Jugoslovenska i srpska kinematografija su definitivno propustile šansu da na pravi način obrade tematiku ustaškog genocida što zbog šire društvene klime, što zbog nedostatka kvalitetnih scenarista koji su mahom pravili dosadne i negledljive ratne partizanske filmove.
U vreme vladavine auto-šovinističkih klanova i slične bagre u srpskoj kinematografiji to je postala maltene nemoguća misija.
Treba naglasiti da je nekoliko godina sabotirano snimanje filma Lordana Zafranovića Deca Kozare o čemu je sam Zafranović govorio više puta. Nekadašnji predsednik Filmskog centra Srbije Boban Jevtić je učestvovao u opstrukciji Zafranovićevog projekta i bio zagovornik prakse da Filmski centar Srbije finansira samo filmove o srpskim zločinima. Kasnije je snimanje Zafranovićevog projekta sabotirano od strane onih kojih su došli na ideju da snime film sa istom tematikom.
Film Dara iz Jasenovca se suočio sa ostrašćenom reakcijom hrvatske javnosti i drugosrbijaskih medija koji su po svaku cenu želeli da diskredituju film o ustaškim klanjima. U tome je prednjačio dnevni list Danas. Antonijevićev film je praćen skandalima i u celini loš kao što je loše skoro sve što se zadnjih godina snima u srpskoj kinematografiji. Činjenica da je film generalno loš je ustašoidnoj i drugosrbijanskoj klici olakšala posao u diskreditaciji filma, mada krajnji cilj nije bio diskreditacija samog filma, nego svakoga ko bi se usudio da nešto snimi na tematiku ustaškog genocida. Njihova reakcija me podsetila na reakciju islamista nakon karikatura Muhameda. Dakle, vriska, dreka, histerija. To što se ova gamad našla u mahnitoj pljuvačkoj histeriji zbog toga što je bilo kakav film o ustaškim klanjima uopšte i snimljen, ne treba značiti da je Antonijevićev film dobar. Treba ga zaboraviti kao neuspešni film prvenac o ustaškom genocidu i finansirati druge filmove sa boljim scenarijem. O nacističkom holokaustu je dosad snimljeno više stotina filmova, dobrih i loših.
