Hippy, kojim su jezikom govorili Vlasi prě romanizacije?
Балканска језичка заједница
Из Википедије, слободне енциклопедије
http://sr.wikipedia.org/wiki/Балканска_језичка_заједница
Балканска језичка заједница (позната и као Балканска језичка унија или Балкан шпрахбунд) је име које је дато сличностима у граматици, синтакси, речнику и фонологији које се налазе у језицима на Балкану, који иначе припадају различитим гранама индо-европских језика, као што су албански, грчки, романски и словенски језици.
Иако је број речи које ови речници деле мали, граматике ових језика имају доста сличности, међу којима је заједнички падежни систем и тежња ка аналитизацији.
Први који је приметио сличности међу балканским језицима из различитих породица био је Словенац Јернеј Копитар 1829. године, али се ова теорија развила тек између 1920. и 1930, радом Густава Вајганда и Кристијана Сандфелд-Јенсена (Linguistique balkanique, 1930).
Термин „Балканска језичка заједница“ је сковао румунски лингвиста Александар Росети 1958. године. Теодор Капидан је тврдио да структура балканских језика може да буде замењена стандардним језиком. Многи текстови који су дискутовали о овој теми су били на немачком, тако да се за термин „Балканска језичка заједница“ често користи немачки назив „Балканшпрахбунд“ (нем. Balkansprachbund).
Противници овакве теорије (као што су Александар Граур) су тврдили да је термин „Балканска лингвистика“ неприкладан и да се неке особине у овим језицима могу да објасне независним језичким развојем у сваком језику понаособ, док за друге је ово само „лингвистички реципроцитет“, што није довољан разлог да постоји „Балканска лингвистика“, као што на пример постоји „Германска лингвистика“ итд.
Језици који деле сличности припадају у пет различитих грана индо-европских језика:
Албански језик
Грчки језик
Индо-ирански језици (Ромски језик)
Романски језици (румунски језик, арумунски језик, маглено-румунски језик и истро-румунски језик)
Словенски језици (бугарски језик, македонски језик, српско-хрватски језици — нарочито торлачки дијалект)
Ипак, немају сви језици једнак број заједничких црта. Стога су подељени у три групе:
Албански, румунски, Македонски и бугарски имају највише заједничких особина
Српски (нарочито његови јужни и источни дијалекти) и грчки деле с осталим мањи број особина
Турски - с осталим језицима углавном дели речник и замену инфинитива коњуктивом
О пореклу ових особина и њиховом развитку и положају се дугачко дискутовало, и предложене су различите теорије.
Различити извори особина
Данас, најприхваћенија је теорија што ју је успоставио пољски научник Zbigniew Gołąb. Она се састоји у томе да нису све особине с истог извора и да је утицај међу језицима био реципрочан: неке од њих могу да се прате из латинског језика, словенских или грчких језика,
док друге, нарочито особине које имају само румунски, албански, македонски и бугарски, могу да се објасне помоћу субстратума који се сачувао након романизације (у случају румунског) или словенизације (у случају бугарског). На албански су утицали и латински језик и словенски језици, али је такође задржао многобројне првобитне особине.
Један аргумент који иде у прилог "теорији о више извора" је да је бурна историја Балкана терала различите групе да се селе на места која су насељавали људи који су говорили други језик. Овакве мале групе би биле брзо асимиловане и понекад су остављале обележја у језику који су усвајали. Друга идеја је да је, пре модерног доба, вишејезичје на Балкану било често и да се промена у једном језику брзо ширила у друге језике.
Аргумент који подржава овај поглед је да се језици са највише "балканизама" налазе у областима где су људи једног језика били у контакту с људима других језика.
Iz ovoga zakljucujem da su najverovatnije Trackim jezikom govorili Vlasi pre romanizacije.
lidijski ( naučnici koji prate Herodotovu istoriju, po meni najrealnije, spada u Anadolijsko *-Pelasto-Tračku grupu),
