vracaracc
Buduća legenda
- Poruka
- 38.315
Неки српски политички лидери, који се декларишу као либерали, подржавају ових дана „антифашистичке скупове“, потпуно превиђајући криви идеолошки „спој“. Лидери политичке опције у Србији која говори о либералним реформама, уласку у НАТО и ЕУ, која критикује садашњу власт због наставка ауторитарне и колективистичке политике прошлости, сврставањем под протестне заставе с црвеним петокракама и пароле које изједначавају НАТО и нацизам, заправо су се најдубље компромитовали. Да ли они мисле да је НАТО заиста једнак свастики, како се види на „антифашистичким“ плакатима? Да ли једном прозападном либералу смета кад види толике младе људе са сликама комунистичког злочинца Че Геваре, човека који је по сопственом признању лично наредио убиство хиљада цивила на Куби, и који би, по сопственим речима то урадио опет, јер су „све то били издајници и агенти ЦИА“?
Нема сумње да нацисти на бедан и провидан начин злоупотребљавају патриотизам. Али, какав је одговор „антифашиста“ на то? Не одбацивање Милошевићеве злочиначке политике позивањем на идеје капитализма, либералне демократије, припадности Србије западном свету итд, већ повратак под скуте титовског комунизма. Марширање под црвеним заставама и уписивање у континуитет комунистичког тоталитарног режима као парадигме „отпора фашизму“ њихови су једини одговори на нацистички изазов. Ова околност представља потпуни морални и политички банкрот српске „либералне“ елите. Она није банкротирала, како тврде „плишани националисти“ због тога што је мондијалистичка, анационална и претерано западњачка, већ стога што није довољно западњачка; што дозвољава да се надовезује на симблички континуитет једног злочиначког режима као на основ припадања напредном и нормалном свету.
Шта год његови заговорници данас тврдили, антифашизам је одувек био превасходно идеологија, а не морални и интелектуални став. И то таква идеологија која је покушавала да замагли и релативизује злочине најтоталитарнијег и најкрвавијег режима у XX веку, комунизма. А моралним и интелектуалним императивом су је кроз историју XX века сматрали превасходно комунисти, јер либерализму и демократији оданим људима комунизам и фашизам су били два тоталитарна чудовишта-близанца, а не принципијелне алтернативе. Антифашизам, схваћен као свеобухватни морални став, имплицира да Стаљинов Совјетски Савез спада у исту рубрику са западним либералним демократијама, само зато што је војно учестововао у победи над Хитлером. То је врло честа идеја којa се може чути у нашем „антифашистичком“ јавном мнењу, а коју данас понављају чак и многи иначе пристојни људи. Бојим се да наши антифашисти, консеквентно својој идеологији, сваког ко не аминује комунистичку револуцију као једини могући облик антифашизма сматрају „реакцијом“ и „фашистом“.
„Антифашистичку“ идеологију су први пут лансирали Стаљинови коминтерновски активисти по западној Европи 30-их година прошлог века (а Стаљин је лично склопио савезинчки пакт са Хитлером, пакт Молотов-Рибентроп на основу кога су заједничким снагама комунисти и нацисти окупирали и поделили Пољску), за време шпанског грађанског рата, желећи да њоме легитимишу комунизам као једину снагу која се противи Хитлеру и фашизму уопште. Педесет година је у комунистичким земљама та идеологија коришћена као оруђе нормализације тоталитарног комунизма, као оправдање његових злочина и смоквин лист за тоталитарну „идеократску“ владавину. Амнестија коју је Запад понудио комунизму због учешћа на страни Савезника у рату, допринела је да та нормализација буде привидно уверљива, а сама амнестија схваћена као дужно признање. Без обзира на Гулаге, аграрне колективизације, затим терор и деструкцију стравичних размера у Кини, Камбоџи, и другде у Азији, и на злочине огромних размера по Европи, комунисти су увек веровали да њима припада место у пантеону слободе, и да су они овлашћени да одређују шта је то морална вертикала савременог света. Антифашизам као идеолошки став је само најпластичнији израз ове неосноване ароганције.
Наравно, није само контекст рата с Хитлером оно што је спречило да комунизам буде третиран по својим делима, а не по својим идеолошким прокламацијама. Такође, реч је о чињеници да су се комунистичке празне флоскуле о једнакости, солидарности и еманципацији сјајно уклапале својим квази-универзализмом у форме културне имагинације већине интелектуалаца на Западу, теоријски васпитаних на традицијама „хуманизма“ Француске револуције. Франсоа Фире сјајно описује у својој књизи Прошлост једне илузије како су се француски интелектуалци одушевљавали бољшевизмом, чак и онда кад идеолошки нису били бољшевици, зато што им се чинило да руска револуција наставља „еманципаторску“ линију јакобинства и месијанско обећање социјалног преображаја друштва. Злочини, терор, конфискације, концлогори – све то за хуманистичке обожаваоце концепта револуције спада у пуку историјску фусноту и нема никакве везе са самим начелима комунизма.
Кад гледамо данашње догађаје, ова идеолошка монументална обмана је болно видљива. На пример, шта се на истоку Европе слави 9 маја? И док је сасвим могуће разумети да западни народи прослављају овај датум као симбол, не победе над фашизмом, већ победе либералне демократије над тоталитаризмом (мада опет ни ту није све јасно, јер рецимо већина Француза данас мисли да су их 1945 Американци окупирали!), нејасно је шта имају Руси или Пољаци или Срби да прослављају тог датума, и с каквим разлозима се они надовезују на континуитет комунистичког „антифашизма“? Најморбидније делују помпезне параде у Москви: уместо да скрушено, у тишини својих домова на тај дан пале свеће и моле се за душе десетина милона невино страдалих комунистичких жртава међу својим сународницима.
Иако нешто мањих размера и стидљивија, некрофиличарска идолатрија комунизма је и у Србији врло присутна. И то на оба пола политичког спектра. Титов комуниста и сапутник са Галеба се сматра писцем који је повлашћени тумач националне судбине. Он обожава Леку Ранковића, Тита данас мрзи јер је Хрват који је распарчао Србију, а не што је комунистички диктатор, и да се поново роди, он би, каже, опет био комуниста и поново би тукао четнике и реакцију (исто као и „идеалистички херој“ омладине, Че Гевара). Тог обожаваоца Ранковића (и многе са сличним биографијама и ставовима) као „оца нације“ обожавају српски „националисти“ и „антикомунисти“!
Мало „левље“ и „грађанскије“ - (сад већ покојни) судија на монтираном процесу народним непријатељима из 1946, који је осудио вођу прве антихитлеровоске гериле Европи, генерала Дражу Михаиловића као издајника и злочинца на смрт, (а егзекуција извршена у тајности тако да му се ни данас не зна гроб), и који је на истом процесу, као другооптуженог, осудио Слободана Јовановића на вишегодишњу казну затвора и губитак грађанских права због „сарадње са окупатором“ (!?), 90-их је још увек себе сматрао делом моралне вертикале. И делио је около лекције о злочинима и кршењу људских права од стране српских националиста. И никог није било да га приупита: друже, где сте закопали Дражу Михаиловића? И хиљаде других Југословена по јамама Кочевског рога, Пасјим гробљима, Крижном путу, по небројеним селима и градовима после 1944? И да ли још увек верујете да је Слободан Јовановић ратни злочинац? И да ли сте се суочили са својом прошлошћу? И стотине њему сличних никад неће доживети лустрацију, управо зато што симболички овде Берлински зид још није пао, а комунизам није видео свој Нирнберг. А у међувремену, многи од њих су постали „грађанска“ опција.
Дакле, да - нацисти и комунисти су две групе тоталитарних екстремиста, с том разликом што се нацистима није придружио нико од респектабилних јавних фигура, док се међу комунистима нашло неколико важних личности из либералног и прозападног дела српске политичке сцене. И то је за жаљење.
Снага индоктринације, међутим, толика је да је и најснажније духове опчинила таквом безупитношћу, да ће рецимо мало ко од њих посумњати у слику о Краљевском покрету отпора у II Св. рату као „квинслишком“, или барем реакционарном, без обзира на то што се на индексу „квислинга“ и „сарадника окупатора“ нашао и један Слободан Јовановић! И готово невероватно звучи да нико од просвећених и либералних интелектуалаца у Србији данас неће помислити да у потрази за духовним background-ом и ослонцем може погледати и у историју свог народа (осим у опскурну косовску и „светосавску“ некроманију).
А српска грађанска класа увек је у највећој мери стајала по страни од свих тоталитарних утицаја, како левих тако и десних. Конзервативни монархизам њеног претежног дела тешко да је и могао да је учини неком лаком метом за комунистичке или национал-социјалистичке утицаје, који су по својој природи представљали у основи комплементарне изданке помодних и револуционарних гледишта свог времена.
Културни и цивилизацијски идеали којима се у предкомунистичкој прошлости инспирисала главна струја српске националне политике и мисли у основи су биле вредности грађанског друштва, тржишне привреде и владавине права. То је био разборити и зрели конзервативизам, неповерење у социјалне експерименте и револуције и поверење и понос на своје наслеђе, уз уважавање мудрости других и спремност да се од њих учи. Није читава српска интелектуална и политичка елита предкомунистичког времена била вођена оваквим идеалима и оваквим схватањем националне традиције, али су те вредности и схватања били врло дубоко укорењени, а најутицајнији интелектуалци који су обликовали историјску свест и преовлађујуће политичке моделе у основи су следили просвећено и грађанско виђење националних вредности.
Нема сумње да нацисти на бедан и провидан начин злоупотребљавају патриотизам. Али, какав је одговор „антифашиста“ на то? Не одбацивање Милошевићеве злочиначке политике позивањем на идеје капитализма, либералне демократије, припадности Србије западном свету итд, већ повратак под скуте титовског комунизма. Марширање под црвеним заставама и уписивање у континуитет комунистичког тоталитарног режима као парадигме „отпора фашизму“ њихови су једини одговори на нацистички изазов. Ова околност представља потпуни морални и политички банкрот српске „либералне“ елите. Она није банкротирала, како тврде „плишани националисти“ због тога што је мондијалистичка, анационална и претерано западњачка, већ стога што није довољно западњачка; што дозвољава да се надовезује на симблички континуитет једног злочиначког режима као на основ припадања напредном и нормалном свету.
Шта год његови заговорници данас тврдили, антифашизам је одувек био превасходно идеологија, а не морални и интелектуални став. И то таква идеологија која је покушавала да замагли и релативизује злочине најтоталитарнијег и најкрвавијег режима у XX веку, комунизма. А моралним и интелектуалним императивом су је кроз историју XX века сматрали превасходно комунисти, јер либерализму и демократији оданим људима комунизам и фашизам су били два тоталитарна чудовишта-близанца, а не принципијелне алтернативе. Антифашизам, схваћен као свеобухватни морални став, имплицира да Стаљинов Совјетски Савез спада у исту рубрику са западним либералним демократијама, само зато што је војно учестововао у победи над Хитлером. То је врло честа идеја којa се може чути у нашем „антифашистичком“ јавном мнењу, а коју данас понављају чак и многи иначе пристојни људи. Бојим се да наши антифашисти, консеквентно својој идеологији, сваког ко не аминује комунистичку револуцију као једини могући облик антифашизма сматрају „реакцијом“ и „фашистом“.
„Антифашистичку“ идеологију су први пут лансирали Стаљинови коминтерновски активисти по западној Европи 30-их година прошлог века (а Стаљин је лично склопио савезинчки пакт са Хитлером, пакт Молотов-Рибентроп на основу кога су заједничким снагама комунисти и нацисти окупирали и поделили Пољску), за време шпанског грађанског рата, желећи да њоме легитимишу комунизам као једину снагу која се противи Хитлеру и фашизму уопште. Педесет година је у комунистичким земљама та идеологија коришћена као оруђе нормализације тоталитарног комунизма, као оправдање његових злочина и смоквин лист за тоталитарну „идеократску“ владавину. Амнестија коју је Запад понудио комунизму због учешћа на страни Савезника у рату, допринела је да та нормализација буде привидно уверљива, а сама амнестија схваћена као дужно признање. Без обзира на Гулаге, аграрне колективизације, затим терор и деструкцију стравичних размера у Кини, Камбоџи, и другде у Азији, и на злочине огромних размера по Европи, комунисти су увек веровали да њима припада место у пантеону слободе, и да су они овлашћени да одређују шта је то морална вертикала савременог света. Антифашизам као идеолошки став је само најпластичнији израз ове неосноване ароганције.
Наравно, није само контекст рата с Хитлером оно што је спречило да комунизам буде третиран по својим делима, а не по својим идеолошким прокламацијама. Такође, реч је о чињеници да су се комунистичке празне флоскуле о једнакости, солидарности и еманципацији сјајно уклапале својим квази-универзализмом у форме културне имагинације већине интелектуалаца на Западу, теоријски васпитаних на традицијама „хуманизма“ Француске револуције. Франсоа Фире сјајно описује у својој књизи Прошлост једне илузије како су се француски интелектуалци одушевљавали бољшевизмом, чак и онда кад идеолошки нису били бољшевици, зато што им се чинило да руска револуција наставља „еманципаторску“ линију јакобинства и месијанско обећање социјалног преображаја друштва. Злочини, терор, конфискације, концлогори – све то за хуманистичке обожаваоце концепта револуције спада у пуку историјску фусноту и нема никакве везе са самим начелима комунизма.
Кад гледамо данашње догађаје, ова идеолошка монументална обмана је болно видљива. На пример, шта се на истоку Европе слави 9 маја? И док је сасвим могуће разумети да западни народи прослављају овај датум као симбол, не победе над фашизмом, већ победе либералне демократије над тоталитаризмом (мада опет ни ту није све јасно, јер рецимо већина Француза данас мисли да су их 1945 Американци окупирали!), нејасно је шта имају Руси или Пољаци или Срби да прослављају тог датума, и с каквим разлозима се они надовезују на континуитет комунистичког „антифашизма“? Најморбидније делују помпезне параде у Москви: уместо да скрушено, у тишини својих домова на тај дан пале свеће и моле се за душе десетина милона невино страдалих комунистичких жртава међу својим сународницима.
Иако нешто мањих размера и стидљивија, некрофиличарска идолатрија комунизма је и у Србији врло присутна. И то на оба пола политичког спектра. Титов комуниста и сапутник са Галеба се сматра писцем који је повлашћени тумач националне судбине. Он обожава Леку Ранковића, Тита данас мрзи јер је Хрват који је распарчао Србију, а не што је комунистички диктатор, и да се поново роди, он би, каже, опет био комуниста и поново би тукао четнике и реакцију (исто као и „идеалистички херој“ омладине, Че Гевара). Тог обожаваоца Ранковића (и многе са сличним биографијама и ставовима) као „оца нације“ обожавају српски „националисти“ и „антикомунисти“!
Мало „левље“ и „грађанскије“ - (сад већ покојни) судија на монтираном процесу народним непријатељима из 1946, који је осудио вођу прве антихитлеровоске гериле Европи, генерала Дражу Михаиловића као издајника и злочинца на смрт, (а егзекуција извршена у тајности тако да му се ни данас не зна гроб), и који је на истом процесу, као другооптуженог, осудио Слободана Јовановића на вишегодишњу казну затвора и губитак грађанских права због „сарадње са окупатором“ (!?), 90-их је још увек себе сматрао делом моралне вертикале. И делио је около лекције о злочинима и кршењу људских права од стране српских националиста. И никог није било да га приупита: друже, где сте закопали Дражу Михаиловића? И хиљаде других Југословена по јамама Кочевског рога, Пасјим гробљима, Крижном путу, по небројеним селима и градовима после 1944? И да ли још увек верујете да је Слободан Јовановић ратни злочинац? И да ли сте се суочили са својом прошлошћу? И стотине њему сличних никад неће доживети лустрацију, управо зато што симболички овде Берлински зид још није пао, а комунизам није видео свој Нирнберг. А у међувремену, многи од њих су постали „грађанска“ опција.
Дакле, да - нацисти и комунисти су две групе тоталитарних екстремиста, с том разликом што се нацистима није придружио нико од респектабилних јавних фигура, док се међу комунистима нашло неколико важних личности из либералног и прозападног дела српске политичке сцене. И то је за жаљење.
Снага индоктринације, међутим, толика је да је и најснажније духове опчинила таквом безупитношћу, да ће рецимо мало ко од њих посумњати у слику о Краљевском покрету отпора у II Св. рату као „квинслишком“, или барем реакционарном, без обзира на то што се на индексу „квислинга“ и „сарадника окупатора“ нашао и један Слободан Јовановић! И готово невероватно звучи да нико од просвећених и либералних интелектуалаца у Србији данас неће помислити да у потрази за духовним background-ом и ослонцем може погледати и у историју свог народа (осим у опскурну косовску и „светосавску“ некроманију).
А српска грађанска класа увек је у највећој мери стајала по страни од свих тоталитарних утицаја, како левих тако и десних. Конзервативни монархизам њеног претежног дела тешко да је и могао да је учини неком лаком метом за комунистичке или национал-социјалистичке утицаје, који су по својој природи представљали у основи комплементарне изданке помодних и револуционарних гледишта свог времена.
Културни и цивилизацијски идеали којима се у предкомунистичкој прошлости инспирисала главна струја српске националне политике и мисли у основи су биле вредности грађанског друштва, тржишне привреде и владавине права. То је био разборити и зрели конзервативизам, неповерење у социјалне експерименте и револуције и поверење и понос на своје наслеђе, уз уважавање мудрости других и спремност да се од њих учи. Није читава српска интелектуална и политичка елита предкомунистичког времена била вођена оваквим идеалима и оваквим схватањем националне традиције, али су те вредности и схватања били врло дубоко укорењени, а најутицајнији интелектуалци који су обликовали историјску свест и преовлађујуће политичке моделе у основи су следили просвећено и грађанско виђење националних вредности.
Koji si ti lik...
