re[ ]De;14248535:
Ne upravo je sazaljenje projekcija. Saosecanje nije! Mislim da brkas pojmove.
Saosecati - sama rec kaze da osecas ono sta drugi osecaju, NE ZBOG TOGA STO SE POSTAVLJAS U NJIHOVU POZICIJU
Sazaljenje - rec kaze da zalis nekog a zasto bi zalio? Zao ti nekog zato sto mu se nesto dogodilo. A zasto zaslis sto mu se dogodilo? Zato sto se prijektujes.
Moze da bude da ja brkam pojmove ne znam....
Ne brkas. Zozi je tu jedini brka.
Sopenhauerova filosofija morala zapravo nije uopste filosofija morala vec ucenje, koje idealizuje egocentrizam.
Svrha njegovog morala jeste kreiranje nihilistickog sopstva, pa je svaki njegov prividno moralni cin podredjen tom idealu.
Vise hriscanskog duha ima kod Nicea nego kod njega, kolko god cudno zvucalo.
Stvar je u tome da idealizacija odricanja ide do te mere da se uz opovrgavanje egoizma ujedno opovrgava i svaka vrsta ispoljavanja, dakle apstrahuje se i proces prelaska individuacije u licnost.
Znaci isti problemkao i kada hocemo da odbacimo dobro i zlo. Sredina ne postoji. Sredina je samo pasivni oblik zla, ne i odtranjenje zla i dobra.
Dakle, Sopenhauer nema nikakvu svest o zajednici, niti o cinjenici da moral ne porice nase ja apsolutno. Naprotiv, bitnost svih licnosti jeste uslov morala. Ali se ta bitnost ne moze razmatrati analiticki.
On to cini i zato ulazi u zabludu da je saosecanje egoisticno. Opovrgavanjem sebe mi ujedno opovrgavamo i onog drugog, koji bi nasom dobrotom trebao da bude ispunjen. A u konacnom ishodu svaka vrednost odsustvuje, sto ide opet kroz "vrednost" nebivstvovanja povratno prema egoizmu, odnosno protivljenju da zivot bude dobar.
To je antilogosna filosofija koja ne poznaje ljubav niti bilo sta sto iz nje proistice. Tu nije moguce ispravno shvatiti pravdu, oblike straha, zatim da zakon ne protivreci blagodati, onda nuznu apriornost nagrade i kazne u svim sistemima, da osnova morala nije slepa intuicija, vec sinteza razumevanja i osecanja i niz drugih stvari.
Саосећање је највећи показатељ човекољубља. Временом, међутим, неосновано је оно добило значење „сажаљења“ у неком погрдно-профаном смислу бљутаве сентименталности. Саосећање не значи сажаљење. Међу овим појмовима стоји велики јаз. Човек који их не разликује, ризикује да их изједначи по смислу. То уноси пукотину у онога који допушта такву дихотомију.
Човек може и треба да саосећа са нечијом трагедијом или успехом, али не може да сажаљева. Сажаљење у нечијој трагедији може носити читав ланац промашаја. На пример, сажаљевати себе у нечему може само успорити прогрес, а сажаљевати другог који не жели да промени себе или своју позицију – још трагичније је. Јер се то рефлетује и на онога који сажаљева, па тој причи нема краја у неком ведријем светлу. Сажаљевати нечији успех плод је личне зависти. Саосећање није такво. Оно може да узме удела у нечијој трагедији или успеху тотално непристрасно. Уме да саосети али да не препусти ствар да остане само на тој равни. Саосећа са рањеним али га не пушта да лежи као сажаљење које почиње и само да се обрушава на тло и да беседи са лежећим. Саосет уме и да укори ако је потребно а да само не изгуби саосет. Сажаљење не кори али ни не помаже – брзо се наљути на укор лежећег или само потребује сажаљење од другога да га разуме у његовој ствари. Тако настаје јадиковање које никога не ослобађа од притиска. Саосећање то не допушта. Оно не игнорише али не жели ни да га неко повлачи за собом у бездан. Јер ако неко не жели да помогне себи, како му неко други може помоћи?! У томе је цела проблематика.
Онај који даје сажаљење и који тражи сажаљење уопште немају однос заједничарења са другим човеком. Обе стране не занима личност оног другог, него само јадање које лежи између њих и уклања могућност праве присности. Саосећање се креће у другом смеру – оно види где је проблем, анализира проблем, покушава да нађе решење, дакле није безосећајно, али се не задржава на томе. Саосећање занима личност другог због чега се и упушта у такву врсту односа. Њему није битна јадиковка између два човека већ сам човек којег види претежнијим од јадиковке. Саосећање није безосећајно али није ни неразумно, док сажаљење покушава сваки грех да оправда неког игром мрачне сентименталности. Једно је када те грли насмејан човек а друго је када те грли тужан човек.
Саосећање, такође, понајмање има проблема са нечијим успехом јер радост другога види као своју радост – не уноси растојање и подвојеност у том односу. Дакле, једно је разумети нечији проблем а сасвим друго је уплитати се у нечији проблем. То није игноранција већ то једноставно није лични проблем онога који обраћа пажњу на другог. Ако сматрамо да некоме чинимо услугу тиме што га ми сажаљевамо (нека то буде и баналан пример позивнице пријатеља у госте или милостиње сиромашном) онда смо на погрешном колосеку. Узео бих један пример из Јеванђеља, прича о милостивом Самарјанину: двојица су прошла поред лежећег а само је један застао да испита ствар. Она двојица су показали сажаљење тако што су видели човека који лежи и згрозили се његовим стањем, можда чак и радосни што се њима није догодила та трагедија. Можда им је било жао али не толико да би показали дела. Трећи протагонист је стао и подигао лежећег збринувши његово здравље сасвим безазлено – помогао му је и продужио даље да живи свој живот. Није се расправљао и јадиковао са лежећим – само је показао дела. Опет, треба знати, једно су дела сажаљења која не воде никуд но само продубљу агонију, а друго су дела саосећања која ослобађају и прекидају агонију само ако то друга страна хоће.