copy.paste
-----------------
ПОПУТ МЕНИЦЕ БЕЗ ПОКРИЋА
Одлазећи британски амбасадор Стивен Вордсворт експлицитно нам је поручио да „Косово и ЕУ за Србију више нису одвојени колосеци”
Што би се рекло – да није смешно било би тужно. Колико пута је само писац ових редова био прозиван и критикован због ширења дефетизма и неверице у погледу официјелне („и Косово и ЕУ”) политике српских власти?! А сада нам је („Данас“, 5-6 јун) одлазећи британски амбасадор Стивен Вордсворт експлицитно поручио да „Косово и ЕУ за Србију више нису одвојени колосеци” и да би инсистирање Београда на новим преговорима значило отворену конфронтацију са двадесет две чланице ЕУ које су признале независност Косова, као и да је српским званичницима до сада „много људи много пута рекло да то не би била добра идеја”. Пре неки дан су нам нешто слично рекли и Немци. Пре њих амбасадор Шведске. А пре њега Бернар Кушнер и неки амерички званичници и коментатори.
Па шта онда нагони српске власти да с невероватном упорношћу понављају приче о територијалном интегритету и светлој ЕУ будућности?
Проблем је то што је ова влада приликом свог формирања обећала ту „европску будућност” и што је та европска агенда представљала најмањи заједнички садржилац и колико-толико „принципијелан” мотив за окупљање онога што се данас назива српском владајућом коалицијом. И зато се сада ваљда плаше да би одустајањем од европске мантре испали недоследни и непринципијелни. Али мислим да барем у том погледу власт нема превише разлога за бригу. Наиме, ако ова влада икада буде пала то неће бити због замагљених европерспектива, већ из неких других, мање идеолошких и далеко прозаичнијих разлога. Уосталом, Србија је добила „бели шенген”, а то је у перцепцији већине грађана отприлике исто што и чланство у ЕУ.
Не треба, међутим, заборавити да је постојао читав низ конкретних обећања (двеста хиљада радних места, акције од хиљаду евра, пензије у висини седамдесет одсто просечне плате...) и да су у огромној већини случајева та обећања од почетка – дакле, и независно од економске кризе која је у међувремену наступила – била нереална, провидна и трула. И попут меница без покрића та обећања сада полако стижу за наплату.
Оно што је већину бирача – добро, не баш већину, али свакако довољно велики број да би, након што су се СПС–ПУПС–ЈС „европски преломили”, могла да се састави влада – определило да ипак прогутају сумњиву понуду „европске Србије” о двоструком колосеку била је, на првом месту – нада. (А тек потом долази медијско спиновање, разочарање у Коштуницу и непривлачност радикалске алтернативе.) Борис Тадић и Коалиција за европску Србију су изузетно вешто умели да разбуктају наду у боље сутра и да ту наду повежу са сопственом политичком агендом и промоцијом. Али зато сада та изневерена нада прети да им се врати као бумеранг и обезвреди чак и оне спорадичне успехе као што је била поменута визна либерализација, борба против криминала или гласање у Генералној скупштину УН.
Објективно гледано, мрзовољни Коштуница и Николић су с пролећа 2008. били више у праву од раздрагане еврогрупације окупљене око Бориса Тадића. Али не заборавимо да је, тако гледано, с јесени двехиљадите, и Милошевић, нарочито у свом последњем обраћању, био политички више у праву од веселе дружине која је с Коштуничиним именом на постерима и уснама дувала у пиштаљке и митинговала по српским трговима. (Да не говоримо о томе колико су вероватно у време Осме седнице тек Драгиша Павловић и Иван Стамболић са својом критиком „олако обећане брзине” били у праву спрам Милошевића!?)
Не кажем ово зато да бисмо ламентирали над историјским неправдама или расправљали „шта би било кад би било”, већ да скренем пажњу на то да „бивање у праву”, додуше, јесте пожељан, али, нажалост није ни нужан, а ни довољан услов успеха политици. Не би, с тога, требало много да зачуди – а ни да утеши – ако на крају баладе и актуелни Европејци изгубе од некога са још дебљим образом и тањим аргументима.
У политици добро звучи и лепо делује када је неко одлучан и непоколебљив на зацртаном курсу. Али понекад је ипак боље мало скренути са курса, поготово ако је све очигледније да пут којим се кренуло не води буквално нигде. И то је боље учинити пре него касније. Зато и мислим да једно „меко приземљење" српских еврореформских снова заправо „нема алтернативу”.
Ђорђе Вукадиновић
[објављено: 08/06/2010]
-----------------
ПОПУТ МЕНИЦЕ БЕЗ ПОКРИЋА
Одлазећи британски амбасадор Стивен Вордсворт експлицитно нам је поручио да „Косово и ЕУ за Србију више нису одвојени колосеци”
Што би се рекло – да није смешно било би тужно. Колико пута је само писац ових редова био прозиван и критикован због ширења дефетизма и неверице у погледу официјелне („и Косово и ЕУ”) политике српских власти?! А сада нам је („Данас“, 5-6 јун) одлазећи британски амбасадор Стивен Вордсворт експлицитно поручио да „Косово и ЕУ за Србију више нису одвојени колосеци” и да би инсистирање Београда на новим преговорима значило отворену конфронтацију са двадесет две чланице ЕУ које су признале независност Косова, као и да је српским званичницима до сада „много људи много пута рекло да то не би била добра идеја”. Пре неки дан су нам нешто слично рекли и Немци. Пре њих амбасадор Шведске. А пре њега Бернар Кушнер и неки амерички званичници и коментатори.
Па шта онда нагони српске власти да с невероватном упорношћу понављају приче о територијалном интегритету и светлој ЕУ будућности?
Проблем је то што је ова влада приликом свог формирања обећала ту „европску будућност” и што је та европска агенда представљала најмањи заједнички садржилац и колико-толико „принципијелан” мотив за окупљање онога што се данас назива српском владајућом коалицијом. И зато се сада ваљда плаше да би одустајањем од европске мантре испали недоследни и непринципијелни. Али мислим да барем у том погледу власт нема превише разлога за бригу. Наиме, ако ова влада икада буде пала то неће бити због замагљених европерспектива, већ из неких других, мање идеолошких и далеко прозаичнијих разлога. Уосталом, Србија је добила „бели шенген”, а то је у перцепцији већине грађана отприлике исто што и чланство у ЕУ.
Не треба, међутим, заборавити да је постојао читав низ конкретних обећања (двеста хиљада радних места, акције од хиљаду евра, пензије у висини седамдесет одсто просечне плате...) и да су у огромној већини случајева та обећања од почетка – дакле, и независно од економске кризе која је у међувремену наступила – била нереална, провидна и трула. И попут меница без покрића та обећања сада полако стижу за наплату.
Оно што је већину бирача – добро, не баш већину, али свакако довољно велики број да би, након што су се СПС–ПУПС–ЈС „европски преломили”, могла да се састави влада – определило да ипак прогутају сумњиву понуду „европске Србије” о двоструком колосеку била је, на првом месту – нада. (А тек потом долази медијско спиновање, разочарање у Коштуницу и непривлачност радикалске алтернативе.) Борис Тадић и Коалиција за европску Србију су изузетно вешто умели да разбуктају наду у боље сутра и да ту наду повежу са сопственом политичком агендом и промоцијом. Али зато сада та изневерена нада прети да им се врати као бумеранг и обезвреди чак и оне спорадичне успехе као што је била поменута визна либерализација, борба против криминала или гласање у Генералној скупштину УН.
Објективно гледано, мрзовољни Коштуница и Николић су с пролећа 2008. били више у праву од раздрагане еврогрупације окупљене око Бориса Тадића. Али не заборавимо да је, тако гледано, с јесени двехиљадите, и Милошевић, нарочито у свом последњем обраћању, био политички више у праву од веселе дружине која је с Коштуничиним именом на постерима и уснама дувала у пиштаљке и митинговала по српским трговима. (Да не говоримо о томе колико су вероватно у време Осме седнице тек Драгиша Павловић и Иван Стамболић са својом критиком „олако обећане брзине” били у праву спрам Милошевића!?)
Не кажем ово зато да бисмо ламентирали над историјским неправдама или расправљали „шта би било кад би било”, већ да скренем пажњу на то да „бивање у праву”, додуше, јесте пожељан, али, нажалост није ни нужан, а ни довољан услов успеха политици. Не би, с тога, требало много да зачуди – а ни да утеши – ако на крају баладе и актуелни Европејци изгубе од некога са још дебљим образом и тањим аргументима.
У политици добро звучи и лепо делује када је неко одлучан и непоколебљив на зацртаном курсу. Али понекад је ипак боље мало скренути са курса, поготово ако је све очигледније да пут којим се кренуло не води буквално нигде. И то је боље учинити пре него касније. Зато и мислим да једно „меко приземљење" српских еврореформских снова заправо „нема алтернативу”.
Ђорђе Вукадиновић
[објављено: 08/06/2010]
