Mali virtuelni klub pesnika

senzibilete je naravno trebalo da bude senzibilitet.
izvinjavam se na gresci.

Podseca me po malo na mene.Nastavi da pises,pisi sto vise,jer se i pisanje vezba,kao sve ostalo,ali lepo je,svidja mi se 8)

PROSVETLJENJE


Zatekoh te razgoliæenu,uspavanu
rasutu po dolini punoj prljave primisli.
Hladnoæa se rasplinula po meni,
gadne reèi teku, nabijene grešnim slutnjama.
O, zaboga,
zar niko nije zgulio ružne tragove,
ne bi li otkrio trag ispod kože...
Ne sme se dotaæi odsjaj bede.
Raspršene su godine i ne mogu
dozvoliti da se spoje
svetle taèke nad našim glavama
posle èega æe lešinari proèešljati nebo
u potrazi za èistim plenom.
Ko se usudi da grdi,
tvoje grešne želje i da ne priznaje
tvoje prosvetljenje?
Zašto su ti strgli oreol sa glave
crkavajuæi od ljubomore,
ne shvatajuæi ništa.
Što li su zapišali drago kamenje
biser pred svinjama uteèe,
Izgazili te, ukaljali,zamazali,
ugovnali,zaprljali,razgrabili,
O SVETINJO MOJA
Neæu da narièem ni kunem
jer vidim svetlost tebe rasute.

PUTOVANJE U ÈETIRI ZIDA


Drhteæi se stežem, udaram
bežim bezglavo
natrèim na zid.
Gore-dole, jurcam,
zovem
Boga nema
niotkuda spasa, ni prozora èak.
Dole tvrdo,
Gore visoko, i previše.
Trèim, opet sreæem zid.
Vazduh se rastaka u plašljive reèi
gubim ga...
Zid, opet.
Ne da mi da dišem.
Letim, nestajem
jedan, dva, tri, èetiri, zida
Plafon.
Kutija.
Dole, tvrda zemlja, prah.
posustajem, spremam se,
odustajem.
Opet zid.
Jure me izgubljeni moralni obziri,
sude mi.
A da li sam ljudožder
ako pojedem sopstvene snove
medju jedan, dva, tri, èetiri zida?

pisala ih je moja drugarishka....objavila M.S.
shta mislite??



Da se bar resimo
misao cvoruga
srce poluga
kroz spondilozno seme
kroz vlagu medju prstima
antiridna feder mama
jos jedna pozlacena mama
jos jedno bestidno kopile
da gajimo vreme-mladicu
da ga carski zalosno
spontano razocaramo
trudno parce pameti
potentno,aktuelno
ja se osmehujem
postajem pajac
triumfujem kloniram se




SPAVAM U BARI



Budim se u bari
bara se dubi
tamni
ja drzim da je bara
nemoguca,nejasna
ipak je imam
onda skupljena,zgusnuta
sve vise modri
spavam u kolektivnoj simpatiji
simpaticni plicak
barica
jednim delom se povredjujem
i ne javljam
trnu mi ruke
sa njima viziram granice
davim dostojanstvo




POGRESNA RUPA



Dajte mi vecnost
kostura 1,2,3,4,5...
sta ima da kaze
kamenje(zlatno)
kazite mi strogo
na crvenoj stolici
koja je kinesko
integralno,trajno u hladnjaku
nemam pojma,dugujem
dajte mi rupu sigurnosti
u njenoj patnji jos patnji
prosecnu"tajnu"-manjinu
okicenu lampionima
lampioni izedju seke i bate
tacke,rasteri,imeci
obesiti se po obicaju
nisam spremna-nategnuta
i vec izbrisana vidljivo
primecujem,vetrim
valjda sam u epruveti

:shock: ... spondilozno seme... viziram granice... obesiti se po običaju... :shock:
OVO su PESME ZA DECU

... Kaži joj da NE UME DA PIŠE pesme ZA DECU
... čak ni za "ono dete" U NAMA (koji smo uspeli da ga sačuvamo) :?

Cutimo. Tako je vec dugo. Cutimo i gledamo u pod. S vremena na vreme zacuje se grmljavina motora i sledi neizbezan bljesak. Obuceni smo isto, u providne maskirne uniforme. Lampica je promenila boju. Ustajemo. Pritiska nas tezina opreme.Trenutak kasnije skacemo u plavo. Svet oko nas pocinje da se okrece i vazduh sve glasnije zvizdi. Hvatamo se za ruke i formiramo sferu. Jos uvek se okrecemo. Slike beskrajno plavog i prostranstva zemlje podne nas stalno se smenjuju. Padamo sve brze. Sada smo oblika suze. Jos samo par trenutaka i bice gotovo.
*
Jedna krupna kap kise pala mi je na naocare. Polako klizi. Zahvata sve vecu povrsinu. Trebalo bi da ih obrisem, ali ne zelim. Ovako sam fiksiran samo na jednu stvar. Crveno svetlo semafora. Izobliceno crveno semafora koje zauzima citavo moje vidno polje. Svet oko mene gubi se u toj jednoj kapi svetlosti. Nepravilnog je oblika.

*
Nepravilnog je oblika. Malo je. Bele je boje. Ako se pogleda malo bolje, u dubini izgleda poput oblika koji se krece. Kovitlaju se razni delovi jednog velikog oblaka. Cvrsto je. Koliko god ga ja pritiskao prstima, ne menja svoj oblik. Daje i razlicite zvuke, zavisno od toga cime ga kucnete. Ako ga kucnete noktom, dace tup zvuk, kakav daju sva tela koja nisu suplja. Ako ga, pak, kucnete necim plasticnim - dace zvuk sudaranja dva plasticna predmeta. Prosto. Brzo prima toplotu. A jos brze je i gubi. Zimi, osecam se kao da imam parce leda u glavi. To i nije tako daleko od istine.

Oko mene je sve bilo veliko. Drzao sam oca cvrsto za ruku i posmatrao te velike stvari. Nisam se cudio nicemu, samo sam posmatrao. Svidjalo mi se da se vozim. Mogao bih da posmatram ljude kako hodaju, nose kese i stoje u dugackim redovima. Mogao sam da gledam i u bele pruge na asfaltu. Ako sam ih gledao preko ocevog ramena, nailazile su - jedna po jedna. Kada bi ih gledao kroz prozor, spajale bi se u jednu neprekidnu liniju, a kada bi ih gledao kroz prozor u dnu, opet su se razdvajale.

I dalje sam drzao oca za ruku. Za dva prsta. Samo toliko sam mogao da uhvatim. Usli smo u zgradu i ostar miris dezinfekcionog sredstva iznenadio me je mozda i vise nego zeleni, gumeni pod. Soba je bila svetla. Na sredini, nalazile su se cetiri stolice nalik zubarskim. Stavili su me u jednu od njih. Noge su mi visile, a nasloni su bili preveliki za moje ruke. Stavljaju mi glavu na naslov. Cinila su ga dva okrugla jastucica od koze sa udubljenjem na sredini. Meni, najvise, su licila na usi Mikija Mausa. Nisam nista ucinio. Osetio sam miris sapuna, miris sveze opranih, hladnih ruku i pritisak na oko. Pritisak koji mi je pricinjavao razdirucu bol. A nisam nista ucinio.

Takve seanse su postale ceste. Posle njih, vodili bi me u Mc Donald's. Tamo sam mogao da osetim druge ukuse i da isprobam usi voljenog misa. Ali, vremenom, bilo je vise odlazaka bolu, a manje odlazaka Americi. Postajali su preskupi.

Prerastao sam Mikija. Ostala je samo ceznja prema tudjoj zemlji. I bol.
*

Izasao sam iz hotela "Moskva". Sklopio sam posao i sada sam, punog novcanika, imao priliku da ponovo osetim ukus i miris sendvica, pre nego sto konacno podjem u obecanu zemlju. Mc Donald's je odmah tu, preko puta. Stajao sam na semaforu. Svi ljudi su stajali. Kap svetlosti je promenila je boju. Sada je bila zelena. Odmah sam krenuo. Svi ostali su stajali iza mene ! Po prvi put u zivotu bio sam u prednosti. Potrcao sam. Vazduh je poceo da zvizdi.

Zaskripale su gume. I tada sam osetio. Razdiruca bol je ponovo bila tu. Umirao sam na plocniku gledajuci u bljestavi neonski znak restorana. Potekla mi je jedna suza. Bila je bezbojna. Znao sam da je sada sve gotovo.

Volim takvu vrstu poezije...pesimizam u kome truncica optimizma ipak pstoji i ne dozvoljava da pobedi ta mracna strana covekove licnosti...

nas je odrzao njemu hvala,
iz nekog cudnog razloga ja imama inspiraciju samo kad mi nesto fali u zivotu,
sreca i ne bi bila zanimljiva kada bi nas preplavljivala stalno, kad ne bi ibla samo povremena nagrada...
Linga

Ogromni se prostor ukaza najednom
Ispuni se otkucajima,
Ožive sve,
Tamo gde sam uporno gajila prazninu.
Iznenada, sve znanje moje pade u vodu,
Videh kako je vasiona mala
Dovoljno,
Da nadjem rascepkano i rasuto biæe svoje.
U oèima iscelitelja, vraèa koji laganim hodom
Ispunjava moje tajne odaje
Zvucima
Još nedosanjanih titraja
Noseæi na rukama kljuè
Za jedno srce.
Nisam znala da su kilometri blizu,
Kad do njega vode...
Budjenje, strpljivom rukom vodjeno,
Leprsa i prekriva lepotom išarano
Naše svitanje…

Reci tajno, šta ima tajno u oèima,
Što se ne da otkriti,
A tebi se evo, samo otvara i piše,
Dok èekamo zoru.

Nestaje iskonski strah, sagoreva u plamenu
Ova vasiona, koja mi je pomogla
Da pojmim
Svu nasu velièinu.
Sve se urotilo protiv mene, zavera
Beše namera da se ispuni san.
Raskrstiše se prašnjavi putevi po meni
On je taj koji prodje linijom srca,
Tamo gde sad stojimo
Znak je tajni da lava potece,
Vulkanu, da proslavi plašljivi sudar zvezda
Da s’ meseca talase brojimo,
I reèi, prazne, nebitne
kad zazveèe izmedju nas…

Ne treba nam ništa više
Do prostora koji nas veže
U svakoj minuti,kad snovima zapreteni strahovi najednom beže.
JA I ON, SAMI NA SVETU.
Oslušni dobro, dal’ još reka tece
U istom smeru,
Dok se naše usne dodiruju bojažljivo?
Da li planine poèinju smelo da gube visinu,
Ili to mi tonemo?
Sami u gunguli.
Nema reèi jer nisu dovoljno jake,
Da bi bile ogledalo nasih duša.
Izgubimo se lako jedno drugom u oèima
Kad ispleteš jednom niti
davno
isprepletene snom.
Negde, na sredini, putu od glave do srca.
Ja, evo isplakah najednom sve suze
Sreæna, što napokon znam
Da je cela vasiona
Mnogo manja
Od deliæa onoga što imamo

JA I LJUBAV MOJA

Veliki broj dobrih dela je i nastalo zahvaljujuci pesimizmu,pesimizam je neka vrsta inspiracije...

Da jos kako
ali me to onda i nervira kakav sam ja umetnik ako ne umem da pisem o sreci, da sedim i cekam da neko drugi opise to tanano osecanje trenutak, za kojim manje vise ceo zivot tragamo. O nesreci pisati nije tesko svako je dozivljava intezivnije i mnogo je se duze seca no retkih trenutakap otpunog psokoja koje ne umemo da cenimo... :? :? :?

Uglavnom,umetnici stvaraju zahvaljujuci "nesreci" u kojoj se nalaze.Sva ta nesreca proizilazi iz traganja za srecom.Povrsni ljudi su mnogo srecniji... :wink:

ONA



Užasno se trudeci da ne provale
treptaji jedne slike nestvarne iz mene,
da ne oteku sa suzama pred svima,
obiènima,
èuvajuci bol što cepa trajanje,
stideci se,
ja ne prestajem da volim daleku senku
koju više nemam.
Seæanje vraæa osmeh nad kolevkom,
cepa se duša u svakom danu,
nizu sumornih godina.
Želi da nestane, samo da može.
A onda se urlik ranjene zveri
potajno, divlje otima.
U tami, bez tudjeg dodira
ne delim veæ živim svoj bol,
a tako i plaèem
tugu nosim nestvarno,
nestvarno i patim
svojski se trudim da je ne spomenem
pred svima,
više ne izgovaram reè


Volim je i dalje,
a dele nas samo zemlja i prašina.


Ovo je "prevareni" pesimizam, prozivljen i svaren, emocije koje mi ne daju da zaboravim jer svaki put kada to procitam ja svarseno verno vratim sliku onoga sto mi se dogadjalo.

ECCE HOMO



Ja videh èoveka, i krv u meni
bestidno nastavi da teèe.
Ne rastoèi se od urlika
od kostiju meso.
Ne umedoh da zažalim gomilu,
opijenu mržnjom,
koja sebi prinosi jagnje
i neæu da gledam kako
Bog moli i plaèe.
Kad je njega, savršeno biæe
ostavio psima sa prljavim rukama
èemu ja da se nadam?
Za spiranje ljage nemam pokriæe.
Ne želim da ispaštam tudje grehe
umiruæi u mukama.
Ja sam samo slabašna skrama
rasadnik mana i nemam srama
za bestidno iskeženo lice
uvek po strani, usrdno zazirem od svaèije krivice.

POSLE TEBE



Èini mi se da su prošli vekovi,
a ja još odlutam ponegde sa tobom.
Nevešto pokrivam želju
presreæem je da ne izleti
na moje oèi.


Zamine bol, ode sa snima
zemaljski dani teku,
kroz metež i buku.
Ja se zatvorim, prepustim.
Ne slutim.
Èežnjivu sanjam ruku.

Bez uvrede, meni se ne svidja. Dakle, i sama pisem poeziju i prozu, pa mozda upravo zbog toga sto se sve to dosta razlikuje.
Koji su ti omiljeni pesnici i pisci? Bas me interesuje.

veoma dopadljivo.Meni se jako svidja.Bojenje recima CE TI POMOCI DA U JEDNOM TENUTKU OSTANES BEZ MISLI.sAMO NASTAVI.dESICE SE JEDNOM.i TAJ VELIKI BELI GaLEB JE U TEBI.Poezija ce ostati iza tebe kao trag duse na putu ka Jednome.Samo nastavi.

Hvala svi komentari mi mnogo znace da bih sebe smestila u koordinatnm sistemu ludila. Jer znate pamet je nabolje rasporedjena stvar na svetu, niko se jos nije zalio na manjak...
Sto se citanja tice, cudno ali kada pisem poeziju trudim se da sto manje citam druge pesnike da ne krivim oledalo u kome se ogledam i preradjujem ono sto rpolazi kroz mene.
Kada je proza u pitanju, Dostojevski, Kis Selimovic, Andric, NAbokov, Pekic, Njegos, Saramago, J. Gorder....

TVORAC


Probudim se u osvit svetova
kad kamenje i stenje
još vrelo prži i zove.
Gledam iskon kako raste
u svoj lepoti, zemlju
kako plače dok se poradja
i znam da ču uskoro stvoriti reč.
Biće na početku, nerastrgana još.
i od tad kao krilom leteće mi duša,
do zaborava i nazad.
Pišem svaki suton i gospodarim svim
zlom.
kao i dobrim, uostalom,
kao rukom desnom i levom.
Ko meni dade da propisujem koračaje svih ljudi
plašeći ih da ne počine
neverstvo prema sebi?
I da li je u divljaka divlja i nada?
Kako da ljubavlju sazidam san
pre nego što ovde osvanem?
Dok se hladi vidik oko mene
i zamrzava,
ja rastem i postojim
da bi me imalo za sve koji će
nekada taj isti vidik ugledati.

DOK PIŠEM



Još lelujam snena, medj drvećem i mesečinom,
hvatam retke ptice s krilima

Tražim rečenice što lete
ne bi li uhvatila korak sa senama.

Pršte i pište, jecaju
užareni osmesi pod nogama mojim

Ludačke fraze izleću iz mene
i začas prhnu u nebo

Odlete, slože se u pesmu.
A ja na mesečini iznova naučim da stojim

Za decom naričem, što ih se
tako besramno odričem.

Ovo odrazama moj stav prema pisanju radost i zudnju pesimizam i ekstrazu i silno nezadovljsto napisanim, toliko da se slenjuju periodi ljubavi i mrznje prema kombinaciji slova koja je istrcala iz mene
pozdrav.

U tim trenucima oslikavanja svoje nutine zastani malo.Na trn.Pardon tren.Dopusti ljubavi da se desi.Dopusti sebi da zaboravis.Da se prepoznas.Nisi ti samo vozilo koje putuje,ti si i vozac koji upravlja.Zivotom.Potrudi se.I uzivaj,pesme su ti sjajne!

hvala na lepim recima to mi mnogo znaci
bice i proze kada se jos malo omelim...
pozdrav svim umetnicima i onima koji vole umetnike
i umetnickim dusama