Imam jedno pitanje

Paranormalna:

Opet mi drugarica prichala da u Srbiji ima jedan manastir (zaboravila sam ime) gde zhivi Monah koji "vidi" to jest vidovnjak!

Kliknite za proširenje...

Не постоје видовњаци, постоје прозорљиви монаси, оци.. Није само један, много православних отаца, стараца су прозорљиви. Један од њих је био и блаженопочивши патријарх Павле.

Ramcox:

Sazaljenje je egoizam, saosecanje je nesto drugo. Kada saosecas onda osecas ono sto drugi osecaju a kada sazaljevas onda se stavljas u njegovu poziciju i iz straha onog sta si video sazaljevas, tacnije plasis se da se i tebi ne dogodi isto. Sazaljenje je osobina gospodara koji ispod sebe ima psa i slugu. Saosecanje je osobina viseg bica jer svi su nase ogledalo.

Kliknite za proširenje...

Na mojoj temi o temelju morala -sazaljenju pretresli smo problem uzduz i popreko i vise puta sam objasnio da saosecanje nije isto sto i sazaljenje i da temelj morala nije saosecanje. Necu da spamujem temu i samo uzrged cu to objasniti a ako hoces dalje idi na ovu temu:
http://forum.krstarica.com/threads/279409&highlight=temelj

Temelj morala je upravo sazaljenje. Saosecanje nije odgovarajuca rec za to. Saosecanje podrazumeva prostu psioholosku projekciju svog sopstvenog ega na osobu koja pati ili uziva ili sta god. Pri tome je onaj ko saoseca i dalje egoista koji toliko voli samog sebe da zamislja sebe na mestu onog ko pati i tako on ne zali njega vec posredno samog sebe. To je daleko od morala. To je obicna projekcija.

Covek koji saoseca nece se zrtvovati za onog sa kim saoseca vec ce mu u najbollem slucaju dati milostinju, ili utesan razgovor. Ali dati svoj zivot za njega...nemoguce. Zasto? Zato sto je tu u pitanju obicni egoizam. Saosecam sa tobom ali saosecam i sa samim sobom ili svojom individualnom voljiom. Moralnost je kao sto vidis nesto sasvim drugo. To o cemu vi pricate nije moral i zapitajte se ako ste religiozni da se necete mozda naci u onoj grupi pred Isusom:

Mnogi će Mi reći u onaj dan: Gospode, Gospode, nismo li u ime Tvoje prorokovali? Zar nismo u Tvoje ime đavole izgonili? Nismo li u Tvoje ime čudesa mnoga činili? I tada ću im kazati: Nikada vas nisam poznavao; dalje od Mene svi vi koji zla činite. (Pogl. 27, 10)

Kliknite za proširenje...

Bolje rascistite sami sa sobom sta je moral a sta saosecanje.

Evo, može i ovde, to o moralu .... heheheheh...!!!

http://www.ozimen.com/

Temelj morala je upravo sazaljenje. Saosecanje nije odgovarajuca rec za to. Saosecanje podrazumeva prostu psioholosku projekciju svog sopstvenog ega na osobu koja pati ili uziva ili sta god. Pri tome je onaj ko saoseca i dalje egoista koji toliko voli samog sebe da zamislja sebe na mestu onog ko pati i tako on ne zali njega vec posredno samog sebe. To je daleko od morala. To je obicna projekcija.

Kliknite za proširenje...

Ne upravo je sazaljenje projekcija. Saosecanje nije! Mislim da brkas pojmove.
Saosecati - sama rec kaze da osecas ono sta drugi osecaju, NE ZBOG TOGA STO SE POSTAVLJAS U NJIHOVU POZICIJU
Sazaljenje - rec kaze da zalis nekog a zasto bi zalio? Zao ti nekog zato sto mu se nesto dogodilo. A zasto zaslis sto mu se dogodilo? Zato sto se prijektujes.

Moze da bude da ja brkam pojmove ne znam....

re[ ]De;14248535:

Ne upravo je sazaljenje projekcija. Saosecanje nije! Mislim da brkas pojmove.
Saosecati - sama rec kaze da osecas ono sta drugi osecaju, NE ZBOG TOGA STO SE POSTAVLJAS U NJIHOVU POZICIJU
Sazaljenje - rec kaze da zalis nekog a zasto bi zalio? Zao ti nekog zato sto mu se nesto dogodilo. A zasto zaslis sto mu se dogodilo? Zato sto se prijektujes.

Moze da bude da ja brkam pojmove ne znam....

Kliknite za proširenje...

Ne brkas. Zozi je tu jedini brka.

Sopenhauerova filosofija morala zapravo nije uopste filosofija morala vec ucenje, koje idealizuje egocentrizam.
Svrha njegovog morala jeste kreiranje nihilistickog sopstva, pa je svaki njegov prividno moralni cin podredjen tom idealu.
Vise hriscanskog duha ima kod Nicea nego kod njega, kolko god cudno zvucalo.
Stvar je u tome da idealizacija odricanja ide do te mere da se uz opovrgavanje egoizma ujedno opovrgava i svaka vrsta ispoljavanja, dakle apstrahuje se i proces prelaska individuacije u licnost.
Znaci isti problemkao i kada hocemo da odbacimo dobro i zlo. Sredina ne postoji. Sredina je samo pasivni oblik zla, ne i odtranjenje zla i dobra.
Dakle, Sopenhauer nema nikakvu svest o zajednici, niti o cinjenici da moral ne porice nase ja apsolutno. Naprotiv, bitnost svih licnosti jeste uslov morala. Ali se ta bitnost ne moze razmatrati analiticki.
On to cini i zato ulazi u zabludu da je saosecanje egoisticno. Opovrgavanjem sebe mi ujedno opovrgavamo i onog drugog, koji bi nasom dobrotom trebao da bude ispunjen. A u konacnom ishodu svaka vrednost odsustvuje, sto ide opet kroz "vrednost" nebivstvovanja povratno prema egoizmu, odnosno protivljenju da zivot bude dobar.
To je antilogosna filosofija koja ne poznaje ljubav niti bilo sta sto iz nje proistice. Tu nije moguce ispravno shvatiti pravdu, oblike straha, zatim da zakon ne protivreci blagodati, onda nuznu apriornost nagrade i kazne u svim sistemima, da osnova morala nije slepa intuicija, vec sinteza razumevanja i osecanja i niz drugih stvari.

Саосећање је највећи показатељ човекољубља. Временом, међутим, неосновано је оно добило значење „сажаљења“ у неком погрдно-профаном смислу бљутаве сентименталности. Саосећање не значи сажаљење. Међу овим појмовима стоји велики јаз. Човек који их не разликује, ризикује да их изједначи по смислу. То уноси пукотину у онога који допушта такву дихотомију.
Човек може и треба да саосећа са нечијом трагедијом или успехом, али не може да сажаљева. Сажаљење у нечијој трагедији може носити читав ланац промашаја. На пример, сажаљевати себе у нечему може само успорити прогрес, а сажаљевати другог који не жели да промени себе или своју позицију – још трагичније је. Јер се то рефлетује и на онога који сажаљева, па тој причи нема краја у неком ведријем светлу. Сажаљевати нечији успех плод је личне зависти. Саосећање није такво. Оно може да узме удела у нечијој трагедији или успеху тотално непристрасно. Уме да саосети али да не препусти ствар да остане само на тој равни. Саосећа са рањеним али га не пушта да лежи као сажаљење које почиње и само да се обрушава на тло и да беседи са лежећим. Саосет уме и да укори ако је потребно а да само не изгуби саосет. Сажаљење не кори али ни не помаже – брзо се наљути на укор лежећег или само потребује сажаљење од другога да га разуме у његовој ствари. Тако настаје јадиковање које никога не ослобађа од притиска. Саосећање то не допушта. Оно не игнорише али не жели ни да га неко повлачи за собом у бездан. Јер ако неко не жели да помогне себи, како му неко други може помоћи?! У томе је цела проблематика.
Онај који даје сажаљење и који тражи сажаљење уопште немају однос заједничарења са другим човеком. Обе стране не занима личност оног другог, него само јадање које лежи између њих и уклања могућност праве присности. Саосећање се креће у другом смеру – оно види где је проблем, анализира проблем, покушава да нађе решење, дакле није безосећајно, али се не задржава на томе. Саосећање занима личност другог због чега се и упушта у такву врсту односа. Њему није битна јадиковка између два човека већ сам човек којег види претежнијим од јадиковке. Саосећање није безосећајно али није ни неразумно, док сажаљење покушава сваки грех да оправда неког игром мрачне сентименталности. Једно је када те грли насмејан човек а друго је када те грли тужан човек.
Саосећање, такође, понајмање има проблема са нечијим успехом јер радост другога види као своју радост – не уноси растојање и подвојеност у том односу. Дакле, једно је разумети нечији проблем а сасвим друго је уплитати се у нечији проблем. То није игноранција већ то једноставно није лични проблем онога који обраћа пажњу на другог. Ако сматрамо да некоме чинимо услугу тиме што га ми сажаљевамо (нека то буде и баналан пример позивнице пријатеља у госте или милостиње сиромашном) онда смо на погрешном колосеку. Узео бих један пример из Јеванђеља, прича о милостивом Самарјанину: двојица су прошла поред лежећег а само је један застао да испита ствар. Она двојица су показали сажаљење тако што су видели човека који лежи и згрозили се његовим стањем, можда чак и радосни што се њима није догодила та трагедија. Можда им је било жао али не толико да би показали дела. Трећи протагонист је стао и подигао лежећег збринувши његово здравље сасвим безазлено – помогао му је и продужио даље да живи свој живот. Није се расправљао и јадиковао са лежећим – само је показао дела. Опет, треба знати, једно су дела сажаљења која не воде никуд но само продубљу агонију, а друго су дела саосећања која ослобађају и прекидају агонију само ако то друга страна хоће.

gost 224104:

Inspirisana jednom temom na Ljis-u mene zanima fenomen magija, vradzbina i sta ja znam kako se to josh zove!
ne bavim se takvim stvarima niti mi je ikad palo na um da za svoje zhivotne probleme trebam da odlazim kod hodzha, silnih bakutanera ili modernih vjeshtica, ja u to ne vjerujem!



znam da nasha crkva odlazak kod takvih osoba osudjuje i da jasno kazhe ko se bavi odlaskom kod hodza, baka itd. nema pravo da uidje u crkvu i sve da dodje tu osobu Gospod Bog "godinama" (cini mi se 7 godina) i ne vidi!

opet nash narod odlazi hodzi i odlazi u crkvu!

Takodje nash narod voli da preprichava snove koje je sanjao tokom noci, takodje je poznato da se o tim snovima nebi trebalo prichati sem ako je neki otkrivajuchi san ali tad che nam se rechi gde da se javimo i gde da oprichamo svoj san!

Nash narod dakle odlazi hodzama zatim u drushtvu razglaba svoje snove da bi eventualno isti dan otishao do crkve da zapali svijecu!

Opet mi drugarica prichala da u Srbiji ima jedan manastir (zaboravila sam ime) gde zhivi Monah koji "vidi" to jest vidovnjak!

ja sam odrasla na zapadu u jednom drugom drushtvu i svaki put se valjam od smeha kad cujem za takve priche, vjerovali ili ne ali je i ovamo narod pohvatao hodze, zhene koje bacaju pasulj ili kokoshije koske, naravno nash narod sa balkana!

Kliknite za proširenje...

BJEZI OD TIH SATANISTA!!