Možda ranije nisam dovoljno pratio tvoj tok misli pa bih voleo da, ako ti nije problem, malo pogledamo taj pojam ograničenosti.
Ponekada se dogodi da nam neki detalj promakne u našem mozaiku razumevanja pa nam baš to zaustavlja ili čak i koči mogućnost da se slobodnije i potpunije nadogradjujemo.
Naravno, to nikako ne znači da ja trebam ili želim nametati moje vidjenje i razumevanje. Zapravo, ovde smo duže vremena pa možemo proćaskati.
Povodom toga to izgleda kao što ovde roditelj šalje svoje dete u školu. Dete dobija besplatno i hranu i novac za provod ali i ima obavezu da uči školsko gradivo.
Zašto? Da bi kada odraste i postane punoletnom osobom prihvatio svoje životne odgovornosti tj. da živi samostalno bez da mu roditelji dalje tutorišu. Drugačije rečeno deca uče da bi dobila slobodu kada odrastu da po svome organizuju život a da ne zavise od roditeljskog novca ali i da se roditelji dalje ne mešaju u život dece.
Na sličan način Bog, kao naš pravi Otac nas jeste odaslao u ove niže svetove da učimo jedinu pravu školu. Lekcije jesu mnogobrojne i obimne pa zato i dolazimo u ovaj fizički svet stotinama hiljada života.
Kao i u školi i ovde postoje pravila - duhovni zakoni - koje moramo naučiti. Kada ovladamo sa svim lekcijama i "diplomiramo" vraćamo se na čisto duhovne svetove (kući) gde prihvatamo prave obaveze u smislu bivanja saradnika sa Bogom. Tada imamo potpunu duhovnu slobodu jer više i ne živimo u nižim svetovima gde vladaju mnogi zakoni. Na tim višim svetovima postoji samo jedan zakon a to je Zakon Ljubavi.
Živimo u potpunoj nepristrasnosti praveći sopstvene postulate.
Zato, možemo življenje ovde u ovim svetovima, baš kao u i dečijim školama, i nazvati uslovnim slobodama. No, ovi svetovi i nisu drugačije zamišljeni da budu.
Praktično smo ovde da naučimo živeti u skladu sa onim veeelikim Zakonom Ljubavi.
Nema nam druge nego da se sa ponekim činjenicama pomirimo da bi smo otvorili srce i tek onda dosegli pravu duhovnu slobodu.
No, valja dodati da kada naučimo živeti u skladu sa Zakonom Ljubavi tada iako smo u fizičkom telu mi imamo punu duhovnu slobodu. Jer, tada smo poput vrsnog žonglera na biciklu koji odlično drži balans. Tako i mi onda živimo u odličnom balansu a u skladu sa duhovnim zakonima bez da ih narušavamo. Što je još važnije možemo po volji putovati svim višim svetovima baš kao što su recimo to činili i Isus i Sveti Pavle zbog čega ih psiholozi i psihijatri (naravno ne svi) nazivaju padavičarima.
Pokušavam da pratim temu , i nekako način nakoji se pokušava da razjasni uočeni
paradokst , sve više zalazi u doktrinu / religijsku doktrinu , koja je prepuna paradoksa
( jer je od njih sazdana ).
Ako u prosvetljenje uvedemo zakone i zakonitost , onda ono nije to što jeste
već je ograničenje i zagluplivanje ( zakonitosti i zakoni postoje samo da bi
ograničili slobode/stepene sloboda ; a to je robovanje ) .Između zakona nema sklada
i harmonije / niti sklad i harmonija trpe zakonitosti . Isto tako i ljubav nema zakonitosti
, pa stoga i nema zakona ljubavi . Za ljubav bilo čiju možemo da kažemo da je
lepa i dobra - a tad je kreacija ( lična i neponovljiva kreacija ). Zato što je ljubav
neponovljiva , ona i nema zakonitosti .
Za lepu i dobru ljubav možemo da kažemo da je sloboda . U tom slučaju ona
je čoveku nedostupna ; jer jeon ograničen ( nije dosegao budasvest , nije
buda ) . Kao takavom , njegova ''ljubav'' može biti dopadljiva i korisna -a onda
može biti i kalupirana ( zakonomerna ; jer je po ljubavnim zakonima ) .
Stoga mislim da takva ljubav u ovoj temi nije vredna .
Što se tiče deteta - škole i boga-života ; mislim danije dobra paralela ?
Ljudske školske institucije služe da porobe slobodne duše i od njih
stvore pčele ( reproduktivne radno biološko programske mašine -
intelektualno sterilne /impotentne ) . Pa ako je tako nešto bog hteo da
napravi od čovečijeg života ? onda je BUDA odmetnik od koga treba
učiti .Tad svo poznato štivo treba odbaciti , pogotovo sve priznate
učitelje ( niko od njih , pa ni oni sami nedoživeše prosvetljenje a
učiteljovanje lepo naplatiše ) .
Neznam , kud ?
). Kada bi svako mogao sam da dostigne to prosvetljenje, onda nam Buda i slični ne bi ni trebali. A što se tiče tog paradoksa, zaista je teško (bar meni) govoriti o tome jer to nije vezano samo za Budu i otvara mnoga druga pitanja
