi patrijarh, Mitropolit Gavrilo (Mihajlo Dozić) Crnogorski, konkordat je smatrao pokušajem da se da prednost Rimokatoličkoj crkvi.
Srpska pravoslavna crkva – koja je 1926. sklopila sličan sporazum sa vladom – ispunila je svoju pretnju i izopštila sve pravoslavne skupštinare koji su bili umešani u tu stvar. Nastao je ljuti propagandni rat i nastavljeni su nasilni protesti (takozvana Krvava povorka u Beogradu). Vladike iz cele zemlje učestvovale su u demonstracijama, uključujući Dositeja Zagrebačkog, Simeona Šabačkog, Platona Banjalučkog, Savu Karlovačkog i Irineja Dalmatinskog. Rame-uz-rame sa mahom opozicionim i pravoslavno nastrojenim srpskim političkim strankama, nacionalnim i kulturnim udruženjima i klubovima, u demonstracijama je takođe učestvovalo nekoliko stotina komunista predvođenih Milovanom Ðilasom, koristeći priliku da krenu u napad na regent i njegovu vladu. Sve je to uz neke druge pritiske sprečilo Senat da ratifikuje konkordat. Stojadinović je 1937. obavestio crkvene vlasti da neće biti sporazuma oko konkordata.
Tri meseca kasnije, vlada je objavila da ne namerava da predlaže konkordat. Stela Aleksander zapaža da je Rimokatolička crkva u zemlji igrala beznačajnu ulogu u sporu između Srpske pravoslavne crkve i centralne vlade u Beogradu i da je više bila posmatrač nego učesnik. Katolička strana – Vatikan i Biskupska konferencija Jugoslavije – nije reagovala do povlačenja konkordata. Ogorčeno su se žalili, ali su ignorisani. Jugoslovenski biskupi su izdali pastoralno pismo objavljujući svoje duboko žaljenje zbog odbijanja konkordata i netolerancije Pravosalvne crkve. Takođe su uputili nekoliko glasnih napada na vladu, optužujući je za kršenje osnovnih ljudskih prava nepravoslavnog (naročito rimokatoličkog) stanovništva.
Oba zagrebačka nadbiskupa su tokom tog perioda doslovce sledila uputstva Pape Pija XI, žestoko se protiveći svakom pokušaju sveštenstva da se petlja u politiku. Smatrali su da crkva po svaku cenu mora držati podalje od strančarenja: Stepinac je u to vreme imao moto: ,,Ni levo ni desno, nego samo putem Isusa Hrista”. Crkva je na pritiske vlade odgovarala organizovanjem masovnih crkvenih kongresa, na kojima su uvek prisustvovali nadbiskupi. Kongresni slogan su glasili: ,,Hriste, o Kralju Euharistije, zaštiti Hrvatsku naciju!”
http://books.google.com/books?id=Rf...=onepage&q=concordat varnava poisoned&f=false
Versko podvajanje i netolerancija u Bosni i Hercegovini
Mitja Velikonja
Međucrkveni (a, samim tim, i međuetnički) odnosi u Jugoslaviji pogoršani su zbog spora oko konkordata sa Svetom Stolicom. Očekivalo se da će konkordat rešiti mnoga goruća pitanja: određivanje granica eparhije i njihovo prilagođavanje nacionalnim granicama, određivanje postupka naimenovanja biskupa, rešavanje pitanja veronauke i slovenske liturgije, pomoć delovanju ,,Katoličke akcije’’, i određivanje finansijskih obaveza države prema Rimokatoličkoj crkvi. Tačnije, trebalo je da se odredi udeo državne pomoći Rimokatoličkoj crkvi, naimenovanje vatikanskih biskupa uz pomoć Beograda, dozvola za korišćenje glagoljice i liturgije, rimokatoličko krštenje dece iz mešovitih brakova i zabrana da se sveštenstvo upušta u političke aktivnosti.
Zakoni i konkordati koji su u to vreme bili u upotrebi u Jugoslaviji nasleđeni su od njenih prethodnica. Bivše habsburške teritorije i dalje su koristile konkordat iz 1855. (Hrvatska i Slavonija) i akt iz 1874. (Slovenija i Dalmacija). Vojvodina je rešila problem donošenjem novog zakona. Bosna i Hercegovina je bila obavezana konvencijom iz 1881, a Crna Gora konkordatom iz 1886. Kraljevina Srbija je potpisala konkordat 24. Juna 1914, pred sam rat. 1921, papa Benedikt XV (1914-22) objavio je sve prethodne konkordate nevažećim i ništavnim usled nastanka nove države. Početkom dvadesetih godina jugoslovenske vlasti (a kasnije i sam Kralj Aleksandar) i Vatikan otpočeli su razgovore o novom konkordatu, zadirući tako u autoritet jugoslovenske rimokatoličke hijerarhije. Kralj je očekivao da će konkordat garantovati viši stepen katoličke odanosti državi, ublažavanje hrvatskog pitanja i bliskiju saradnju u borbi protiv komunizma. Konkordat je jula, 1935, potpisao jugoslovenski premijer Milan Stojadinović, ali je negodovanje pravoslavnog stanovništva sprečilo da ga iznese pred skupštinu do novembra 1936.
Vesti o konkordatu izazvale su neočkivanu buru protesta pravoslavnog dela države. Uprkos svom prethodnom slaganju sa konkordatom, Patrijarh Varnava (Barnabas) mu se sada žestoko protivio, kao i određeni srpski opozicioni i nacionalistički krugovi koji su bili ljubomorni na odnos između Jugoslavije i Vatikana. Oni su ,,raskrinkavali’’ zaveru pape (,,crnog vođe crne internacionale’’) protiv jugoslovenske države i pravoslavaca. Vrh srpske pravoslavne crkve je imao četiri zamerke na konkordat: verovali su da će olakšati pokatoličavanje; smatrali su da je udeo državne pomoći koji se izdvaja za Katoličku crkvu previsok (mada su drugi podaci pokazivali upravo suprotno: Pravoslavnoj crkvi je išao najveći deo – između skoro dve trećine do tri četvrtine – budžetskih sredstava namenjenih svim priznatim verskim zajednicama); smatrali su da je neprihvatljiv način na koji je rešeno pitanje veronauke i verskih udžbenika; i protivili su se zabrani političkih aktivnosti za sveštenstvo (neki sveštenici Pravoslavne crkve su bili narodni poslanici). Novembra 1936, Patrijarh Varnava je, pod pretnjom izopštenja, svim srpskim poslanicima zabranio da glasaju za konkordat.
Skupština je raspravila o konkordatu i usvojila ga 23. Jula 1937. Sa 166 prema 129 glasova. Varnavina smrt iste večeri izazvala je demonstracije i nasilne sukobe sa policijom. Počele su da se šire glasine da je Varnava otrovan. Sveti Sinod Srpske pravoslavne crkve (stalno telo saveta vladika; pored patrijarha, sastojalo se od četiri člana koji su imali jednogodišnji mandat), a novi patrijarh, Mitropolit Gavrilo (Mihajlo Dozić) Crnogorski, konkordat je smatrao pokušajem da se da prednost Rimokatoličkoj crkvi.
Srpska pravoslavna crkva – koja je 1926. sklopila sličan sporazum sa vladom – ispunila je svoju pretnju i izopštila sve pravoslavne skupštinare koji su bili umešani u tu stvar. Nastao je ljuti propagandni rat i nastavljeni su nasilni protesti (takozvana Krvava povorka u Beogradu). Vladike iz cele zemlje učestvovale su u demonstracijama, uključujući Dositeja Zagrebačkog, Simeona Šabačkog, Platona Banjalučkog, Savu Karlovačkog i Irineja Dalmatinskog. Rame-uz-rame sa mahom opozicionim i pravoslavno nastrojenim srpskim političkim strankama, nacionalnim i kulturnim udruženjima i klubovima, u demonstracijama je takođe učestvovalo nekoliko stotina komunista predvođenih Milovanom Ðilasom, koristeći priliku da krenu u napad na regent i njegovu vladu. Sve je to uz neke druge pritiske sprečilo Senat da ratifikuje konkordat. Stojadinović je 1937. obavestio crkvene vlasti da neće biti sporazuma oko konkordata.
Tri meseca kasnije, vlada je objavila da ne namerava da predlaže konkordat. Stela Aleksander zapaža da je Rimokatolička crkva u zemlji igrala beznačajnu ulogu u sporu između Srpske pravoslavne crkve i centralne vlade u Beogradu i da je više bila posmatrač nego učesnik. Katolička strana – Vatikan i Biskupska konferencija Jugoslavije – nije reagovala do povlačenja konkordata. Ogorčeno su se žalili, ali su ignorisani. Jugoslovenski biskupi su izdali pastoralno pismo objavljujući svoje duboko žaljenje zbog odbijanja konkordata i netolerancije Pravosalvne crkve. Takođe su uputili nekoliko glasnih napada na vladu, optužujući je za kršenje osnovnih ljudskih prava nepravoslavnog (naročito rimokatoličkog) stanovništva.
Oba zagrebačka nadbiskupa su tokom tog perioda doslovce sledila uputstva Pape Pija XI, žestoko se protiveći svakom pokušaju sveštenstva da se petlja u politiku. Smatrali su da crkva po svaku cenu mora držati podalje od strančarenja: Stepinac je u to vreme imao moto: ,,Ni levo ni desno, nego samo putem Isusa Hrista”. Crkva je na pritiske vlade odgovarala organizovanjem masovnih crkvenih kongresa, na kojima su uvek prisustvovali nadbiskupi. Kongresni slogan su glasili: ,,Hriste, o Kralju Euharistije, zaštiti Hrvatsku naciju!”
http://books.google.com/books?id=Rf...=onepage&q=concordat varnava poisoned&f=false
